SFRJ

Ponovo nosen zeljom da moje reci i slike pomognu nekom bratu/sestri po „krvi putnickoj“,bacih se na kuckanje jos jednog putopisa iz komsiluka,ovaj put iz tri zemlje bivse nam zajednicke drzave 🙂

Ovo prolecno putovanje planirao sam sa jednim od najboljih drugara a krajnja destinacija (po prvobitnom planu) bila su Plitvicka jezera.Destinacija u Hrvatskoj je zamisljena kao slag na torti inace bogato osmisljenog puta i posete mestima duz cele Bosne i Hercegovine,usudio bih se reci-nista manje atraktivnih.

Da li zato sto sam bio pretposlednja generacija Titovih pionira ili zato sto je to jednostavno bila jedna prelepa,mocna zemlja,tek-teski sam YU-nostalgicar.Pa onda kroz smeh i setu razmisljam o cinjenici da smo u cetiri dana presli sest granicnih prelaza sa deset kontrola pasosa a sa carinicima uvek pricali na istom jeziku,kako god ga mi zvali.No,krenimo redom 🙂 Osmog maja,nekoliko sati nakon ponoci,potrpali smo nase stvari u gepek i zaputili se ka granici sa Bosnom.Sam granicni prelaz je bio pust u tim ranim jutarnjim casovima ali smo mi ipak imali krace zadrzavanje-cekajuci da se nasa simpaticna carinica probudi 🙂

Sto se tice nekih osnovnih stvari za prelazak autom u Bosnu,verovatno ih vec znate ali nije na odmet ponoviti-zeleni karton na granici,a u toku voznje upaljena svetla kao kod nas.Kroz Hrvatsku je obaveza upaljenog svetla u toku dana ukinuta,tako da mozete voziti kako vam se cefne(ne bukvalno:) Ne treba vam medjunarodna dozvola a pasos je naravno-obavezan.

Elem,osvanuli smo u Sarajevu i uputili se ka Ilidzi i omiljenom izletistu Sarajlija-Vrelu Bosne.Inace,ulaz se odnedavno naplacuje za turiste a cena je simbolicna.Mi smo dosli tako rano da nije bilo nikoga ko bi nam naplatio parking i ulaznice,valjda nam se zato neka pticica pokakila na sofersajbnu 🙂 Vrelo Bosne je lepo i prijatno mestasce,na korak od grada i vreve prestonice.

Rimski most

Nas je put dalje vodio ka Visokom i „cuvenim“ piramidama.Iskreno,ne znam sta da mislim o ovom mestu 🙂 Dosli smo bez predrasuda,krajnje otvorenog uma,te smo se pri samom susretu sa tzv Bosanskom piramidom Sunca na momente i zapitali – da li je ovo moguce? Cinilo se da je tu covek zaista umesao svoje prste(mimo Osmanagica 😀 ) i sa tim ubedjenjem smo i napustili lokalitet.Da bi cetvrtog dana naseg putovanja doziveli prosvetljenje,nakon koga smo se kroz salu prisecali nasih impresija sa piramida.Ali,otom-potom 🙂

Lep pogled na gradic 🙂 U svakom slucaju,ljudi rade na tome da privuku turiste,tu su i dvojezicne table na kojima mozete procitati gde se tacno nalazite,sta vidite i zasto naucnici koji stoje iza ovog projekta smatraju piramide delom ljudske ruke.Mi smo,umorni od pentranja,odlucili da prezalogajimo malo na jednom od brda koja su se nalazila naspram piramide.

Okrepljeni krecemo dalje ka Travniku.Tu su u planu bile posete rodnoj kuci Ive Andrica kao i jednoj od najstarijih i najocuvanijih tvrdjava u Bosni.Cene ulaznica za muzeje i lokalitete u Bosni krecu se uglavnom u rasponu od 100 do 200 dinara.Sama kuca u kojoj je rodjen Ivo Andric retko ce koga oduseviti.Osim cinjenice da se nalazite u prostoru kojim se kretala takva velicina od coveka,nema nicega po cemu cete se secati ovog mesta.Skromna postavka uz cinjenicu da je i sam Ivo Andric jos za zivota bio protiv toga da se njegova rodna kuca koristi u takve svrhe,definitivno vas natera da se zapitate-sta mi je ovo trebalo? Ali,s’ obzirom da ste u Travniku i da je cena ulaznice stvarno simbolicna-samo napred.Nekome se mozda svidi 🙂

