West Highland Way – (ne)uspešna avantura

Avantura pod nazivom West Highland Way predstavlja pešačku stazu dugu 96 milja (154 km) koja vodi od mesta Mulgaj (Milngavie), 10km severno od Glazgova u Škotskoj, pružajući se severo-zapadno do Fort Vilijama, gradića smeštenog na obali slanog jezera Loh Leni (Loch Linnhe) u podnožju najvišljeg vrha (1345m) Velike Britanije, Ben Nevisa. Veći deo rute prolazi kroz poznati škotski Highland odnosno gorje gde u većini slučajeva nećete imati ni mobilni signal jer je predeo vrlo malo naseljen i gde sem trave, drveća i brda nema ništa.

Staza je zvanično otvorena 1980. godine i time postala prva uređena staza za pešačenje u Škotskoj a danas je priznata i kao nacionalno prirodno nasleđe. Staza je izuzetno popularna među Britancima ali i Skandinavcima, Amerikancima i Nemcima. Godišnje njome prođe oko 120 000 ljudi ali tek njih oko 36 000 prepešači je celom dužinom. Zašto je to tako, pa razlozi su razni, jer za ovakav poduhvat treba vremena, staza nije laka ali i zato što neko želi samo da uživa u prirodnim lepotama Škotske pa odabere samo deo rute i uživa prelazeći je bez nekog posebnog cilja.  Prelazak ove staze svako može da organizuje u skladu sa svojim željama i mogućnostima. Obično se ljudi opredeljuju za 7 ili 8-dnevnu turneju a oni malo izdržljiviji 5 ili 6-dnevnu. U zavisnosti od toga prelazićete dnevno 12-15 ili 20 milja. Najbolji periodi za pešačenje su druga polovina aprila i maj ili septembar i oktobar. Izmedju oktobra i aprila nije preporučljivo iz razloga što vremenske prilike mogu da vas ometu u prelasku staze, nanosi snega mogu da odseku delove staze i da staza postane neprohodna. Sa druge strane većina ljudi izbegava letnje mesece jer u tom periodu su najaktivniji zloglasni škotski midžisi odnosno mušice koje napadaju u rojevima i čiji ugrizi su poput komaraca stim razlogom što su njihovi ujedi mnogo učestaliji.

U jednu takvu avanturu uputio sam se nedavno i ja. Zbog nedovoljno dana koji su mi preostali od godišnjeg odmora morali smo da odaberemo najtežu opciju, preći stazu za 5 dana. Odmah da naglasim da sam ja više osoba naklonjena tkz. city-break turizmu, volim da obilazim gradove i upoznajem se sa njihovom istorijom i nemam gotovo nikakvog iskustva u pešačenju u prirodi poput ovoga. Društvo na ovom putovanju će mi praviti dvojica vrlo iskusnih momaka, Aleks i Džejms. Ovaj prvi iz Liverpula, navijač istoimenog kluba, veoma zaljubljen u ovo vrstu rekreacije kome je ovo 14. ili 15. put da pesači ovom rutom, a ovaj drugi iz Boltona, navijač Mančester Junajteda, čovek koji redovno trči trke na 10km, polulmaratone i maratone a vozi i biciklu na duge staze.

Početkom juna, ubrzo nakon dogovora da idemo na West Highland Way započeo je proces treninga i nabavke opreme. Kupujući online uštedeo sam dosta para nego da sam istu opremu nabavljao kupujući u prodavnicama. Cipele, pantalone za pešačenje, vodootporna jakna, ranac, tanke majice… sve uz konsultacije sa Aleksom. Pregledavao sam i neke video klipove vezane za ovu šetnju na YouTube a kojih ima dosta, čisto da steknem utisak gde odlazim i kako da se pripremim, šta da očekujem. Znao sam da moram svakodnevno da šetam bar 15-tak kilometara i to sa teretom na leđima kako bih bio spreman. Tako je i bilo, juni mesec je bio posvećen pripremama, ali onda dolazi juli, rasput, godišnji odmor i moj plan postaje sve više i više neispunjen a ja sve manje spremniji, što se, na žalost, kasnije i pokazalo, ali o tome nešto kasnije.

Prvi dan – Polazak, Glazgov

Naša polazna stanica i mesto susreta je Glazgov, gde se Aleks i ja sastajemo sa Džejmsom koji je stigao ranijim vozom i već nas po dobrom britanskom običaju čeka na glavnoj železničkoj stanici ispijajući pivo u nekom od staničnih pabova. Svakom koga put navede u ovu avanturu bih preporučio da baš ovde započne svoju pustolovinu i ako može ostane 2-3 dana i upozna grad. Glazgov je najveći grad u Škotskoj, univerzitetski grad, sa čak 3 univerziteta, prepun je mladih i ne preterano skup. Usudio bih se da kažem i jeftin u poređenju sa nekim drugim gradovima u Britaniji.

Slike Glazgova su sa neke od prethodnih poseta ovom gradu.

Katedrala

George Square

Kelvingrov muzej

Statua ispred Galerija savremenih umetnosti

Popularna hala nazvana Armadiljo

Najstariji univerzitet u gradu, osnovan davne 1451. godine

Ovde zaista možete naći i jeftin smeštaj i jeftinu hranu jer sve je podređeno studentima a oni definitivno nisu bogatiji sloj društva. Smeštaj koji smo bukirali ovom prilikom je Euro Hostel i nalazi se odmah do glavne železničke stanice Glasgow Central. Cena za trokrevetnu sobu sa kupatilom je bila 51 funta odnosno 17 funti po osobi. Lepo, čisto i uredno. U prizemlju objekta je naravno pab u kome se može jesti za veoma male pare, npr. pica (tipa dr. oetker) je 3 funte, sokovi i pivo oko 2 funte a služe i doručak po sistemu švedskog stola za nekih 5 funti. Jedna mala digresija, smeštaji koje smo bukirali duž rute bukirani su još početkom juna iako je naše putovanje tek u septembru a to je iz razloga što na nekim mestima postoje uska grla što se smestaja tiče pa se smeštaj mora na vreme rezervisati ali uvek postoji alternativa, šator. Posle večere i par partija bilijara krećemo na spavanje jer nas ujutru čeka prvi test.

