Sarande, Sivota, Ohrid, septembar 2014

SARANDE, SIVOTA, OHRID, SEPTEMBAR 2014

Iako vremenske prognoze nisu bile baš najbolje, od davno isplaniranog putovanja nismo odustali. Trebao nam je odmor, da malo isključimo telefone (ili da ih prebacimo na „photo mode“) i doživimo lepote Albanije. Ovog puta okolina Sarande, nakon toga posetiti Jonske Bahame, kako ih od milja zovu turisti koji su pohodili Sivotu i njenu okolinu. 4 dana u Sivoti, plan je napraviti krug preko Makedonije, odmoriti malo na Ohridskom jezeru i nastaviti za Beograd, odmoran stići na svadbu kćerke naših prijatelja. Potom kući! Zahtevan plan puta ali ništa nije teško ako…

Ova turneja započinje u Trebinju gde smo prvih par dana odmora punili baterije na promenjivom hercegovačkom suncu i sakupljali darove prirode uz obavezne šetnje gradom i okolinom

 Skoro svaka šetnja Trebinjem mora barem na kratko da uključi i Crkvinu, odakle, kraj Dučićeve Gračanice puca najlepši pogled na svetu.

 Ovo su kasno letnji plodovi prirode iz okoline vikendice. Čiste krv i daju energiju za naredne kilometre.

Od Trebinja, plan je stići u Sarande u toku jednog dana. Pokazalo se to pogrešnom procjenom. Kilometraža je zanemarljiv problem u tome. Veći je problem svratiti negde i zadržati se samo par minuta. Prva pauza u Skadru se otegla kao i renovirano šetalište u samom centru. Obići sve interesantne lokacije, napraviti neke lepe snimke i popiti kafu u zabitoj rupi Nederland samo iz razloga uspomene na kafu sa bajkerima iz juna 2014. samo su neki razlozi. Naravno, nije bilo struje za esspreso pa se pio samo sok 🙂

Caffe Nederland i nije neka atrakcija, ali eto, uspomene na bajkersku bratiju koja je tri meseca pre svratila na isto mesto, umorna, da popije svoju prvu kafu u Albaniji, razlog je povratka na isto mesto.

 Nedaleko od tog kafea, počinje predugačko šetalište. Prvi objekat je opština Skadar

 Odmah tu je i prelep veliki park koji se proteže sve do Hotela Grand. 

 U neposrednoj blizini su džamija i crkva.

 Nakon „kraćeg“ odmora nastavljamo ka Draču. Preračunavajući dalji itinerer na glas saopštavam da nema stajanja do Valone (Vlore), jednostavno nema se vremena za daljnje kašnjenje. 

Put do Valone svake godine je sve bolji.

Nadležni popunjavaju putnu infrastrukturu, znakove, mreže, zaustavne trake … i lagano koliko to ograničenje brzine dozvoljava smenjuju se već poznati prizori. Približavajuči se Valoni vidi se more koje nas prati još od Drača. Grad mali, luka malo veća, ušuškana kao i većina mediteranskih mjesta sa kombinacijom starog i novog.

 Na žalost, kiša koju su najavljivali ovih dana ne dozvoljava nikakvo zaustavljanje. Mrak se već bliži a karta pokazuje silazak sa autoputa i brzog puta na planinsku magistralu koja će nas odvesti kroz nacionalni park Llogara.

Valona, kiša

Kiša lagano prestaje, temperatura se bliži 10 stepeni C, serpentine usporavaju. Krećemo se kroz nedirnutu prirodu. Ne žurim. Prepuštam se okolini, planinama, crnogoričnoj šumi… Ovaj put na relaciji Valona – Sarande i nije baš neprometan. Znači da sam na pravom tragu.

Pre samog mraka pravim malu pauzu na najvišem prevoju.

Sa svih strana turistički objekti kojima bi pozavidjele i naše planinske turističke destinacije. Hvatam malo planinskog vazduha obogaćenog morskim aerosolima, dišem punim plućima i Škoda nastavlja da klizi dalje.

Crni oblak dolazi sa mora. Ne sluti na dobro. Najave su uznemirujeće.