Sa druge strane,tvrdjava je fenomenalna 🙂 Za vreme nase posete tu je bila i neka ekskurzija pa se na sve strane cula graja dece.Taman onoliko zainteresovani za ono sto vide koliko i ja u njihovim godinama 🙂 

Usledila je deonica ka meni najdrazoj destinaciji na ovom putesestviju

Grad Jajce.Njegovo ime se nije moglo izgovoriti u osnovnoj skoli sa ozbiljnim izrazom na licu 🙂 I sada mi je izmamio osmeh,ne zbog svog sasavog imena,vec zbog neizmerne lepote svega onog sto smo ovde videli.Na startu,tu je Plivski vodopad koji se nalazi u samom centru grada.

Tvrdjava i stari grad…

Muzej AVNOJ-a

Pre nego krenete na put ka Jajcu(smeh) pogledajte na internetu turisticku ponudu ovog grada.Mi smo samo zagrebali povrsinu svih onih sjajnih mesta koja se ovde mogu videti.Ono sto svakako nismo propustili,to su vodeni mlinovi na Pivskom jezeru,jedan od najlepsih prizora sa ovog putovanja 🙂

Usledila je najduza deonica puta od Jajca do jednog od najlepsih predela u BiH – Nacionalnog parka Una.Strbacki buk je bio nasa prva stanica a do njega vodi sedam kilometara dug makadamski put,prepun rupa i na momente po nekoliko metara prekriven barama.Da auto ume da prica,rekao bi da to ne vredi njegovih muka.Mi se ne bi slozili 😀 Stigli smo do naplatne rampe taman pred zatvaranje blagajne.Uredno kupili ulaznicu koja je nesto skuplja(tipa 600 dinara) ali vredi svake pare.Gomila stranaca je kampovala u nekom dvoristu u okolini a na samom vodopadu sreli smo grupu turista iz Italije koji su se vec zaputili ka svom kombiju.Nigde nikoga.Strbacki buk je bio nas..Una je u tom prvom delu bila mirna i predivna a u daljini se cula lomljava vodopada na koji smo jedva cekali da bacimo oko.

Uz zalazak sunca i fenomenalne vidikovce koji su napravljeni u ovom nacionalnom parku,nije ni cudo sto su se dva „matora konja“ ponasala kao klinci od petnaest godina.Trcali smo svuda okolo,pentrali se po stenama,voda je prstala na sve strane i ceo prizor je bio neverovatan.Tacno da mi je neko rekao da je to kraj puta i da nista vise necemo videti-bio bih zadovoljan.A opet,kada smo uvece dosli do Martin Broda,malog sela u kome smo planirali prenociti,“namestili“ sedista i spustili glave na jastuke negde oko ponoci,obratio sam se onako srecan svom drugaru recima-Da li verujes da cemo sutra videti Plitvice?Koliko lud je ovaj put? Zaspao sam sa osmehom na licu,tacno kao da je neko rekao-Jajce 😀  Evo slika.

Probudio sam se u 5.Kao i obicno,volim vampirski ustati kada sam na putovanjima i udahnuti vazduh nekog mesta pre nego sto ozivi..Samo jednom u zivotu sam video lepsi prizor od ovog kada sam se probudio..Napolju je bila cica zima a ispred mene je pucao pogled na Unu i ostavljao me bez daha.Optrcao sam nekoliko krugova oko vizitorskog centra da krv procirkulise.Peskir oko vrata,pasta i cetkica i pravo na reku.Nirvana.

Inace,parkirali smo se tik uz vizitorski centar u Martin Brodu.Koliko sam video i on je donacija Italijana,iz nekog razloga ima ih bas puno u ovom delu Bosne.Martin Brod je jako malo mesto sa oko stotinak (uglavnom) starih zitelja.U centru sela se nalazi i manastir Rmanj(odakle smo uvece hvatali izuzetan wi fi- da ,da) Glavna atrakcija ovog mesta su slapovi i vodopad na uscu Unca u Unu.I tu smo stigli pre nego sto se pojavio bilo ko da nam naplati ulaz 🙂 Nakon Strbackog buka ovaj prizor nam nije bio narocito impresivan,iako se ocigledno radilo o izuzetnom mestu.Pripremajuci se za ovaj put naleteo sam i na snimak novosadske televizije gde sam imao priliku videti jednog lokalnog deku,koji za jednu marku turistima pokazuje proces pranja prirodnom ves masinom.Ukoliko vas to bude zanimalo,lako cete pronaci na netu 🙂 Mi smo posetili ovog vremesnog ali duhom bogatog coveka i na mene je ostavio jak utisak.

