Šta to ima u Ferrari?

Da li vam je nekad, neko mesto zagolicalo maštu   zato što mu   naziv dobro zvuči?  Meni jeste. Ferrara. Ferrara, sa toliko “r” na tesnom prostoru, razmrdava jezik, a ovaj gimnasticirajući sve udara u nepce. Kad je  jezik zakotrljao,  a  mozak odradio svoje,  budila  se  slutnja o  nečemu  moćnom, upečatljivom,  elegantnom. Možda je to bio kuršlus. Da li  se gubilo „a“, pojavljivalo „i“ na kraju? Ipak,  nije bilo slike razigranog konja vranog, ni crvene boje. Šta god mozak radio, guglovanje je peglalo. Prečica koja kvari iznenadjenje. I maštanje. Osećaj da će mi se dopasti je opstajao.  Nije da sam  iz BG zapucala  direkt  čak u Italiju samo zbog ovog grada razigranog imena,  vozikali smo se tim krajevima prošlog proleća, ciljno i besciljno zastajali  po selima i gradovima. Reših da proverim osećaj.  I slike s Googla. Kad već jezik igra kan-kan.

Dvorac

Šta raste iz vode? Mangrovi, trska, sočivica, lokvanji… a bogme i dvorci. Usred  srede (a i drugim danima) u Ferari jedan baš lepo niko. Ciglast, romantičan, sa kulama i tamnicama, jarkom punim debelih riba, mostovima na lancima, dugačkim topovskim cevima, mračnim lavirintima  i oslikanim tavanicama.

U 14. veku glad i jad  pritisli Feraru. Vlastela nametima odrala  kožu s ledja,  narod se uskomešao, pa  tadašnji vladar iz porodice d’ Este naredi gradnju  utvrđenja ne bi li se zaštitio od  buntovne svetine. Tako počinje, a u narednim vekovima građevina raste i preoblikuje se od kule do renesansne palate.  Za  8 eur prošetali smo   od  mračnih tamnica ispod nivoa vode do krovnih vrtova sa stablima pomorandži odakle je pucao  pogled na krovove i trgove obasjane prolećnim suncem. Dok sam gotovo čučećki ulazila u memljivu sobicu, misleći da ću zapatiti upalu pluća, pitala sam se kako je moguće da neko ovde opstane 53 godine. Istorija kaže da je bilo i toga.  Tri veka vladavine dinastije d’ Este sasvim je dovoljno   da se na presto uspnu   i oko prestola  prikupe svakojaki karakteri i temperamenti.

Deda – vladar osnovao Univerzitet,  sin – naslednik prevrnuo 800 ljubavnica, pa odrubio glavu ženi i sinu, unuk  ne mareći  za žene, posvetio se umetnosti, al bio cicija mecena.Vanbračnih sinova naslednika bilo u izobilju. Ni žene nisu ništa manje zanimljive. Izabela , renesansna dama apsoluta,   persona koju je podražavala svaka imućnija gospa, zanimala se kolekcijom umetničkih dela,   Lukrecija  ex Bordžija u trećem braku smiruje se  (konačno) ovde u večnom počinku,  Parisena, žena jednog  Este, zavodi pastorka vršnjaka Uga  (oboje ostaju bez glava na ramenima) i posmrtno postaje heroina opera, romana i poema. Zavere, blud, smaknuća i mučenja, ružne i gadne stvari su se ovde dešavale,  ali na sreću nije to jedino.

Stvoriše Este i gomilu  lepog što je   ostavljeno u amanet budućim pokolenjima. Na dvoru je doneta odluka o  novom urbanističkom projektu nakon čega se Ferara smatrala  za prvi moderni grad u Evropi, osniva se Univerzitet u 14. veku koji privlači željne znanja iz daleka. Paracelzus, Kopernikus, neki su od poznatijih studenata. Škole slikarstva,  note i stihovi… skupljaju se tvorci nezaboravnih dela ,  Ferara postaje  i grad umetnosti. Ludoviko Ariosto pisac Besnog Orlanda, Torkvato Taso, ta pesnicka gromada najsrećnije  i njanesrećnije dane  života proveo je ovde, Ticijan oslikava  studio vojvode Alfonsa, muža Lukrecije ex Bordžije…

Ja volim dvorce,  ali ovaj mi je bio impresivniji spolja nego iznutra. Saloni su većinom bez  nameštaja,  flasteri drže tavanice, restauracija nakon zemljotresa 2012. još nije završena. Na sreću radi se samo o nekim pukotinama, nije bilo rušenja. Plafoni su oslikani, a na patos su postavljena kosa ogledala kako bi se jednostavnije  uživalo u scenama. Na metalnim panelima  ispisani su podaci  o razvoju grada , genezi dvorca, o njegovim stanovnicima i vladarima. Većina  tih likova mi je bila totalno nepoznata, nisu me naročito doticali, pa nisam baš pažljivo ni čitala sve što piše. Jedan deo  dvorca sadrži zbirku umetničkih dela,  a u vreme naše posete  u toku je bila izložba slikara Djovanija Boldinija, poreklom iz Ferrare, sa platnima velikih dimenzija . 

