Pulja – Hvala Vam Italijani

Hvala Vam Italijani!

Želela sam da ovo bude putopisna reportaža o ljudima, kulturnoj baštini, poeziji, muzici, hedonizmu, lepotama južne Italije. No, Italija me uvek iznenadi. Ovaj put velikom lekcijom iz istorije, naše srpske istorije.

Pulja, zemlja između dva mora, balkon na Mediteranu,  neobična i slikovita zemlja trulija. Arhaični južnoitalijanski gradovi-riznice kao “božićna čarapa”nižu se kako se jadranskom obalom spuštate niz potpeticu Italije. Tipična scenografija iz starih italijanskih filmova iz najboljih vremena, sve odiše toplinom, Italija u nostalgičnom, retro stilu.

U jutarnjim satima pristajemo u Brindizi, veliku, industrijsku luku odakle su mnoge rimske vojske kretale u osvajanje sveta. U Brindiziju je umro čuveni pesnik ili “mag” Vergilije čije je stihove Dante Aligijeri koristio u “Božanstvenoj komediji”.

Glavni grad Pulje, Bari vrlo je lep, dinamičan,  pun života i nesvakidašnje energije koja kao oreol lebdi nad ovim gradom Svetog Nikole. Na ulazu sa mora, veliki kip sveca koji desnom rukom blagosilja a u levoj ruci drži Jevanđelje tako da ga vernici vide. Dosta Rusa dolazi u Bari na hodočašće, oni su poklonili ovaj kip i poslednjih godina mnogo novca uložili u baziliku i uređenje platoa oko nje a u Bariju se nalazi i velelepna ruska crkva sa konakom. Nekada smo darivali i mi,  vladari iz dinastije Nemanjića:Stefan Nemanja, kraljica Jelena, Stefan Uroš II Milutin i Stefan Uroš III i drugi. Poznata je povelja cara Stefana Dušana u kojoj spominje darove svog oca i dede i nalaže dubrovačkoj opštini da od godišnjeg poreza odvaja za baziliku Svetog Nikole. Donedavno je stajala tabla:Poklon srpskih kraljeva, ali je više nema. Danas, nažalost, nema ni Milutinove kapele, remek dela vizantijske umetnosti, koja je od poda do plafona bila od ploča glame, mešavine srebra i zlata. U njenom središtu nalazio se grob Svetog Nikole pod časnom trapezom ukrašen reljefima sa biblijskim predstavama i osvetljena sa dvadesetak ogromnih srebrno-zlatnih kandila i svećnjaka.

Ova bogomolja jedinstvena je u svetu po tome što  u podrumu hrama, pored moštiju sveca zajedno se mole  pravoslavci i katolici. Na ulazu u baziliku, tamo gde je oltar, služba je katolička, a dole kod groba Svetog Nikole i njegovih moštiju koje i dan-danas ispuštaju čudotvorni miro, tamo je služba pravoslavna. Na Svetog Petra i Pavla  bili smo na liturgiji u kripti bazilike. Rusi služe u podvorju a mi smo od oca Andreja, starešine podvorja, dobili blagoslov za liturgiju u kripti. U kripti iznad groba sa moštima Svetog Nikole nalazi se prekrasna ikona „Čudesni obraz oca Nikolaja“. Srebrom optočena, dar Stefana Dečanskog sačuvana je zahvaljujući stanovništvu Barija, koje je smatralo srpsku ikonu zaštitnicom grada. Čudesna crkva i čudesno mesto.

“Ima jedna stvar koja čoveka, bio on vernik ili ne, mora naterati bar na trenutak da stane i razmisli. Ako za trenutak zastaneš, sedneš na klupu i čuješ kako se prepliću molitve na latinskom i staroslovenskom, možda ti se vrati vera u ljude”.

Za osnivanje Barija kao i skoro sve ostale gradove na ovim obalama “krivi” su Grci. Tragovi grčke prošlosti prisutni su na svakom koraku. Postoje sela se u kojima se i danas govori  neka varijanta starogrčkog a nailazili smo  na table dobrodošlice na grčkom. Beli grad ili Beograd kako je na italijanskom ime gradića Ostuni baš podseća na pitoreskna mesta na Kikladama.

 “Štrumfovski” Alborobelo ne sliči ničemu što sam videla do sada. Kućice kao iz bajke samo fali da štrumfovi uskoče u kadar. Osetila sam se kao Alisa u zemlji čuda i setila kraljičinih reči:”Kada sam bila tvojih godina ponekad sam poverovala u čak šest nemogućih stvari pre doručka”, i shvatila sam da je dolazak u Alborobelo za mene  upravo jedna od tih nemogućih stvari. Za svoju svetsku slavu Alborobelo, čudesan gradić, treba da zahvali Japancu turisti koji  zaprepašćen izgledom grada i pričom kako su nastale truli-kućice šalje fotografije u Unesko i ostalo je istorija.

