Srbija, gde vreme staje, a priroda govori

Znate ono doba godine kada dođe period odmora, a onda, gle paradoksa, svi počnu da se stresiraju i da paniče? Jedni nemaju novca, drugi imaju da uče za neke avguste i septembre, treći bi da kreče, renoviraju i šta god… Pozdravlja vas leto! Ja nekako spadam u onu drugu grupu letnjih paničara sa još nekim dodacima, ali ne mari, ipak sam se izborila sa tim demonima i uzela put pod noge.

Ovog kratkog, nestabilnog, prohladnog i, po svemu sudeći, šućmurastog leta odmor je bio sve što mi je trebalo. Nikakva egzotika, nikakva daljina i nikakva preterivanja. Tako sam sela u redovnu međugradsku liniju i krenula dole, u zavičaj našeg dragog Miloša. Ajme one gorostasi koji su izdžikljali iz zemlje, pa se popeli nebu pod oblake! Ako mene pitate, to se ne viđa svakog dana. I kruži onaj autobus oko njih, i kruži, a one vas svojim gustim, zelenim šumama pokrivaju debelom hladovinom, koja vam je samo uvod u ono što vas čeka kada se popnete još više.

I popesmo se mi na tih oko 1000 metara nadmorske visine nekadašnjeg Rujna, koje je kasnije po zlatan boru, kojeg tamo više nema, dobilo, u jednoj staroj planinsko-ljubavnoj pesmi već opevano, ime Zlatibor. Prvo što će vam se na Zlatiboru dogoditi je dosadno kašljanje, ali ne zato što vas tamo nešto iritira, već naprotiv – zato što su se vaša pluća kod kuće napunila koječega i sada se pročišćavaju. To je i očekivano budući da je Zlatibor proglašen vazdušnom banjom, a ukoliko se popnete, što je moja topla preporuka, na Čigotu, daćete svom organizmu pravu poslasticu. Naime, na Čigoti je ruža vetrova, jer se na njoj sudaraju kontinentalna i mediteranska klima.

Kada smo već počeli da obilazimo vrhove, šteta je napustiti Zlatibor, a ne otići na njen najviši vrh,Tornik (1496m nadmorske visine). Na ovom planinskom vrhu se nalazi i istoimeni ski centar, pa ako budete hrabriji od mene i odlučite da po još hladnijem vremenu posetite Zlatibor, proverićete umesto mene kvalitet ovog skijališta. Pošto ja nisam toliko očeličena što se vremenskih uslova tiče, uživala sam u onome što Tornik nudi preko leta, a to su svakako prelepi šumoviti predeli koji se nestvarno zelene, a svu tu prirodnu idilu upotpunjuje žubor potočića koji je ponekad jedina muzika koju želite da čujete.

Kako pomenuh klimu, moram da upozorim na to da Zlatibor kao da je u srodstvu sa pustinjama! Uveče prilično opadne temperatura u odnosu na dnevnu. Međutim, ukoliko baš niste zagriženi ljubitelj tradicionalnog leta, koje će da se prži i kuva, neće vam smetati što ćete tamo preko dana biti kao da je proleće, a uveče kao da je kraj jeseni, pošto najvećim delom godine ćete nailaziti na sunčane (premda zubate) dane. Zlatibor ima preko 250 sunčanih dana, što je retko za planinu!

Mada, mislim da biste, kao i ja, bili zadovoljni što je vreme bilo prohladno, ali prijatno, uprkos tome što vam je tada jedan od nekoliko bazena uskraćen, jer, verujte mi, da je bilo toplije, proveli biste pola dana u hotelskoj sobi, a grehota je propustiti toliko toga što ti predeli pružaju. Naime, šetališta nemaju debelu hladovinu, čak i putanja prema spomeniku palim borcima je na čistini, a tek sa strane je šuma, tako da bi se moglo reći da me je vreme zaista poslužilo i savetujem vam da se ne mrštite ako se sunce namršti, već jaknu u ruke i pravac šetnja!

