Tamo gde završava Evropa i počinje Atlanski okean

Izgleda da su svi osim mene bili u Portugalu. Moj prijatelj Jacopo kaže da je u mladosti veoma često bio u Lisabonu koji mu se veoma svideo. Verovatno mu je znanje portugalskog pomoglo da se kasnije oženi Brazilkom. Sestre Tanja i Vesna su naravno bile tamo poslovno više puta, a prošle godine i svastika Lila se odmarala sa svojom porodicom. Jasenka predaje na nekom univerzitetu simultano prevođenje tako da joj je tu druga kuća… Portugal je na krajnjem zapadu Evrope i nikad nije usput. Zato je njima ceo svet bio bliži od Evrope u kojoj su živeli. Sa svih strana okruženi tradicionalno neprijateljski raspoloženom Španijom radije su putovali do daleke Indije, Kine, Konga, Angole, Gvineje, Brazila.

Naš turistički vodič Slađana u svojoj dobronamernosti nam je pokušala Portugalce prikazati kao nevine trgovce koji su otkrivali nove teritorije dok su Španski konkviskadori osvajali. To naravno nije istina. Portugalski istraživačko trgovački pohodi Vasko Da Game, d’Almeide, da Cunha i drugih su ostavljali potoke krvi iza sebe, a pljačka je bila najčešći oblik „trgovine“. Najokrutniju trgovinu robovima iz Afrike za Ameriku su provodili upravo portugalski brodovi. Sve se to radilo uz blagoslov katoličke crkve, pa su nerazdvojni simboli bili mač i krst što je i danas vidljivo na mnogim zdanjima iz ranijeg perioda.

Zato ne čudi da je većina Portugalaca, svesni bremena zločina koji su učinili, smatrala pravednim božjim gnevom razorni zemljotres koji ih je pogodio ujutro baš na dan Svih svetih 1755. godine. Lisabon je bio potpuno razoren zemljotresom jačine od oko 8 stepeni Richterove skale, cunamijem visine 30 metara i požarima koji su trajali 5 dana.

Najzaslužniji za obnovu zemlje je Marquês de Pombal. U blizini njegovog trga u Lisabonu je VIP Executive Marquês Aparthotel. Ovde smo se osećali kao kod kuće jer je hotel bio prepun gostiju iz Srbije. U obližnjem noćnom baru „mamac devojke“ na vratima su pričale među sobom na lepom beogradskom slengu. Tih prvomajskih dana grad je bio prepun stranaca iz cele Evrope.

Prvo razgledanje je bilo autobusom. Prostrana Avenija slobode nas je vodila preko divnih širokih trgova Markiza de Plombala, Restauratora i Trga Pedra IV, sve do glavnog Trgovačkog trga uz obalu reke Težo. Obalom reke prema ušću u Atlanski okean.

Sa leve i desne strane se nalazi više muzeja, ali sam se kasnije uverio da nije lako doći do njih kao što mi se činilo.

Viseći most 25 april (nazvan prema danu kada je 1974. u Karanfilskoj revoluciji uništena klerikalna profašistička diktatura Marsela Kaetana naslednika Antonija Oliveira Salazara). podseća na isto takav crveni viseći Golden Gate u San Francisku. Statua Hrista Kralja sa druge strane reke Težo je nešto manja (18m) od slične skulpture Hrista Spasitelja u Rio de Janeiru (38m). Ova skupltura je sagrađena u znak zahvalnosti što je Portugal izbegao strahote II svetskog rata. Portugal je uspeo da izbegne direktno ućešće u ratu što mu je donelo velik broj izbeglica koji su odavde bežali za Ameriku ili Veliku Britaniju. Kako je tu bilo mnogo bogatih izbeglica mnogi su ostavili u Portugalu velike svote gradeći luksuzna boravišta, a posebno u kazinu u Eštorilu gde su kratili vreme u isčekivanju vize za Ameriku ili Veliku Britaniju. U Eštorilu su u to vreme privremeno boravili pisac Miloš Crnjanski i pesnik Jovan Dučić, kao i jedan od najpoznatihih dvostrukih špijuna tog vremena Dušan Duško Popov zvan Trocikl (jer je uvek uz sebe imao dve lepotice). Neki smatraju da je James Bond nastao prema njegovom liku, jer je u to vreme kao agent MI6 sarađivao sa Jan Flemingom. Kad god je Dušan trebao neki savet zvao je u Beograd svog ujaka Milivoja čiji telefonski broj je bio 26 007. Slučaj?