Na Monte Garganu smestio se još jedan nestvaran grad San Đovani Rotondo, jedno od najvažnijih svetilišta Italije posvećeno Svetom Padri Piju, simbolu južnoitalijanskog identiteta.  Još jedan dragulj Pulje, Kastel del Monte, oktogonalni dvorac sa osam kula izvrsno je očuvan i jedna je od najsofisticiranijih građevina srednjeg veka.

Ljupke  lepote juga očekuju  putnika u romantičnom  Traniju.  Veličanstvena romanska katedrala dominira na prostranom trgu, okupana suncem i smeštena tik uz more izgleda kao da izranja iz Jadrana. U predvečerje,  pod svetlom kandelabra dok se ogleda u modroj vodi izgleda drukčije, no opet nestvarno i očaravajuće. Posvećena je Grku, Svetom Nikoli Putniku ili Hodočasniku, izgrađena u stilu apulijske romanike od čuvenog trani mermera na vizantijskoj crkvi čiji su ostaci sačuvani i vidljivi na ikonama. Kraj katedrale, još jedna veza sa Barijem Zamak Svevo u istom stilu ali različitim namenama kroz vekove. Trani je nekada bio polazna luka za krstaške ratove i sedište masona  južne Italije o čemu govori i crkva Svih Svetih koju su izgradili templari na putu za Svetu Zemlju tokom krstaških ratova.

„Kulturna razmena pod magijom mora“, srdačan doček domaćina uz vino, more, poeziju i ukuse lokalne kuhinje kao što su: fokaća,  paste orekete u obliku školjke, rustiko,  dimljena pršuta, masline, sirevi, grickalice tarale i kasereći, itd.  dugo ću pamtiti. Nema istinskog doživljaja Italije bez hrane. Porodična okupljanja uz obrok su svetinja, ovo je pravi raj za gurmane. Poezija na tanjiru, neuobičajena mešavina raznovrsnih ukusa, mirisa i boja, nahrani vam se i telo i duša. Gledati ih kako pevaju testu dok  narasta, gledati koliko  ljubavi i strasti  posvećuju svakom komadiću mocarele, svakoj kapi maslinovog ulja, svakom listiću bosiljka nesvakidašnje je zadovoljstvo. Možda baš u tome leži tajna italijanske kuhinje.

Stvarnost je lepša od mašte – ote mi se kada sam ugledala očaravajuće Leće, najlepši grad regije, grad sa fasadama od čipke, Firenca juga…  Izgledao mi je poznato, nostalgično,  kao da sam se našla u Felinijevom kultnom filmu “Sladak život” a sve u ritmu Al Banove “Sreće”.  U smiraj dana baroko lećeze fantazija igra se u krhkom kamenu, lokalnom tufu koji upija zlatne sunčeve zrake i pretvara ih u svetlucav bljesak boje meda i ćilibara.   Može se jednostavno lutati ulicama diveći se raskošnim crkvama, zagonetnim palatama, trgovima, fontanama, veličanstvenim fasadama, balkonima i upijati život dok lagano teče noseći sa sobom prtljag znanja, duge istorije i tradicije.

Kod Otrantskih vrata, tamo gde se spajaju Jadransko i Jonsko more  i gde je Italija najbliže Balkanu, smestio se zagonetni Otranto sa katedralom istovetne simbolike  kao Ćele-kula u Nišu. Barokna Martina Franka, arhaični Monopoli, slikoviti Polinjano a Mare još su samo neki gradovi-riznice koje treba videti u ovom skrivenom kutku raja. Šarmantna Pulja je regija u kojoj Italijani najviše letuju, samo jedan pogled na neku od prelepih plaža na Salentinskom poluostrvu i jasno je zašto. Pravila sam planove kako da stignem do Matere, iz susedne Bazikilate, jednog od najstarijih gradova u Evropi, mističnog gradića uklesanog u stene, graditeljstvo iz vremena kasne praistorije. Mora da je neverovatan osećaj živeti u kućama u kojima su vaši preci živeli 9000 godina, ali ostavljam za neki drugi put.

Tragovi srpske istorije odveli su nas u Barletu, još jedan šarmantan grad na jadranskoj obali najpoznatiji po bronzanoj skulpturi Kolosa, normanskom zamku, galeriji de Nitis, viteškoj bici „Izazov Barlete“ ali i najboljem sladoledu na svetu.  U Barletu stigosmo baš u vreme gradske slave, iz blještavo osvetljene gotičke katedrale Svete Marije Velike širi se miris tamjana i litije izlaze među narod. Na ulicama starog grada gužva, sve vrvi od ljudi, na ulice izašlo i staro i mlado,  vesela deca i omladina, doterane gospođe i gospoda, neumorne bake i deke svi su se pridružili. Atmosfera je očaravajuća i prijatna. Ne osećam se kao stranac, ni kao turista već kao gost građana Barlete. Oseća se odanost tradiciji, temperament i živost ljudi, neverovatna energija, srdačnost, osmesi na licima, nema otuđenosti. Toči se vino, na žaru se peku konjske kobasice i iznutrice, peče panirani sir, sve tako dobro miriše. Zalazim u poprečne ulice, na momente mi na glavu  padne pokoja kap vode s veša koji visi na konopcu razapetom između dve kuće. Prolazim i vidim ljude kroz prozor kako mešaju testeninu, vidim kako zalivaju cveće, čujem kako pevaju na nekom nerazumljivom dijalektu. Svuda vidim život, vidim čoveka, osećam sentimentalnu i melanholičnu mediteransku dušu….

