Portugal sa kraja na kraj

 

Ovaj putopis je namenjen potencijalnim putnicima i ljubiteljima Portugala, u pokušaju da opišem način na koji smo dečko i ja sproveli u delo želju za obilaskom ove zemlje. Na putovanje u Portugal smo se odlučili još tokom prošle godine, tako da su pripreme i informisanje različitim intezitetom potrajali skoro godinu dana. U početku smo znali samo da hoćemo da vidimo Lisabon i da se okupamo u okeanu, a nakon dobijanja DK vodiča o Portugalu na poklon, znatiželja se povećala a putovanje dobilo veće razmere… Sa željom da nekome informacije koje slede budu od koristi – da počnemo!

Rešili smo da u petnaestak dana obiđemo po malo od severnog, centralnog i južnog Portugala. Porto i Lisabon su se podrazumevali kao baze gde ćemo biti smešteni, i još je trebalo izabrati neko letovalište u južnoj pokrajini zemlje – Algarveu. Izbor perioda putovanja pao je na septembar, računajuci da će vreme još uvek biti sunčano, a ipak ne previše toplo za obilaske gradova. Finalni i ostvareni program puta bio je sledeći:

• Porto 3 noćenja, uz obilazak susedne Brage,
• Coimbra 1 noćenje, da se preseče put do juga,
• Lagos 5 noćenja, sa obilaskom Sagresa, rta Cabo do Sao Vicente i Albufeire,
• Lisabon 6 noćenja, sa obilaskom Sintre, rta Cabo de Roca, Cascaisa i Setubala.

 

Gradovi Portugala koje smo obišli

 

 

Transport

Nešto o transportu do, i u samom Portugalu. Iz Srbije ne postoje direktni letovi do Portugala, već je potrebno presedati obično u Frankfurtu/Minhenu/Cirihu/Parizu. Avionom se može stići do Porta, Lisabona ili Fara na jugu. Low cost kompanije koje lete do ovih gradova su Raynair (Porto i Faro) i EasyJet (Lisabon, Porto, Faro). Neke konekcije low cost-erima koje se mogu napraviti iz zemalja u okruženju su odlazak do Milana ili Madrida WizzAir-om, na primer iz Temišvara, ili do Frankfurt-Hann-a iz Osijeka, a onda dalje do Portugala. Čak može da bude interesantna varijanta i WizzAir-om iz Beograda do Londona, a zatim EasyJet-om za Portugal, ko ima britansku vizu. Iz Zagreba u letnjoj sezoni leti portugalska avio kompanija TAP do Lisabona. Ovo su samo neke od uobičajenijih varijanti. Permutujući različite kombinacije, mi smo se na kraju odlučili za Lufthansu i let iz Beograda, kako bi što više raspoloživih dana iskoristili za sam boravak u Portugalu. Treba imati na umu da je za neke konekcije low cost-erima potrebno prespavati u gradu u kom se ide na let drugog avio prevoznika, pa u računicu treba uključiti i trošak odlaska i dolaska do tranzitnog aerodroma, spavanje tu noć negde, odlazak/povratak nekim prevozom do aerodroma neke od zemalja u okruženju itd. Da smo pravili pauzu za obilazak nekog od tranzitnih gradova (Milano, Madrid), sigurno bi se odlučili za varijantu sa low cost kompanijama. Ovako, malo smo više štedeli na smeštaju da bi nam put bio što brži i lakši, i da bi što više vremena imali za obilazak Portugala.

Putovanje Lufthansom podrazumeva presedanje u Frankfurtu ili Minhenu, a cene zavise od perioda kupovine karata u odnosu na termin putovanja. Mi smo krenuli sa praćenjem cena u aprilu za septembar, i do juna su se držale na oko 300€, da bi zatim krenule da rastu na 400€. Početkom juna smo na kraju uzeli karte po ceni od 300€ po osobi, i to u odlasku do Porta preko Frankfurta, a u povratku iz Lisabona preko Minhena. Nije bilo neke razlike u ceni za različit dolazni i odlazni aerodrom, pa smo to iskoristili. Pauze za tranzit su bile veće nego što smo želeli – oko 4h, ali nismo baš hteli da rizikujemo sa kombinacijom od 40-50min za tranzit na ovolikim aerodromima. Aerodrom u Portu je povezan ljubičastom E metro linijom sa centrom grada, na tourist info šalteru na aerodromu smo kupili 3-dnevnu Andante kartu za prevoz za 11€ (postoji i jednodnevna za 5€). U Lisabonu, aerobus vozi do aerodroma ali tek negde od 7h ujutru, te pošto smo mi morali u 5h da budemo na istom, koristili smo taxi – 8€ od dela grada Anjos.

U Portugalu je prevoz malo jeftiniji od susedne Španije, te se isplati koristiti vozove/autobuse za putovanja iz grada u grad. Na sajtu železnice možete videti sve rasporede vozova i cene, kao i kupiti online kartu za određene vrste vozova, a postoje četiri: U – urban, R – regional, IC – intercity i AP – AlfaPendular, brzi voz. Za poslednja dva se karte mogu kupiti online, potrebno je otvoriti nalog na myCP delu sajta železnice i posedovati neku od kartica kojima se može plaćati i na Internetu. Karta se dobija na mail u pdf formatu, i potrebno ju je odštampati i poneti sa sobom. Najranije je moguće kupiti kartu 40 dana pre termina putovanja, dešava se da su karte za neke vozove na popustu, a možete koristiti i Euro26 za youth card popust (u Portugalu je takođe produženo važenje ove kartice do 30-te goodine), za putovanja preko 100km. Ukoliko kupujete online kartu sa odabranom opcijom za neku vrstu popusta, obavezno morate imati sa sobom dokument na osnovu koga se ostvaruje popust (u našem slučaju, Euro26 kartica). Kondukteri nam nisu tražili da im pokažemo kartice, ali su pitali da li ih imamo sa sobom. IC i AP vozovi su jako udobni, prostrani, klimatizovani, U voz je više nalik metrou, dok je regionalni voz najsporiji i u najlošijem stanju.

