SAD (4) SAN FRANCISKO

U pripremi za put u San Francisko čitao sam veoma pozitivne dojmove prethodnika. Okolnosti su verovatno razlog da ga ja nisam tako oduševljeno prihvatio, a bogme ni on mene.  Prvi dojam je bio veoma loš. Nestručni vozači i hotelski radnici. Previše vremena smo izgubili u praznom hodu čekajući prevoze koji nisu dolazili i vozeći se u pogrešnom smeru.

Dolazak u grad i najzad u hotel
Sada već iskusni korisnik Ubera sa aerodroma sam odmah poručio Uber X i za par minuta smo bili u taksiju sa Barakatom. Ovom čoveku su
izgleda odsekli jezik pre nego što su ga pustili u SAD. Za 34 minute vožnje na relaciji od 24 km od aerodroma do centra San Franciska
progovorio je slovom i brojkom dve reči. Ostavio nas je na ulici sa prtljagom na najvećoj uzbrdici u ulici Powel kod neke garaže iznad hotela Marriot na trgu Union. Ostali smo zabezeknuti. Gde je sad naš Orchid Garden hotel?  Dok je supruga čekala sa koferima popeo sam se do gornje Bush street i ustanovio da  je to ulica u kojoj je naš hotel. Uvrdio sam i stranu. Odmah iza čoška je bio Orchid hotel. Dovukli smo se do njega srećni da ipak nismo dalako. To jeste bio hotel Orchid, ali ne Orchid Garden. Naš hotel je bio još par stotina metara dalje. Odmah iza Zmajeve kapije koja označava ulaz u Kineski grad. Tako nakon najružnijeg dočeka u neki grad i uvek dobre rekreacije uz Uber stigosmo u ovaj „butique hotel“. Na recepciji dobismo kartice koje bi trebale biti ključevi za sobu. To naravno nije radilo. Proverili smo sa momcima iz susedne sobe koji su upravo kretali u grad, da nebi ispali kreteni. Nema tu mnogo filozofije, pa nismo mogli pogrešiti. Magnetna kartica nije radila.  Na recepciji je bellboy nešto prtljao po sistemu. Onda je sa nama krenuo do sobe i naravno otvorio vrata sa istim tim karticama. Valjda je u međuvremenu postavio podatke kartice u sistem. Soba sa dva ležaja bez frižidera, iako je preko booking.coma potvrđena soba sa bračnim krevetom i sa frižiderom. Pola sata smo izgubili da nam nađu odgovarajuću sobu nekoliko metara dalje i da preselimo. Sve to „butique“ i „ekološki“ iz reklame bilo je izgovor za štednju, nauštrb kvalitete boravka gostiju,  a ne neke želje za boljom uslugom i ekologijom. Ružni jednolični stolovi u sali pored recepcije bili su uglavnom prazni, jer tu niko ni ne želi goste da sede. Niti im se šta nudi. Osim ponekad nekima doručak. Jedino su agilni bellboy koji spremno otvara i zatvara vrata. Verovatno očekujući neku napojnicu. Da su mi pomogli oko prenosa prtljaga do sobe napojnicu nebih mogao preskočiti, ali samo da mi neko otvori ili zatvori vrata nije usluga koju bih bilo kome platio.

Kad smo se najzad nekako smestili krenusmo u prvu šetnju. Prođošmo kroz Zmajeva vrata. Zakoračismo u Kineski grad. Bilo je kasno popodne pa je pola radnji već bilo zatvoreno. Svi restorani su radili. Posebno mi se svideo suši restoran koji je imao pokretnu traku sa koje su se gosti samoposluživali. Dim sum u većini drugih. U neuglednim hodnicima su se formirale gužve ljudi koji su čekali na red da uđu u neke restorane na večeru. Verovatno ukusnu i jeftinu. Svratismo u čajdžinicu, ali već je bila pred zatvaranjem. Na ulici majice San Franciska po povoljnim cenama i svašta nešta, ali to nas nije interesovalo. Polako prođosmo do obližnjeg Italijanskog kvarta. Evo ga Cafee Trieste. Kao da smo kod kuće. Trst je naš!  Neugledan restoran preko puta crkve bio je to veče mesto sastanka neke filmske ekipe. Društvo u svečanim haljinama i smokinzima skupljalo se na ulici ispred restorana. Bilo je prekasno da odemo do Coit Tornja, jer radi samo do 17h. Odlučismo da pobegnemo iz te gužve. Poručismo Uber koji nas je brzo prevezao do doka 39.