Čak i da krenete bez nekog zacrtanog cilja kuda biste pošli, svaki kutak Zlatibora je predivan za šetnju i fotografisanje, jer šetajući ulicama imate utisak kao da niste u Srbiji, već u nekom simpatičnom evropskom naselju gde se komšije takmiče čije će dvorište biti lepše, a njihovim ulicama trčkaraju veverice i ježići. Svaka kuća je priča za sebe i ne nalikuje onoj drugoj. Nijedna nije klasična kuća sa četiri zida i trouglastim krovom, kako smo kao deca crtali u vrtićima. Ispred kuća uglavnom nema ograda, već travnjaci počinju odmah pored puta i dvorište je otvoreno. A dvorišta…mogla bih o njima danima da pričam. Svaki travnjak je sređen, svako dvorište i svaka terasa su puni prelepih muškatli ili petunija, oko kuća se nalazi zanimljiva dvorišna dekoracija. Kada bih birala čije je dvorište najlepše, prosto ne bih mogla među njima da izaberem, već bih proglasilazlatiborska dvorišta najlepšim u Srbiji.

Osim što su dobri dekorateri, Zlatiborci su i dobri domaćini. U njihovom društvu ćete biti uvaženi, sa osmehom pozdravljeni, osetićete mir koji oni u sebi nose, ali bićete i siti, i uživaćete u pravim planinskim obrocima, koji su sa velikom pažnjom pripremljeni. Ako ste iz Vojvodine, kao ja, možda će vas zbuniti doručak sa nečim što liči na pire na tanjiru, a kada probate ima ukus naše kulje i mleka. Naše kulje i mleka je, zapravo, njihov kačamak, koji se servira, kako moje mama i baka kažu, klot, ali uz njega ćete dobiti kajmak, jogurt, sir, razne suhomesnate proizvode i kompletan doručak, dok je nama, gore, to sam po sebi dovoljan obrok, pošto se jede kao kaša.

Ne mogu, a da se ne osvrnem i na manja zlatiborska mesta, jer i o njima ima raznih zanimljivosti koje su na mene ostavile utisak, a sigurno će i na vas. Svakako vam savetujem da se uputite u pravcuMokre gore, a već na tom putu ćete naići na sela Kremna i Šljivovica. Jedna pozitivna priča iz sela Kremna se meni posebno dopala. U periodu, kada je Kremna imala oko 1500 stanovnika čak 60ak njih je imalo doktorat, a pored njih tu je još i ko zna koliko onih koji su završili fakultet, ali se pored ovoliko doktora nauka i ne pominju. Osim što, očigledno, pogoduje intelektualnom razvoju, Kremna je, prema statističkim podacima iz bivše Jugoslavije imala najmanji broj obolelih od kancera. Klima tamo toliko pogoduje da je Kremna sredinom 19. veka bila poznato turističko mesto koje su posećivale kraljevske porodice. Tada Zlatibor nije bio turistički poznat.

Nasuprot pozitivnoj priči o zdravlju i samorazvoju u selu Kremna, imamo ne baš pohvalnu priču iz sela Šljivovica, koje se nalazi nedaleko od Čajetine, a koja se sada priča kao anegdota, mada mislim da u to vreme nije bila baš prijatna. Za vreme Drugog svetskog rata je u Šljivovici bio veliki broj kavgadžija ili, što moja baka voli da kaže, seoskih đilkoša. Zahvaljujući njima, selo Šljivovica je bila na prvom mestu jedne liste. Naime, za vreme rata je u okolini Zlatibora bilo najviše poginulih. Međutim, iako ih je tu bilo najviše poginulih, oni su međusobno jedni drugima presudili, oko kazana.

Vratimo se sada na Kremnu još nešto da pomenem. Kremna je poznata i po čuvenoj porodiciTarabić, odnosno, po prorocima, stricu i sinovcu Milošu i Mitru Tarabiću, čiji potomci i danas tamo žive. Priču o Tarabićima ću preneti kao zanimljivost i legendu, pošto nekako ne ide uz moju struku da je tek tako prihvatim, ali uvek volim da čujem zanimljivosti. Tako su Tarabići prorekli da će doći dan kada će Drina poteći uzvodno, a sredinom 60ih godina se to i dogodilo – kroz tunele se probila do vrha Tare. Drugo, od mnogih, kremanskih proročanstava se vezuje za Šargansku osmicu, odnosno, voz Ćiru, gde je u 19. veku rečeno: „Proći će podosta godina, pa će se ljudi opet setiti gvozdenoga puta, te će se ispotekare obnoviti ovaj put. Samo njim do Višegrada neće putovati putnici radi potrebe i posla, već ljudi od zabave serbez odmorišta i uživancije“.

