Zeleno-irsko sanjarenje

Dugo mi je trebalo da sednem i da uz Flogging Molly (evo sad je krenuo U2, irci da se razumemo ♫) krenem sa pisanjem o Dablinu. Moj pisarenje o Irskoj započeo sam nakon dolaska iz te predivne zemlje, pre 2 meseca (znam, neki su već ljuti na mene što me nema dugo da pišem 🙂  i to poustom o Golveju 

Sada idemo do glavnog i najvećeg grada na Ostrvu – DABLINA! Na svom Instagram profilu sam prošle godine oko Sv. Patrika (17. marta) objavio sliku sa 4 grada koja moram obići pre smrti – 2 u Evropi, 2 u Amerikama, 3 na slovo B i jedan na M – u pitanju su Madrid, Boston, Buenos Aires i Dablin (i on je na B na irskom jeziku –  Baile Átha Cliath). U Dablin sam sleteo 15. marta, letom, naravno Rajanera iz Brisela, za 15 evra (preporučujem i AirLingus i Ryanair iz Budimpešte do Dablina direktno,  ja sam malo naokolo). Nakon granične provere vize i svih mogućih papira, odjurio sam do izlaza je sam imao samo 10 min.  da nađem CityLink bus koji me vozi direktno do Golveja i u toj jurnjavi nisam ni bio svestan da sam uspeo udahnuti lep, morski dablinski vazduh. Nakon 4 prelepa dana u Golveju i okolini, opet CityLink i nakon 3 sata ugodne vožnje sa kraja na kraj Irske, eto mene u Dablinu –  opet. Vreme je bilo prelepo, našli smo hostel, smestili se i odmah, naravno krenuli u obilazak. Obilazak je bio poseban jer nas je vodio drugar Irac koji je jedno vreme živeo u Dablinu, takoreći lokalni vodič 🙂 Bili smo smešteni u tzv. Južnom Dablinu, naravno postoji i Severni – osim što ih deli reka, odnos prema životu, deli ih i sasvim, verovali ili ne, različiti akcenat engleskog jezika (potražite na Jutjubu snimke). Obilazimo park Svetog Stefana – St. Steven Green, prelep i ogroman, naravno, zeleni park sa mnogo vode i zelene površine na kojoj svi leže, čitaju, jedu, pričaju, ljube se, svađaju se. Ne trba da pominjem da je sve čisto i bez smećai papirića. Nakon šetnje kroz park prolazimo kroz razne male i velike ulice Dablina koje nas neodoljivo podsećaju na ulice Njujorka i Bostona – naravno, jer su te iste ulice i gradili Irci – arhitekte i građevinci. Odlazimo do sedišta Gugla – da, ušao sam u Google 🙂 zgrada je zanimljiva, a kancelarije se mogu videti spolja. Tu hvatamo voz za najjužniju tačku grada ali izlazimo na stanici Crna stena – Blackrock odakle se pruža prelep pogled na dablinski zaliv i Irsko more (ianče brodom iz Dablina možete pravo do Liverpula u Engleskoj, ali nemojte, Dablin je lepši). Nakon toga odlazimo u pab, naravno, na turu Ginisa, opet naravno. Uveče se vraćamo i vidimo tipičan Dablin noću – prepuni pabovi, barovi, restorani, ulice, svuda se peva, da – peva, retko gde je muzika ne-uživo 🙂 pabovi su baš kako ih zamišljate i/ili kako ste ih videli na TV-u. Pravo zadovoljstvo je kada vas ponese ta energija koju Irci kao narod imaju. Iako je sve preskupo, i okrenuto bogatim američkim turistima (većina piva je od 6  do 12 evra za kriglu, ostala pića su isto 5-10 evra), opet je živo i zanimljivo. Nakon piva i trad-a kako oni kažu (tradicionalne muzike uživo, kada ceo pab peva uglas) idemo pored Triniti koledža i narodne banke do hostela – sve zgrade su „obojene“ zelenim svetlima jer je tih dana bila proslava Sv. Patrika ali i 100-godišnjice irske nezavisnoti od Brtitanaca (ili „Od Enlgeza“ kako bi vam oni rekli). Odlazimo na klopu – e, to je tek događaj jer hrane ima svuda po ulicama, na svakom ćošku su picerije, falafeli, hamburgeri, suši, burgeri, tortilje, buritosi… Može se jesti za male pare.

Sledeća dva dana su posvećena obilasku „must-see“ lokacija – 1. Katedrala Sv. Patrika: crkva koja dominira gradom, rađena je od kamena i rađena je u 12. veku, da dvanaestom. Zaista je veličanstvena kako spolja tako i unutra – ulaz se, naravno plaća, da odmah kažem, za Dablin je najbolje kupiti DublinPass za 70 evra (u samom centru grada imate TIC – tourist info center) isplati se mnogostruko jer su ulaznice za sve u Dablinu jako skupe, a plus uz DublinPass dobijate i gratis HOHO bus (hop-on-hop-off) za jedan ceo dan uz pivo u nekom pabu. Odatle pešaka (jer je sve blizu, u Dablinu vam jednostavno ne treba bus) idemo do Christchurch crkve u kojoj se nalazi i mini-muzej u kripti (u kojoj se nalazi i kafić baj d vej…) tu su i kostimi Tjudora, Magna Carta Libertatum ali i (srpska) pravoslavna ikona Sv. Georgija. Ova gotička crkva je mostom preko ulice spojena sa drugim njenim delom koji je „Dublinia“ – muzej istorije grada ali i vikinga. Na tri sprata pratite istoriju Dablina – od praistorije preko srednjeg veka i vikinga. Ceo muzej je interaktivan, taktilan, sa mnoštvom video snimaka, grafika, kostima, ali i unikata. Pravo uživanje za one koji vole srednji vek, vikinge, istoriju uopšte – mesto za zabavu ali i učenje – da ne pominjem da smo se moji prijatelji i ja mačevali sa sve vikinškim šlemovima na glavi 🙂 na vrhu kule se pruža sjajan pogled na ceo grad i luku.