Drugi dan: Milngavie – Balmaha, 30 km

Ustajemo i odmah odlazimo na železničku stanicu i hvatamo voz za Mulgaj (Milngavie). Nakon 15-tak minuta vožnje stižemo i Džejms predaje prtljag agenciji tj. vozaču koji već putnike čeka na stanici. Na West Highland Way-u postoji nekoliko agencija regostrovanih za prenos prtljaga. Procedura je veoma laka, potrebno je samo da na sajtu odabrane agencije popunite obrazac sa podacima svih vaših usputnih stanica sa datumima odsedanja, platite i prtljag vas čega svakog dana prilikom dolaska u određeni smeštaj. Cena ove usluge je 40-45 funti za celu rutu (neograničen broj svratišta) ili 30 ukoliko želite samo pola rute da pređete bez prtljaga (maksimalno 3 svratišta). Džejms se odlučuje za ovaj vid usluge jer vec nedeljama vuče povredu leđa i ne želi da rizikuje, ipak 30-tak km dnevno sa 10-15kg na leđima nije malo. Konačno smo na startu, sam centar mesta, pored železničke stanice. Pored nekoliko kioska sa brzom hranom, gde doručkujemo, stoji veliki obelisk koji označava početak staze. 8 sati je i polazimo, prvi odmor je u pabu Beech Tree, 7 milja odavde.

Početak staze vodi uz reku Alander kroz šumu pa se penje uz brdo nekih 2 milje. Pejzaži se ubrzo menjaju, čas šuma pa brdo, pored jezera, kroz stepu, uz kamp, kojih ovde ima na svakih par milja itd. Imam osećaj da smo prešli već 15 milja ali me mapa na telefonu demantuje i kaže da smo prešli tek 5 milja, neverovatno a toliko toga smo već videli i prošli. I tako nekon neka 2 i po sata pešačenja stižemo do Beech Tree paba u kojem uzimamo piće i pravimo kratki predah nekih 15-tak minuta i nastavljamo prema mestu Drimen (Drymen) gde je sledeći odmor i dopunjavanje vode u nekom od pabova.

Ubrzo počinje sitna kiša i dok stavljamo prekrivače na rance ona već prestaje. Ništa neobično, ovde se vreme menja na svakih 10 minuta, čas kiša pa sunce itd. Na putu do Drimena prolazimo pored nekoliko „honesty box“ kutija. Dobri ljudi koji žive na ovoj ruti postavljaju male kutije ispred svojih kuća u kojima ima flašica sa vodom, sokova, čokoladica pa čak i kafe i čaja. Svaka od ovih stvarčica košta 1 funtu i radi na principu čestitosti, zato se i zove „honesty box“, poslužiš se i staviš pare u kutiju. Dobro dođe jer ne morate da teglite 3-4 flašice vode sa sobom a teret je na ovakvom putovanju najvažnija stvar i treba da je sveden na minimum, stoga su i slike lošijeg kvaliteta jer su slikane mobilnim telefonom, aparat je ovom prilikom ostao kući.

Skoro je 13 časova i evo nas u Drimenu. Odlazimo u jedan od tri lokalna paba ovog malog mesta da se osvežimo uz piće, bacamo oko malo na TV da čujemo novosti, dosipavamo vodu i polazimo dalje, sledeća stanica je naš cilj za danas, mesto na obali poznatog jezera Loh Lomond, Balmaha.

Put od Drimena do Balmahe nas vodi kroz šumu, koja u nekim momentima podseća na pravu džunglu a na momente na tek zasađenju. U daljini se prvi put vidi i jezero. Do sada je sve išlo super, oseća se mali umor ali je raspoloženje na nivou pa umor izgleda nebitan. 16 milja smo prosli ali sad isrped nas dolazi pakao, uspon na Conic Hill.

Za Conic Hill kazu da zapravo predstavlja ulazak u Highlands odnosno da Highland počinje ovde mada strogo definisane granice nema. Iako je visoko samo 361 metar uspon na ovo brdo je vrlo strm, ako se uzme u obzir da smo prešli već 25 kilometara brdo deluje kao veliki izazov. Već osećam mali bol po strani desnog kolena ali ne pridajem značaj jer sam svestan da je to normalno posle toliko pešačenja. Kreće uspon, sa nama u grupi je i neka grupa mladih iz neke od skandinavskih zemalja, njih 7-8 ali raštrkani po brdu u zavisnosti od brzine penjanja. Penjemo se metar po metar ali mene koleno svakim korakom sve više boli. Staza vodi skoro do samog vrha brda, za one željne avanture postoji mala stazica koja vodi direktno na vrh, ali mi se držimo zacrtane rute i kreće spuštanje koje vodi pravo u Balmahu na obalu jezera. Spuštanje za mene predstavlja još veći problem od penjanja, sad već šantam i osećam da se ovo neće na dobro završiti.

Ubrzo stižemo do podnožja a ja više na nogu ne mogu da stanem. Smeštamo se u pab preko puta smeštaja da popijemo piće pre nego se uputimo u smeštaj. 16:30 što znači da smo već više od 8 sati na nogama.

Balmaha je malo mesto, kao gotovo svako mesto na ovoj ruti. Nekoliko kuća koje uglavnom svoje sobe izdaju šetačima, jedan pab i jedna prodavnica za opskrbu. Nedaleko od centra je i mala luka iz koje polaze mali brodići koji turiste razvoze po okolnim ostrvima ili preko jezera na drugu stranu gde se nalaze još neka mesta ali i vrlo prometna magistrala koja povezuje ovu regiju sa Highlend-om.