Zemlja i voda 

Padimetar na belom mermernom stubu, uglavljen  na uglu Gradske kuće, služio je da se  beleži   vodostaj meren par km dalje od centra, u sadašnjem predgradju Pontelagoscuro. Svedočanstvo  velikih  poplava od početka 18. do polovine 20. veka.  Naziv   je kovanica starog imena reke Po i metra. ( U Kairu sam videla Nilometar, eto ovde Padimetar)   Recke na belom mermeru govore da je  pri  svakoj narednoj poplavi reka  sve više rasla u visinu. Borba zemlje i vode u dolinama reke Po bila je konstanta. Ferrara na turističkom portalu ima podnaslov “Zemlja i voda”. 

Dva točka 

Ferrari, Lambordžni, Ducati, neeeee! Biciklisti – neprikosnoveni kraljevi druma. Kakvi automobili, kakvi motorini,  bicikle su  zakon. Ravno, ne trebaju brzine.  Nema brda,  tek 9 metara nadmorske visne. Citta delle biciclette. Pedaliranje nema granice. Ni starosne, ni imovinske. Može u   patikama, može i na  visokim potpeticama.

Tera se retro, izguljeni  prepotopski modeli, novi xy brzinci (šta će im?), home made unikati… A voze svi, deca se naviknu na truckanje po  kaldrmi, čim savladaju veštinu sedenja. Lepršaju haljinice oko butina, poslovna odela  lepo pašu sa žutim kožnim bisagama, bakice sa onduliranim frizurama napreduju lagano.  Korpe na volanima  svakojake,  žičane – oguljene ,  romantične, pletene –  ukrašene veštačkim cvećem, postavljene šarenim tkaninama, opervažene čipkicama.  Izviruju kučići, poskakuju im mašnice na vr’ glave, njišu se zelene peruške praziluka,  drmusaju čipkaste glavice salate,  šušte kese,  zvecka blago po  damskim  torbama, spavaju   laptopovi,  odmaraju debeli univerzitetski udžbenici. . .

A vrte se bogme točkovi  žestoko. Poskakuju   po ulicama obloženim oblutcima veličine ćurećeg  jajeta  Po jajima nije lako ni hodati  Voze i sredinom i sa strane. Nije mi bilo jasno koja su im pravila. Mora da postoje neka.Nisam se snalazila. Ajd budi pametan pa shvati  dal’  treba da hodaš po sred  ili porebarke uza zid. I pored neznanja gde da se denem, bilo mi zabavno da ih  gledam kako  vešto upravljaju (bez ruku) dok kucaju poruke, uleću u krivine sa glavom okrenutom unazad pozdravljajuci nekog poznanika, nadiru ko poplava. Zdrav život. 

Četiri  okrajka

Hleb od 5 vekova, koji ne liči na hleb. A jeste hleb. Ima i zaštićeno geografsko poreklo. Postojao i statut,  iz 13 veka. U statutu se izmedju ostalog naređuje : pekara ne sme da bude na mestu koje je mnogo bučno i prometno jer se tamo  testo ne može lepo podići, kad se  se ispeče ima  da se pokrije čistom belom krpom, i da se lupi pečat da se zna čiji je. Zarolan, zavezan u čvor, mašnica hleb, (bračni) par iz Ferrare, blizanci hleb, “coppia” tipičan je proizvod grada.  Kolko moji  tamane  hleba, cenim da bi nam jedno  deset ovakvih dnevno bilo dovoljno. Milina, gomila okrajaka.

Katedrala Sv. Djordja

Od ove katedrale je sve počelo, prvo ona pa ostatak grada. Uska, a dugačka. Pročelje bogato ukrašeno, beli mermer, gomila detalja, statue. Madona drži  dete, jagnje božije čuva ulaz,  jedan Este obuko monašku rizu, Sv. Georgije  ubiva aždahu, keze se neke spodobe i beštije……

Ima i neki kralj Ibi, prekrstio noge,  zaseo  na lava, stub mu pritisnuo  teme.  Unutrašnjost – barokna, lepše mi je bilo ono  spolja. Sa bočne strane na fasadu se naslonile radnje, lođa trgovaca je i u srednjem veku bila ovde. Pored katedrale ukrštaju se dva trga , sa gomilom kafea. Uz pićence i mezence lagano   proučavam  fasadu koja nije nastala odjednom, od 12. veka bilo je dovoljno vremena da se ulepša i nakiti. Odatle sva ta   gotika, romanika, renesansa. Nije ko milanska, al dopada mi se. Milansku sam videla samo na Guglu.