Ne preostaje ništa nego da se suočim sa nevremenom i oprezno do Sarande.

Reljef fantastičan. Šume smenjuju goleti. Negde po izlasku iz nacionalnog parka Llogara izbijamo na uzvisinu nad morem. Mnogo smo visoko.

Mape najavljuju spuštanje na nivo mora preko 5 serpentina. Na karti izgledaju fantastično, a u prirodi, još lepše.

Nema mesta strahu. Put magistralni širine oko 7 metara. Obezbjedjen. Pokušavamo napraviti po neku fotografiju iz automobila i lagano puca vidik na Krf. Ne vidi se pod crnim oblakom, nazire se.

Možda ovoj deonici pod ovim vremenskim uslovima posvećujem preveliku pažnju, ali verujte mi da je na nas ostavila jak utisak što divljinom prirode a što lepotom koja se pomalja na trenutke. Nadam se da ove slike mogu da dočaraju deo te lepote.

U daljini na otvorenom moru lagano se kreće nekoliko spratova svetala. Kruzer. Ni ne slutim da je na tom brodu sa 7 spratova moj drugar Bojan Knežević i njegova gitarska družina. Lightshow koji samo priroda može da napravi je fantastičan. Na momente farovi automobila i ne trebaju. Na putu tragovi bujice koja je izgleda već prošla mada ovo što se asfaltom valja pored točkova, nije zanemarljivo.

Mjesta se smenjuju lagano. Nikako stići do Sarande. Pogrešna procena vremena i pauziranja dolazi na naplatu 🙂 Nema opuštanja jer svaka krivina nosi iznenadjenje. Na momente sam mislio da je januarski ples po Vlašiću krajnje bezazlen za ovo. 

Ipak, Sarande. Veeeliki grad. Navigacija nas je dovela na dve ulice niže od hotela. Kiša je već prestala. Gradjani uklanjaju posledice nevremena. Uspevam peške da nadjem hotel Aulona. Za desetak minuta smo u sobi. Domaćini na recepciji su iznenadjeni da smo stigao obzirom na informacije koje su oni imali sa ovih puteva, mislili su da smo negde odustali ili …

Meni je trebalo hladno pivo i nešto da ubacim u kljun. Mislim da u sobu nisam ni ušao pošteno, već sam vrata zaključao iza sebe i uputili se do luke u potrazi za nekim restoranom koji radi. Bilo je negde oko 22.00 časova.

Mmmmmm hladno Kaon pivo i domaći specijaliteti su me vratili u svet živih 🙂

Svidelo mi se to što ovaj narod ima mnogo lepih običaja, od recimo držanja krigli za pivo u zamrzivaču….pa do svih roštiljskih djakonija kao u „rodnom kraju“ 🙂

Cene? E pa to je tek posebna tema. Neću mnogo oko toga, samo ću reći da su krajnje pristupačne, mnogo pristupačnije nego recimo u Banja Luci ili nekom manjem mestu Bosne i Hercegovine. Ali kvalitet usluge i hrane u odnosu na cenu ne pada nego je jednak ili čak i bolji nego kod nas.

Pravac soba i planiranje puta i daljih aktivnosti za naredne dane. No, prvi dan je ostavljen za sam grad i njegove okolne brežuljke kao i plaže. 

Sa prvim suncem odmah obilazak grada. Plaže čiste i uredjene. Pogled fantastičan.

Zaledje iste plaže su novi hoteli koji ne odskaču od ostalih na mediteranu.

Planiramo šta obići u narednim danima. Karta pomaže a i turistički vodiči, takodje. Brdo Sarande, tvrdjava Lekursi, Butrint, Plaže do Butrinta, Modro oko na putu ka Djirokastri, Utvrde na Finiqu su samo neke koje su stale na spisak.

Mogu samo da sa zadovoljstvom kažem da nas je vreme tokom boravka u Sarande i okolini sjajno poslužilo i omogućilo da uživamo u svim lepotama okoline.