Na sajtu železnice možete videti mrežu pruga, glavni pravac je Porto-Coimbra-Lisabon-Faro. Mi smo koristili U voz za izlet do Brage iz Porta (oko sat vremena, 2,2€ u jednom pravcu), IC voz za relaciju Porto-Coimbra (sat vremena, cena u jednom pravcu 9€ sa popustom 20%, IC i AP voz staje na Coimbra-B stanici koja je van grada, i potrebno je prevesti se lokalnim vozom još jednu stanicu do Coimbra-A stanice u centru) i AP voz za transport od Coimbre do juga. Za ovu poslednju relaciju morali smo da izađemo iz AP voza na Tunes stanici (oko 4,5 sata, cena u jednom pravcu 30€ sa popustom 10€ za ranu kupovinu) odakle on ide na istok za Faro, i da uhvatimo regionalni voz koji ide na zapad, do Lagosa (oko sat vremena, cena u jednom pravcu oko 3€). Za U i R vozove karte smo kupili u vozu, od konduktera.

Pored glavne, CP železnice, postoji i Fertagus, koji saobraća na potezu Lisabon – Setubal (50min), kreće sa Roma-Arreiro žel. stanice, a staje i na Entrecampos i Sete Rios stanicama u Lisabonu. Povratna karta je oko 8€.

Autobuskih operatera ima nekoliko, a glavni su Rede-Expressos, EVA, RENEX, i na severu zemlje Rodonorte. Na sajtu Rede-Expressos-a je moguće kupiti kartu najranije 15 dana pre puta, i odnedavno imaju i englesku verziju sajta. Karta se takođe dobija na mail u pdf formatu. Koristili smo ovog prevoznika za put od Lagosa do Lisabona, cena u jednom pravcu 17€ sa youth card popustom. U Lisabonu bus staje na Alameda i Sete Rios bus terminalima. Imali smo slučaj da prilikom online kupovine nismo dobili drugu kartu na mail, već samo jednu. Otišli smo na bus terminal u Lagosu i pokazali broj rezervacije karti i mail kojim smo dobili jednu kartu. Po broju rezervacije našli su obe karte, i odštampali nam obe. U Algarveu obalom saobraća nekoliko operatera, i svi rasporedi su istaknuti na početnim bus terminalima, od pomoći je i ovaj sajt, kako za ovaj predeo Portugala tako i za ostale, kada je u pitanju železnički i autobuski saobraćaj. Postoji letnji i zimski red vožnje, letnji traje otprilike od juna do sredine septembra, mada se ovo može razlikovati od operatera do operatera. Koristili smo lokalne buseve za odlazak do Sagresa (karta u jednom pravcu je 3,7€), Cabo do Sao Vicente, Albufeire (cena u jednom pravcu 5€) i gradski minibus po Lagosu do udaljenijih plaža (cena 1 karte oko 1,5€, postoji paket od 10 karata koji je nešto povoljniji).

Ima malo više informacija, ali nadam se da će koristiti onima koji bez automobila budu posećivali Portugal. Možda je najbitnije da kažem da zaista nije bilo teško organizovati se za lokalni prevoz. Unapred smo kupili karte koje smo mogli, pogledali na mapama gde su bus/železničke stanice odakle krećemo i gde stižemo, a na licu mesta smo se raspitali za sve ostalo. Sajtove na portugalskom smo uspešno istraživali uz pomoć Google Translate-a. A sad – da pređem na sam boravak u Portugalu!

 

Sever Prva tri dana proveli smo u Portu, drugom najvećem gradu Portugala, kroz koji protiče reka Duoro i nedaleko od grada se uliva u Atlantik. Dolina Douro reke je prekrivena vinogradima i ova oblast Portugala, kao i sam grad Porto je svima poznat po istoimenom piću – portu. Sa strane reke suprotne od centra grada, nalazi se Vila de Gaia, grad u kome su jedni do drugih naređani poznati proizvođači porta, koji nude degustaciju i obilazak vinskih podruma. Prepoznatljiv simbol Porta su i njegovi mostovi, a najviše gvozdeni most Dom Luis I. Odseli smo u hotelu Grande Rio, koji smo (kao i ostale) rezervisali par meseci pre puta po ceni od 35€ za noćenje sa doručkom u dvokrevetnoj sobi. Hotel je udaljen 2 metro stanice od centra, a ta razdaljina se pešice može preći za laganih 15-20 minuta. Osoblje hotela je bilo vrlo ljubazno, doručak solidan, soba mala ali čista i funkcionalna. Ponovo bih išla u ovaj hotel, cena je odlična, a obzirom da smo po ceo dan bili u gradu, luksuz nam nije bio potreban. Prvog dana smo se prošetali do centra, praćeni galebovima kojih ima po celom gradu i s vremena na vreme se čuje njihovo oglašavanje, tek da podsete na blizinu okeana. Spustili smo se avenijom Avenida dos Aliados do trga Infante Henrique, a zatim do Ribeire (staro jezgro grada pored reke i mosta Dom Luis I). Pomalo nam je bilo čudno što nismo sretali puno ljudi na ulicama, iako je bilo rano veče. Tek kada smo se spustili do reke krajolik je malo živnuo. Ovde se nalaze restorani i kafići sa pogledom na Duoro i drugu obalu Vila de Gaia. Usput smo se iznenađivali raznovrsnosti i šarama pločica na fasadama zgrada. Ušli smo u Sao Bento žel. stanicu koja je iznutra oblepljena predivnim pločicama koje formiraju prizore iz svakodnevnog života. Tog prvog dana, pored oduševljenja pločicama na zgradama, kaldrmom na ulicama, galebovima, kao i gvozdenim mostom i Ribeirom, utisak koji smo imali je da je grad prilično pust i siromašan. Malo izvan centra, a ponegde i u samom centru, zgrade su napuštene i u lošem stanju, a neku noviju gradnju tad baš i nismo primetili. Kada je trebalo sa obale da se popnemo uzbrdo do metro stanice Sao Bento, oduševili smo se kad smo kod mosta Dom Luis I naišli na uspinjaču koja vodi do katedrale Se. Andante karta važi i za uspinjaču, koja inače vozi jako strmim šinama uzbrdo, i ovo je najlakši način da se popnete do centra iz Ribeire.