Ulazimo u smeštaj, prvi sprat, zajedničko kupatilo i 3 sobe, isto tako i na prizemlju stim da je tamo i trpezarija u kojoj služe doručak i u kojoj ima bilijar stol i TV pa se turisti mogu malo razonoditi. Smeštaj smo platili 75 funti za nas troje uključujući i doručak. Soba mala, kreveti na sprat ali solidno za prenoćiti. Po smeštanju vraćamo se nazad u pab da večeramo a ja usput u prodavnici kupujem Ibuprofen da ublažim bolove koliko mogu. Pab kao i svaki drugi, naručujemo neke beef burgere sa pomfritom, cena mislim nekih 11 funti. Večeramo i posle par tura pića (ova dvojica tuku pivo kao vodu) odlazimo na spavanje umorni.

Treći dan: Balmaha – Inverarnan, 33 km

Ustajemo oko 7 i spremamo se. Prethodnu noć odlučio sam da put nastavim bez prtljaga i tako pokušam da olakšam sebi, otišao na sajt neke od agencija za prevoz prtljaga i rezervisao prevoz. Prtljag smo ostavili na recepciji i krenuli na doručak. Već silaskom na stepenice osećam bol, malo slabiju nego juče a tek sam stao na noge. Doručak je bio OK, za ovakvu vrstu rekreacije bilo je ono što nam je potrebno, kroasani, voćni jogurti, voće, sokovi, mleko, kafa, čaj itd. i naravno Ibuprofen. Džejms mi daje i gel za ovakve povrede koji je poneo sa sobom koji mažem na koleno. Na doručlku upoznajemo nekog dečka iz Španije, zaljubljenika u ovakve izazove. Priča nam kako je već prešao Camino de Santiago, hodočašće dugo 800km od granice Španije i Francuske do Santiaga u Španiji. Ovde se nalazi par dana, pešačiće samo deo West Highland Way-a a deo će autobusom jer nije uspeo da nađe smeštaj za sve delove rute. nakon kraće priče polazimo, današnja ruta je duga i gotovo cela se proteže obalom jezera Lomond kroz šumu. Već smo pre nekoliko dana primili email od našeg sledećeg smeštaja (hostel Drovers Inn) da je most kojim se prelazi reka Faloh neposredno pred hostel, oštećen i da je prelaz preko mosta nemoguć jer je most zatvoren. Sledeći most nalazi se jos jednu milju uzvodno ali goste hostela čeka prevoz kod starog mosta odakle će nas prevesti u smeštaj. Potrebno je samo da se po prilasku mostu javimo telefonom da znaju kada da pošalju vozilo. Svaka čast na organizovanosti, lep gest. Krećemo iz Balmahe i put vodi preko malog brda pa se spušta do jezera. jedva se penjem, svaki korak je kao da mi neko zabada nož u nogu. Nakon 1km shvatam da je moja turneja, bar za danas, završena, ovako je nemoguće preći 30km treba biti realan ma koliko me želja u meni tera da nastavim. Planirao sam dugo ovo putovanje i sad evo gotovo na samom početku odustajem a svi su izgledi da će tako biti i narednih dana i da povreda neće proći preko noći. Vreme je za plan B, pripreman prethodnu noć. Pozdravljam se sa Aleksom i Džejmsom, vidimo se krajem dana u Droversu, ako uspem da dođem do njega.

Plan B se sastoji u sledećem, uzimam brod i prelazim preko jezera do mesta Luš (Luss). Tamo hvatam autobus do Droversa, hostela koji se nalazi na samoj magistrali. Tako i bi, vraćam se u Balmahu i čekam brod. Brod polazi tek u 10:20 pa imam vremena da odem do prodavnice, obližnjeg parka da napravim par slika pa u luku, toliko mogu da hodam a i ravno je. Ukrcavam se na brodić i polazimo. Putovanje traje nepunih pola sata. Na brodu slikamo interesantne prizore, kisa pada, sunce se negde promalja iz brda i naravno duga, ali duga koja bukvalno ulazi u vodu jezera. Nikad nisam video ovakav prizor.

Približavamo se Lušu, koji sa broda deluje kao iz bajke. Prelepa crkva i bukvalno 2,3 ulice malih kućica načičkane brojnim cvećem. Ulazim u lokalnu suvenirnicu i uzimam magnetić i pravim nekoliko video zapisa i fotografija. Mesto ima bogatu istoriju a originalni naziv mesta iz perioda srednjeg veka je „dark village“.

Nakon kraće šetnje odlazim do magistrale na kojoj je autobusko stajalište i gle čuda autobus baš na stanici. Uspevam da ga uhvatim što me raduje jer je sledeći tek za sat ili dva pa ću pre biti u smeštaju i malo odmoriti. Put do Inverarnana ide uz jezero i traje nekih 20-tak minuta, autobus staje baš ispred hostela pa ne moram da se mučim. U autobusu ima svih boja i nacija, i verovatno svi šetači, vidi im se po opremi koji imaju tj. kako su obučeni. Ovde u Škotskoj postoji na stotine i stotine različitih staza, sve su pune turista ali najveći utisak na mene ostavljaju najbrojniji od njih a to su, verovali ili ne, ljudi u poznim godinama, 60-70 godina pa i više. Njihova energija je neverovatna, ponekad mi se čini da jedva mogu da hodaju a oni došli da pešače po nekim brdima. Svi sa punom opremom, rančevi, štapovi za penjanje, jakne, cipele i pantalone, izgledaju bar duplo mlađi kad ih pogledaš u svoj toj modernoj opremi i sa svom tom energijom. Duž puta smo ih sretali ovih dana mnogo, svi hodaju i drže tempo jednak našem, neverovatno. Stižem oko 13:30 ali je prijava u smeštaj tek od 15. Sreća pa je lepo vreme pa mogu malo napolju da sedim i uživam na suncu a pogled iz hotelskog dvorišta gleda na planinski vodopad.