Naredni dan smo nakon skitanja po Saradne odvojili za „planinarenje“ Iznad samog grada nalazi se brdo na kojem je nekad bio manastir Sarande ili „40 mučenika“ u prevodu. Put do manastira nepoznat, nevidljiv. Da nije bilo neke dečice koja su pretpostavila da idemo do ogradjenog manastira, teško da bih se snašao u mnoštvu uličica koje čine još veće mnoštvo malih kućica iza brdašca. Primićemo se kapiji. Cjenovnik za posjete istaknut. Nigde nikog nema. Od ispravnih „gradjevina“ tu je samo antena mobilne telefonije i koječega još. Ostalo je sve zapušteno i zarušeno. Crkva, manastirske prostorije, lagumi…

Na cjenovniku istaknuto da je ulazak 100 leka. Dajem dečici 200 leka za nas dvoje i zahvalih im se na neki način a oni meni pokliniše osmeh i otrčaše onako musavi, veseli i sretni.

Sa manastira puca predivan pogled. Neke naredne sličice će pokušati da dočaraju o čemu govorim.

Nakon toga laganom šetnjom se spuštamo ka gradu. Samo predjemo preko Rruga Skenderbeu ili Put Skenderbega i usmerimo se obilaznim putem ka sledećem brdu na kojem se nalazi tvrdjava Lekuresi. Ovaj put je za razliku od prethodnog asfaltiran i prometan. Naredne fotografije će pokazati zašto. 

Tvrdjava je prilično dobro restaurirana. 

Tu je pozorišni deo i restoran sa okolnim terasama 

I naravno pivo 🙂

Okolina tvrdjave je „opasana“ i utvrdjena bunkerima iz perioda mnogo kasnijeg od perioda u kojem je gradjena tvrdjava. Ovde se ulaznica ne naplaćuje ali ledeno pivo sa predivnim pogledom na Krf i okolne plaže je moguće i najskuplje u celoj Albabniji. 2,5 eura 🙂 Ali nakon takvog uspona i uz onakav ugodjaj, verujte da vredi.

Modro oko

Predivno mestašce koje se sakrilo u dnu planinskih obronaka na putu ka Djirokastri. Na nekih 15 km od Sarande, vijugavim šumskim asfaltom koji ume da iznenadi naglim zavojem ili po nekim nepravilnim grbinama, sa leve strane prolazite kroz stare protočne hidrocentrale. Do nje nas prati veštačka reka koja je u nivou puta i odvodi vodu iz brane do jezera Butrint. Nakon sledećih 10-tak km puta sa leve strane se uočava stara brana za koju bih rekao da više nema nikakvu funkciju. Put preko brane se naplaćuje. To je praktično ulaz u zonu za koju kažu da je bila namenjena posetama samo partijskih „drugova“. Znači zatvorena zona. Put do izvora Modro oko, zapušten, neodržavan godinama, težak za auto, no sreča nije duži od jednog kilometra. 

Naredne slike će lepo pokazati sve lepote izvorišta, restorana, bašte na vodi i prirode koja je, tek sad postaje jasno, bila zabranjena za običan „puk“

Na ovoj slici se može videti prikaz izvorišta i detalj koji pokazuje da izvor polazi sa 52 metra dubine. 

A ovde se lepo vidi kako voda izvire (vri) iz dubine.

Modro oko

 Nekih par stotina metara od izvora gledano sa splava. Predivna priroda i tišina. 

Butrint

Neizostavna destinacija na putu ka jugu Albanije, prema graničnom prelazu sa Grčkom, Nekih 20 km od Sarande. Nalazi se na kraju malog jezera koje čini reka koju sam prethodno pominjao i na samom rukavcu koji utiče u more. 

Kao da je vreme stalo. Skela za najviše 4 vozila na električni pogon me fascinirala. Premoštava nekih 120 m širine rukavca i radi kao neka šklopocija. Na oči nesigurna, ali izgled vara. Ekipa serije Top Gear je na njoj snimala jedan od svojih serijala.

Saobraćaj preko skele je prilično živ. Čak su nam naplatili pola evra za prelazak peške. Videli valjda da smo turisti pa ko vele da ušićare koji evro 🙂 Ali morao sam da predjem preko i da malo obidjem jednu malu tvrdjavicu Triangl sa druge strane koja je u prlično dobrom stanju.

