Троја

Уместо препричавања историјске теме звана Троја, о чему је од времена Хомера до данас написана планина књига а у задњих 100 година снимљено и брдо филмова, покушаћу да дам колегама форумашима што више савета и информација о овом локалитету. Посебно поводом доласка и обиласка истог.

Долазак:

Мој најискренији савет свим туристима који се упуте у овај део Азије сопственим превозом, а желе да посете Троју, је да одгледају сат-ову патролу и ураде баш по њиховој препоруци. Дакле, гледајте да долазак у Чанакале преко Дарданела темпирате у преподневним часовима. Пола сата вожње колима аутопутем уз скретање десно доводи на вас на локалитет. Алтернативно, може се обилазак темпирати и при повратку у Србију. Све остало мислим да је бацање новца и времена.
Уколико идете преко агенције, постоји (мада прилично лабава) могућност и организованог излета. Али то важи само при летовању у Саримсаклију јел од летовалишта у понудама наших агенција, он је најближи локалитету. Једна група се некако организовала са својим водичем и отишла по цени од 35Е и колико знам то је у овој години била тек 2. екскурзија. Дакле да сумирам, организовани излет није гарантован.
А о политици наших туристичких агенција, које би могле посету да организују иначе при доласку/одласку из Егејских летовалишта на малоазијској обали, не вреди ни говорити. Док се неко од наших Срба не утали са неким Тројанским власником таверне или сувенирнице, од тога вероватно неће бити ништа. То, или да Турци отворе поред Троје и фабрику маслиновог уља, кожних јакни или златног накита.
Трећа могућност је и најтежа варијанта, а то је да сами себи организујете излет. Она има и погодности и мане. Погодност је што видите више а мана што пут траје дуже. Ја сам је изабрао јер ми омогућава да поред Троје обиђем и музеј у Чанакалеу где се чувају предмети са тог и других локалитета, а чега нема при организованим излетима. А о потребном времену да кажем само да сам из апартмана изашао у 7 ујутру а на локалитет стигао у 2 поподне (опет уз напомену да ми је у музеју у Чанакалама отишло неких сат времена).
За ту сопствену верзију дугујем и захвалност колеги бакију70 на корисним информацијама на теми Саримсакли.

Обилазак:

Поводом обиласка, прво пар ствари да напоменем. Скоро четврт века колико читам о Троји и другим грчким митовима, једна константа се стално провлачи са овим местом, а то је разочараност његовом величином. Разочаран је био још и Шлиман који је ископао овај град, а колико сам виђао по страним сајтовима, разочарани су и многи туристи који данас оду тамо. Шта људи тамо очекују да виде, не знам, али узевши у обзир да већина посетиоца о Тројанском рату сазнање стиче из америчких играних филмова (илити како мали Перица замишља историју), можда и није неко чудо. Као елементарну припрему саветујем свакоме да потражи неки од документараца на ту тему као овај рецимо:

The True Story Of Troy

 

де се узгред спомиње и рад америчког лингвисте Милмана Перија са српским гусларима, и паралела како се у народном сећању Грка рат очувао баш као и Косовска битка у Срба.
Шлиман је открио Троју или тачније њену Акрополу (што се лепо на српском преводи као Вишеград тј горњи град). Хомер иначе спомиње да се Акропола зове Пергамон (не мешати са оним Пергамоном много јужније). Један други немац, Манфред Корфман је са својим тимом открио пре 20 година и доњи град. Тако се данас зна да је Троја била позамашане величине, много веће него што се раније мислило. Данашњи посетилац међутим, има прилику да посети само Акрополу а незнајући за Корфманово откриће остаје збуњен скромношћу овог места. Истини за вољу, доњи град је само на пар места откопан и права ископавања тек предстоје. И није у туристичкој понуди обиласка.
Уз то треба имати у виду да је Троја савременик Кнососа и Микене спрам којих јесте мала, али је и типичан град из праисторије. Зато је бесмислено поредити њу са неким много млађим местима попут Акропоља, Колосеума, Епидаура или Делфа, јер временски распон који дели ова места од Троје је отприлике исти који дели и нас од времена рецимо Св. Саве. А сви знамо колико мало се очувало из тог времена спрам само 3 или 4 века касније. Њена величина мерена квадратима јесте мала, али она мерена славом је већа кудикамо од било код малопре поменутог места.

