Пут на Платонову Атлантиду – Санторини на који се ређе иде

 

Има много земаља на свету које се могу подичити природним лепотама. Али има само једна која је целом човечанству подарила неисцпрне и јединствене лепоте које трају већ миленијумима и трајаће док је света и века. Када се споје те Богом дане лепоте, са најлепшим творевима људског ума, добије се нешто што се зове Грчка.
А унутар саме Грчке, постоје нека посебно одабрана места која од памтивека причају своје јединствене приче.
Једно такво место имао сам велико задовољство да са породицом посетим овога лета. Део те лепоте поделићу са свима који знају да цене лепо. Та лепота се зове Санторини.

„На садашњем острву Тери, које се раније звало Калиста…“
Херодот-Историја 4,147

Стари грци, доспевши на ово острво и задививши се његовом лепотом, прозвали су га Калиста (лепотица). Али у складу са својим обичајем да већини острва или места дају имена по неком свом јунаку из давнина, ово су касније преименовали у Тера, по спартанцу Терасу који је дошао на ово острво и затекао Феничане како на њему живе већ 8 покољења.
Неки међутим лингвисти с разлогом верују да грчко име острва Тера долази од именице „терос“-звер.
Између ова 2 надимка, лепотица и звер, ово острво је проживљавало сва своја збивања. Један од тих догађаја је била и најјача до сада откривена ерупција коју су људи икад доживели и која је дала крила миту о Атлантиди.

Овде ћу само укратко изложити мит ради јаснијег излагања.
Негде око 570. пре Хр., Атински законодавац Солон је отпутовао у Египат. Тамошњи свештеници су му испричали причу о Атлантиди коју је он записао. И Египатски и Солонов спис су изгубљени. Неколико векова касније, Платон је препричао у свом дијалогу „Критон“ најосновније делове приче.
9000. година пре Платона, постојало је острво иза Хераклових стубова (Гибралтара) на коме су живели јако напредни људи. Острво је било састављено од неколико кругова земље и мора, пуно људи и разних природних блага. Острво је било цветало све док су се људи држали побожности и доброте. Али „када је божански удео изгубио снагу…победила је људска ћуд„, и Зевс је решио да их казни. Спис се нагло прекида са реченицом: „И Зевс рече:“ Још у антици су људи веровали да је Платон можда и умро управо пишући спис на овом месту, нешто што је само зачинило сву тајновитост приче.
Дуго се дакле веровало да је Атлантиду измислио Платон као неку моралну поуку (неку врсту хеленског пандана Библијске приче о Содоми). Али онда је прво Артур Еванс (иначе пријатељ Срба и других балканских народа за ослобођење од Турског ропства) открио Минојску цивилизацију на Криту. Био је потребан још један археолог, овог пута Грк, да открије Минојце и на острву Тери и све коцкце мозаика су се склопиле.Сприрдон Маринатос је открио Минојски град који је управо уништио вулкан на сопственом острву. Назван још и Егејском Помпејом, овај град код данашњег сеоца Акротири је кључ схватања древног мита.
Тако је откривена Атлантида.

У минојско време острво Тера је по мишљењу стручњака изгледало овако:

 

 

Јасно се препознаје његов кружни облик док у средини доминира средишње острво, тачније вулкански брег. У унутрашњост се упловљавало кроз мореуз између данашњег Аспонисија и рта Акротири. А по Платону, на средишњем острвцету постојао је Посејдонов храм. Управо то показује и фреска ископана у Акротирију:

 

 

Ово је снимљено у тзв сантозеуму, скоро отвореном музеју у Фири који излаже најверније копије минојских фресака. Минојски живопис је још у оно време био јако цењен.

„А шарали су их (тј куће) не само ради забаве већ да би им дали природну чар“

Поред средишњег острва, јасно се виде и 2 планинска врха (Меса Вуно и Св. Илија), доста животињског света (Платон доста хвали богатство флоре фауне на Атлантиди), и флотила бродова која плови на Крит. Један сјајан модел брода се и налази у истоименом музеју (један мањи постоји и у поморском музеју у Ији).