Najznačajnija građevina u Belemu je manastir Džeronimo. Izgrađen u čast Vaska de Game i njegove posade. Ovde u Belemu su proveli noć pre početka putovanja na kojem će otkriti put za Indiju. Za kraj 15 veka veoma hrabar potez, jer se tada verovalo da nema prolaza ispod Afrike. Da je to sve kopno. Nakon razgledanja manastira tek toliko vremena da se kupi ovde maltene obavezni suvenir Paštel De Balem koji se pod tim imenom prodaje samo u jednoj poslastičarnici uz manastir, a u celom Portugalu se taj kolač naziva Paštel De Nata da se naglasi da nije po „originalnom“ receptu. Simpatičan kolač koji me podseća na francuski flam i na našu krempitu.

Na obali prelep Belemski toranj u najboljim manirima kasnog gotičkog stila bio je vidikovac, a u vreme španske okupacije je služio i kao kazamat, poput naše kule Nebojša u tursko doba. Uz reku šetalište izuzetno posećeno po sunčanom danu.

U povratku prema mostu Spomenik otkrićima u obliku karavele koji je posvećen Henriku pomorcu. S obe strane spomenika se iza kralja Henrika nalazi po 16 važnih osoba iz portugalske istorije. Među njima su Vasco da Gama, Magellan, Pedro Alvares Cabral, Bartolomeu Dias, Luis de Camoes i drugi.

Na trgu oko Spomenika otkrićima dominira dekorativna kaldrma koja se nalazi na svim većim trgovima. Stari grad je skoro ceo u kaldrmi. Kad se setim koliko je pre dve godine trajala popravka ono malo kaldrme na Skadarliji ne mogu ni da zamislim koliko bi kod nas trajalo da se sve ovo izgradi.

Kako je ovo jedno od turistički najposečenijih mesta ovde se mogu videti Segvej grupe, turisti na električnim trotinetima, na biciklima, Tuk tuk, trkači, jedrilice i turistički brodovi koji plove rekom Težo… Grad je prepun električnih trotineta. Imaju ugrađenu navigaciju, pa se ostavljaju bilo gde.

Prošli smo pored brojnih lučkih magacina uz reku koji su pretvoreni najčešće u noćne barove i klubove. Ovde zabava počinje od ponoći pa traje sve do jutra, kao i u Baixa Alto i nekim drugim delovima grada.

Popodne smo krenuli pešice. Lagana šetnja od trga Markiza de Plombala, preko trga Restauratora do trga Pedra IV popularno zvanog „Ružica“ (Rosio) nije trajala duže od pola sata. Ovde smo u jednoj od pokrajnih uličica svratili na ručak. Mnogo restorančića sa konobarima na ulici koji te privlače u svoj restoran /kao na Skadarliji/.

Cene u ovim restorančićima su skoro duplo skuplje nego u manje turističkim delovima grada. Da bi privukli i one sa plićim džepovima reklamišu popust kao „happy hour“ za neka obična jela. Pića prilično skupa. Teško smo se sporazumeli, ali je pomogao jelovnik sa slikama i opisima na engleskom. Ovde smo probali svinjske odreske sa vongolama, pasteis de bacalhau (tradicionalno jelo od bakalara) i oradu koju u Portugalu zovu dorada. Bilo je ukusno, ali nismo bili oduševljeni.

Mnogo ukusnije i duplo jeftinije sam ručao nekoliko dana posle u malom restoranu „O Tacho“ u severozapadnom Lisabonu nedaleko tržnog centra El Corte Ingles. Ovo je bio tipičan restorančić u kojem domaći ručaju u pauzi radnog vremena, jer rade od 9 do 18h. Nema jelovnika na engleskom ili sa slikama, ali smo se odlično razumeli.

Od „Ružice“ smo se prošetali uličicom Augusta koja završava trijumfalnom kapijom. Jedva smo se probijali kroz gužvu. Sa leve i desne strane su se smenjivale radnje poznatih trgovačkih marki čiji lokali se nalaze u centrima gradova širom sveta.

Nekoliko ulica pre Trijumfalne kapije skrenuli smo levo uzbrdo prema Alfami. Ovde smo se susretali sa tramvajima koji okružuju stari deo grada. Svi tramvaji su bez prikolice i poprilično stari, pa se dešavaju i kvarovi. Ako negde žurite ne preporučujem da ih koristite. Obično su prepunjeni i jedva se u njih ulazi. Za izlaz se mora najaviti pritiskom na zvono, ali to često nije potrebno, jer je već neko pritisnuo. U toj gužvi mnogi mladi se drže jednom rukom da ne padnu, a drugom upravljaju mobilnim telefonima, jer u tim prastarim tramvajima ima WIFI. Preporučujem da ih ne oponašate. Ima mnogo džeparoša, pa će brzo iskoristiti vašu nepažnju.