Siguran sam da mnogo detalja o istorijatu Butrinta možete u dostupnoj leteraturi, no ja ovde želim samo da prenesem neke moje impresije. Utvrda potiče iz 4 veka Helenske ere a poslednje promene pretrpila je u ranim godinama 19 vjeka za vreme odbrane Otomanske imperije. Ovu destinaciju nikako ne smete preskočiti.

Ulaz u ceo kompleks košta 700 leka (5 eura). Sam parking ispred ulaza liči na kraj sveta. Pun autobusa i automobila raznih registracija. Da li je slatko slana voda učinila da većina arheoloških tačaka bude odlično sačuvana, ne znam ali verujem da nije bez značaja i to. Veliki kompleks za koji vam treba sigurno sat vremena da ga lagano obidjete. Ali vredi svakog leka datog za ulaznicu. 

Foinike (Finiq)

Joše jedno arheološko nalazište ili Parku Arkeologjik kako bi to Albanci napisali. Nalazi se nekih 5 kilometara pored puta Sarande – Djirokaster. Da nije bilo brošurica ne bih ni čuo ni znao za njega. Put do ulaza u park a koji je u stvari sav na jednom brdu Finiq je prilično strm ali asfaltiran. Na kraju puta je proširenje za parking. Odatle još nekih 500 m pješke stazom. 

Primičemo se vrhu, vidim samo jednu nastrešnicu za sunce od drveta i trske i čujem razgovor. Pretpostavio sam da već ima nekih posjetilaca obzirom da parking nije bio prazan. Ipak, to je kancelarija! 🙂 Iz nje nam prilaze dvoje ljudi. Devojka se obraća na tečnom engleskom jeziku i želi da nam pomogne a muškarac je biletar koji nam naplaćuje dve karte po 200 leka (oko 1,5 euro svaka). Od njega smo dobili i malu brošuricu o Parku. Devojka je u stvari kustos i asistent. Provela nas je uzduž i popreko po jakom suncu i pokazala skoro sve što se moglo videti, od starih utvrda 

do amfiteatra,

ili bolje rečeno onog što je ostalo od njega (obzirom da su komunisti koristili kamene blokove sa njega za svoje svrhe). Uporno je izbegavala da prodjemo pored Enver Hodžinih bunkera pokazujući vidnu rezigniranost prema „Comunist period“ kako je ona to nazvala.

Ja sam morao da bacim malo pogled na njih!

Obzirom da je Finiq strateška pozicija za odbranu najezde sa juga, korištena još u periodu Prvog Makedonskog rata, (215-205 P.n.e.) pa kroz dalje bojevanje, poslužila je i Enveru Hodži njegovom režimu da se zaštiti od eventualnog upada Grka sa juga. 

Predivan pogled puca na Butrintsko jezero pa samim tim vidi se u pozadini i Grčka

A o koliko velikim kamenim blokovima je reč može se uporediti sa veličinom ljudske figure u pozadini.

Manastir Sv. Nikole

Albanci ga zovu Manastiri i Mesopotamit (Monastery at Mesopotam)

Vašoj pažnji preporučujem i par detalja oko manastira Sv. Nikole koji se nalazi takodje na putu Sarande – Djirokaster, nekih 5 km od Sarande i to na suprotnoj strani od Finiq parka. Reč je o potpuno zapuštenoj lokaciji koja jeste ogradjena i prilikom čije posete će Vas iz grmlja iznenaditi biletar da bi Vam naplatio ulaznicu od 100 leka (nešto manje od 1 euro).

Manastir je iz perioda IX-XIV veka. 

Zvonik i njegovi ostaci, pojačani čeličnim držačima kako ne bi pao.

Manastir potpuno zazidanih prozora i vrata. Divni su reljefi na zidovima manastira koji su očuvani i lepo vidljivi.