Danas je zaista tako. Dobili ideju od Tarabića ljudi ili ne, Ćira vas danas vozi kroz razne predele Mokre gore i okoline vožnjom iz zadovoljstva, a ne radi cilja, svojom Šarganskom osmicom, dok vam u pozadini svira etno muzika i upotpunjuje doživljaj. Ćira pripada srpskoj železnici i najrentabilnija je linija. Njeni zaposleni sve obavljaju po propisu, kao u bilo kom drugom vozu. Morala sam u jednom trenutku da prokomentarišem da je njima posao da se igraju železničke stanice.

U neposrednoj blizini svakako morate da posetiti Mećavnik i Drvengrad ili Kustendorf, kako vam je draže da kažete. Onaj Kusturica zaista je uradio sjajnu stvar! Te drvene kućice izgledaju kao da su iz bajke. Čak ne iz bajke predstavljene na crtaću, već iz bajke predstavljene u onim sjajno ilustrovanim knjigama! Sve je u drvetu, čak i staza kojom hodate, a slike ispod će vam govoriti već same za sebe, a svakako bolje od mene. Drvengrad ima kafiće, bioskop, bazen, frizeraj…pravi je mali grad!

Kad smo kod malog grada i Kusturice, nije na odmet preći granicu i skoknuti u Republiku Srpsku, a onda pohitati ka Andrićgradu iliti Kamengradu, posvećenom Ivu Andriću, koji je ovim postao prvi nobelovac koji je dobio svoj grad. Kako je u Drvengradu sve bilo od drveta, ovde je sve od kamena. Prosto vas podseća na Dubrovnik, Kotor, stari grad u Budvi, a opet ima i nečeg svog. Što nije ni čudo, jer je rađen po istorijskim etapama, pa tako imate Vizantijski deo u kom će se nalaziti studentski dom, predviđen za studente Fakulteta lepih umetnosti, koji će biti u Andrićgradu, preko puta srpskog carstva je Otomanska imperija, zatim imamo deo Renesanse itd.

U Andrićgradu imate takođe solidan sadržaj. U ulici Mlade Bosne nalaze se restoran, kafići, sjajne poslastičarnice, bioskop, knjižara Ili-ili, koja je dobila ime po Andrićevoj omiljenoj knjizi filozofa Kjerkegora (kojeg sam ja, ne baš sa tim Andrićevim zadovoljstvom, iz ličnih filozofskih razloga, čitala za nedavni ispit). Kamengrad je sagrađen u periodu od tačno dve godine, 28. juna, na dvogodišnjicu gradnje, bilo je svečano otvaranje, a crkva knezu Lazaru, po ugledu na manastir Dečani, iza Njegoševog spomenika je sagrađena za 76 dana.

Laganom šetnjom od Andrićgrada ka centru Višegrada imaćete najlepši pogled na čuveni most Na Drini ćuprija, bogate, šumovite planine koje bacaju zelenu boju na Drinu. Andrićgrad i Na Drini ćuprija zaista čine svetle tačke ovog dela Republike Srpske, koje će učiniti da na trenutak zaboravite, ne baš lepe prizore napuštenih i polusrušenih kuća, koje je pregazio duh početka 90ih, a na koje ćete nailaziti celim putem od graničnog prelaza do Višegrada.

I tako se odmor nastavio u stvaranju još mnogo lepih uspomena sa Zlatibora, poput obilaska Zlatiborskih jezera, gde vam preporučujem etno kompleks, što mnogi zovu treće jezero, iako ja ne znam po čemu ih broje, jer meni lično to liči na potok koji se prostire određenom dužinom, ali sigurno postoji neka podela. Takođe je često zastupljen bogat kulturni program, pa sve i da ste od onih koji nemaju ideju kako da se animiraju nakon što sve obiđu, organizacija Zlatibora će se pobrinuti za to.

U svakom slučaju, najvažnije je da svoj odmor provedete onako kako vama lično prija i da vam za to nije neophodno da idete na kraj sveta, jer i kod sebe možemo da pronađemo neki kutak naše zemlje koji će nam pokazati koliko smo ipak, uprkos svemu, srećni što živimo na ovim prostorima. Uživajte u ostatku leta!

Moj putopis je izvorno objavljen na sajtu iSerbia, ali sam rešila da ga podelim i sa vama, kako biste uživali u lepotama našeg kraja.