 

Most Dom Luis I nad Duorom, Porto

 

Sledećeg dana smo posetili Bragu, manji grad oko sat vremena udaljen vozom od Porta. Ovde smo imali želju da obiđemo Bom Jesus de Monte, katedralu neobične arhitekture, ali nas je Braga oduševila svakim ćoškom, zgradom i trgom. Braga je najstariji grad države, u kome je osnovana prva katolička biskupija u Portugalu, i stoga veoma značajan religiozni centar za njih. Od železničke stanice smo za 10ak minuta stigli pešice do kamenog luka Arco da Porta Nova koji označava ulazak u stari deo grada i pešačku zonu.

 

Arco da Porta Nova, Braga

 

Čim smo ušli u kaldrmisanu usku ulicu sa brojnim radnjicama, Braga nas je kupila. Fasade oblepljene pločicama, katedrala Santa Maria de Braga, manji trgovi i glavni plato sa velikom fontanom i mnoštvom cveća, svuda smo morali da zastanemo i napravimo neku fotku.

 

Fasade Brage

 

Deo glavnog trga u Bragi

 

Inače je cilj bio da čim dođemo u Bragu odmah odemo u tourist info kako bi se raspitali kako da dođemo do Bom Jesus do Monte, pomenute katedrale koja se nalazi na brdu oko 5km od centra Brage. Na kraju smo i stigli u tourist info, nakon nekoliko sati lutanja ulicama Brage. Objasnili su nam gde da čekamo bus br. 2 koji vozi na oko 40min (bila je subota, možda radnim danima češće). Kada izađete na poslednjoj stanici busa, nalazite se u podnožju brda i prolazeći kroz prelep park penjete se uzbrdo kaldrmisanom stazom do podnožja katedrale. Postoji i uspinjača koja vozi do gore (kažu da je najstarija na Iberijskom poluostrvu).

 

Podnožje brda odakle kreće uspon do Bom Jesus de Monte, Braga

 

Nakon 5-10 min stižete do simetričnih belih spratova stepenica koje vode do katedrale, gde se na svakom „spratu“ nalazi fontana, a usput se pruža i divan pogled na Bragu. U samoj katedrali je bilo u toku venčanje, tako da smo samo malo provirili unutra, zatim prošetali po prelepo uređenom parku oko nje, i popili kafu u bašti sa pogledom na grad ispod brda. Obavezno treba da dođete ovde ako ste u Bragi.

 

Bom Jesus de Monte, Braga

 

Plato ispred katedrale Bom Jesus de Monte, Braga

 

Nakon povratka busom u centar, rešili smo da ostanemo u gradu duže nego što smo mislili, pa smo uživali na glavnom trgu i obišli još malo građevine i ulice Brage. Puni utisaka, vratili smo se u Porto i obišli katedralu Se i trg Batalha, kao i poznatu staru kafeteriju Majestic sa autentičnim starim nameštajem. Cene su dosta visoke, ali je ambijent zaista lep, može se i samo ući da se pogleda ili slika.

 

Trećeg dana smo se prvo provozali turističkim vozićem koji kreće ispred katedrale Se, cena je 7€ za oko 50min vožnje. Iskreno, nešto nas je ponela atmosfera, nije baš da vožnja opravdava cenu. Vozić je prošao pored većih znamenitosti u centru Porta, delimično onih koje smo i sami obišli. Ako je ova vožnja bila neplanirana, vožnja brodićem po Duoru je bila u planu, pa smo na keju Ribeire stali da čekamo prvi sledeći polazak Duoroacima brodića na vožnju pod nazivom „6 mostova“, cena je 10€. Postoje brojne ture brodićima po Duoru, najlepše su ture od nekoliko sati kada se iz Porta uzvodno ide rekom, pored terasastih vinograda, vinarija i lepih vila. Doduše, one su i skuplje, od 40€ naviše, zavisno od programa.

 

Šarene, uske zgrade Porta

 

Pogled sa reke, Porto

 

Vožnja je bila lepa, provozali smo se skoro do samog ušća Duora u okean. Nakon toga, prešli smo pešice most Dom Luis I (inače i metro vozi preko mosta u Vila de Gaia-u) i prošetali se drugom stranom reke. Najlepši pogled na Porto je upravo odavde!