Sivota

Tako smo posle 4 dana boravka odlučili preskočiti granicu i otići do Grčke. Nisam imao nikakve konkretne rezervacije i pošao sam na blef a destinacija je Sivota. U početku smo mislili da će sve ličiti na noćnu moru, počev od putovanja putem koji je u karti ucrtan kao kozja staza, pa onda dolazak bez rezervacije i potpuno nepoznata destinacija. A završilo se tako da sam šetajući Sivotom, osmatrao prazne vile i mjerkajući cene da sebi obezbedimo jednu, u vlaništvo. 

Sivotu inače zovu Jonski Bahami. I to s pravom!

Put preko Butrinta do Grčke granice je uf uf! Možda sam Škodi napravio medvedju uslugu što sam baš krenuo tom stazom umesto sa druge strane jezera, ali avanturizam i želja da vidim nepoznato je bila jača. Iako sam deo puta vozio samo prvom brzinom i na kvačilu, nije mi žao. Kad sam se uključio na magistralu, sve je bilo isto lepo samo malo brže 🙂

Ubrzo se sa graničnog prelaza spuštamo do mora i kraj mora takodje dobra magistrala vodi do Igumenice. Nemam primedbi na put i odlučio sam sledeći put ekipu bajkera povesti baš ovom trasom.

Dolazak u Sivotu je bio kišan. Jedva smo uspeli istrčati iz auta do kafea. Zatražih pomoć oko smeštaja od konobarice. Za par minuta se u kafeu pojavio gospodin koji je ponudio da na odveze do svoje vile. Mislim da bi tu bio kraj našeg traženja da cena nije bila malo previsoka. Bez imalo ljutnje poveo nas je u centar mjesta i doveo do kuće svog prijatelja sa kojim sam se vrlo brzo i lako dogovorio oko svega. 30 evra po danu za oboje.

i jos jedan pogled u stranu

Odmah po izlasku sunca obilazimo centar da vidimo gde smo i da se malo orjentišemo.

Obala puna parkiranih jahti. U pozadini se nižu restorani. Ponuda za svakog i za svačiji ukus. Gladni! Sedamo u onaj koji nam se najviše svideo. Nakon dobrog ručka i ledenog piva, nemamo primedbi. 

Karta je na stolu i lagano pravim plan. Oko Sivote je nekoliko ostrva, a na obe strane od grada su prelepe plaže

Dosta je bilo centra grada. Iako je čaroban, malen, pun raznih prodavnica i restorana, ja sam ipak ljubitelj plaža i lepih pejzaža. Idemo na jednu interesantnu plažicu na susjednom ostrvu do kojeg se ide peške preko brdašca prepunog prelepih vila.

Predjete lagano preko ovog brdasca pored hotela Sivota Diamond i dolazite do stepenica koje se spuštaju u pesak. Dalje staze nema. Zasučete nogavice ili jednostavno u kupaćem kostimu sa torbama na ramenima pregazite nekih 80 metara mora koje deli do ostrvca i peščane plaže. 

Na samom peščanom sprudu možete iznajmiti pedalinu, surf dasku ili štogod još ali obzirom da je tu velika gužva, kroz mali šumarak dolazite do plaže koja je mmmmmmmmmmmmm!

Mobilijar na plaži je besplatan za goste hotela ali ima prilično mesta da locirate svoje peškiriće ili svoj mobilijar. Ništa se tu više ne naplaćuje.

A pogled na parkirane jahte i male prevlake izmedju okolnih ostrva i kupanje u kristalnoj vodi je fantastično.

Agios Nikolas resort je sledeći izbor.

Privatna plaža istoimenog restorana i hotelskog kompleksa sa 5 zvezdica. Ulaz na plažu je besplatana. Peščana plaža. No, korištenje plažnog mobilijara se „naplaćuje“ tako što ćete u restoranu naručiti neko piće ili na bilo koji način koristiti njihove usluge. Ako ne tako, onda je cena 5 eura po danu za suncobran i dve ležaljke.

Ako ste na terasi na hladnom pivu, imaćete ovakav pogled:

A ako prošetate malo dalje od ovog peska nailazi se na stene koje su neka dečica koristila kao skakaonicu. Boja mora je fantastična.