Usledio je put za Bihac,nasu poslednju stanicu pred Plitvicka jezera.Jos jedan lep gradic,snadbeli smo se hranom,gorivom,prosetali,razgledali i polako se oprostili od Bosne.Koliko je to posebna zemlja shvaticete i iz cinjenice da je ovde Eurokrem jeftiniji nego kod nas 😀 Jako bitna stvar.

Prizor nalik nekom iz Svajcarske..

Ponovo ta Una..

🙂

Pri prelasku granice usledila su pitanja tipa -Dokle? Do kada? Kuda se vracate? Svrha posete? Klasika.Carinik nam je pregledao auto,krajnje ljubazno i korektno,bez ikakvih trzavica i problema.U Hrvatskoj smo 🙂 Isto tako jednostavno i brzo stigli smo i cilja naseg putovanja.

Evo nekih korisnih informacija samim posetiocima.Parking je jako jednostavan a mesta ima sasvim dovoljno.Izvucete slip i pri izlasku platite u zavisnosti od vremena zadrzavanja.Ono sto me nije odusevilo je tabla pri ulasku na parking na kojoj pise nesto tipa „ne snosimo odgovornost za nestanak stvari ili nanetu stetu automobilu“.Bas ohrabrujuce,nema sta 🙂 Cena ulaznice je petanest eura za odrasle a posto nam nase detinjasto ponasanje na Strbackom buku nije pomoglo da ovde dobijemo karte za decu-nismo ni pitali koliko su.Na poledjini same karte imate mapu jezera,toliko jednostavnu da je kretanje samim parkom maciji kasalj.Kada je kupite,samo se uputite pravcem u kome ide reka ljudi,siguran znak da ste na pravom putu.Sledi pesacenje od nekoliko stotina metara dok se u daljini vec mogu videti prvi vodopadi..

Park je podeljen na dva dela za posetioce i do oba mozete doci vozicem,brodom ili peske.U cenu ulaznice uracunata vam je i po jedna voznja sa oba prevozna sredstva.Doduse,brodic iz pocetne tacke do prvog dela parka je „gratis“ a kartu vam poniste tek pri ukrcavanju na brodic za drugi deo parka.Sve u svemu,citajuci na netu ove price o brodu i vozu,bio sam ubedjen da mi necemo koristiti nista od toga i da sve treba proci peske da bi se dozivelo na pravi nacin.O u kakvoj zabludi sam bio 🙂 Mimo toga sto su i ove voznje deo sjajnog iskustva,verujte,bice sasvim dovoljno setnje tokom dana a videcete bukvalno sve,pa se setite ovih mojih reci kada se preumorni zavalite u sediste simpaticnog vozica a on vas provoza kroz zelenis bukove sume.Bilo mi je zao da izadjem 🙂 Dosta mog blebetanja,evo slika 🙂 Uzivajte.

Mali prstavac ga zovu 😀 „Mali“

Kako dan odmice turista je sve vise,narocito Azijata.A njihove odevne kombinacije me uvek ostave bez teksta 🙂

Inace,ove sjajno osmisljene drvene „staze“,dovesce vas do svakog kutka koji treba videti..

Kako na vodi tako i na kopnu 🙂

Kada ste kraj ovolike kolicine vode,malo je i glupo da napustite park komplet suvi 🙂

Kakav pogled…

I na kraju voznja vozicem..

