Strasbourg

Prošle godine, naišla sam na fotografije grada čije ime mi nije bilo poznato i odmah se u mislima teleportovala na to mesto, zamislila svoj život tamo i dočekala duboku starost. Na fotografiji, grad je bio okupan suncem, ukrašen cvećem, ležao na nekoj vodi sa mostovima svuda naokolo i divnim nekim kućama. Zato mi nije bilo teško da odlučim u roku od odmah da ću posetiti Kolmar, jer je to mesto sa fotografije neverovatno podsećalo na našu trenutnu destinaciju. Nekako slučajno, saznam da je taj zamišljeni grad na svega pola sata vozom od Kolmara i mi se tog petog dana našeg putešestvija, uputismo u Strazbur.Kiša nas je neprestano pratila, ali koga briga, u Strazburu smo! Sve isto kao Kolmar, s razlikom što je ovo živ grad u kome se stvari dešavaju. Otišle smo potpuno nespremne, jer je poseta bila neplanirana, pa ništa nismo znale, ni gde otići, ni šta videti, nijednu priču, ali utoliko bolje, jer smo slučajno otkrivale grad, a imale ceo dan na raspolaganju. Malo uz pomoć grupe, a malo po našem osećaju, krenusmo od železničke stanice pravo, pešačkom zonom, preko mostića sa saksijama cveća na reci Il koja se uliva u Rajnu. Sa jednog trga stiže se na sledeći, pa na sledeći, a svaki naredni je lepši od onog prethodnog. Prostran, ima mesta za sve, svaki okružen kućama koje liče na one koje viđamo na metalnim kutijama od čokolada. A onda dolazimo do trga sa jednom grdosijom od katedrale – Cathédrale Notre-Dame de Strasbourg, koja se ne može uslikati iz jednog dela, jer je toliko visoka, pa je jedini način da se legne na kaldrmu (što sam sigurna da turisti rade kada ne pada kiša). Teška gotika, izgleda kao neka čelična instalacija sa milijardu detalja i bukvalno oduzima dah. Neverovatno kako su takve katedrale pravljene, to mi je uvek bilo fascinantno. Prošlo je četiri veka dok nije dobila sadašnji oblik (1015 – 1439). Sa svoja 144 metra, druga je katedrala po visini u Francuskoj, a peta u svetu. Bukvalno se vidi sa svake tačke u gradu i zato je snalaženje po strazburškim ulicama veoma jednostavno. Na tom istom trgu, odmah pored, nalazi se najlepša kuća u Strazburu – Kamerzel, neobična, pomalo mračna, sa drvenim detaljima i unikatnim prozorima.A onda odatle, krenule smo u potragu za delom grada ,,Petite France“. Pošto mi snalaženje uz mapu nikada nije bilo jača strana (ko će se snaći u toj gomili linija i krivulja), orijentisale smo se po katedrali i slikama sa razglednice. Mostovi, mostovi, divni mostovi, kuće sa drvenim elementima, crkve, muzeji, cveće, i malo po malo, dođosmo do ,,male Francuske“, gde se reka Il račva u četiri pravca i prolazi ispod Pokrivenih mostova – Ponts Couverts, sa četiri odbrambene kule. Preko puta Pokrivenih mostova, nalazi se Vauban brana (napravljena 1690. godine sa namerom da potopi ceo južni deo grada, ukoliko je potrebno), i sa terasom na vrhu sa koje se vide ,,mala Francuska“, reka Il, Katedrala i kišom okupani krovovi Strazbura. ,,Mala Francuska“ predstavlja četvrt sa restoranima, suvenirnicama, malim uskim ulicama, opet bajkovitim kućama i mostovima koji se ukrštaju. Za razliku od Švajcarske u kojoj je odlazak na kafu bio nemoguća misija, s obzirom na to kakve su cene, u Strazburu može se naći espresso za 1.10e, klopa u restoranima od 10e pa naviše, suveniri oko 3e, i sve ukupno, veoma pristojno i pristupačno. Meni je ,,highlight“ dana bila vožnja na vrtešci sa konjima, jer sam oduvek maštala da se vozim na ,,ringišpilu iz filmova“. Zamalo da budem jedina tridesetogodišnjakinja sa gomilom dečice, ali me je spasila devojka iz grupe koja mi se pridružila, pa se tako rodilo i novo prijateljstvo :). U Strazburu postoje tri univerziteta, bolnica i Medicinski fakultet koji se nalaze u zgradi nalik nekoj tvrđavi, Evropski parlament i Savet Evrope. ,,Marseljeza“ je baš ovde napisana. Kao i Kolmar, često se pripajao Nemačkoj, pa Francuskoj. Za vreme Drugog svetskog rata, dolazi do germanizacije stanovništa, francuski jezik se zabranjuje, a ulice menjaju nazive, sve do 1944. kada se opet pripaja Francuskoj. Od 1960, postaje mesto francusko – nemačkog pomirenja, kada se udvostručuje broj mostova koji spajaju obe obale Rajne. Ukoliko se desi da baš iz Kolmara krenete u Strazbur, vozna karta je 36e, ali ako u ekipi imate od dvoje do petoro, mogu se podeliti troškovi, pa je nas izašlo 7e po osobi. Ta ista povratna karta može da se koristi i u gradskom prevozu u Strazburu. Sunce je konačno izmilelo kada smo već krenuli nazad, a u glavi se neprestano vrtelo: ,,sve smo mogli miiiii, da je duuužiiii, biooo daaaaan…..“

Više možete pogledati i pratiti na mom blogu:

https://majusnikolicmajus.wordpress.com/

Nastavak ,,6 dana, 6 gradova“ pogledajte na sekciji Evropa/Italija/Veneto/Verona 

Sviđa mi se putopis