Ono što mi je malko pokvarilo utisak odmaranja i uživanja na ovoj plaži jeste jedna preglasna grupa turista iz Srbije, njih tri para, koji su na svaki način pokušali pokazati svoju nekulturu koju su doneli od nekud. Izgleda da je njihov cilj bio da svi, ali baš svi na plaži čuju njihove životne avanture. Morao sam otići sa plaže!

Sledeća plaža koju sam odredio kao cilj jeste Megali Ammos Beach. Nalazi se nekih 3 kilometra peške, lagano, putem ka Pargi. Putem ka Magali Ammos naići ćete na skretanje ka par plaža. Samo smo ih zaobišli, pogledao sa puta i produžio dalje. Prvo skretanje ka Mikri Ammos, kroz malo turističko naselje dolazite do velikog hotelskog kompleksa kome Mikri Ammos i pripada. Proći dalje iznad plaže pa uskok stazom, doći ćete za kojih nekoliko stotina metara na prelepu plažu sa oko 100 suncobrana. 

Dan ranije, crv mi nije dao mira pa sam ovo izvidio u vreme kada je jedan bradati čikica skupljao suncobrane i pravio red sa ležaljkama. Rekoh, ovo je naša sutrašnja destinacija. Cocktail bar sa lepim ozvučenjem, wifi i free korištenje plažnog mobilijara je bilo dovoljno razloga da budem tu. 

Megali Ammos

Malo me je zabrinulo da slučajno nismo već zakasniku jer slobodnih suncobrana i ležaljki i nije bilo previše. No, snašli smo se. Nakon 3 km šetnje hladno pivo je bilo prvo, a onda malo ležanja i skok u kristalno čistu vodu. 

Redovno informisanje za vreme sunčanja

S obzirom da Sivota nudi bezbroj plaža, bilo je tu još nekoliko mesta kojima smo posvetili po jedno kupanje ili sat dva uživanja. No, nešto moram ostaviti i Vašim istraživanjima. Na koju god stranu krenete naiči čete na neko prelepo mestašce za uživanje.

Gledam, nešto! Danas je 09. februar 2015 godine, vani veje sneg i debeo minus, a ja pišem o suncu, vrelom pesku i kristalnom moru! 🙂 Hm. Da li je to znak da mi je zime preko glave? 🙂 Možda! 🙂

No, idemo dalje.

Nakon Sivote, plan je bio posetiti Ohrid. Par dana. Obići štogod tamo, kušati malo makedonske gastronomske i enološke ponude, pa potom put Beograda.

Itinerer za Ohrid pravim tako što ću voziti autoputem Egnatia odos do Siatiste i onda takodje autoputem sjeverozapadno ka Kastoriji.

Ovakav znak za divljač na visinama Pinda je vrlo česta pojava!

Predivan gradić na velikom jezeru.

Iznenadio me bezbroj fabrika kože i krzna sa Ruskim naslovima! 🙂 Mislio sam da su krznari svoju „Meku“ pronašli u okolini Paralije i Katerinija, ali ovde je izgleda epicentar krznarstva. 

U Kastoriji pravimo malo dužu pauzu i odlučujem da dalje idem starijim putem a u pograničnom delu sa Albanijom i Makedonijom, pravcem Kristalopigi – Florina, južno od Prespanskog jezera i Babe. Put veoma zanimljiv i ni malo dosadan. Saobraćaj, skoro pa nikakav. Uživao sam u pretoplom sunčanom danu i penjanju po vrletima Babe, Koritnika… Nakon Florine, spuštamo se u niziju i ulazimo u Makedoniju.

Prva stanica Bitola i lagani ručak u restoranu Bokser na centralnom šetalištu! Bitola, oko 14 h sati po suncu vri životom. 

Nastavak dalje obodom NP Pelister, putem koji kazuje da mu je datum „proizvodnje“ požutio i da traži dodatno održavanje no, grabim dalje.