Prošli smo pored lisabonske katedrale iz XII veka i ušli u Alfamu. Za razliku od drugih ovaj kvart u kojem su živeli nekad Mavari, a posle siromašni, prostitutke i Jevreji je pretrpeo najmanje oštećenja za vreme velikog potresa.

Da smo imali više vremena i snage posetili bi i nedaleki najstariji deo Zamak Svetog Đorđa (njihov Kalemegdan) izgrađen u XI veku. Umesto da se penjemo još malo do njega polako smo se spuštali brojnim stepenicama prema donjem delu Alfame uz luku i reku Težo.

O uskim uličicama Alfame sam dosta čitao u pripremi za putovanje. Najčešće vezano za fado koji se ovde nekad pevao ali i danas peva. Slušao sam tu muziku. Čitao prevode pesama. Probao da osetim. Neuspešno. Nisam bio dovoljno tužan. Niti razmišljao o sudbini. Kao šta kaže jedna od najpoznatijih fado pesama Fado Português koju je najbolje pevala famozna Amalija Rodrigez:
„Fado se rodio jednog dana,
Kad vetar jedva da je duvao
A nebo se s morem spajalo,
Na palubi jedrenjaka,
U njedrima mornara
Koji je, tužan, pevao,
Koji je, tužan, pevao.” …

Propustio sam martovski koncert Karminjo na beogradskom Gitar art festivalu. Zato sam na Youtubu ponovo odslušao gostovanje Marize kod Ivana Ivanovića. Prilikom boravka u Beogradu Karminjo je preporučila da se fado sluša u „Mesa de Frames“ u Alfami. Tamo je večera od 21h, a program počinje tek od 23h. Iako mi je bilo prmamljivo što program često traje do jutra teško da je pristupačno za turiste koji imaju isplaniran celodnevne programe razgledanja prilikom prve posete gradu. Možda nekom drugom prilikom. Ovaj put sam bio u jednom „turističkom“ restorančiću gde su se serijski mešali predjelo, pa 3 fado pesme jednog izvođača, glavno jelo, pa nove tri fado pesme drugog izvođača, desert pa nove tri pesme, te nakon kraće pauze za piće još tri pesme za kraj. Većina ovih pesama nije bila tužna. Program verovatno prilagođen da ga turisti lakše svare.

U Alfami i drugim starinskim središtima grada sve više dolazi do džentrifikacije tj. siromašne kuće se pretvaraju u luksuzne koje se daju na kratkoročni zakup, tako da su stalni stanovnici prisiljeni da traže novi smeštaj na rubnim delovima grada. Ovaj polamilionski grad ostvaruje 3 puta više turističkih poseta od Beograda, ali to dovodi i do neželjenih socijalnih promena.

Istočni deo Lisabona uz most Vasco da Gama je najmoderniji deo grada. Tu je pored mnogih savremenih poslovnih solitera Park nacija, Gondola, Okenarium. Nekadašnji vidikovac je pripojen hotelu uz njega, pa u pogledu možete uživati samo uz ručak ili večeru u njihovom restoranu. Dovoljan je pogled sa gondole

U nedelju ujutro je bila je humanitarno rekreativna trka. Prilozi su bili za borbu protiv raka. Velik broj učesnika je trčao drvoredima i nasipima uz reku Težo. Park vodenih biljaka uz Okenarium još nije do kraja formiran, pa je delovao pomalo otužno.

Ali zato je Okenarium fantastičan. Slažem se sa svim prethodnim komentarima. Video sam prilično okenariuma ali ovaj je sigurno jedan od najlepših. Interesantna postava prema raznim okeanima. U priključenim prostorima stvoreni uslovi za svaki od njih.

Posle dvočasovnog pregleda odmorili smo u simpatičnom parku ispred Okenariuma

Kratka poseta jednom od najvećih tržnih centara sa imenom Vasco da Gama, naravno. Relativno mali broj butika odnosno fashion radnji. Najbolji supermarket Continente koji smo posetili u Lisabonu.

Za posetu ovom delu grada potrebno je bar pola dana. Ako ste ljubitelj cveća i želite posetiti botaničke bašte u Lisabonu bićete u kvadrilemi. „Omali“ Lisabon ima 4 botaničke bašte. I sve su veoma lepe i interesantne. Pomorci su sa svojih proputovanja širom sveta doneli velik broj rastinja. To se vidi i kad putujete okolo. Mnogo drveća u gustim šumama uz put i veoma često čudnog i neuobičajenog.