 

Pogled na Porto iz Vila de Gaie

 

Turistički brodić za vožnju Duorom, Porto

 

U početku smo planirali da obiđemo neku vinariju iako nismo neki poznavaoci, npr. Taylor vinarija daje besplatne obilaske i degustaciju, dok se inače uglavnom plaća. Takođe, uz vožnju vozićem se dobija i besplatan obilazak Croft vinarije. Lutali smo malo uzbrdo-nizbrdo gradićem razmišljajući da li da idemo ili ne, i zaključili da nam se baš na 30+ stepeni u 2h popodne i ne degustira vino. Umesto toga, seli smo u kafić na obali reke i posmatrali brodiće, koje inače obožavam. Šetalište je lepo uređeno, a gradi se i žičara koja će voditi od obale reke do gornjeg dela grada koji je metroom povezan sa Portom preko mosta Dom Luis.

 

Proizvođači porta, kej Vila de Gaia

 

Dalje je bio plan da se domognemo okeana, koji smo jedva čekali da vidimo. Znali smo da bus 500 vozi iz Ribeire do dela grada Foz (metro ne vozi do tamo, već do susednog gradića na obali, Matosinhos-a, gde takođe možete otići na plažu), ali ne baš i gde mu je stanica. Opet smo završili u tourist info-u (u Portu smo ih videli na svakom ćošku) i saznali gde je bus stanica, odmah ispod crkve Sao Francisco. Foz je više stambeni deo grada, sa lepim parkovima i šetalištem pored okeana. Spustili smo se na plažu gde su se neki i kupali iako smo mi zaključili da je voda ledena. Duž obale se nalazi i nekoliko restorana i kafića sa izbačenim drvenim platformama na pesku, mi smo se odlučili za jedan i tu sačekali zalazak sunca. U povratku smo videli da bus 500 vozi i do Sao Bento stanice u centru, gde je i metro stanica. Poslednje veče u Portu smo napravili još par noćnih snimaka mosta i oprostili se sa ovim simpatičnim i živopisnim gradom.

 

Most Dom Luis I, Ribeira, Porto

 

Neke od alternativa u okolini Porta za koje mi nismo imali vremena, za one koji ostaju duže – grad u kanalima Aveiro nešto južnije, ili plaže u okolini – Espinho, Miramar. Takođe, u blizini je i gradić Guimaraes.

 

Sutradan smo se vozom zaputili u 100km južniju Coimbru, grad između Porta i Lisabona. Hotel Braganca u kom smo odseli je odmah pored Coimbra-A žel. stanice skoro u samom centru (cena 50€ za dvokrevetnu sobu sa doručkom). Star je i soba je bila lošija u odnosu na ostale u kojima smo bili, ali nismo baš imali nekog izbora pri rezervaciji smeštaja. Pošto smo ovde bili samo jednu noć nije nam bilo mnogo bitno, a lokacija nam je odgovarala. Čim nas je recepcionar pronašao u hrpi odštampanih booking.com rezervacija, ostavili smo stvari i zaputili se u obilazak. Coimbra je grad sa najstarijim univerzitetom u Portugalu i jednim od najstarijih u Evropi, osnovanim 1290. godne. Krenuli smo sa trga Largo da Portagem i obišli manastir Santa Cruz, trg Comercio, Staru i Novu katedralu (Se Velha i Se Nova), i zatim univerzitet.

 

Trg Largo da Portagem, Coimbra

 

Se Velha, Coimbra

 

Grad je prepun studenata, a neki od njih su obučeni u tradicionalnu crnu odoru sa sve ogrtačima na 30+ stepeni. Univerzitet je smešten u srednjevekovnoj palati, ulaznica košta 7€ i uključuje obilazak kapele, biblioteke Joanina, balkona, amfiteatra i još nekih prostorija univerziteta, kao i srednjevekovnog zatvora. Biblioteka je ostavila na nas najveći utisak, u njoj se čuva oko 250,000 knjiga iz oblasti filozofije, prava i teologije iz perioda od 12. do 19. veka.

 

Univerzitet, Coimbra

 

Pogled sa balkona univerziteta na reku Mondegu, Coimbra

 

Dalje smo prošli pored starog akvadukta i ušli u ogroman park Jardim do Botanico, da bi se posle nizbrdo spustili do centra i prešli reku Mondegu preko mosta Santa Clara. Sa druge strane se nalazi jako interesantan park Portugal dos Pequenitos (ulaznica je 9€). Ovde su umanjeno prikazane poznate građevine i tipične kućice svih krajeva Portugala, kao i bivših kolonija, a u pojedinim se nalaze mini-muzeji. Iako je park prevashodno namenjen najmlađima za upoznavanje sa tradicijom Portugala, ni odraslima neće biti dosadno. Nakon obilaska parka, vratili smo se preko mosta i prošetali obalom reke koja je lepo uređena, sa šetalištem, parkom, nakoliko restorana i kafića na obali.

 

Park Portugal dos Pequenitos, Coimbra

 

Pogled na Coimbru sa mosta Santa Clara

 

Uveče smo otišli da slušamo fado u kafiću na trgu Comercio gde je besplatan ulaz, a cene inače pristupačne. Zgusnute drvene stolice su brzo bile skroz popunjene i na binu su izašli pevač i trojica gitarista. Kako smo ranije čitali, postoje dve vrste fado muzike – jedna je poreklom iz Coimbre, a druga iz Lisabona. Fado iz Coimbre još nazivaju i studentskim fadom, jer su ga prvobitno i izvodili studenti univerziteta u Coimbri. Mi smo zaključili da se ovde svira za nijansu veselija varijanta (barem je takva bila ona koju smo slušali), i veoma nam se dopalo. Za obilazak Coimbre je dovoljno odvojiti jedan dan, dok je nas dalje čekao jug i plaže Algarvea…

 