 

 

Сам град на средишњем острву је одлетео у стратосферу при вулканској ерупцији и заједно са другим деловима Тере слетао на земљу у најситнијим делићима чак и на Гренланду.

Али ако од овог града није остало ништа од раније поменутог Акротирија јесте.

 

 

Саме вишеспратнице било су опремљене напредним системом одвода и канализације,

 

 

А и водовода

 

 

Истраживања упућују на то да су чак имали и систем топле и хладне воде:

„Сам Посејдон…уреди…из извора шикнуше 2 млаза, један топле и други хладне воде.“

Тешко да Минојци који су седели на обиљу геотермалних извора нису знали како да их користе.Скорије откриће једне глинене цеви дало је основ мишљењу да су можда изградили аквадукт за допремање воде са планине Св. Илија (где и данас чак постоји једини извор пијаће воде). С обзиром на природу острва већи део воде и тада као и сада се добијао од скупљања кишнице томом зимских дана.

„Зими су користили падавине које им је Зевс давао, а лети су каналима спроводили изворску воду“

О богатству које се стицало трговином, јер је Тера сјајно смештена између 3 континента, сведоче бројни ћупови (тзв питоси) нађени на лицу места.

 

 

„Канал и највећа лука кипели су од бродова и трговаца приспелих са свих страна.И дању и ноћу дизала се цика, бука и ларма узавреле масе.„

По платону острво је обиловало и златом. Али грађани Акротирија су изгледа успели побећи на време.Научници верују да је иза великог земљотреса довољно моћног да изломи ове камене степенике

 

 

и вулканске ерупције прошло неколико месеци.То се закључује на основу чињеница да су у неким пукотинама зграда нађени остаци семења које је почело да клија.Доста каменог алата,као и не постојање посмртних остатака људи и њихових највећих драгоцености упућује на то да су иза земљотреса Терани напустили острво али оставили и екипе мајстора задужених за поправке. Ипак, посета музеју Акротирија, који се налази на почетку Фире, испод саборне цркве, спречава детаљам закључак.Судећи по томе, понеко је ипак заборавио неку драгоценост.

 

 

латни козорог, направљен од златног лима (шупаљ изнутра) техникама ливења, ковања и лемљења по којима су Минојци били јако познати, само је мали наговештај онога што Платон описује.Али с друге стране, ако су овако нешто заборавили, каква су тек била блага која су спасавали?

Није се оскудевало и у другим стварима потребним за свакодневан живот. Оно што је мене лично изненадило је велика сличност са многим покућством које сви данас имају у свом дому.

Један мали сточић:

 

 

једна мала пећница:

 

 

Омиљени роштиљ:

 

 

Тигањ:

 

 

А било је ту и свакодневних мајсторских алатки.
Рецимо мерила:

 

 

Тестера, са траговима дрвене дршке (скоро исту такву имам и у остави)

 

 

клешта:

 

 

Наравно, нису само ископине и музеји доказ Платонове приче. Много тога повезује његову причу са садашњим, тачније преживелим, изгледом острва.Јер оно што се данас зове Санторинијем је само посмртни остатак острва на ком су живели минојци. Целокупан део од Аспронисија до Тирасије и потом од Тирасије до Ије, је потонуо у рупчагу заједно са остатком средишњег острва, притом изазвавши огроман цунами који је потпуно опустошио Крит.

 

Оно што данас постоји од острва Тере, је ипак довољно прелепо за уживање на начин на који су то и ранији становници имали прилике. Баш близу ископина (неких 20 мин. хода), налази се и тзв црвена плажа (кокини паралија). Пре пута сам на ТА (trip advisor) прочитао прегршт коментара како тамо треба ићи у јутарњим часовима јер после се нема где сместити.Једна од предности јуна (или пак септембра) је и та што о томе не морате бринути.Ми смо банули око 2 поподне.