Dok 39
Na ulazu na Pier 39 se smestio Hard Rock Caffe koji su neki preporučivali za noćni provod. Ispred restorana na trgu je neki bend lupao po instrumentima. Mnoštvo turista i domaćih ljudi. Opuštena atmosfera.  Meni se najviše svidela prodavnica voća gde se većina proizvoda prodavala na komad. Dobar izbor. Mnogo radnji, a prema moru se smestili svi restorani. Bubba Gump Shrimp koji smo zapazili već na famoznom pristaništu u Santa Monici je i ovde imao centralno mesto. Čak i pokretne stepenice na sprat. Ali nije bilo mesta. Nismo imali volje da čekamo na mesto 2 sata. Neugodan vetar koji je jačao približavanjem noći me unervozio. Ova „Košava“ nije sa Dunava, već sa hladnog Atlantika, pa je još mnogo gora. Zato smo ušli u obližnji Chart house koji je imao još bolji istovremeni pogled na Alkatraz i na Golden Gate most, a vreme čekanja na mesto je bilo 45 minuta koje smo udobno proveli uz šank sa flašom Prosecca. Dok smo večerali pogledi nam nisu mnogo lutali prema Alkatrazu, niti prema Golden Gejtu. Čim se noć spustila naglo se proredio broj gostiju u restoranu, a i na celom doku.
Nekako ulovih WIFI stojeći uz Hard Rock Caffe i poručih Uber. Leonardo nas je ovaj put dovazao tačno do hotela.

Nedelja u San Francisku
Golden Gate Most može pričekati.  Idemo prvo u Golden Gate Park. Trebalo nam je 10-tak minuta da odredimo smer autobusa. Na pravoj strani Trgovačke ulice čekali sa drugim putnicima preko pola sata. Navodno autobusi idu svakih 7 minuta, ali nije dolazio nijedan Tad nam jedna prolaznica skrene pažnju na zalepljenu cedulju gde piše da danas od 10h30 do 14h neće biti prevoza tom trasom. A mi smo došli oko 10h20′. I nije više bilo autobusa. Navodno je to uobičajeno nedeljom zbog skupova koji se redovno tada održavaju. Posle svega odlučih poručiti Uber. Skoknuh u obližnji Starbucks i koristeći njihovu WIFI vezu naručih vozilo. Oni mi dadoše mesto sastajanja par stotina metara preko puta ulice ispred nekog  Super Duper Burgersa. Jedva stigosmo tamo u planirano vreme ali vozila nema.
Poučen dotadašnjim iskustvima gledao sam okolo i vidim jedno vozilo s upaljenim štop svetlima blizu Starbaksa. Odoh tih par stotina metara da vidim. Naravno tamo je stajao naš prevoz jer je dobio informaciju o tačnom mestu odakle smo zvali, a nama su dali drugo mesto za stastanak. Obostrano srećni da smo se sreli nastavismo do Golden Gate parka.

Golden Gate Park
Neznam zašto, ali u San Francisku pate od toga da imaju nešto najbolje ili najveće, po mogućnosti u svetu, ili bar u Americi. Tako sam više puta naišao na podatak da je  Golden Gate park  veći od Central parka u Njujorku. Nije bio toliko velik da ga moja supruga i ja ne razgledamo u celosti. Obilazak smo počeli od staklenika u kojem je bio mnoštvo tropskog i drugog bilja.
Zvezda postavke je bio Titan Arum /lat. Amorphophallus Titanum/ biljka koja ima najveći cvet na svetu. Cveta jednom u 7 – 10 godina svega jedan dan. Tada neopisivo smrdi. Njegov odvratan miris opisuju kao miris truljenja ribe, znojavih čarapa, naftalina, smrdljivog Lindburger sira itd. Mi smo ga videli dve nedelje pre cvetanja, pa nismo imali to zadovoljstvo da ga pomirišemo. Neki građanin San Franciska ga je doneo odnekud i stavio u kadu gde je bilo mnogo sunca. Biljka je toliko narasla da nije znao šta bi sa njom. Spas našao u tome da je da pokloni ovoj staklenoj bašti.  Specifičnost ovog staklenika je i izložba leptira.

