Tajna ćilibarske sobe

U prastara vremena, kada je Evropa ležala pod ogromnim morem, na samom severu, živela je u morskim dubinama prelepa sirena Jurita. Stanovala je u podvodnom dvorcu od ćilibara, čudesnih boja, od prozirno žute, preko zlatne, smeđe crvene do tamno zelene. Živela je u bogatstvu, ali kako to obično biva sasvim sama. Niko nije bio njen i ona nije bili ničija. Zli jezici tvrdili su, doduše, da je ljubavnica boga gromova, Perkunsa, ali dokaza da potkrepe tu priču nije bilo.
Jednoga dana, odvažni ribar Kastutis, koji je živeo na ušću reke Šventoje, uplovio je u teritorijalne vode koje je seksipilna sirena smatrala za svoje. Sirena se silno naljutila i smišljala je najsurovije načine kako bi ga kaznila za ovaj gnusni prekršaj. No, videvši ga onako stasitog i preplanulog, nežnoj sireni bujne plave kose zaigra srce i ona se zaljubi u njega. Odvede ga u svoju ćilibarsku palatu. I svi sada očekujete onaj šablon: živeli su srećno i dugo u ljubavi i imali fudbalski tim dece. E pa, nije bilo tako…
Perkunas, iako bog, izgleda da je bio sklon ljubomori i sujeti.
Zar da mi rogove nabija običan smrtnik?
Poslao je munje i gromove, koje su usmrtili Kastutasa i razorili ćilibarski dvorac. Jurate je završila okovana u lancima na dnu okeana. Ona i danas tamo čami i lije gorke ćilibarske suze za svojim draganom.
Baltičko more neprekidno izbacuje grumenje ćilibara, ostatke vilinog dvorca, pogotovo tokom nevremena, kada su talasi veliki. On se tako jednostavno sakuplja po plažama Litvanije, Latvije, a pogotovo u Kaliningradu, malom delu Rusije koji je ostao na obali Baltičkog mora stešnjen izmedju Litvanije i Poljske.