*

Троја је настала негде око 2900 пре Хр. То је такозвана Троја I. Од тада се наређало једно преко другог чак 9 насеобина. Битна за причу је још и Троја II, позната као и Шлиманова Троја јер је он веровао да је то Троја коју су Грци заузели захваљујући Одисејевом дрвеном коњу. Накнадно је његов сарадник Виљем Дорпфелд установио да је то 1000 година старије насеље од оног из Илијаде. Затим је битна и Троја VI и VII. Научници и данас ломе копља која од њих две (највероватније ова потоња) је тзв Хомерова Троја, тј она око које се и десио рат. Троја VIII је класична Грчка. Тој Троји су ходочастили и Персијски цар Ксеркс током инвазије на Европу и Александар Македонски током инвазије на Азију. На крају ланца је и Троја IX тј Римска Троја, која је римљанима била свето место јер су римљани веровали да воде порекло од Тројанаца који су се спасли под вођством храброг Енеје, а о чијем спасењу и доласку у Италију пева Вергилијева Енеида. Овој Троји је ходочастио Цезар лично, а епитет Јулије је ставио по другом имену за Асканија, сина Енеје. Занимљиво је да је и наш земљак, цар Константин, првобитно желео да престоницу из Рима пребаци у Троју. Кад су радови већ отпочели, предомислио се и прешао у Конснтантинопољ. То је и спасло ово место од потпуног губитка за археологе.
Ово сам напоменуо јер током обиласка места често се налази на путоказе на којима стоји само римски бројеви и који означавају из којег су периода ископине у које посетилац гледа.

*

Прво што се види по уласку на локалитет је предимензионирани дрвени коњ. Стављен је ту више као атракција за децу али има леп видиковац кад се човек попне на његову горњу палубу.

 

 

 

Потом се долази и до улаза у саму цитаделу. Не дуго по ступању на дрвену рампу види се тзв источни пролаз (или источна капија)

 

 

Ово је најбоље очувани део Хомерове Троје. Припада периоду VI и VII. У очи упадају остаци стражарске куле. Али само откриће те куле и бедема је изазвало сензацију. Јер Хомер вели:

„Тад би Ахејци били освојили Тројанске куле
копљем Патрокла, јер он је толико хитао напред,
али је Феб Аполон на кулу саздано лепу
стао, јунаку снујући зло, а Тројце помажућ.
Трипут Патрокло се попе на ивицу високог зида,
али га у три маха Аполон одбије назад
бесмртним рукама својим потискујућ штит му.

(Илијада 16, 698-704-превод М. Ђурића).

А овде је откопана и кула и укошени бедем којим се Патрокло, Ахилов најбољи друг, пробао попети.

 

 

Био је ово велика потврда Хомеру и његовим спевовима. Јер како се претпоставља да је он живео пар векова иза Тројанског рата, кад су ови бедеми већ били затрпани под земљом, доказала се моћ народне традиције. Како би другачије он могао знати какви су били бедеми које није лично видео сем да је о томе слушао са „топлих усана народних“ (како би реко наш Вук Караџић).

Пут даље кроз капију води до североисточног бедема. Овај део сам се надао да ћу обићи баш онако како се он може видети на документарцима, као доста очуван. Али пратећи дрвени пут стиже се само на његов врх одакле се пружа леп поглед према Дарданелима.

 

 

Цео овај део где се сада пружају поља, био је у време Тројанског рата море, тј залив. Временом услед земљотреса и наноса река Скамандра и Симоиса, цео залив је нестао. И о томе је певао Хомер, јер ту негде су Грци подигли одбрамбени бедем против Тројанаца а да нису пре тога одали хвалу боговима. Побожни песник тој њиховој неопрезности приписује одлуку богова да цео Ахајски бедем стровале у море:

„…Земљотресац с трозупцем крене
напред, и све из темеља греде и камење с њима
што су подигли с муком Ахејци у валове баци,
и све поравни крај Хелеспонта брзо што јури,
обалу пространу сву он песком покрије опет…“

(Илијада 12, 27-31)

Пут даље води до тешко препознатљивих остатака Троје I и II.