Gradska kuća

Odmah preko puta katedrale je Gradska kuća, pre preseljenja u dvorac sa jarkom, u ovom zdanju živeli su gospodari Ferrare, čuvene Este. Lučni prolaz čuvaju face iz familije, otac i sin. Jedan na konju, drugi na prestolu. Naravno,  ćale se klackao  na konju, sin se raskvocao na fotelji. Ništa se nije promenilo, vekovi promaknuše, al običaj ostade.  

Pošto smo u gradu koji ima oko 110 000 biciklova  na 135 000 ljudi,  ispod volta se  bez pauze promaljaju    biciklisti (valjda im je to neka zgodna prečica). Unutra  se  otvara   još jedan trg. Na njemu štandovi sa knjigama, natkriveno elegantno stepenište inspirisano Venecijom, vitki prozori iza kojih su odaje nekadašnjeg plemstva.

 Via delle Volte

Srednji vek je ovde mračan. Ulica je dugačka, uska, malo malo nad glavom lebde lukovi , veliko oblo rečno  kamenje kaldrme preti iščašenjem zgloba. Definitivno nije za  tanke štiklice. Nekada je reka Po tekla paralelno sa ovom ulicom, pa je ona bila puna magacina i prodavnica. U nekom periodu, tako mračna i tesna   bila  je prava  meka  za bordele i svakojake   smutljivce.

To se desilo verovatno kad je reka promenila pravac, a trgovinski značaj ulice opao. Mada, i  prodaja ljubavi je neka grana trgovine. Tračevi kažu da je i Lukrecija Boržija na sadašnjem broju 50 zakazivala sastanke ljubavnicima. Sada se tamo može lepo prošetati i svratiti u neki od brojnih restorančića. I dalje mi se čini zgodna za ljubavnike. Ja probala  samo šetnju.

Savonarola

Dramatični Savonarola, pokriven dominikanskom kukuljicom, zlokobno  stoji na svom trgu i skamnjeno preti, dlanova okrenutih ka nebesima. Tetovirana, izbušena,  našminkana mladež ne daje ni pet para za smrknut pogled, taj bi ih  najrađe poslao da se peku u vatrama pakla. Voleo je i on  da se ugreje na   vatricama po firentinskim trgovima,  podjarujući plamen knjigama, parfemima, ogledalcima  i perikama. I gle čuda,  zadnje grejanje mu je bilo na lomači. Kako seješ, tako ćeš da žanješ.

Bunio se protiv gadnih stvari u vatikanskim redovima, otkupa grehova i oprosta zasluženog dubinom kese, protiv sodomije i raskošnih crkvenih ceremoijala. Ipak je preterao paleći stihove i umetnička dela.    Trepavice su mi bile pod debelim slojem maskare,  u glavi se vrteo ringišpil sa  lelujavim  haljinama Boldonijevih  dama,  ma nisam ni ja marila. Daleko je 15. vek.  

 Jedne mesečinaste  noći  postament fratrovog spomenika dobro mi došo da  odmorim leđa, izduvanim neku,  dok mi je pogled bludeo po moćnim zidinama dvorca, a prebiranje po žicama gitare gonilo  misli  na vrludanje. Onaj ispod kukuljice, pomalo setnu i mrvičak ljubomornu,   odozgo ko da me opominjao. Budi iskrena.  Bezbrižni dani sedenja na ivici trotoara dok se noć kruni,  sa zavetom  da se nikada neću promenti, dozvoliti da me uteraju u kalupe,  odavno su prošli.  Eh. Beše ovo ispod Savonarole konačno priznanje izdaje. Sama sam se uklalupila. Gledam one sa gitarom i polupopijenom flašom i mislim se „Blago vama, još ste daleko od predaje“.

Ima tamo po Ferari gomila muzeja, stare palate sve jedna do druge, doduše spolja i nisu nešto, ciglene fasade, bez naročitih ukrasa. Velika ulazna vrata  daju malo dinamike.  Unutra je izgleda lepo. Videla na Guglu. Uživo, samo fasade duž  puste ulice ogrnute mrakom, dok je kroz nečiji otvoren prozor dopiralo  čudno pojanje. Na latinskom, bez muzike, od kog sam se ozbiljno naježila. Asocijacija –  “Širom zatvorenih očiju”. 

A sad nešto korisno

 Postoji MyFE turistička kartica koja omogućava besplatan ulazak u muzeje, oslobađa plaćanja turističke takse u hotelima i nudi još neke pogodnosti. Za dva dana je 10 eur, isplati se zaista, ali mi je nismo koristili jer mi proleće nije dalo da se svrtim unutra, lepše mi bilo napolju.

Parking u Ferrari nije problem, postoje putokazi pa je lako i za snalaženje. Mi smo koristili parking Centro storico, velik, ima mesta dovoljno, ceo dan je 3.2 eur sto je najjeftinije od svih gradova koje smo posetili. Od 20 h placa se samo 0.25 po sat, max 1 eur. Odatle se brzo i jednostavno stiže do istorijskog centra, gde je sve skoncentrisano na malom prostoru ( automobilima je zabranjen pristup, dozvoljeno samo dostavnim vozilima, policiji isl.)

.