Drovers Inn je naš novi smeštaj. Drovers je skuplji smeštaj na našoj ruti, sa doručkom za nas troje 144 funte a smeštaj slab. Iako imamo 2 sobe, kupatilo je zajedničko, sobe opremljene kuvalom za vodu, imaju peškire (što nije slučaj uvek,negde naplaćuju peškire 2 funte), čajeve, kafe, šampone, sapune. Ali je nameštaj vrlo star i loš, no ipak nije star koliko i objekat. Naime ovaj objekat sa 18 soba datira iz 1705. godine. I njegova viša cena opravdava se upravo ovom činjenicom. Spolja je netaknut dok je iznutra vremenom osvežavan. U prizemlju je recepcija i pab a zidovi su ispunjeni raznim slikama i prepariranim zivotinjama. Ukoliko posetite sajt ovog hostela možete da uživate u brojnim pričama i legendama koje su zapravo svedočenja brojnih turista kroz istoriju ovog mesta. Naime objekat je uklet i ko ima sreće može videti i duhove… nisam bio te „sreće“.

Ubrzo ulazim unutra i naručujem nešto da prezalogajim pre nego mi se ona dvojica pridruže. Naravno, doći u Škotsku a ne probati neke od njihovih tradicionalnih jela bi bila šteta, ionako me Džejms zeza što ih još nisam probao. Pokušaću da ubijem dve muve jednim udarcem, naručujem Jacket potato sa haggisom. Jacket potato je englesko jelo, to je kuvani krompir u kori, presečen na četvrtine preko kojih se prelije neki prilog. Prilozi su brojni ali najčešće su to pasulj ili sir. Dok sa druge strane haggis predstavlja jelo nalik na našu krvavicu ali se radi o ovčijem mesu tj. srcu, jetri i plućima sa lukom i ovsenom kašom i sve to zavijeno u crevo, stim da ako se služi uz jacket potato onda nema creva. Dakle moj jacket potato sadrži haggis i narendan sir odozgo. Moram priznati da sam očekivao da će biti loše, ukus me prilično iznenadio, zaista dobro.

Nakon ručka bilo je već vreme da mogu da se prijavim i uzmem svoj ranac koji me je čekao u hostelu. Posle kraćeg odmora u hostelu mi se pridružuje i ostatak ekipe. Idemo na večeru, ubijam još jednu muvu, petak je u Britaniji rezervisan za fish and chips pa naručujemo to kao i većina Britanaca.

Nakon večere i koje ture pića Aleks se odlučuje za spavanje, iako je tek 20 sati. Mi nismo hteli jer smo saznali još pre nekoliko dana da je u hostelu živa svirka svako veče. Večeras nastupa lik sa akustičnom gitarom, svira neke country pesme. Ovo nećemo propustiti pa Džejms i ja ostajemo u pabu čekajući početak. Pab je naravno pun gostiju, što onih koji odsedaju, što nekih iz okoline koji su došli da bi uživali u piću i muzici. Veče je bilo zaista veselo, sad shvatam kad kažu „pije kao Škot/Englez“. Šta u njih sve stane to ne može da se opiše, i to bez obzira na pol, svi piju. Naravno najviše pivo i viski. Viskija ima bar 20 vrsta, svi se proizvode u lokalnim destilerijama koje srećete putem pešačeći. Posmatram lika koji je došao sa neke 3 prijateljice + pas (u svakom pabu na ovoj ruti ima pasa, sva mesta su pet friendly), možda mu je jedna od njih i žena ne znam. Naručuje flašu vina za njih 4… ali brojim, prva flaša, druga, treća, kad je stigao do četvrte on i jedna od žena naručuju i pintu piva pa jedan gutljaj piva jedan vina, peta flaša i još dve pinte piva… gde im stane. Sve ovo u roku od 2-3 sata a deluju trezni. Veče je bilo zaista za pamćenje i baš veselo, svi igraju kao da se znaju 100 godina a ima ih sa svih strana, od Skandinavije do… pa do Srbije.

Prolazi 23. sat, muzika je do 23:15 ali svi zahtevaju bis. Silazi i Aleks pitajući se šta se dešava kad nas nema, ostaje i on na jednom piću taman da isprati poslednje akorde. Odlazimo na počinak, ujutru valja ustati u 7 i posle doručka krenuti… neki peške a neki će videti.

Četvrti dan: Inverarnan – Inveroran Hotel, 34 km

Noć je prošla a duhova nigde. Ustajemo u 7 ali već po prvim koracima znam koliko je sati, nema šetnje ni danas. Doduše postoji kvaka, kako god okreneš danas mi ne gine barem 5 km šetnje. Razlog tome je hotel Inveroran koji se nalazi usred ničega i do kojeg moram pesačiti. Plan je sledeći: Džejms i Aleks polaze posle doručka a ja hvatam prvi autobus i nalazimo se u Tindrumu (Tyndrum) na ručku. Odatle oni nastavljaju peške do hotela a ja uzimam opet bus i idem do Bridge of Orchy odakle krećem pešice do hotela. Dan je opet sunčan i bez vetra, prosto neverovatno za Škotsku. Nakon doručka ova dvojica sedaju u džip koji ih vraća na drugu stranu reke, jednu milju dalje odakle nastavljaju pešačenje. Moj bus je tek za sat i po, dva pa odlazim do sobe i pakujem stvari. Vreme brzo leti i evo me već u autobusu za Tindrum, ova linija vozi sve do našeg konačnog odredišta, Fort Vilijema ali tamo smo tek za 2 dana. Za nepunih 20-tak minuta stižem na mesto gde treba da sačekam saputnike. Tindrum je malo mesto, sem jednog hotela i par kuća tu se nalazi i neki restoran i najzauzetiji objekat ovog mesta, Green Welly Stop. Ovo je zapravo benzinska puma, restoran, prodavnica mešovite robe ali i prodavnica kamperske opreme i parking.