 

 

 

а одмах потом и до кружног бедема са дверима из најстарије Троје I

 

 

Ово је и једини реконструисани део Троје а иначе је од начињен од цигле сушене на Сунцу. При дну снимка се види и тло самог брда Хисарлик на коме је грађена Троја.

 

 

Цео овај део је под надстрешницом и служи и као добар орјентир на самом локалитету а иначе је стављен да симболизује и бродско једро. Пут и даље води поред остатака бедема првобитне Троје:

 

а потом и до чувеног Шлимановог рова.

 

 

У жељи да што пре открије Хомерову Троју, Шлиман је чак са 100 радника „напао“ брдо копајући овај ров и уништавајући све на путу. Тако је у дневнику записао и да је нашао остатке прелепо очуваног бедема за који је веровао да потиче негде из времена Александра Македонског, а у ствари био је скоро 1000 година старији, из времена Пријама. Све је разорио. Пред крај живота је схватио своју грешку и то му је тешко пало, али за археологију то није имало значаја. Захваљујући његовим белешкама, бедеми које је уклонио данас постоје бар на папиру.

У наставку рова, на супротној страни налази се део који са својим ознакама служи као показатељ свих слојева Троје. Али мало шта се да разазнати.

 

 

А потом се стиже до једне од најпознатијих локација у Троји. Тзв велика рампа или југозападна капија града, је место где је Шлиман веровао да је открио главни улаз у Тројанси Пергам.

 

 

Тик улево од ове слике, открио је благо које је одмах назвао Хелениним. Данас се зна да је оно 1 миленијум старије од Хелене. Шлиман га је пребацио у Берлин. Одатле су га Руси однели 1945 у Москву и све до перестројке се благо водило као нестало. Немци с времена на време захтевају од Москве да врати плен натраг. Руси, дабоме, не хају нимало за швапску жваку.

Пут даље води поред остатака бедема Троје VI а затим се долази до неких новијих остатака Троје IX, дакле грчко-римске.

 

 

У питању су жртвеници храма посвећеног Деметри.

Тројанско коло се ту већ приводи крају. Наилази се на остаке кућа Хомерове Троје (VI и VII), потом храма из римског доба и на крају до 2 локалитета ушушкана једног покрај другог:

Античко позориште тј театар (одеон):

 

 

 

А непосредно до њега део јужног бедема Хомерове Троје…

 

 

све заједно са тзв јужном градском капијом коју многи сматрају да су у ствари остаци такозваних Скејских двери:

 

 

У средини слике је пролаз кроз који је вероватно и прошао чувени „Тројански коњ“, мада много скромнијих димензија од оног што је постављен на улазу и почетку ове приче. Још увек су ту и тамо остале плоче од првобитне калдрме. Испод калдрме се види чак и остатак канала за одвод кишнице. Лево су остаци куле која је чувала бедем а каменови на постољима који се виде испред ње су остаци камених идола који су стајали испред куле. Цео тај део у славним данима је изгледао отприлике овако:

(слика је са интернета).

 

Са Скејским дверима се и завршава ово путешествије по Троји. Пут води баш ка улазу одакле је прича и почела. Тројански круг, који почиње са источним дверима, затвара се овде код јужних. Место одише својом сетом, бар у тим септембарским данима, па сам искористио време до чекања долмуша за повратак да близу Скејских двери, у сенци једног старог храста, уживајући само у шуму ветра и лишћа које он носи се присетим стихова из Хомерове Илијаде:

„Какво је лишће у шуми, и људско племе је такво:
једно лишће ветар по земљи растура, друго
рађа брсната шума кад пролетње осване доба.
Тако и људи, једни узрастају, нестају други.
(6, 146-149)