Kao sto vec rekoh,kako je dan odmicao tako su se upumpavale nove i nove grupe ljudi,ekskurzije i cuda, pa je na nekim delovima ovih drvenih stazica bila prava umetnost mimoici se sa onima iz suprotnog smera.Ali to je valjda i normalno 🙂 Plitvicka jezera su davno prestala da budu ekskluzivna destinacija samo za zemlje iz regiona.U svoj toj masi ljudi najmanje cete cuti „naski“ jezik.I ponovo mi je proslo kroz glavu kako ce dugo,dugo vremena proci pre nego sto cu ponovo na put preko neke agencije..Sloboda pri putovanju,da li postoji nesto lepse? Da nije te slobode,mi bi ovde zavrsili nasu avanturu i uputili se kuci,bas kao sto smo i planirali.Ali to onda ne bi bila prava avantura,zar ne? Na prvu ruku mi se ucinilo neizvodljivo i lucidno kada je dan uoci polaska drug predlozio da se vratimo duz hrvatske rivijere.Sad smo stajali kraj auta blago oslobodjeni predrasuda,sa krajnje pozitivnim prvim utiskom o Hrvatskoj i…dileme vise nije bilo 🙂 Prva stanica nastavka naseg putovanja-Zadar. 

I dok parkiram auto,izlazim napolje i setam ka starom delu Zadra,ne mogu a da se ne prisetim svih mojih ranijih planova o poseti Dalmaciji.Te autobusom cu,te samo cu pricati na engleskom,te pravicu se da sam iz Estonije…Neverovatno.Sada sam tu,uzivam u ovom prelepom gradu i jos lepsem zalasku sunca.

Na zalost,to nije potrajalo dugo,moji najgori strahovi su se obistinili…

Jeste naseli,m? 😀 Salim se,naravno,niiiista se nije desilo!Sve je bilo jednostavno perfektno.Zvuk mora koje lagano udara u betonirano setaliste na kome su napravljene tzv Morske orgulje.Ne mogu vam docarati koliko lepo zvuci jos jedna ljudska tvorevina kombinovana sa prirodom.Na netu mozete pronaci snimke ove lepote jer vam moje slike ne mogu docarati zvuk a za sve ostalo,evo..

🙂

Noc je jos bila „mlada“ i odlucili smo da se zaputimo ka nasoj sledecoj stanici,te tamo pronadjemo zgodno mesto za spavanje.Muzika je bila u duhu naseg putesestvija 🙂

Dobro jutro Sibenik 🙂

Tipican primorski gradic sa sjajnom arhitekturom.U samom centru se nalazi i velika tvrdjava koja je u trenutku nase posete bila u fazi rekonstrukcije,tako da smo,nakon lagane setnje kroz stari deo grada i nemogucnosti da udjemo u tvrdjavu,krenuli dalje ka Splitu.Duz magistralnog puta koji veze celo primorje,toliko je lepote za videti da smo,cini mi se,vec i oguglali na kadrove koji se redjaju jedan za drugim..

A onda prvi susret sa Splitom.Daleko od toga da sam ja ocekivao neki mali grad,ali je impozantnost onoga sto mi se otvorilo pred ocima ipak bilo iznenadjenje.Par traka je vodilo ka gradu a izmedju nas i automobila koji su isli u suprotnom smeru redjala se palma za palmom,uredno pokosena trava i puno,puno cveca.Uredno,cisto,lepo..

Zanimljiva „fontana“ 🙂

Vir-vir… 🙂

Inace,krenuvsi od Splita pa sve dole do ulaska u Crnu Goru,nagledali smo se ovakvih i slicnih,usudio bih se reci,malih umetnickih dela navijaca Hajduka.Na svakoj pozidi duz magistralnog puta videcete obelezja Hajduka i samo Hajduka.Nema zvrljotina i navijackog prepucavanja po zidovima kao kod nas,cela Dalmacija zivi samo za jedan klub,bas onako kako je za njega ziveo i moj pokojni pradeda.Bog zna kako je doslo do toga,tek on je do smrti bio vatreni fan momcadi sa Poljuda.

Dotukli smo nase noge setnjom i vreme je bilo za nastavak putovanja 🙂 

Celu jednu patrolu policije sreli smo kroz Hrvatsku.Sedeli su nezainteresovano na nekoj klupici,tik uz radar.Kilometar po kilometar,rec po rec,utisak po utisak i eto nas nadomak nase pretposlednje destinacije kroz ovu zemlju 🙂 Bez komentara.