 

 

 

А онда ме је обиље ових црвено-црних каменчића изнад којег плутају по површини бели каменчићи (тзв плавац, једини камен који може да плута а ког на острву има безброј) подсетило на још нешто:

 

 

„(Копали су Атлантиђани) камен, делом бели, делом црвени, делом црни.“

Ако постоји нешто по чему се Платонов опис савршено уклапа, то је онда управо ово, јер цела Тера лежи на камењу ових боја. Чувена управо по својим црним плажама, Тера има и ову црвену само да дода лепоту своме шаренилу.
Тек да напоменем, ово није и једина плажа у близини Акротирија. баш на улазу у истоимено село, али са унутрашње стране калдере, у тзв заливу Балос, налази се и једна истоимена плажа. Ако пожелите да се купате у вулканској калдери, нема потребе да се спуштате у Ијину страу луку Армени (узгред кад смо само тамо приспели одмах смо одустали од сваког брчкања). Ова плажа је лако доступна и пешке а са колима се можете до ње спустити.

 

 

На крају, направио би и једну малу дигресију пре него се вратим на главну тему. Ако имате времена посетите и само село Акротири. Типично једно мало сеоце са гомилом типичне кикладске градње:

 

 

 

А на врху села је стари венецијански замак са кога се (као и са већине острвских тврђава) може ухватити и лепа панорама.

 

 

Посета овом замку ми је приуштила једну веома лепу успомену. Наиме у самом замку постоји један мали музеј локалних музичких справа (љубитељи музике требају да знају да у Ији постоји већи музеј музичких инструмената од антике до данас, но био је затворен кад сам ту пролазио). Ту сам упознао чувара, једног младог грка, скојим сам провео неко време разглабајући о Грчкој историји и култури. Баш на растанку, споменуо сам му и овај сајт и рекао како много нас Срба се одушевљава Грчком, али често се расправљамо који је најлепши део исте. Грк није оклевао ни трен и само ми је одговорио: најлепши део Грчке је сама Грчка.
И заиста, иако сам још пре пар година баталио свака поређења са рецимо Критом и сад свако летовање представља посебни драгуљ у круни најлепших успомена, није ми пало напамет да то икад тако добро искажем.
Испратио ме је уз звуке свирале, копије древног улоса, коју је сам направио.

Елем, да се вратимо Платону и Атлантиди и осталој причи Санторинија.

По уништењу Минојаца, неких 2 века изгледа нико се није ни усуђивао да се настани на острву. А кад је то коначно кренуло да се збива, Судећи по оцу историје Херодоту, први су тамо приспели Феничани. Пошто је Зевс,прерушен у бика, отео феничанску принцезу Европу (тај мотив се налази и на грчкој кованици од 2 евра), њена браћа, међу њима и Кадмо су кренули да је траже. Кадма су стари грци славили као хероја иако су му признавали Феничанско порекло. Између осталог, веровало се да је он и пренео феничански алфабет Грцима (од кога и латиница и ћирилица воде порекло). У тим дакле лутањима Кадмо је доспео и на Теру и „тамо је, да ли зато што му се острво допало или из других разлога оставио известан број Феничана“. Неких 8 нараштаја касније на острво је стигао и спартанац Терат са групом потомака Аргонаута (тесалаца или тзв Минијаца). Ова мешовита група грка изгледа није успела да се сроди с Феничанима и убрзо их је протерала (или нешто горе). Научени на спартански начин живота, ови грци су подигли један град на планини Меса Вуно. Тај град се данас зове античком Тером и после Акротирија је највеће археолошко место на острву.
Морам признати да је ово било пријатно изненађење.На ТА многи саветују да се горе иде, без обзира на (не) заинетерсованост, због лепог видиковца. Мене је више занимало да се уживим у ум људи који су на тако неприступачном месту подигли град. Овде су неке колеге упозоравале да на врху зна да дува, и нису слагали. Први пут кад сам се пењао из Камарија (требало ми је око сат времена лаганог хода), стварно је дувало да обара с ногу (други пут није). Ако ми није јасно како су довлачили грађу и осталу робу,а још мање ми није јасно како су допремали воду горе, најмање ми је јасно како је уопште ико успевао да живи на оном ветру. Али с друге пак стране, то су били Спартанци.

Иначе да додам и ово, при оба пентрања (други пут усиљеним ходом око 40 мин) дешавало се да понеки возач избаци главу и пита како до Перисе. Одговор је-никако. Не постоји пут око Меса Вуно између ова 2 места већ се мора обилазити и Св. Илија.