Opšti utisak

Nastanak ćilibarske sobe  Orginalna Ćilibarska soba napravljena je 1701. godine u Kenigsbergu za berlinsku palatu prvog pruskog cara Fridriha I Šarloteburga (11.07.1657-25.02.1713.). Arhitekti Andreasu Šluteru palo je na pamet da za unutrašnju dekoraciju jedne od soba iskoristi ćilibar, koga je bilo dosta u kraljevskoj riznici. Kako bi ovu zamisao ostvario, u pomoć poziva Gotfrida Volframa s dvora danskog kraja Fridriha IV. No radovi se otežu, kralj otpušta par arhitekata počev od nesrećnog Šlutera, nezadovoljan dinamikom radova. Kralj umire, a radovi nisu okončani. Naslednik prestola, Fridrih Vilijam nije bio zainteresovan za nastavak radova na ovom projektu. Napravljeno ćilibarski delovi sve skupa s nacrtima prebačeni su u Berlin i prepušteni zaboravu.  Nekako u to vreme, ruski car Petar Veliki sazavši za ćilibarsku sobu rešava da je dobije. U tom cilju susreće se s pruskim carem u Helebernu, nedaleko od Berlina, 1716. godine. Nije prošlo mnogo vremna, a na adresu ruskog cara stiže ćilibarska soba u delovima i luksuzna jahta „Liburnika“, u pratnju ruskog diplomate, grofa Alekseja Golovina. Transport se sastojao od 18 sanduka natovarenih na osam kola, koja supreko Rige stigla u Sant Petersburg. Kako bi se odužio za ovaj vredan poklon, Petar Veliki pruskom caru šalje 55 gorostasnih vojnika za njegovu regimentu. Rastavljena ćilibarska soba skuplja prašinu u zimskoj rezidencije, jer niko ne zna kako da je montira. Dolaskom na vlast ćerke Petra Velikog, carice Elizabete, odlučuje da ćilibarsku sobu postavi i daje nalog glavnom arhitekti, Bertolomeu Frančesku Rasteliju da tu ideju sprovede u delo. Godine 1745. carica od Fridriha I dobija i četvrti ćilibarski panel, neophodan kako bi soba bila završena.  Korišćena je za svečane prijeme, sve dok nije dosadila razmaženoj carici. Stoga, ona u julu 1755. godine nalaže Rasteliju da ćilibarsku sobu rastavi i prebaci je u Katarininu palatu u Carskom selu. Radove na ćilibarskoj sobi nastavlja carica Katarina II, koja je obogaćuje novim ćilibarskim panelima, teškim oko 450 kilograma. Ovi opsežni radovi završavaju se 1770. godine i ćilibarska soba dobila je izgled kakav možemo videti na sačuvanim fotografijama. U prostoriji od 55 kvadratnih metara, smešteni su ćilibarski barokni paneli teški šest tona. Soba je bila ukrašena sa 565 teških lustera, ogledala i mozaika, pa se, često, naziva, osmim svetskim čudom. Orginalna ćilibarska soba bi danas vredila oko 250 miliona dolara.  Ćilibar koji pokrivao tri zida nizan je u tri horizontalna reda. Centralni red sastojao se od osam velikih, simetričnih panela. Četiri od njih, poticali su iz Firence (1750. godina) i krasili su ih dragulji. Simbolizovali su pet čula: vid, sluh, miris, dodir i ukus. Najniži red ćilibara čine četvorougaoni paneli. U jugozapadnom uglu sobe nalazio se jedan mali ćilibarski sto s elegantno povijenom nogom. U sobi je mesto našla i ćilibarom optočena komoda, vaza od kineskog porculana, kao i zavidna kolekcija ćilibarskih predmeta koji su datirali iz XVII i XVIII veka, razmešteni u specijalne staklene vitrine. Ćilibarska soba bila je raskošno umetničko delo sastavljeno od sto hiljada komada izrezbarenog ćilibara, akcentovanog sa dijamantima, smaragdima, žadom, oniksom i rubinima. Ćilibarski paneli površine 52 kvadratnih metara, bili su prekriveni zlatom u listićima, koje je naknadno izgravirano. Neprekidne oscilacije temperature i grejanje na ugalj, loše se odrazilo na stanje ćilibara, pa je soba tokom XIX veka čak tri puta restaurisana. Na početku II svetskog rata, kada su nemačke trupe napredovale duboko u rusku terijtoriju, Rusi su otpočeli evakuciju umetničkih dela iz Karatinine palate. Zbog lomljivosti ćilibara, odustalo se od selidbe ćilibarske sobe. Odlučeno je da se ona na licu mesta sakrije. Preko ćilibarskih panela prelepljen je papir, a potom gaza i pamik. Na čelu, nadirujućih nemačkih trupa stigli su, oktobra 1941. godine, stručnjaci za umetnine (tzv. „Umetnički komision“). Oni su sobu demontirali i u potpunoj tajnosti, u 27 sanduka prebacili je u dvorac Kenigsberg, u istočnoj Pruskoj (sada Kalinjingrad). Paneli su izloženi u dvorani na trećem spratu. Direktor tamošnjeg muzeja, vrsni poznavaoc i specijalista za ćilibar, Alfred Rohde piše 1944. godine da je ćilibarska soba vraćena u domovinu, kao i da se u muzeju ne može videti ništa lepše od ovog prestižnog dela. Nedugo zatim, pod pritiskom ruskih snaga, Nemci se povlače, a ćilibarska soba ponovo biva demontirana, zapakovana u sanduke i prevezena na tajno mesto. Od tada joj se gubi svaki trag.   U potrazi za ćilibarskom sobom     Ruske i istočnonemačke obaveštajne službe, kao i pojedinci, nošeni različitim motivima, po okončanju II svetskog rata bacili su se u potragu za ćilibarskom sobom. Po jednoj teoriji ćilibarska soba je uništena u jednom od bombardovanja. Možda i od strane samih Rusa, koji nisu znali što se krije u sanducima koje su zasuli bombama.  Jedno drugo izgubljeno blago („Trojansko zlato“ iz berlinskog muzeja), za kojim se tragalo godinama , pronađeno je 1993. godine u podrumu Puškinovog muzeja u Moskvi. Mnogi se nadaju da je slična sudbina mogla da zadesi i ćilibarsku sobu.  