Posetili smo botaničku baštu u parku Edvarda VII i obližnji park Amilije Rodrigez. Ova botanička bašta nema mnogo vrsta biljaka, ali je specifična. Kao da se nalazite u nekom drugom svetu. Nalazi se na više nivoa. Ima stepenice, male tunelčiće. Kao da se nalazite u nekoj bajci. Ušuškano. Intimno i toplo.

Kako je grad prepun muzeja, a vremena je bilo malo izabrali smo da posetimo Orijentalni muzej za koji smo čuli da je fantastičan. Petkom radi do 22 h, pa smo krenuli metroom i tramvajem. Metroom smo brzo stigli do železničke stanice Cais do Sodre. Prema planu odavde svi tramvaji prema Belemu voze pored Orijentalnog muzeja. Brzo je došao jedan. Poluprazan. Na pola puta između prve i druge stanice smo došli do izlaznih vrata, ali nismo odmah pritisnuli zvono, jer je bilo na strani drugih vrata. Izgleda da je to bilo prekasno jer je tramvaj mirno prošao našu stanicu i zaustavio se tek na sledećoj. Krenuli smo pešice nazad. Iako su stanice prilično udaljene jedna od druge ova nije bila mnogo daleko. Došli smo preko puta muzeja, ali nismo mogli preći na drugu stranu jer je sve ograđeno. Tek preko 500 m dalje je bio pešački nadvožnjak za prelaz na drugu stranu. Dok smo stigli do tamo već je bilo pola 10, pa smo odustali od posete.

Drugi dan stari drndavi tramvaj bez prikolice je bio prepun /kao i obično/ ali smo izašli na pravoj stanici. Prešli pešačkim nadvožnjakom na drugu stranu. Onda vidimo da to nije sa druge strane ulice nego sa druge strane tramvajskih šina. Da bi se prešla ulica trebala je ponovo pešačiti skoro kilometar do drugog pešačkog nadvožnjaka preko ulice pa se zatim se vratiti trotoarom do Muzeja. Nažalost već je bilo 17h40’ a muzej je radio do 18h. Tako su naši obilasci muzeja neslavno završili. Zato preporuka svima koji imaju dosta popunjen program, da za ovakve posete obavezno koriste taksi. Taksi nije skuplji nego kod nas, a pouzdan je i nećete izgubiti mnogo vremena.

Da se utešimo otišli smo na večeru u Mercado da Ribeira. Sećali smo se veoma ukusne hrane u restoraničićima u pijaci Mercado de La Boqueria pored La Ramble u Barceloni. Uredno poredane šunkice, pečenice, razne ribe i plodovi mora. Nešta slično, ali u manjem obimu smo videli na jednoj pijaci nedaleko od hotela Millenium Biltmore u Los Angelesu. Ovo u Lisabonu je bilo potpuno drugačije. Velika hala prepuna restorana i ljudi. Na središnjem delu pleše se salsa. Teško je naći mesto. Smestili smo se u jedan restoran sa terasom. Skupo ali ukusna hrana i piće. Za predjelo škampi sa prženom šunkom i odličan domaći sir. Za glavno jelo marinirana hobotnica sa komadićima pržene patke. Pili smo odlično belo vino i koktel od Porta sa tonikom. Neki istočnjaci sa obližnjeg stola nas kopiraju.

U otvorenoj prodavnici vina nama gužve iako je pića na izbor. Arhivska vina za „svega“ 600-150 Evra. Proverom na sajtu Vivino vidim da su cene duplirane. Verovatno da se ostavi prostor za pregovor.

Portugalska vina su odlična. Cene su u širokoj lepezi, ali i kvaliteti. Ona bolja vina su od 9-10 Evra na više. Ima pitkih stolnih vina već od 4-5 Evra. Posebno se ističu bela vina sa ostrva Madeira i Porto vina Douro. Specifična su mlada zelena vina koja nisam video u drugim zemljama.

Posle „rane“ večere u Mercado da Robeira najbolje je prošetati do Baixo Alto. Ovde je najveća gužva tek posle ponoći. Tu sam video da plesanje na stolu nije samo beogradski specijalitet. U pola sata šetnje sreo sam dve grupe koje slave devojačko veče i jedno momačko veče. Manje grupice duvaju na ulici pogledajući okolo. Konzumacija droge u Portugalu nije krivično delo. Samo preprodaja. I ovde se peva fado, pušta hip hop, rock and roll i sve drugo. Sve do jutra.

Od četri dana dva u Lisabonu. Jako malo. Tek toliko da čovek stekne opšti dojam. Drugi put dolazim da se zabavim.