Usledio je Neum i nova dva granicna prelaza-na trenutak ste u Bosni a onda ponovo Hrvatska.Tu se valjda i desila jedina neprijatnost na celom putu.Dosao sam do „genijalne“ ideje da,kad vec prolazimo kroz teritoriju BiH,natocimo gorivo s’ obizirom da je cena znatno povoljnija nego u bilo kojoj okolnoj zemlji.Medjutim,posto nismo imali KM-a a „zli pumpadzija“ rece da mozemo platiti u eurima,natocimo do vrha i kad vise nije bilo nazad-on nas zakolje na kursu i platimo kao da smo natocili u Hrvatskoj.Pocetni bes kasnije su smenile sale na ovu moju epizodu.Ne moze bas sve ici onako kako zelite,zar ne? Bas kao i u zivotu 🙂  Kada to shvatite ostaje vam samo da se nasmejete i nastavite dalje,no ako nekada budete u slicnoj situaciji ili dodjete na ovakvu ideju kroz Neum-pripremite bosanske marke i bog da vas vidi.Ah,da ne zaboravim…Ua pumpadzija!

Neum

 Mornari 🙂 

A evo i njega..

Pre nego vas prepustim slikama i odmorim od svog pisanija,moram reci kako ce me uvek vise radovati manje komercijalna i manje izvikana mesta od onih u kojima ne mozes disati od turista.Kao sto mi je Una sa Martin Brodom i Strbackim bukom ostala u lepsem secanju od Plitvica,tako su mi Zadar i Split za klasu lepsi i ugodniji od Dubrovnika.Ali to je „cuveni Dubrovnik“ 🙂 Jos jedno od onih mesta u koje dodjes,vidis,bez zelje da se ikada vise vratis.

Zidine su impozantne i na mene su ostavile najjaci utisak.Unutrasnja arhitektura nalik mnogim starim primorskim gradovima a na ulici vas startuju sa predlozima da svratite u neki od njihovih restorana koji se nalaze u svakoj ulicici.Prisustvovali smo snimanju nekog filma/serije,sto je verujem jako cesta situacija u ovom gradu.Znate vec da se i cuvena serija Game of thrones snimala u Dubrovniku.

Grupa glumaca obucena u nosnju karakteristicnu za nekoliko vekova unazad,lagano se setala do mesta na kome su bile postavljene kamere i scenografija.Za njima (mi) turisti sa foto aparatima,skljoc-sljkoc 🙂 Svi smo se nasmejali kada je jedan od glumaca povikao na engleskom-Deset eura fotografija!

A ja se ponovo raspricah! 🙂 Evo slika..

Drugar.U drugom planu glumci 

Noc je pala na Dubrovnik a mi smo se polako uputili ka granici sa CG.

Nakon ovako ispunjenog i fizicki napornog dana,pravo je zadovoljstvo bilo zaustaviti auto u Igalu i konacno sklopiti oci..Da li lud sam ja ili je nekako prirodan osecaj da mi se vec cini kao da sam kuci?

Svitanje..

Ubrzo smo se uputili ka Perastu i Kotoru.Rano jutro u prvom od dva pomenuta mesta zateklo je budne nas i nekoliko ribara koji su slagali mreze…Perast spava.Tek iz daljine dopire zvuk neke masine koja lomi kamen i pravi prostor za novi hotel sa pogledom na lepote Boke..

Sedeli smo na klupama i gledali u more.. Ovaj malisa se bas zabavljao.U ovom slucaju sreca sto nema tona uz sliku 🙂

Usledila je voznja do Kotora i setnja ulicama starog grada.Naravno da nismo propustili  priliku da se popenjemo na tvrdjavu.Cetvrti je dan iscrpljujuceg putovanja,obilazi se tako puno lokacija a spava tek po pet sati na oborenom sedistu.Umor uzima danak ali mi se ne predajemo 🙂 Evo slika iz Kotora.

Preplavile 🙂 

Usledio je uspon 🙂 Ulaz u tvrdjavu se placa,sad vec nisam siguran da li oko tri eura :/

Skrhao me umor 🙂

Pogled obara sa nogu.I pri tome ne mislim na tri Ruskinje koje smo zatekli kako se suncaju na vrhu tvrdjave.Ili mislim? 🙂

I onda smo polako krenuli nizbrdo..

I ovo mi nikada nece biti jasno.Je li neko rekao ovim ljudima gde se nalaze? 😀 Ako ova gospa ovde ne moze da dise,gde ce??