Пре самог поласка на Античку Теру, треба рећи да је Камари некада био лука овоме граду (тада се звао Ија). И сам Камари при дну Месе Вуно (тамо где је један колега напоменуо тачан податак да је плажа најлепша) има остатака из антике, практично на самој плажи:

 

 

Као што почиње са антиком, Камари се са њом и завршава. На самом излазу из места налазе се такође остаци, из доба Рима:

 

 

Иначе успон је донео неколико лепих погледа ка Камарију

 

 

и сусрет са овим чудним цветовима (пркос???) који изгледа да уживају у комбинацији ветар-сунце:

 

 

Долазак на врх је и обавештење о скретању:

 

 

На горе ка древној Тири, на доле ка Периси и на десно ка Св. Илији (и истоименом манастиру).

Мало је тога остало од грчког дела Тире. Каснији освајачи, Египћани Птоломеји а потом и Римљани а на крају и Византијци, президавали су по вољи користећи стари материјал. Ипак још је понешто остало. Тира је напуштена негде у 5 веку, али инвазија Арапа је учинила да становници наврат нанос опет побегну у неприступачност планине. Ту је међу бедним остацима локално становништво животарило још пар векова. Прво на шта се и наиђе при обиласку јесте мала њихова црква.

 

 

А потом и остаци храма који је подигао Артемидос, адмирал египатске флоте негде око 300 пре Хр. Овај део је значајан јер има неколико сачуваних рељефа исклесаних на стени.
Лав и орао:

 

 

А мало даље и делфин

 

 

Потом следе остаци разних грађевина

 

 

од којих ми је посебно био упечатљив ово позориште на падини:

 

 

успутни поглед га далеком Камарију и Монолитосу с леве…:

 

 

плавом Егеју испред…:

 

 

и Периси и Периволосу с десне стране:

 

 

На самом Крају античке Тере, налази се омања тераса где су млади спартанци имали часове гимнопедије, нека врста плеса разголићених омладинаца (без омладинки). Поред се налазе графити, једва читљиви који представљају један од најстаријих трагова писама у овом делу Грчке.

 

 

Завршетак посете Тери је значио и спуштање ка Периси. На том путу којије ишао козјом стазом има нешто мало античких гробова:

 

 

и једна мала црквица ушушкана међу стене до које се стиже скретањем с главног (козијег) пута:

 

 

Коначно и сама Периса.

 

 

А пре саме плаже, у подножју остаци ранохришћанске цркве Св. Ирене, по којој су касније латини и прозвали острво.

 

 

Иначе, плаже у Камарију и Периси (у мањој мери) око Месе Вуно, лагано тону у море. Кажу да се некада пешке уз море могло прећи из једног места у друго. Сад осим пешачења, или колима (бусем) остаје још и могућност малим бродићем. Али он не плови чим су мало већи таласи. Ипак, опловљавање Месе Вуно ми је такође било симпатично искуство. Надасве сам се питао како је древним морепловцима морао изгледати град на врху оваквих стена:

 

 

На страни према Камарију, лепо се виде чак и остаци бедема:

 

 

Али Меса Вуно није и једини додир са античким Теранцима. За то је потребно посетити и археолошки музеј у Фири (никако га не бркати са музејем Акротирија у Фири нити са музејем Минојских фресака које сам поменуо у претходном сегменту).

 

Антички музеј у Фири се налази скоро на излазу из места и прелазу у суседни Фиростефани. Ова 3 места: Фира,Фиростефани и Имеровигли су спојена и мени је требало нешто између пола сата-сат да их препешачим. Дакле ништа страшно или напорно.
Музеј има предмете из свих епоха Тере. Дакле уместо оног претходног (Акротиријевског) који је специјализован за налазе само на том локалитету (узгред не само минојске већ све од неолита), овај обухвата све остале од времена кикладске цивилизације (иначе најстарије од 3 егејске, дакле још Минојске и Микенске) па све до краја Pима.