Jug

Petog dana smo rano ujutru otišli na brzi AP voz u pravcu juga. Voz je neverovatno udoban, klimatizovan, sa restoranom, a najveća brzina koju je ispisao merač na displeju bila je 220km/h. Oko 4,5h smo se vozili do stanice Tunes, a onda preseli na regionalni voz do Lagosa (čita se Lagoš). Izabrali smo Lagos najviše zbog prelepih plaža u neposrednoj blizini, simpatičnog starog grada i možda zato jer nam se učinio manje komercijalan od Albufeire koja važi za glavni turistički centar u Algarveu. Hotel u kom smo odseli 5 noći je Lagosmar, 2 zvezdice, u samom centru starog grada. Noćenje sa doručkom u dvokrevetnoj sobi je bilo 40€, i ovaj hotel nam se najviše svideo. Lokacija je odlična u smislu da je blizu glavna autobuska stanica, železnička takođe nije daleko, restorani i prodavnice su svuda okolo, do bližih plaža se može prošetati, a ima i gradski minibus koji vozi do daljih. Ima dosta smeštaja i iznad samih plaža, s tim što vam je onda centar grada dalje.

Plaže u Lagosu su uglavnom manje uvale okružene stenama oker boje, kojih ima kako u vodi, tako i na plaži, i od kojih je i pesak zlatno-žute boje. Uglavnom se do plaža spušta strmim drvenim stepenicama, a već oko 17h stene počinju da bacaju senku pa se malo češće pomerate sa peškirom jureći sunce. Jedan dan nam je bio oblačan ali topao, a dešavalo se da noću i ujutru padne kiša ali se do 11h ujutru već razvedri i opet bude jako toplo. Uveče se temperatura spuštala na oko 20 stepeni, pa je bilo potrebno malo se više obući za šetnju. Izuzetak od plaža sa stenama je Meia Praia, dugačka 5km, koja se pruža istočnom obalom od Lagosa i gde nema stena i litica, već samo pesak i okean. U septembru kad smo mi bili, nije bilo velike gužve na plažama, taman kako treba. Uglavnom se na svakoj mogu iznajmiti ležaljke i suncobran (komplet 2 ležaljke i suncobran 12€, jedna ležaljka 5€), ali niko vam ne brani ni da postavite svoj.

Plaže u Lagosu su: Meia Praia, Praia dos Estudantes (najbliža centru grada), Praia da Batata (odmah pored male tvrđave pored izlaza iz marine), Praia do Pinhao (preko puta vatrogasne stanice), Praia Dona Ana (najpoznatija i najlepša plaža Lagosa, sa prelepim stenama), Praia do Camilo (posle Dona Ana plaže, opet sa interesantnim formacijama stena), Praia de Porto do Mos (najdalja plaža do koje smo išli minibusom, mali zaliv okružen stenama). Takođe je poznat i vidikovac Ponta de Piedade, gde se ispod velike litice nalaze prelepe pećine, i prirodni prolazi i mostići od stena. Ovde ne postoji plaža, ali je pogled predivan. Pešice se iz centra Lagosa stiže do Ponta de Piedade za jedno 30-40min.

Od izleta u Lagosu popularna je „Grotto tour“, gde vas brodić vodi na krstarenje od oko 2h, obalom od marine do Ponta de Piedade, gde se manjim čamcima vozite kroz prolaze u stenama i pećine (od 10€ do 25€, zavisno od trajanja). Najveća lokalna agecija za izlete je Bom Dia, koja se nalazi u marini, a postoji i nekoliko štandova drugih agencija duž šetališta Avenida dos Descobrimentos, gde se može bukirati izlet. Manji čamci koji voze u obilazak pećina se nalaze i na plaži Dona Ana. Može se još ići i na veće krstarenje do Sagresa, ili na turu posmatranja delfina. Minibusom se može otići i do plaže u susednom gradiću Luz.

Kupanje u okeanu! Na plažama u Lagosu uglavnom nema velikih talasa kakve smo posle videli u Sagresu, opet, pretpostavljam da i to delimično zavisi od vremenskih uslova. Temperatura vode jeste hladnija od one na koju smo navikli na moru, ali nije neprijatno hladna da ti presedne kupanje. Malo duže traje ulazak u vodu, dok se ne navikneš, ali posle je sasvim ok i taman osvežavajuće. Ne znam da procenim kolika je bila temperatura vode, ali bez problema smo se kupali sve vreme boravka na jugu (14-19.09). Voda je potpuno čista i prozirna, mi smo bili oduševljeni.

 

Pogled iz stare luke na Maia Praia-u, Lagos

 

Praia do Camilo, Lagos

 

Ponta de Piedade, Lagos

 

Sam Lagos je jako simpatičan gradić, sa starim gradom opasanim zidinama i mnoštvom uskih kaldrmisanih uličica sa restoranima, radnjama i suvenirnicama. Englezi su najbrojniji gosti, a videli smo i mnogo njihovih agencija za kupoprodaju nekretnina i placeva na obali. Na trgu Gil Eanes je dve večeri, u petak i subotu, svirala odlična grupa jedno tri sata, svi okolni kafići, klupice, kao i sam trg bili su puni. Sam stari grad nije mnogo velik, ali je veoma živopisan. Mana smeštaja u starom gradu bi jedino bila, za one sa kolima, što je parking prostor oko hotela praktično nepostojeći, a i većina uličica je samo za pešake. Postoji par većih parkinga na obodima starog grada. Lagos ima i kamp koji se nalazi bliže plažama. Napomena za lokalni prevoz po Algarveu – u busevima se uglavnom koristi dugme Stop kada hoćete da izađete na sledećoj stanici, odnosno mahanje vozaču da stane ako ste na stanici, kao da hvatate taksi. Pošto smo uglavnom preko dana bili na plažama, ili u Lagosu ili u susednim gradovima, nemamo baš puno slika samog gradića, ali evo nekoliko:

 

Marina, Lagos

 

Forte da Ponta da Bandeira, Lagos

 

Trg Luis Camoes, Lagos

 

Nakon par dana odmora na plažama Lagosa, trećeg dana boravka na jugu otišli smo u susedni Sagres, da obiđemo rt Cabo de Sao Vicente i plaže u Sagresu. Rt je jugozapadni „ćošak“ Portugala, sa prelepim svetionikom i pogledom na litice visoke preko 60m. Vožnja od Lagosa do Sagresa traje oko 50 minuta, i još do rta oko 15 minuta. Nakon obilaska i fotografisanja, genijalno smo rešili da se peške vratimo do Sagresa, i na sredini puta napravimo pauzu na plaži Beliche, koja se nalazi u većoj uvali između stena, između Sagresa i rta S.Vicente. Bolja varijanta bi bila iznajmiti u Sagresu bicikl ako ste bez kola, ali kako smo mi prvo otišli do rta, tu opciju nismo imali. U pitanju je značajna razdaljina, ali smo se mi sve vreme smejali našoj ideji, rešivši da stopiramo ako nam se učini da ćemo se srušiti od vrućine. Zapravo, za one koji vole šetnju, nije toliko strašno, jedino što kad se prvi put nađete negde i ne znate koliko tačno ima do cilja, čini vam se da hodate mnogo duže. I što ovo ne treba raditi baš u sred popodneva, jer se ide asfaltnim putem bez mrvice hlada. Ipak, kad smo došli do plaže Beliche, zaboravili smo na pešačenje i vrućinu, i odmah se bacili u vodu. Plaža je predivna, prostrana, a voda kristalno čista. Odavde smo opet peške došli do Sagresa (ukupno, od rta do Sagresa treba barem sat vremena pešačenja), na plažu odmah pored grada – Tonel. Ona je veća i nekako divljija, talasi su bili ogromni i stoga je surferi posećuju u velikom broju. Ipak, plićak traje dosta dugo, pa može da se brčka i na bezbednoj udaljenosti od talasa.

 

Svetionik na rtu Cabo de Sao Vicente, Sagres

 

Plaža Beliche, Sagres

 

Plaža Tonel, Sagres

 

Sutradan smo otišli busem do Albufeire, koja ima centralnu poziciju na južnoj obali i najpoznatije je letovalište u Algarveu. Kiša je padala cele noći i još uvek je rominjala kada smo ustali, ali smo se nadali da će se vreme prolepšati do Albufeire. Vožnja traje skoro sat i po, a glavna bus stanica je udaljena oko 20 minuta peške od centra starog grada. Kolima bi se moglo stići i nešto brže, ali bus zalazi u usputna mesta pa se tu malo izgubi vreme. Albufeira je dosta veća od Lagosa, i bilo je mnogo više turista. Prvo što smo primetili je mnoštvo restorana i pabova namenjenih Englezima, sa istaknutim rasporedom fudbalskih utakmica engleske lige. Stari deo grada je šarmantan, kao i svaki uostalom, sa spletom uzanih ulica, radnjama i belim kućama. Spustili smo se do plaže odmah ispod starog grada, odakle se njih nekoliko nadovezuju jedna na drugu – Praia do Peneco, Praia dos Pescadores, Praia do Inatel i Praia dos Alemaes. Plaže su malo uže, ali se može šetati pored vode do svih i naći zgodno mesto. Nedostajale su nam uvale u stenama, ali smo se svejedno nauživali u sunčanju i kupanju. Hteli smo još da odemo do neke dalje plaže busom, ali kako nisu išli baš tako često, a nama je i povratak za Lagos bio određen vremenom polaska busa, ipak smo ostali na pomenutim plažama (valjda smo se zabrinuli da nećemo stići na zadnji bus koji će nas vratiti u naš omiljeni Lagos). Inače, dalje i lepše plaže u Albufeiri su Sao Rafael, Praia da Oura i Gale. U povratku smo prošli kroz Portimao, veliki grad između Lagosa i Albufeire, i Alvor, koji nam se učinio simpatičnim manjim mestom za letovanje.

 

Pogled na Albufeiru sa plaže Peneco

 

Obala Albufeire

 

Stari grad, Albufeira

 

Ostao nam je još jedan dan na jugu, i iako smo u početku mislili da obiđemo letovalište ispod Portimao-a, Praia da Rocha, čija istoimena plaža važi za jednu od najboljih u Algarveu, ipak smo ostali u Lagosu, koji nam je već nedostajao iako još nismo ni otišli. Minibusem smo otišli do njegove najdalje plaže Praia de Porto do Mos, gde u okolini niče pravo naselje sa luksuznim vilama, i izležavali se veći deo dana. Zatim smo još jednom otišli na plažu Dona Ana koja nam se najviše svidela. Iako tužni što odlazimo iz Algarvea i napuštamo njegove predivne plaže, kopkalo nas je šta nas čeka u Lisabonu. Ujutru smo otišli na Rede-Expressos bus, i mahnuli Algarveu, simpatičnim dimnjacima koji su karakteristični za ovo područje, uvalama sa zlatnim peskom i stenama koje svakog podsećaju na neku drugu životinju ili lik. Zaključili smo da bi rado jedno celo letovanje proveli samo u ovoj oblasti.