Krenuli smo ka autu a par metara pre nego sto smo u njega usli,presrela nas ciganka i ponudila proricanje sudbine.Zahvalismo se i odmahnusmo rukom.Jedino sto je mene u tom trenutku zanimalo,bilo je koja brza hrana (sa rostiljem na meniju) radi do kasnih nocnih sati u Prijepolju..Verujem da ne bi znala 🙂 

Inace,drug je bio razocaran brojem pescanih plaza koje smo videli duz hrvatskog primorja(brojem 0 ) kao i cinjenicom da se sa kopna nigde ne vidi otvorena pucina od silnih ostrva,tako da mu je ulazak u CG bio pravo osvezenje.Odmah po izlasku iz Boke usledili su komentari tipa – „E tooo je more..“ i pri pogledu na plazu Jaz – „Evo plaze koja vredi svih onih po Hrvatskoj“. Sve je to naravno bilo u saljivom kontekstu a za vas na sledecoj slici pomenuta plaza u periodu godine ne tako idealnom za kupanje.

Nas je put dalje vodio preko Podgorice,kanjonom Morace pa ka Biogradskoj gori i granici sa Srbijom.Iskreno,sve opcije za povratak su bile otvorene,s’ obzirom da na startu nismo ni planirali povratak sa Plitvica kroz CG vec ponovo kroz Bosnu preko Banja Luke i Bijeljine.Sad smo mogli preko Niksica ka Durmitoru,mogli smo do Ostroga ili da krenemo kanjonom Morace i svratimo do velikog jezera u NP Biogradska Gora.

I ma koliko Durmitor,Crno jezero i most na Djurdjevica Tari bili lepi,vec sam ih sve video prosle godine.A video sam i put od Niksica ka Durmitoru i sama pomisao na sve one serpentine i dodatne kilometre,brzo je u prvi plan izbacila put kroz kanjon Morace.Kanjon Morace=Rostilj u Prijepolju 🙂 Sto pre,to bolje.

Pomislio sam u nekom trenutku da posetimo Podgoricu,ali smo se slozili kasnije da tu bas i nema neceg u cemu bi mi uzivali.Prestonica jeste,ali Podgorica je (uslovno receno) mlad grad,grad koji je u ekspanziji,te grad cijom smo se periferijom „gubili“ dobrih pola sata pre nego sto smo pronasli put ka Mojkovcu.Naime,imali smo znakove na kojima je pravac ka moru,pravac ka Niksicu i jedan pravac koji je bio zatamnjen nekim sprejem ili crnom trakom.Iz ko zna kog razloga,neko je „sakrio“ pravac prema severu na skoro svakom znaku na koji smo naleteli u Podgorici,tako da smo se vrteli i vrteli kroz novoizgradjene i jos neuredjene blokove.Na kraju,par ljubaznih prolaznika i eto nas tik uz Moracu.

Pre nego sto nastavim pricu o nasem daljem putovanju,da kazem samo ljudima koji se zateknu u Podgorici i okolini kako ipak ima nesto sto je vredelo posetiti a za sta sam nazalost cuo tek po povratku.U pitanju je arheolosko nalaziste stare Duklje koje se navodno nalazi na samo tri kilometra udaljeno od Podgorice u zivopisnoj okolini,okruzeno Zetom i Moracom.

Steta,sta drugo reci 🙁 

Inace,ne tako daleko se nalaze i fenomenalne Kucke planine sa svojim jezerima.Za njih sam znao jos od ranije ali tu treba doci namenski,odmoran i spreman na dugotrajno pesacenje do neverovatnih lednickih jezera.Posto smo mi bili poprilicno umorni i istroseni,Kucke planine a i stara Duklja bice deo neke buduce avanture po Crnoj Gori.

I? Sta rekoh ja? Da je put kraj Morace sinonim za brzinu i nase brzo pozicioniranje ispred mirisljavog rostilja u majcici Srbiji?   Jok 🙂 Ako smem da kazem,poslednji put kada sam prosao ovim putem bio sam treci razred osnovne skole i tesko da me je tada zanimalo i impresioniralo bilo sta sto sam video na putu do mora(osim samog mora).

A sada je ispred nas bljesnula Moraca u svom punom sjaju.Da li je ovolika lepota moguca? 🙂

Verujte da smo vise puta parkirali auto i silazili do same reke.Prokopano je puno puteva od strane ljudi koji vade sljunak  a kada sidjete dole tesko vam je da verujete sopstvenim ocima.Kako nakon kompletnog ovog puta izgovoriti da je ovo mesto zapravo najlepse od svega sto ste videli? A izgovorio sam,ne jednom.Nemojte propustiti priliku da odvojite neki minut i napravite pauzu kraj ove lepote dok hitate ka moru ili sa njega.U tom duhu,evo jedne od mnogobrojnih poruka koje nas upozoravaju da smanjimo brzinu na putu.Mene je dotaklo.