Nalazi se na velikom raskršću magistrale gde se put razdvaja na levo i vodi prema moru i pravo gde vodi u planine prema Glenkou (Glencoe) i dalje prema Fort Vilijemu. Otuda i dve železničke stanice, Gornji i Donji Tindrum. Subota je pa je dan još prometniji nego inače a i lepo vreme pa ljudi odlučuju da ga provedu u prirodi. Ne brojim ali na parkingu za sada ima bar 30-tak motora ali ubrzo ta brojka se odvostručuje, utrostručuje, sto dan više odmiče bajkera sve više. Pored njih tu je i veliki broj automobila, izgleda da je ovo svima usputna stanica i sve pomalo liči na sajam automobila i motora. Ima svega, od old tajmera do raznih džipova i kampera a čuju se i razni jezici iz svih delova Evrope i sveta.

Odlazim u prodavnicu i uzimam steznik za koleno i stavljam ga. Još malo čekam pa se odlučujem da odem do stajališta da proverim kad imam bus za dalje jer ovde nemam ni signal a o internetu da ne pričam. Pošto je subota autobusi idu ređe a poslednji ide nešto posle 15, pre njega ima bus u 13:20. Taj mi više odgovara jer ne želim da idem poslednjim. Ove dvojice ni od korova a čekam već skoro 2 sata, na kraju odlučujem da krenem i uhvatim autobus u 13:20, ne mogu da ih dobijem ni telefonom jer nema signala.

U Bridge of Orchy stižem negde oko 14 jer je bus u Tindrum malo kasnio. Bridge of Orchy je mesto još manje od Tindruma i ovde ljudi dolaze isključivo da perspavaju na svom putu dalje prema severu. Naš hotel je nekih 5 km dalje, van civilizacije. Silazim sa autobusa i pravim nekoliko slika, zaista je predivno cela okolina sa rekom. Ovde na jednom mestu ima sve, reka, jezero, potoci koji se slivaju sa obližnjih brda, šuma, jeleni koji se ne plaše i mirno pasu iako je u blizini magistrala…

Polazim prema hotelu ali okolnim putem jer je asfaltiran, dok WHW vodi preko brda i slične je dužine. Uz usputna slikanja do hotela stižem za nepunih sat vremena. Ovo je do sada najlepši deo puta, u izostanku vetra površina jezera Tula izleda ravna kao ogledalo. Oko jezera je šuma a u daljini su planine prekrivene visokom travom.

Prijavljujem se u hotel a za to vreme mi se javljaju i kolege i stavljaju mi do znanja da stižu do hotela za nekih sat i po vremena. Do sada najbolji smeštaj, doduše i najskuplji. 50 funti po osobi sa doručkom, cena ista cele godine. Soba velika, 4 kreveta, imamo kupatilo u sobi, potpuno novo sa kadom i tuš kabinom posebno. Peškiri uključeni u cenu, pogled sa prozora naše sobe na spratu gleda pravo na jezero, predivno.

Posle tuširanja odlazim dole da još malo hvatam sunce. Dečko za recepcijom mi obaveštava da ukoliko želimo večerati moramo do 17 sati napraviti porudžbu da znaju šta da spreme. Zovem kolege i dogovor pada da uzmemo paprikaš od divljači a Aleks će neku piletinu. Ovde nećemo propustiti priliku da probamo i jedan od retkih a dobrih engleskih deserta, Sticky Toffee Puding.

Večera je bila ekstra, nema se šta zameriti. Ako se dobro sećam paprikaš je bio nekih 13 funti a desert oko 5. Ostatak večeri naravno provodimo u pabu, ovoga puta uz kartanje do nekih 22 sata a onda odlazimo u sobu i spavanjac, ujutru je novi dan.

Peti dan: Inveroran hotel – Kinlochleven, 30 km

Budimo se ujutru oko 7 i gledamo zanimljiv prizor kroz prozor, magla. Jezero se ne vidi, magla se spustila samo u donje delove, vrhovi planina su još uvek vidljivi. Sve je mirno i tiho, opet nema vetra, već četvrti dan za redom bez vetra.

Ja već kao po rasporedu stavljam gel i steznik i nosim Ibuprufene na doručak, moram sve to da uradim bar pola sata pre polaska da počne da deluje. Kako me noga ne boli mnogo odlučujem se da danas pešačim makar polovinu puta. Današnja deonica je podeljena u dva dela. Prvi deo, oko 11 milja ide od hotela Inveroran do hotela Kings House. Taj deo obuhvata prolazak kroz dolinu planine Blank Mount zatim kroz močvaru Rannoch pa pored ski centra Glencoe gde staza preseca magistralu i vodi do hotela Kings House. Tamo je planiran kraći odmor a onda nastavak do gradića Kinlochleven na obali jezera Leven gde će biti naš sledeći smeštaj. Drugi deo rute je vrlo zanimljiv, odmah posle Kings House hotela staza vodi preko Đavolih Stepenica (Devil’s Staircase), najvišlje tačke na WHW visine 550m, u brda a zatim sledi postepeni silazak na nivo mora u grad. Jezero Leven je slano jezero zapravo prestavlja deo mora koji ulazi duboko u kopno. Važno je odluku o današnjem pešačenju doneti što pre jer ukoliko želim da se vratim moram to učiniti što pre, pošto do autobuskog stajališta na magistrali imam još dodatnih 5km.

Doručak u hotelu je bio zaista dobar, odavno nisam odseo u hotelu gde doručak nije po sistemu švedskog stola. Naručujemo škotski doručak, koji se sastoji od black pudinga, kobasice, šunke, jajeta na oko i tosta sa puterom a sa pomoćnog stola uzimamo jagode, lubenice, dinje i borovnice. Tu su još i razne cerealije i mleko, sokovi i naravno čaj i crna kafa. Ovde i za doručak možete naručiti lososa, škotski losos je ovde u svakom meniju.

Posle doručka ostavljamo torbe na recepciji i krećemo. Do sada je ovaj baggage transfer zaista odlično funkcionisao i torbe su nas uvek čekale u smeštaju iako Džejms i ja ne koristimo istu kompaniju, obe rade svoj posao perfektno.