Ohrid puca svom svojom lepotom. Imao sam rezervaciju u Vili Veron pa se prvo tu i javljam a nakon smeštaja i brzinskog osveženja valja potražiti dobar restoran. Moj „vodič“ predlaže restoran Kotva na jezeru kod rukavca. Greške nema. Lagano opuštanje koje počinje prvo domaćom Mastokom a onda „voz“ (sve po redu) 🙂

Sv. Naum

Destinacija koja bi trebala biti obavezna za svakog ko je već na Ohridu! Prelepo mirno, čisto, toplo mesto. Put od Ohrida do Sv. Nauma i nije nešto baš preterano sjajan ali kud žuriti. Treba se opustiti pogledu na jezero sa desne strane i vrhove Galičice na levoj strani. 

Ulaz u Sv. Naum se naplaćuje 50 denara (oko 90 E/c). Automobilom ne možete ući u kompleks, osim za vozila sa posebnom namenom. A i nema potrebe za bilo kakvim saobraćajem unutar mesta. Sve je čisto, uredno, zeleno, sredjeno… Tu je niz prodavnica sa suvenirima, ohridskim biserima, raznim bisernim izradama i tome slično a kad prodjete njih sa leve strane će vas dočekati izvor Crnog Drima i kristalno čista voda kojom možete zaploviti sa nekim od čamaca za rentiranje.

Prelazeći preko malog mosta, prelazite preko Drima koji uvire u jezero i jakom maticom juri ka Strugi. Kažu domaćini, kad se popnete na Galičicu sa nje se jasno vidi matica koja klizi pravo prema Strugi. 

Manastir je posebna priča. Pripada Debarsko-Kičevskoj eparhiji. Izgradjen 900. godine. Manastirska vrata datiraju od same izgradnje kompleksa. Potpuno su autentična ali se na njima i vidi zub vremena. Preporučujem lagani obilazak cjelog kompleksa u društvu sa ohridskim paunovima koji se šepure oko vas a detalja za fotografisanje je na svaku stranu pregršt. Ne mogu preneti osećaj mira i tišine i blagosti koji se tamo oseća ali eto, neka to bude razlog za posetu tom svetom mestu.

Do Sv. Nauma možete doći i brodom iz Ohrida. Oni koji su putovali na taj način kažu da je predivan pogled sa jezera na obe strane (makedonsku i albansku) no ja volim da Škodu malo uprašim lokalnim putevima. Ona me zaustavi tamo gde ja hoću i gde vidim da ima hladnog piva, recimo! 🙂

Zaliv kostiju

Arheološko mesto sastavljeno od kompleksa nadvodnih baraka, muzejskog dela i tvrdjave Mikov grad.

Svratismo, ulaznica 100 denara (1,8 eura) i prošetah. Sve nadvodne kolibe u naselju su autentične i u svaku je moguće zaviriti. Još jedna šetnja nakon Sv. Nauma prija. Dan predivan. Muzejska postavka vrlo detaljna i maštovito obradjena. Jedino što narušava uljno mirnu vodu Ohridskog jezera su po neki brodići na putu ka Sv. Naumu. 

Ohrid je biser sam po sebi. Uredan, čist, miran, zanimljiv, šaren, sa mnogo mesta koje treba obići. Nije bilo mesta za lenstvovanje nego kaldrmu pod noge.

Preporučujem posetu Samuilovoj tvrdjavi (30 denara – 0,5 eur),

crkvu Bogorodice Perivlepte (100 denara – 1,8 eura), Malo detalja nudi Wikipedia o ovoj crkvi.

Plaošnik (50 denara – 0,9 eura),

stari grad kompletan,

amfiteatar… pa kad padnete s nogu šetajući se uz pratnju veverice

spustiti se u grad na neku dobru klopu i ledeno pivo! 🙂 Ono što me je prijatno iznenadilo, nas Srbe tretiraju kao domaće goste i na većini lokaliteta će Vam naplatiti za dvoje, samo jednu kartu i to onu za domaće goste koja je upola jeftinija od one za strance. Ima nešto, siguran sam, što time i na taj način žele da kažu ili poruče! Respekt.

Napokon, povratak kući preko Beograda je bio lagan i začinjen jednim lepim svadbenim veseljem. No, to nije tema ove priče!

Mnogo više fotografija možete videti na mojoj foto turi objavljenoj na www.putovanja.info