U svom dokumentarcu „Potraga za ćilibarskom sobom“ Antoni Vilson intervjuiše saradnicu Alfreda Rohda, Lesli Em. Ona tvrdi da ju je Rohde posle bombardovanja tridesetog avgusta, odveo u podrum kenigsberskog zamka i pokazao joj „masu sličnu medu“ na mestu gde je bila sklonjena ćilibarska soba. Nije jasno stoga što to Rohde nije ispričao ruskom NKVD-u prilikom istrage? No, da je soba stvarno zapaljena, morao se osećati intenzivan miris, kakav bi izazvalo dizanje u vazduh hiljadu kilograma parfema.  U jednoj operaciji nemačke policije u Bremenu pronađen je jedan od četiri firentinskih mozaika, panela iz ćilibarske sobe. Deo je orginalan, što se utvrdilo po inventarskom broju sa zadnje strane panela, te je on vraćen Rusima. Na nesreći prodavac, koji je želeo da ga proda, preko svog advokata, za 3 miliona dolara, nije imao pojma kako je njegov otac, bivši nemački vojnik, došao u posed tog panela.  U isto vreme svetlost dana ugledao je jedan orginalni stočić iz ćilibarske sobe. Da stvar bude još misterioznija pojedince, koji bi došli u posed dela ćilibarske sobe, zadesila bi loša sudbina. Kao da je da je na njih bačena neka strašna kletva. Tako je Jedan bračni par preminuo od tifusa istog dana, a visoki ruski obaveštajni oficir, general Gušev, poginuo je u saobraćajnoj nesreći pod nerazjašnjenim okolnostima, ne stigavši da obelodani novosti u vezi ćilibarske sobe do kojih je došao. I najpoznatiji lovac na ćilibarsku sobu, Džordž Štajn, pronađen je potpuno go, u jednoj nemačkoj šumi, stomaka rasporenog skalperom, što bi trebalo da predstavlja ritualno samoubistvo. Ulje na vatru doliva, ruski istoričar i lovac na blago, Sergej Trifonov, koji tvrdi da je rešio enigmu čuvene ćilibarske sobe. Ubeđen je da se soba nalazi u Kalinjingradu, u bunkeru generala Ota fon Laša, dvanaest metara ispod površine zemlje. Tamo je  1945. godine bilo uskladišteno opljačkano blago. On svoje tvrdnje zasniva na sondiranju terena i snimcima georadara, u kojem se naslućuju obrisi sanduka. Za svoj poduhvat dobio je saglasnost kalingradskog gradonačelnika.  U celu priču, nedavno se uključila i ruska špijunka, Ana Čepmen, koja je u junu 2010. godine proterana iz Amerike. Izgubivši posao u svetu špijunaže, oprobala se kao voditeljke emisije “Tajne sveta” na moskovskom TV kanalu REN. Tema njene prve autorske emisije bila je, ništa drugo do potraga za legendarnom ćilibarskom sobom.   Obnova ćilibarske sobe    Odmah posle II svetskog rata postojali su planova da se Katarinina palata u Carskom selu obnovi. Tada je to izgledalo potpuno neizvodivo, ako se u obzir uzme stepen razorenosti objekata. Godine 1979. Kolegijum ministara Ruske Federacije doneo je odluku da se sama palata, uključujući i ćilibarsku sobu, u potpunosti rekonstruiše. Nade u pronalazak orginalne ćilibarske sobe bile su sve slabije, a i da je ona pronađena, ćilibar bi bio u toliko lošem stanju, da je pitanje da li bi za išta vredeo. Jedan od glavnih arhitekata Katarinine palate, Aleksandar Kedrinski, kao jedan od retkih svedoka koji je video orginalnu sobu, započeo je sa projektom obnove ćilibarskih panela. Projekt je bio finansiran iz federalnog budžeta. Za tih dvadesetak godine utrošeno je oko osam miliona dolara.  Finansijska sredstva su presušila pa je 1999. dgodine, sa nemačkom firmom “Ruhrgas AG” potpisan ugovor o investiciji vrednoj 3,5 miliona dolara, kako bi se mogla završiti zadnja faza projekta. Malo je nedostajalo da se Nemci povuku iz posla, kada se ruska država nameračila da im ispostavi poreski račun za ovaj projekat.  Rusi su, konačno, 2003. godine završili obnovu ćilibarsku sobu u palati Katarine Velike u Sankt Peterburgu. Do tada svake godine, državna fabrika ćilibara u selu Jantarni, za potrebe ovog poduhvata vadila je između 300-350 tona ove fosilne smole iz površinskih rudnika. Ukupni troškovi restauracije dosegli su jedanest miliona dolara. U toku obnove, radnici su se susreli s mnogobrojnim problemima. Proces nijansiranja ćilibara kuvanjem ili zagrevanjem, s različitim organskim materijalima, morao je ponovo biti otkriven. Za rekonstrukciju bili su neophodni stručnjaci za mozaike, pozlatu, rezbarenje drveta, freskoslikarstvo, kao i eksperti za izradu bronzanih delova. Godine su potrošene na eksperimentisanje i traženje odgovarajućih boja , koje su se mogle samo naslututi na požutelim crno-belim fotografijama i upoređivanjem sa malobrojnim muzejskim eksponatim, spašenim iz ruku nacista . Jos više godina je prošlo na pripremu detalja, kao što je, naprimer, stari lepak, kombinacija pčeljinjeg voska i smole cetinara. Da ne spominjemo da je,  u međuvremenu, cena ćilibara drastično skočila. Posetioci koji su videli orginalnu ćilibarsku sobu , tvrde da je nova mnogo svetlija i manje uravnotežena. Boris Igdulov, direktor ćilibarske radionice,  na te primedbe odgovara: „Površina prve ćilibarske sobe tokom vremena bila je više puta premazana firnajzom, što je izazvalo, u sadejsvu s kiseonikom, tamnijom bojom. Na ćilibaru su se stvarale mikropukotine, firnajz prodirao u njih, boja je tamnila, a nijanse su se ujednačavale.”  Na pitanje šta će biti s novom sobom, ukoliko stara bude pronađena, on samo sleže ramenima:

 

 „Mi mislimo da će stara soba biti pronađena, ali će se ona moći izložiti samo u stanju, u kojem bude pronađena. Njena obnova bila bi preskupa!“