Na kraju našeg putovanja, Napolitanci su se umešali i spremili nam  iznenađenje za ručak: mozarelu punjenu pavlakom,  pripremljenu tog jutra i dovezenu iz Napulja do mestašca Kastelana Grote, poznatog po čuvenoj pećini a koje se nalazi na oko 300 km od Napulja. Kako da ih ne volite!

Negde sam pročitala da je Italija zemlja ljudske prirode. Ako je tako, ima nade za čovečanstvo. U srcu tog velikog naroda duboko je usađena plemenitost, solidarnost, altruizam,  saosećajnost. Hvala Vam Italijani jer ne zaboravljate dušu čoveka i stalno podsećate koliko su ljudi važni.

Želela sam da ovo bude putopisna reportaža o ljudima, kulturnoj baštini, poeziji, muzici, hedonizmu, lepotama južne Italije. No, Italija me uvek iznenadi. Ovaj put velikom lekcijom iz istorije, naše srpske istorije.

Povodom spasavanja srpskih vojnika u prvom svetskom ratu u organizaciji lokalnih vlasti i gradonačelnika, 14. i 15.jula u Barleti je nizom događaja obeleženo 100 godina od spasavanja vojnika srpske vojske u I svetskom ratu sa idejnim konceptom ”Istorija i sećanja u saradnji među narodima”. Promociji knjige i komemoraciji  prisustvovali su predstavnici vlade i vojske Italije, regionalni i lokalni zvaničnici, njena ekselencija, gospođa Ana Hrustanović, sada već bivša ambasadorka Srbije  u Italiji. U Zamku u Barleti organizovana je promocija knjige i izložba fotografija inspirisana knjigom “Za srpsku vojsku – jedna zaboravljena priča”,  novinarke Mile Mihajlović koja govori o akciji spasavanja srpske vojske koju je tokom zime 1915-16 izvela Kraljevska mornarica Italije. Italijanski hor je toplo i zvonko pevao „Tamo daleko“ na srpskom jeziku,  prelistavala sam dokumenta što svedoče o potresnoj  sudbini mog naroda. Sa nadom sam tražila  trag o precima koji su dali život za slobodu, čije su kosti ostale rasute na bojištima, a grob im se ne zna. Ne znamo ni o Spomen kosturnici  palih jugoslovenskih boraca(uglavnom Srba) tokom dva svetska rata koja je izgrađena u Barleti 1969 godine i od tada se tradicionalno obavlja komemoracija. To je jedna od tri kosturnice koje se nalaze na teritoriji Italije gde se čuvaju posmrtni ostaci srpskih vojnika iz dva Velika rata. 15.jula. 2015. godine upriličena je komemoracija, polaganje venaca i molitva za one koji više nisu videli svoje domove i bližnje. Tišina. Reči ne izlaze, u tišini odajemo pomen i počast herojima što dadoše život za otadžbinu a o čijoj hrabrosti, mi i posle 100 godina puno ne znamo. Dirljivo je sa koliko uspomena, iskrene ljubavi i dubokog poštovanja Italijani vode računa o ovom kompleksu.

Autorka “Za srpsku vojsku – jedna zaboravljena priča”, Mila Mihajlović predstavljajući knjigu je rekla: „Knjiga je reprint izdanje originalnog dokumenta koji je 1917.godine objavila Specijalna kancelarija Ministarstva kraljevske mornarice Italije. Reč je o dvojezičnom izdanju na srpskom i na italijanskom jeziku koje sadrži i više od 70 originalnih, do sada nikada viđenih fotografija i jedina je arhivska građa o evakuaciji srpske vojske i naroda iz Albanije. Od 12.decembra.1915.godine do 29.februara 1916 godine impozantanom, vojnom i humanitarnom operacijom italijanska ratna mornarica je iz Albanije evakuisala 260.895  srpskih vojnika, 24.000 austrougarskih vojnih zarobljenika,  10.153 konja, 68 topova i 300.000 tona hrane i materijala. Sa vojskom evakuisana je i srpska vlada, vojni vrh, kralj Petar i regant Aleksandar, kao i 6.000 crnogorskih vojnika i kralj Nikola sa porodicom.

Podvig italijanske mornarice ostao je skoro nepoznat. Istovremeno, evakuacija Srpske vojske i naroda predstavlja preteču, ante literam, današnjih „humanitarnih operacija“ i još uvek ostaje zabeležena kao najznačajnija i najsloženija operacija pružanja međunarodne pomoći svih vremena“, ističe Mila Mihajlović.

Podsećam da se ne zaboravi. Hvala Vam Italijani!    

Rada Sević