 

 

Кикладско минојске вазе:

 

 

А ово су већ правили Дорски колонисти:

 

 

ова ми се посебно допала јер подсећа мало на детаљ са нашег грба:

 

 

Потом је ту и грчки класицизам

 

 

 

и плавокоса Афродита

 

 

Пошто је музеј на излазу из Фире, да кажем пар речи о њој. Фира је настала почетком 19. века, када су коначно изборивши самосталност Грци одахну и напутили неприступачније место звано Скарос у Имеровиглију. О њему ће бити мало касније речи. Сама Фира некако показује тврдоглавост, упорност, издржљивост и неимарство Грка. Ако је већ довољна храброст изабрати да се живи на вулканском острву, онда је свакако и више од храбрости изабрати да се ствара и гради на ободу кратера, посебно кад знаш да ће то свакако бити пролазно.За хиљаду година или колико већ сутра.
Уосталом, нека слике саме говоре.

Фира дању (из Фиростефанија):

 

 

И Фира ноћу:

 

 

А ово је Фира у облаку магле (не од вулкана, али ипак је деловало мало сабласно. Прво што сам се сетио је био Карпертнеров филм).

 

 

Овде да додам и један утисак. Лично мислио сам да је она прича о погледу на калдеру типично туристичко преувеличавање. Ако после због засићења и није била нека атракција, први пут вала јесте, и верујте да ниједна слика не може дочарати тренутак кад је први пут изненада угледате. Имао сам ту срећу да тумарајући улицама изненада банем на плато поред саборне цркве. Одма сам је усликао и сјурио се по ове моје моје на аутобуској станици (стотинак метара ниже) да их довучем и поделимо усхићење.

 

 

Фира стварно нуди прелепе изласке и пејзаже, али је и ужасно скупа за просечан наш џеп. Шта год да на острву купујете пробајте да то радите ван Калдере. По сећању: октопод 16 евра, баклава 7, митос 4.5 (у таверни која нема поглед на калдеру), а и сувенири су пезобразно скупљи (не сви). Оно што сам размишљао да платим 15 у Фири, нашао сам за 10 у Камарију.
Толико о томе.

 

Као што сам споменуо, данашњи становници Фире су потомци досељеника са Скароса, једног истуреног врха Имеровиглија (чувара дана) који је наводно добио име по римском оснивачу Скаросу. Археологија међутим јасно каже да је Скарос ипак настао пре Римског доласка. У средњем веку то је била престоница острва. Све до пре пар стотина година изгледао је на старим цртежима овако (слика је са интернета):

 

А данас изгледа овако:

 

 

Катастрофе, било људске било природне учиниле су своје. Мало шта је остало сачувано. Али је зато Скарос одличан видиковац за целу калдеру. њега и Имеровигли обично и зову балконом Егеја, делимично јер у у вишој позицији у односу на Фиру и Ију.

 

 

 

И онда најзад сам врх:

 

 

 

Мореуз између Тирасије и Ије. Некад је ту било копно где су људи ходали, баш као што данас има копна на острву где ће људи једног дана пловити (и пливати). На Тери су лепота и пролазност 2 ока у глави.

 

 

 

 

на повратку, кратка посета малој црквици која попут многих на острву изгледа попут цвета који расте из саме стене.

 

 

Скарос није био једино место где су људи се борили за опстанак и истовремено уживали у природним лепотама. Ија је имала такође свој одбрамбен бедем. Данас он служи за посматрање заласка Сунца.

 

 

 

Одмах да кажем да од свега што је хваљено а везано за острво Теру, једино овај залазак нам није оставио неки утисак.Делимично смо субјективни јер смо задње 3 године летовали по Јонији која свако нуди ништа мање спектакуларне заласке. Пре 3 године смо моги заласке да гледамо буквално из апартмана на Кефалонији. Тако да нам ово није било пуно занимљиво.
Додатно разочарење је било и то што Сунце у јуну не залази у море већ над Фолеграндосом. Једино што га у јуну можете посматрати из Фире, нема потребе да идете у Ију. Ми смо га посматрали на летњој дугодневници

 

 

Ал кад уместо историје причам о оним природним лепотама острва дао би сваком путнику један савет. Ако летујете у Камарију, немојте пропустити излазак Сунца. У јуну је то око 6 сати ујутро, ови моји спавали ко кладе а ја се искрао с камером па на плажу. Дај Боже да нас је на километарској плажи било више од 5 (ја сам видео троје). Лешкарење на празној лежаљци где се ниједан звук осим таласа не чује, руменило на хоризонту, а онда златни диск…

 

 

Имали смо среће и са Месецом. Заломио нам се највећи уштап у години.