Polazimo a ja pokušavam što više slika da uslikam jer je prizor zaista neponovljiv. Ta magla doprinosi nekoj mistici ovog mesta u srcu divljine okruženog planinama. Neposredno pred put gledao sam neke slike sa WHW, i najlepše slike su zimske a u ovim predelima zimi dosta često može da se vidi i polarna svetlost što svedoče brojne fotografije. Nadam se da ukoliko me put nanese zimi da ću biti te sreće i videti polarnu svetlost.

Na samom polasku po prvi put na ovom putovanju nismo sami. Pridružuje nam se jos 10-tak ljudi, uglavnom starijih ali se kolona vrlo brzo cepa zbog različitog tempa hoda mada smo svi tu negde na 300-400 metara jedni od drugih. Još uvek osećam blagu bol u kolenu ali me to ne sprečava da držim tempo sa ostaom dvojicom.

Sve planine oko nas su uglavnom prekrivene visokom travom, gde god ima neki šumarak on je ograđen ogradom. Saznajem od Džejmsa kako su jeleni razlog ovakvoj vegetaciji i ukoliko ne postoji ograda mlada drva nemaju gotovo nikakve šanse da prežive. Cela današnja ruta vodi kamenitom stazom a kamenje je u proseku prečnika od 5 do 10cm.

Zastajemo malo da predahnemo pred ulazak u močvaru a sustiže nas jedan bračni par, po mojoj proceni 60-tak godina. Žena mi vrlo ljubazno nudi njene štapove za hodanje i govori mi da ih uzmem i koristim do Kings Housa hotela što je njihova krajnja destinacija za danas. Zahvaljujem se na ponuđenoj pomoći ali odbijam uveravajući je da me noga ne boli toliko ali šantam jer ne želim da je previše opteretim. Ovde su ljudi zaista ljubazni i učiniće sve što mogu ukoliko vam je potrebna pomoć.

Posle gotovo 3 i po sata pešačenja na vidiku nam je magistrala i Kings House hotel. Na magistrali staje i autobus pa ukoliko neko odustane od daljeg puta ovde može da prekine pešačenje. Odlazimo na piće u pab a ja ponovo stavljam gel i pripremam se za Đavolje stepenice. Kings House hotel je u poslednjih godinu dana pretrpeo velike izmene, izgrađeni su dodatni smeštajni kapaciteti tako da sada može primiti mnogo više gostiju. Isrped hotela nekoliko jelena pase travu i uživa a ljudi se slikaju hraneći ih, totalno su pripitomljeni.

Nakon kraćeg odmora nastavljamo put, prošli smo više od polovine današnje rute, međutim sada se bol u kolenu polako vraća i postaje sve jača. Staza iza hotela nakon jednog kilometra počinje da se penje u brda a teren postoje sve teži jer su kamenja postala sve veća. Ipak ne želeći da forsiram odlučujem da se vratim do magistrale i sačekam autobus. Zadovoljan sam sa današnjim danom i ne želim da sad pogoršavam stanje. Sutra je poslednji dan i uz malo sreće moći ću da ga celog prepešačim. Pozdravljam se sa prijateljima i vraćam se do autobuskog stajališta. Danas je nedelja i autobusi su vrlo retki, proveravam na internetu i saznajem da je poslednji autobus za Glencoe u 15:20 a odatle hvatam drugi autobus za Kinlochleven u 17:05. Odlučujem se da pokušam stopiranjem doći do Glencoa i tako uhvatiti raniji autobus za Kinlochleven. Međutim nakon nekih 10-tak minuta bezuspešnog stopiranja odlučih se da sačekam autobus sa ostalim šetačima kojih se već skupilo na stajalištu. Autobus je kasnio nekih 10-tak minuta verovatno zbog povećanog saobraćaja vikendom na magistrali. Nakon 15-tak minuta vožnje stigli smo u Glencoe i sad je trebalo još utući nekih sat vremena do sledećeg autobusa. Odlučujem se opet na stopiranje ne želeći da se zadržavam u Glencoe. Više bih voleo vreme provesti u Kinlochlevenu, grad je veći i lepši a ukoliko stignem pre mraka možda ću moći i par lepih slika da napravim. Nisam redovno ni stigao na stanicu, čak nisam ni stopirao a jedan automobil je već stao na stanicu i upitao me treba li mi prevoz. Sa zadovoljstvom prihvatam i uskačem u kola. Kinlochleven je udaljen nekih 7 milja od Glencoa tako da stižemo na odredište za nepunih 10-tak minuta. Ulazeći u grad prelazimo most preko reke Leven koja se uliva u istoimeno jezero i na mostu ugledam Aleksa i Džejmsa, kakva slučajnost, stižemo u isto vreme. Zahvaljujem se čoveku na prevozu i odlazim sa drugarima u pab da nešto pojedemo i popijemo pre nego uđemo u smeštaj. Smeštaj u Kinlochlevenu smo platili 69 funti za nas troje. Smeštaj je u bungalovima, u svakom po 8 soba i 2 zajednička kupatila za muške i 2 za ženske. Ovde imate i veš mašinu ukoliko želite oprati nešto od svoje opreme, postoji i dnevni boravak sa TV-om i raznim društvenim igrama, internet i potpuno opremljena kuhinja i trpezarija. Sve je čisto,uredno i mirno.