 

Praia de Porto do Mos, Lagos

 

Praia Dona Ana, Lagos

 

 

Centar

Bus koji nas je za oko 4h prevezao od Lagosa do Lisabona bio je kao lađa, neverovatno udoban, sa širokim sedištima. Napravili smo jednu kratku pauzu negde na polovini puta. Prošli smo kroz pokrajinu Alentejo, tzv. „žitnicu“ Portugala i, pored doline Duora, poznatu regiju za proizvodnju vina. Pored puta su promicale plantaže drveta plute, po čemu je Portugal takođe poznat, i možete kupiti raznu galanteriju od ovog drveta – torbe, novčanike, narukvice, itd. U Lisabon smo ušli preko mosta 25. april, jednog od dva mosta u Lisabonu koji podseća na Golden Gate u San Francisku. Izašli smo na bus terminalu Sete Rios, gde se nalazi i železnička stanica za CP i Fertagus vozove, kao i metro stanica Jardim. Na automatu smo kupili punjive kartice i „napunili“ ih dnevnom kartom za prevoz. Hotel u kom smo odseli šest noći u Lisabonu nalazi se u mirnom delu grada Anjos, nedaleko od centra – Luxe Hotel By Turim Hoteis. Hotel je nov i moderno uređen, cena noćenja sa doručkom u dvokrevetnoj sobi je bila 58€. Obradovali smo se kada smo otkrili da u sobi imamo radio sa nekoliko predefinsanih stanica, sa zvučnicima ugrađenim u plafon, u sobi i u kupatilu.

Na recepciji smo uzeli mapu grada i zaputili se do parka Eduardo VII u blizini, da odatle započnemo razgledanje. Park se nalazi na početku dugačkog bulevara Avenida da Liberdade, iznad trga Marques de Pombal. Na trgu se nalazi statua premijeru Portugala Pombalu, organizatoru rekonstrukcije užeg jezgra grada koje je potpuno uništeno u sedmodnevnom požaru koji je usledio nakon velikog zemljotresa u Lisabonu 1755. godine. Razoran zemljotres se desio na dan velikog katoličkog praznika, kada je većina ljudi bila u crkvama, a usled potresa, sveće su popadale i izazvale požar. Tada su sve ulice u centru grada rekonstruisane tako da se ukrštaju pod pravim uglom, napravljeni su veliki trgovi i široki bulevari, i grad je dobio novo, moderno lice.

 

Pogled na Lisabon sa početka parka Eduardo VII

 

Dalje smo otišli u razgledanje užeg centra, Baixa (Baiša). Spustili smo se do stare železničke stanice Rossio, prelepog zdanja sa ulazom u obliku dve potkovice, odakle kreću vozovi u pravcu Sintre. Čim smo došli do stanice, spazili smo Starbucks koji se nalazi u samoj zgradi i silno se obradovali. Gde god da odemo, obavezno svraćamo u Starbucks, američki lanac kafeterija koji, pored odlične kafe i tople čokolade, ima i najbolji cheesecake koji smo igde probali. Ispred železničke stanice se nalazi trg Praca dos Restauradores, sa crno-sivom kaldrmom čije šare podsećaju na talase, tipičnim za letovalište u blizini, Cascais. Dok smo slikali trg, prvi put smo se sreli sa prodavcima hašiša, kojih predveče ima dosta u ovom delu grada. Prići će vam i tiho pitati da li želite da kupite hašiš, gledajući da li ima nekog u blizini ko ih posmatra, ali nisu nametljivi. Ovde smo videli i prvu žutu uspinjaču – Gloria, koja još od kraja XIX veka povezuje centar grada sa kvartom Bairro Alto.

Ulaz u železničku stanicu Rossio

 

Nešto dalje se nalazi trg Praca de Figueira a zatim počinje glavna pešačka ulica Rua Augusta, sa prodavnicama i kafićima. Na početku ulice, sa desne strane se nalazi poznati Elevador de Santa Justa, gde turisti obično formiraju veliki red za kupovinu karata. Ovaj lift će vas popeti do početka dela grada Bairro Alto, kod crkve Carmo, koja nikad nije rekonstruisana nakon požara. Na vrhu lifta Santa Justa se nalazi i kafić. Mi se nismo provozali jer smo hteli kasnije da prošetamo do Bairro Alto. Na kraju Rua Augusta nalazi se trijumfalni luk Arco da Rua Augusta, sa devet skulptura, među kojima su Vasco de Gama i Marques de Pombal. Iza luka kojim se završava ulica Rua Augusta, nalazi se veliki trg Praca do Comercio, koji izlazi na obalu reke. Odavde smo se peške popeli do Bairro Alto, četvrti sa uskim uličicama punim kafića, restorana i fado barova. Većina kafića nema bašte napolju, iz prostog razloga što nema mesta na ulici za njih. To nas je iznenadilo, očekivali smo nešto slično našoj Skadarliji, samo umnoženo u više ulica. U ovaj deo grada se uveče zapute svi turisti, da malo osete boemsku atmosferu Lisabona.