Ovde se vracam na pricu iz Visokog i onaj momenat kada smo shvatili da sve ono sto smo videli kraj piramida i mislili da je neka vrsta maltera i dela ljuske ruke,toga je po silasku u sam kanjon Morace bilo u izobilju,levo i desno na stotine metara.Osim ako neko nije betonirao celokupno korito Morace,onda je sve to bilo jos samo jedna u nizu neverovatnih prirodnih kreacija 🙂 Malo nas je razocaralo sto nam se srusila iluzija o piramidama,ali to nije bilo nista sto pileci batak sa rostilja ne bi mogao zaleciti.

Mozete primetiti da sam prilicno gladan dok ulazim u zavrsnicu ovog putopisa 😀 Zato hitamo dalje.

I jos jedan pogled sa visine..

Ako izuzmemo jutarnju setnju kraj manastira Rmanj u Martin Brodu,nismo posetili niti jedan verski objekat tokom ovog naseg putovanja.Pred nama se odjednom ukazao manastir Moraca i dileme nije bilo-poseta.

Istina je da nisam neki preterani vernik ali uvek osetim cudan spokoj pri poseti manastirskim kompleksima.Puno zelenila,cveca,mir i tisina…Doduse,ovaj manastir se nalazi tik uz magistralu,tako da „mir i tisina“ nisu njegova najjaca strana.Ono sto mi je zasmetalo i sto nikada nisam video( a posetio sam puno manastira) jeste improvizovani kafic tik uz sam ulaz u manastirsko dvoriste.“Konobarica“ je zena koja je obucena kao monahinja,samo u vedrije boje.Potpuno neprirodna slika i jos jedno mesto na koje se vise necu vracati.Ipak,predlazem kao stanicu za odmor duz ovog puta 🙂 Ko ne vozi,moze popiti i pivo.Boze ti me prosti. 🙂 

Usledio je put do Biogradske Gore i velikog jezera tik uz vizitorski centar.Ovo mesto ce defintivno biti predmet nekog buduceg putovanja jer i ovde postoji nekoliko izuzetnih jezera kao i jedna od poslednje tri prasume na tlu Evrope.Drvece je ogromno,okolo su izletnici i priroda zaista ostavlja bez daha.

I eto konacno Mojkovca 🙂 

..a nedugo potom…

Vracamo se u „zemlju Grafitiju“ 🙂 Neki „inteligentni“ decko koji se umorio od cvrljanja po fasadama grada Uzica i odlucio da svoju umetnost podigne na sasvim novi nivo,markirao je teritoriju na ulazu u Srbiju i ostavio svojim pokolenjima a i nama nesto po cemu cemo pamtiti koliko je zapravo glup.Volite svoj klub ali volite i svoju zemlju.Ne cvrljajte i ne unistavajte nesto sto pripada svima nama,ne cvrljajte i ne unistavajte ni stvari koje pripadaju drugima a valjda ste toliko pametni da ne unistavate ni ono sto je samo vase.

A ono za sta se ne zna kome pripada,definitivno je deonica puta na granici Srbije i Crne Gore izmedju granicnih prelaza ove dve zemlje.U pitanju je kratka deonica na kojoj smo videli(i osetili) vise rupa nego za ovih 1500 predjenih km do sada,gde je cak i znak za ogranicenje oboren i lezi na asfaltu.Nicija zemlja 🙂 

Ubrzo smo presli granicu i uputili se sasvim dobrim asfaltom ka Brodarevu a potom Prijepolju.I opet taj osecaj kada predjes granicu i kada se vracas kuci..Volim otici ali se uvek volim i vratiti.

Moja avlija 🙂

Nadam se da ce nekim buducim putnicima kroz ove krajeve neka od informacija biti korisna.I sam sam planirao ovo putovanje mahom na osnovu putopisa i dozivljaja drugih ljudi.Sta reci na kraju? 🙂 Gladan sam,odoh da veceram 😀

Uzivajte u zivotu i putujte!