Nakon tuširanja i promene garderobe odlazimo malo u šetnju. U Kinlochlevenu postoji najvišlji ledeni zid za sportko penjanje na svetu, bar tako kažu. Želeli smo da uđemo i vidimo to čudo ali na žalost objekat zatvara u 20:00 a mi stižemo koji minut kasnije. Sledeći plan je bio bioskop, ali saznajemo da ni on ne radi nedeljom u ovo doba, dakle ostaje nam samo pub i malo muvanje po gradu uz jezero i reku. Šetajući gradom imao sam utisak da je ovo neki ukleti grad, živu dušu na ulici nismo videli. Jeste nedelja uveče i ljudi su uglavnom u svojim domovima pripremajući se za radnu nedelju ali očekivao sam bar malo sveta. Izgleda jedina živa bića danas koja ćemo videti su ona u pabovima. Odlazimo u jedan pab na piće a zatim i u drugi pa u sobu na odmor, ujutru nas čeka poslednjih 16 milja.

Šesti dan: Kinlochleven – Fort William, 25 km

Hostel West Highland Lodge u kojem smo odseli nije nudio opciju sa doručkom tako da po ustajanju i spremanju odlazimo u obližnju prodavnicu i kupujemo hranu za doručak i užinu. Ovde je važno snabdeti se za ceo dan jer na današnjoj ruti nema nijedan objekat niti išta što podseća na civilizaciju. Ruta je duga 15 milja, zapravo 16 jer je originalna ruta nekada završavala po ulasku u grad ali su je kasnije produžili za još jednu milju do centra grada kako bi namamili turiste u centar. Svejedno, naš hotel, Travelodge,  se nalazi baš na samom sadašnjem zvaničnom kraju rute. Sam početak današnjeg pešačenja je fizički najteži, staza se prvo penje u brdo odakle se pruža lep pogled na zaliv i grad, zatim nastavlja starim vojnim putem nekih 5 milja kroz dolinu koju Aleks u šali zove Forever Valley.

Ubrzo sam shvatio šta znači taj naziv, kada se popnete na brdo i pogledate duž puta kojim vodi staza, vidite samo nepreglednu dolinu i putić koji vodi kroz nju. Imate utisak da je dugo 100km, kraj se ne vidi. Stari vojni put je zapravo staza koju je vojska koristila još u XVII veku kada se kretala konjima po ovim brdima. Presecaju je brojni planinski potoci pa je u slučaju veće kiše ovde zaista teško hodati, što zbog vode što zbog veoma krupnog kamenja. Po prognozi danas bi konačno posle 5 dana trebala da pada i kiša, ne raduje nas pogotovo ne na ovoj deonici ali tu ne možemo zaista ništa. Noga me gotovo uopšte ne boli pa se nadam da ću uspeti u današnjem poduhvatu. Još jedna olakšavajuća stvar je da ukoliko osetim da ne mogu, na polovini puta postoji prečica lokalnim putem do grada. Polazimo oko 8 sati penjući se uz brdo na izlasku iz gradića. Grupa je velika, ima nas oko 20-tak, uglavnom svi stariji, sem jednog para naših godina. Opet se divim volji i snazi ovih ljudi. Nakon jedne milje dolazimo do tzv. Old Military Road-a i gledamo u pravcu doline, beskrajno. Vreme i dalje bez vetra ali ima oblaka i kiša se očekuje svaki čas. Potoci koji presecaju stazu su bukvalno na svakih 20 metara ali cipele su nam zaista dobre pa noge ostaju suve. Nakon skoro 2 sata pešačenja dolini se i dalje ne vidi kraj, stižemo do neke ruševine i Aleks nam govori kako smo prešli tek 3 milje a mi neverica, očekivali smo bar 6, bacamo pogled na kartu koju nam pokazuje Aleks smeškajući se i sada shvatamo zašto joj je nadenuo onaj neohrabrujući naziv – Beskrajna dolina.

No i pored svega nismo se obeshrabrili jer su prizori zaista predivni i uživamo svakim korakom. Nakon još 2 sata polako dolazimo do šumice, što znači kraj doline ali i ulazak u oblake gde nas čeka kiša. Prvi put kiša na ovom putu, ona prava dosadna i gusta, natapajuća. Aleks vadi nepromočive pantalone u nadi da dok ih on obuče i kiša će prestati ali se ovoga puta, na našu žalost, vara. Sad smo već ozbiljno mokri a nalazimo se tačno na polovini puta.

Ovde, kod znaka za polovinu puta, zastajemo da predahnemo i ubacimo neku hranu u usta. Vode već nemam a ima jos 7 i po milja ili 12 kilometara. Odlučujem se da ne varam i ne skrećem sa puta vec nastavljam put sa njima. Put sada postaje još gori, kamenja veća a potoci učestaliji. Ali ovde bar ima tragova života, neki bagerista krči šumu. Staza sada vodi čas uzbrdo čas nizbrdo i postaje sve teže. Dolazimo do jednog dela puta odakle se staza spušta ali u daljini vidimo da će uskoro krenuti na veliku uzbrdicu. Prolazimo pored nesvakidašnjeg prizora, neka devojka odmara pokraj staze i drži kišobran da ne pokisne. Moram priznati da je malo čudno mesto za nošenje kišobrana, iako je vreme ubola. Počinje i najveći uspon još od onog jutros, i moram priznati da bi mi bilo mnogo lakše da mi je Aleks rekao da je to upravo i poslednji uspon na našoj turneji i da po završetku uspona staza izlazi na uređeni šljunčani pun prilagođen za bicikle i motorna vozila. Izlazimo i na taj put konačno, ovo se slobodno može proglasiti i za kraj svih muka jer iako ima još 4 milje do cilja sada je staza ravna i kretanje je olakšano. I kiša je prestala ali su oblaci vrlo nisko i sprečavaju nas da vidimo najvišlji vrh Velike Britanije, Ben Nevis. Ben Nevis je visok 1345 metara i postoji staza do njegovog vrha na kojoj u svako doba godine ima mnogo ljudi, ali to je neka druga priča, možda za neki drugi put. U nastavku puta prolazimo kroz šumu i nekoliko vidikovaca sa kojih se lepo vidi ogroman kamp u podnožju Ben Nevisa a malo dalje i sam Fort Vilijam. Na ovoj deonici ima dosta divljih kupina koje tek sada u septembru počinju da sazrevaju mada su i dalje kisele, ali kako vode nemam odavno ovaj izvor vitamina će mi dobro doći pa zastajem kod svakog žbuna i berem poneku jedva dozrelu kupinu.