 

 

Једна веома лепа средњевековна тврђава постоји и у Пиргосу. Место с овим именом помиње још Херодот и неби било чудо да се византијска тврђава налази на месту неке античке. Пиргос је био једно од најлепших изненађења унутрашњости острва. Све у њему је деловало некако грчки и отмено, са примесом средњовековља.
Постоји мали трг:

 

 

а одатле се пентрањем уским уличицама

 

 

долази скоро па на врх где је један плато са лепом црквом,

 

 

једним музејем старих икона,

 

 

и једним малим кафићем са прелепим погледом.

 

 

Сам врх тврђаве је мало изнад и одатле наравно поглед пуца на све 4 стране.

 

 

 

 

Пиргос је био уточиште становницима на североисточној страни острва. Данас је сјајно место за посету, а колико сам могао да начујем током посете плажи на монолитосу, изглдеа да га многи који долазе колима узимају за полазно место. и заиста Пиргос је тако добро смештен на острву да са колима практично на било коју тачку стижете за највише 20 мин.

Спуштање са тврђаве и снимак једног поља винове лозе. Само да напоменем да острво производи невероватно добро вино, због вулканског тла. Винова лоза изгледа као неко полегло зеље, не прска се, јер киселост тла је добра брана од разних паразита.

 

 

Неколико километара ка југозападу, стиже се у Емборио. Ову тврђаву су највише користили Венецијанци. Роба се искрцавала у Периси и допремала у Емборио (реч значи трговина). Емборио је нешто већи наводно од Пиргоста и занимљив на свој начин. Градом поред тврђаве доминира и прелепа саборна црква која мало подсећа на наш Опленац.

 

 

Пут од центра ка замку је донео и овај бизаран снимак једне савремне четвороточкашке рушевине у фазону „побеснелог Макса“

 

 

Но тврђава, тачније кула је деловала срећније од оног аутомобила иако је била вековима старија.

 

 

 

 

Емборио за разлику од овог уочљивог замка има и једну своју малу – слатку тајну. То је црква Св. Николе мермерног, названа тако јед је направљена од сивог мермера. У питању је древни дорски храм из око 3 в. пре Хр., који је касније претворен у цркву.
Иако је поред главног пута, црквица је слабо учљива због своје величине. Ја сам је заволео на први поглед. Нисам видео да се верска историја Грчке може спаковати у мањи храм.

 

 

Штета то је била затворена, јер баш ме је унутрашњост занимала. Пуно среће будућим посетиоцима из Србије.

Пут из Емборија на југ води ка рту Ексомитис. На стени која се пружа ка мору има нешто римских остатака:

 

 

 

 

 

Ова задња већ није била стари рим.

Пут мало даље води на прелепу месечеву плажу Влихаду али искористићу прилику да напоменем што овде није раније нико, да је Влихада нудистичка плажа, осим на самим крајевима који су и најнезанимљивији. Онај лепи део у средину су зазели пужеви голаћи.

Што се тиче Егзомитиса, тло око њега такође незадрживо клизи у море. Нека археолошка налазишта су већ испод површине. Тако Тера чини са свим људским делима на себи. Небитно колико су стара или лепа, острво их пре или касније детонира у стратосферу или пошаље на дно мора. Али то је само један део лепоте овог острва.
Пошто ми је циљ био да прикажем овде онај део легенде на коју се много мање обраћа пажња, нисам се освртао на плаже на којима смо били осим ових пар које су се задесиле успут у причи. Нисам причао ни о вулкану јер садашња острвца Палеа и Неа камени немају шта да пруже по том питању осим необичног пејзажа. Надам се да ће путопис бар неком некад бити од користи да кад се нађе на овом прелепом острву, осврне се иза себе за свима онима који су на њему некад живели и уживали.