Još lepši pogled na izlazu: staze pune ljudi koji trče, šetaju, voze bicikle između livada, predivnih cvetnih leja i drveća. Prema planu parka krenusmo prema Kalifornijskoj Akademiji nauka gde je smešten Prirodanjački Muzej. Najveći i najbolje prilagođen prirodi na svetu. Ali pre toga morali smo zaplesati sa grupom parova koji su na stazi vežbali pokrete uz sving muziku. I tako u vedrom raspoloženju stigosmo pred De Young Muzej. Ovde je izložena savremena američka umetnost, soba sa Piazonijevim muralima i naivna američka umetnost, kao i
umetnost Afrike, Nove Gvineje I Oceanije.

Ovde sretosmo službeno vozilo koje posetioce vozi po parku, ali je taj krug trajao svega nekih desetak minuta za koje vreme je vodič, koja je ujedno i vozač, preko telefona obučavala neke nove vodiče i kao nešto nama objašnjavala. Posle smo videli da uvek imaju neki razlog da ne voze kroz ceo park i da je njihova satnica veoma problematična. Na službenim stanicama možete ih čekati ceo dan bez rezultata, ali ih zato možete zaustaviti bilo gde na stazi. Mi smo bili jedini koji smo koristili bilo kakve njihove usluge, pa mi nije jasno zašto neko baca pare na to, kad nikome ne koristi.

Prirodnjački muzej jednostavno nismo imali vremena da posetimo, ali smo zato proveli prekrasnih pola sata u Japanskom čajnom vrtu. Veoma opuštajuće i lepo. Mlada koja je pozirala fotografu, čini mi se 10 minuta nije ni disala, ali je usput komandovala ekipi deveruša koje su se poredale u pozadini na mostu iznad potočića.

Nismo preskočili ni Botaničku baštu. Veoma lepo organizovana bašta sa šumama iz celog sveta, fontanom i jezerima. Većina je ovaj krajolik iskoristila za šetnju i razgledanje, neki za strasno ljubljenje, a drugi, kao grupa mladih Ruskinja, za šetanje beba u kolicima. Meni je prijalo odmaranje u tišini. Na klupama su pločice donatora, često sa lepim porukama. Sedoh na jednu gde je pisalo: „Zar nije i raj samo bašta?“. Imena donatora sam zaboravio.

Golden Gate Bridge i Fisherman’s Wharp
Na izlazu iz parka naiđosmo na autobusku stanicu prema Goldn Gejt Mostu. Na parkingu ispod mosta je bila neopisiva gužva. Autobus je jedva prošao krug i istovario nas na stanici pre nego šta je nastavio dalje.  Kako nas je nakon desetak minuta plan vodio istim autobusom do Ribarskog pristaništa uđosmo u naš autobus na stanici gde smo izašli. Nakon par stanica shvatih da se vraćamo putam kojim smo došli. Na istoj stanici staju autobusi za oba smera, pa ako ne pazite koja poslednja stanica piše na autobusu može Vam se desiti isto što i meni. Tako zaobilazno stigosmo do Ribarskog pristaništa. Ovde sedosmo u prvi restoran Cioppino’s koji je kasno popodne bio poluprazan.  Na prijemu su naravno govorili italijanski. Konobar Portugalac nije, ali je bio prvi čovek koga smo sreli u San Francisku koji je znao gde je Srbija i gde je Beograd. Lepo smo se proveli, a on je zaradio odličnu napojnicu od punih 20%.