Ulazimo i u Fort Vilijam i prolazimo pored nekadašnjeg zvaničnog kraja rute. Zastajemo za par slika i nastavljamo prema centru i našem smeštaju prolazeći pored mnogo B&B objekata. Grad, iako mali, pun je turista ali svi do jednog su onaj tip turista koji dolazi ovde samo zbog boravka u prirodi. Svi pod punom pešačkom opremom. Korzo prepun pabova, suvenirnica i restorana, već vidim da će noć biti vesela.

Stižemo i na cilj, posle 5 dana i 96 milja odnosno 154 kilometra (kako za koga doduše). Na sadašnjem kraju rute nalazi se spomenik, čovek koji sedi na klupi sa oteklim nogama, predstavlja upravo sve one koji su pešačili ovom stazom, jedinstveno zaista.

Posle par slika, doduše jedino ja slikam jer su ostala dvojica totalno ravnodušna prema telefonima i bilo kakvim tehnološkim smicalicama, odlazimo u smeštaj da se otuširamo i presvučemo ali ne i da legnemo jer ako to uradimo teško da ćemo moći iz kreveta ponovo da se dignemo a treba nešto i pojesti. Odluka pada na indijski restoran preko puta hotela sa pogledom na jezero Lini (Linnhe). Naručujemo chicken tandori i chicken korma (piletina u sosu sa kokosom) uz njihov tradicionalni nan hleb. Nije bilo loše ali smo jeli na drugim mestima i bolje. Nakon obilne večere odlazimo u pab. Sedeći sumiramo utiske i zaključujemo da nam je to već 12. pab od početka ovog putovanja i one noći u Glazgovu. A noć je tek počela a ova dvojica su baš rešila da popiju po piće ili dva u svakom pabu na korzou. Tako smo do negde 22:30 završili na koti od 4 paba (što u ukupno zbiru daje 15, ali ne i konačnih 15 jer je i sutra dan) igrajući čak i pikado, po Aleksovim vrlo čudnim pravilima, u jednom od njih. Vraćajući se iz poslednjeg paba posmatramo devojku koja spušta rešetku na pabu iz kojeg smo nedavno izašli, kao da je jedva čekala da se gosti razbeže pa da krene kući, ponedeljak je završen.

Sedmi dan – povratak

Sledeće jutro ustajemo opet rano, još pre 7 jer nam voz za Glazgov polazi u 7:40 ali želimo da budemo ranije na stanici u slučaju da je otkazan da bi imali vremena uhvatiti autobus. No, voz na sreću nije otkazan ali ima prekid kod mesta Brigde of Orchy zbog radova na jednom od mostova na pruzi tako da ćemo jedan deo ipak morati autobusom. Ovde je sve dobro organizovano tako da autobus putnike čeka na železničkoj stanici i vozi ih do sledećeg mesta takođe na železničku stanicu, nema lutanja, nema doplate naravno. Čim smo krenuli kroz prozor vagona se jasno ukazuje Ben Nevis, dan je vedar, oblaka nema pa konačno možemo i da ga vidimo. Posle 3 sata puta stižemo i do Glazgova, tamo imamo vremena do 14:00 kada nam kreće voz dalje pa koristimo priliku da odemo nešto da popijemo i pojedemo ali i prošetamo malo gradom jer je vreme i dalje lepo.

I eto, šta na kraju reći, utisci su se polako slegli a iako sam na osnovu dosadašnjeg iskustva sa prethodnih putovanja znao da će biti lepo, West Highland je ipak prevazišao moja očekivanja. Škotska je zaista prelepa, ali ona nije samo Edinburg i Glazgov, Škotska je čak možda i više ona njena divljina i sve oko nje, ljudi, šume, stepe, reke, jezera, planine, potoci, stazice, ovce, jeleni… Nakon što sam prvi put bio na putovanju ovakvog tipa ovo putovanje je uspelo da mi usadi interesovanje za ovaj vid turizma pa se nadam da ću se vrlo uskoro naći u nekoj sličnoj avanturi na nekoj sličnoj destinaciji. Iako, moram priznati, planiram da se vratim na WHW i da ga prepešačim celog, ne mogu dozvoliti da me pobedi pa predpostavljam da ćemo se sresti opet i odmeriti snage.

Kraj – saveti za uštedu

Kad sve stavim na papir ne mogu reći da je ovo skupa ekskurzija ali prostora za uštedu ima uvek. Zapravo za one prave avanturiste koji nose šatore sa sobom ovo može biti zaista jeftino a postoje i male cake koje vam dodatno mogu uštedeti novac. Na primer ukoliko znate tačan datum polaska možete dosta uštedeti kupujući vozne karte unapred. Evo samo jedan primer, ukoliko kartu kupujete na stanici pre polaska karta recimo od Mančestera do Glazgova će vas izaći oko 70 funti ali ukoliko je kupujete 3-4 nedelje ranije, ili kao mi 2 meseca ranije, onda ćete kartu platiti 20 funti. Kartu u suprotnom pravcu iz Glazgova smo platili neverovatnih 10 funti. Razdaljina između ta dva grada je oko 300km i vozovi idu gotovo na svakih pola sata a deonicu prelaze za 2 i po sata. Takođe voznu kartu od Fort Wilijama do Glazgova možete kupiti na dan polaska za 30 funti ili 5 dana ranije za 14 funti, tako da samo na voznim kartama možete uštedeti za hranu tokom čitavog boravka. Smeštaj u Glazgovu se uvek može naći za male pare a ostalo je na vama, ili ćete poneti šator pa kampovati duž rute ili ćete pak birati jeftine hostele i kampove a za one sa malo dubljim džepom tu su i hoteli. Jedno je sigurno, gladni i žedni ostati nećete jer pabova bar ima na svakom koraku.