Posle katedrale i Dablinije idemo – na pivo, ali tamo gde se to pivo i pravi. E to je već iznenađenje, najpozitivnije, za mene kao pivopiju, ali i ljubitelja muzeja i avantura ovo je mesto spojilo sva tri. Muzej Piva i sama pivara „Guinness“ su priča za sebe, samo ću reći da oni proizvedu 4 miliona pinti DNEVNO!!! IStorijat cele priče je sjajan, i njihova veza sa istorijom same Irske je za zasebnu priču. Ginis zaista ima poseba ukus i šmek kada se pije „na izvoru“ – kulturološki, ali i naučno. Obilazak Ginis fabrike je oko 3 sata dug, a završite ga na vrhu fabrike u Gravity baru gde, uz 360′ pogled na grad, pijete pintu koju ste sami  sebi natočili i za to dobili setifikat. Onda ide silazak i naravno Guinness shop – koji, za divno iznenađenje i nije toliko skup.

Nakon piva idemo do Severnog Dablina, preko čuvenih mostova Hapeni i O’Konel su napozantiji – ima ih preko 15. Svuda usput nailazimo na vodičke ture koje su tematske, tako da imate Revolucionaru turu povodom borbe za nezavisnost 1916-2016, zatim Pab turu, onda Džojs turu gde vas likovi iz Džojsovih romana vode po gradu uz obilazak mesta iz „Uliksa“ i drugih maestralnih dela irskih pisaca (tu su i Beket, Svift, Džojs, Šo…). Severni deo je pun velikih ulica, ne širokih, Dablin gotovo da nema bulevare, niti viskoke zgrade što ga čini jako skladim. Tu obilazimo Glavnu poštu koja nije samo obična pošta već mesto gde je započela revolucija 1916. Za ljubitelje šopinga tu su i takve ulice, tržni centri – koji opet, svojim izgledom nikako ne odskaču od ostalih zgrada, kafići, barovi…

Preko dvorišta čuvenog Triniti koledža vraćamo se nazad u hostel, a onda opet noć-muzika-pivo-pevanje-kurs Irskog Gelskog jezika-Temple bar (četvrt samo posvećena zabavi i pabovima)-Whelan’s pub – pab koji je stekao svetsku slavu jer se u njemu (da, baš u pabu, ne u studiju) snimao poznati film „PS. I love you“ – ženski deo ekipe je hteo ovde, mi smo prihvatili ali se nismo pokajali jer je bilo „Open-Mic“ veče pa smo čuli sjajne neafirimisane irske pevačice i pevače.

Sledeći dan se naoblačio ali smo mi uzvratili udarac i bili kraljevi na momenat, degustatori viskija, i pravi turisti sa juga (da napomenem da je ekipa sačinjena od jedne Kolumbijke, jednog Francuza, jednog Španco-Francuza, Srbina i Irca kasnije se prikačila i Amerikanka ali su je svi zvali „Srpkinjom“ kad sam im rekao koliko naših živi u Čikagu, odakle je ona). Obilazimo „Jameson“ destileriju, mesto gde se pravio najbolji viski na svetu. Nisam ljubitelj viskija, ali kad već imamo džabe ulaz, da ponovim uz DublinPass, hajde. Tura je lepa, 30ak minuta, na kraju degustacija raznih viskija i zaključak – irski je najbolji! 🙂 Obilazimo dalje uličice i divimo se kreativnosti i tome da je sve jako čisto, organizovano, lepo upakovano. Postajemo kraljevi jer ulazimo u dablinski dvorac – on se nalazi u samom centru, odmah do reke. Sačuvan je mali deo originalnog dvorca ali masivna kula i zidine vas ostave bez daha – odmah se prešalatate na neki film ili kao ja na „Igru prestola“. Dvorac je lep iznutra ali je lepši spolja. Krećemo se dalje i obavezno se fotkamo sa Moli Maloun – simbolom Dablina- ženom sibolom grada, simbolom gladi koja je nasilno izazavana u Irskoj od strane engleske vlasti. Šetamo se parkom divnog Trinitija, ne ulazimo u čuvenu biblioteku, čuvamo je za sl. put.

Svaki ćošak Dablina krije neku tajnu, neku priču, svuda su po ulicama muzičari, ulično svirači – inače oslobđeni poreza, čime država snažno pomaže ono po čemu su i najpoznatiji. Dablin im ajoš gomilu parkova, muzeja, galerija, dvoraca ali premalo vremena i mesta za moje reči ovde.

Ja bih ovako do romana od 1000 strana ali stajem! Videli smo još što-šta ali ostavljam nešto za sledeći put. Do tada vam želim da vidite i doživite ovu magičnu državu/ostrvo, njen narod, običaje, pabove, istoriju, muziku, ritam, miris mora ukus piva i kobasica i osmeh riđih ljudi.

Sláinte! (živeli na irskom)

PS. Madrid me je odveo u Dablin, tako da su ta dva sa spiska čekirani, ostaju ova dva preko „bare“ na slovo B.

PPS: DAblinski aerodrom je dobro povezan sa Islandom i SAD-om, a vlasnik Rajanera je anjvaio prekookeanske letove za 10-20 evra, živi bili pa videli (kada je najavio letove za 5e o Evropi i tada su mu se smejali, sad je to realnost).