USPINJAČA
Sad je trebalo krenuti najdužu relaciju tramvajem/uspinjačom u San Francisku 24 stanice od Ribarskog pristaništa do Trgovačke ulice.  Radi se o tradicionalnim tramvajima koji su, zbog silnih uzbrdica i nizbrdica, povezani sa podzemnim kablom kao uspinjače.  Na ovu vožnju čekali smo par sati, ali je zato užitak bio veći. Teoretski se može silaziti i ulaziti i na brojnim stanicama, ali skoro svi su se vozili do kraja. Nije tačno, kako neki pišu, ako stojite sa strane da ne morate platiti kartu od 7$. Ne moraš platiti kartu ni za sedenje (ako te ne ulove).

Posle smo do zatvaranja obilazili radnje na Union trgu. U Macy’s nam je prodavačica Lacoste odgovorila da nemaju veće brojeve. Samo par koraka dalje našao sam majice 4XL. Pitali smo za blagajnu. „Preko puta je.“ –reče. „Ali blagajnica je verovatno svratila na ručak.“ Toliko o uslužnosti. Da naš Nole nije počeo da reklamiše Lacostu nebih izdržao ove teške kvalifikacije da nešto kupim. Za razliku od iste radnje u Njujorku u San Francisku stranci nemaju nikakav popust, ali zato domaći imaju popust od 20% ako se prijave za klub vernih potrošača. U Njujorku je popust za domaće i za goste 10%.

U prodavnici Uniclo /koje je dosad Nole reklamisao/ smo odmah na ulazu dobili poklon bon. Kad smo ga dali na blagajni dobili smo paketić papirnatih maramica. Ali nismo našli ništa interesantno za kupovinu. Sve mali brojevi. U Americi se proizvode sve veličine, ali ako trebate nešto veće od veličine XL najsigurnije je da poručite preko interneta. Internet prodaja će uskoro zatvoriti mnoge klasične prodavnice ovde. Ljudi sve manje vremena troše na kupovinu na licu mesta. Pored ovakvih prodavačica kakve sam sreo u San Francisku sigurno.

CENTAR GRADA
Drugo jutro oko 10h Trgovačka ulica je bila prepuna  autobusa i tramvaja. Po nekoliko prevoza na istoj relaciji su stajali u redu jedan iza drugog. Provezoh se tramvajem F do Pristaništa ispod Coit Tornja. Kako sa ove strane ima 900 stepenika da se do njega dođe nisam ni pomišljao da se upustim u tu avanturu, bez obzira na pogled koji se odatle pruža. Socrealistički murali u ovom spomeniku u čast vatrogasaca koji su se iskazali za vreme velikog požara 1906. godine nisu me posebno privlačili. U Centru grada uz pristanište su se smestili svi soliteri od kojih su neki prilično viši od tornja na brdu, ali nisam čuo da ima neki vidikovac. Prekratko sam se pripremao. Svratih do Muzeja Tehnike Exploratorium na doku 15, ali je isti bio zatvoren zbog privatne posete. Zato se vratih istim tramvajem nazad u centar. Nisam više imao vremena da se provozam do kvarta Kastro gde je stecište LGBT populacije šta mi je bilo u planu. U hotelu pokupih kofere sa čuvanja i htedoh poručiti Uber, ali uz recepciju nema WIFI veze. Jutros sam se odjavio i lozinka mi više ne radi, a recepcioner me uveravao da imam vezu koji nisam imao. Iznerviran nakon nekoliko pokušaja odoh do obližnjeg Starbaksa i tamo poručih prevoz.

POVRATAK
Vožnja sa Hišamom je bila veoma udobna i lepa. Jedan od retkih taksista koji nam je otvarao vrata i nosio kofere bez ikakvog pitanja. Bar na kraju da u San Francisku sretnemo nekog profesionalca.

Oko četvrtina aviona Air Berlina je bila puna naših ljudi koji su iz Amerike dolazili na odmor. Mnogi sa malom decom.  Prvo do Dizeldorfa, a onda i do Beograda.

Uber još dugo neće zaboraviti moju posetu. Svaki dan dobijam ponude za besplatne dostave hrane iz novih restorana u Njujorku, Los Anđelesu i San Francisku. Nažalost ne voze do Beograda.