 

Elevador de Santa Justa

 

Trg Comercio i Arco da Rua Augusta

 

Sutradan nas je čekao jedan od napornijih dana na putu – obilazak Sintre, rta Cabo de Roca i Cascaisa. Rano smo uhvatili voz za Sintru, i nakon 40ak minuta stigli u ovo mestašce među brežuljcima, koje kao da je oživelo iz neke bajke. Toliko toga ima da se obilazi u Sintri, da bi se i dva dana moglo provesti u njoj. Ovaj gradić, kao i obližnji Cascais i Estoril, je postao poznat tokom Drugog svetskog rata, u kom je Portugal zauzeo neutralnu poziciju. Bogataši i aristokrate iz drugih evropskih zemalja koji su azil potražili u Portugalu, izgradili su prelepe vile u pomenutim mestima. Turisti ipak najviše posećuju Sintru zbog šarene palate Pena koja se nalazi na jednom od brežuljaka. Mi smo prvo obišli Mavarsku tvrđavu, zmijolike zidine sa osmatračnicama, odakle se pruža pogled na ceo grad, a kada nema vlage i sve do Cascaisa. Objedinjena ulaznica za tvrđavu i palatu Pena iznosi 14€, a pojedinačno 6€ za tvrđavu i 12€ za Pena palatu, uz obilazak njene unutrašnjosti. Za obilazak znamenitosti Sintre najbolje je kupiti dnevnu kartu za ScottURB buseve koji voze do svih znamenitosti, jer nimalo nije lako peške doći do njih (dnevna karta je 4,5€). Ovi busevi idu na oko 20 minuta, ali i kasne bar 10, zbog velike gužve pri ulasku u bus i pokazivanja/kupovine karti. Ako obilazite i Cascais nakon Sintre, najviše se isplati objedinjena karta za voz i ScottURB buseve koja se može kupiti u Lisabonu na Rossio stanici po ceni od 12€. Sa ovom kartom se možete voziti do Sintre vozom, ScottURB busevima po Sintri, do rta Cabo de Roca i Cascaisa, i vozom vratiti u Lisabon iz Cascaisa, ili svratiti usput i do Estorila.

 

Castelo dos Mouros, Sintra

 

Na mestu palate Pena je prvobitno postojala manja crkva, oko koje su kasnije dozidane druge odaje kada je kralj Ferdinand započeo izgradnju palate u 19. veku. Nekoliko generacija kraljevske porodice je Penu koristilo kao letnju rezidenciju, te je unutrašnjost palate potpuno opremljena originalnim nameštajem. Pošto jako volimo zamkove, obišli smo Penu iznutra i spolja, uzduž i popreko. Uzeli smo audio vodič koji košta 3€, i za koji je potrebno ostaviti pasoš kao garanciju prilikom izdavanja. Neko kaže da je palata pomalo kič, zbog mešavine različitih stilova i raznolikosti boja na fasadi – najviše ima žute, sive i crvene, ali nama se jako dopala. Kralj i kraljica su uzeli veliko učešće u osmišljavanju vizuelnog identiteta palate, koji ima ponešto od manuelističkog, gotičkog, renesansnog i islamskog stila, sa brojnim simbolima, lukovima, kupolama, arapskim mozaicima i raznim drugim detaljima. Inače, palata se nalazi u ogromnom parku Pena površine od oko 200ha, čije je uređenje takođe osmišljeno od strane kraljevske porodice, te su donešene biljke i drveće iz svih krajeva planete – iz Australije i Novog Zelanda, Amerike, Kine, … Kroz park se prolazi lavirintom staza, te pažljivo pratite mapu da se ne bi izgubili.

 

Palacio de Pena, Sintra

 

U Sintri se još može obići Palacio Nacional de Sintra, simpatična gradska kuća sa dva karakteristična bela dimnjaka, kao i Monserrate palata koja je malo izvan grada, ali takođe vozi bus do nje. Mi smo otišli dalje do rta Cabo de Roca, busem 403, vožnja traje oko 40 minuta. Ovaj rt je već dobro poznat kao najzapadnija tačka kontinentalne Evrope, sa svetionikom, spomenikom na kome je upisana geografska širina i dužina i prelepim pogledom na litice i talase okeana koji se valjaju prema njima. Jako je duvao vetar pa smo se, nakon slikanja, uvukli u turistički biro da sačekamo bus koji će nas odvesti do Cascaisa. Iznenadili smo se videvši dugačak red ruskih turista koji su čekali da kupe sertifikat sa ispisanim njihovim imenom i potvrdom da su posetili najzapadniju tačku Evrope. Cena je 5 i 10€, u zavisnosti od ukrašenosti sertifikata.

 

Rt Cabo de Roca

 

U Cascais smo stigli predveče, nakon pola sata vožnje od rta Cabo de Roca, malo prošetali gradom i večerali. Videli smo brojne hotele, prodavnice, tržne centre, kaldrmisane uličice sa najraznovrsnijim šarama, turista već nije bilo tako puno. Mesto nam se učinilo simpatičnim za kratko vreme koje smo proveli u njemu, ipak, kažu da i nije idealna lokacija za letovanje jer je u blizini Lisabona, pa voda nije tako čista. Od Cascaisa se može otići i do Guincho plaže, na putu ka Cabo de Roca, do koje vozi bus 405. Ovde obično dolaze surferi da se oprobaju na talasima Atlantika. Estoril, malo luksuznije letovalište, se nalazi na dve stanice vozom u pravcu Lisabona. Mi nismo svraćali, već smo se vozom provezli obalom pored Belema do železničke stanice Cais do Sodre u Lisabonu. Vozovi iz Cascaisa za Lisabon idu na oko pola sata sve do 1:30 noću.

 

Treći dan u Lisabonu smo proveli u delu grada Belem, gde se nalaze najinteresantniji lisabonski spomenici. Do Belema se može stići vozom sa stanice Cais do Sodre, koji idu u pravcu Cascaisa, tramvajem 15 ili nekim linijama autobusa. Jedna metro vožnja koja nam je ostala na punjivoj kartici za prevoz nije važila u tramvaju, pa smo kupili kartu na aparatu u samom tramvaju, cena je 1,45€. Od centra smo se vozili oko 25 minuta, izašli na stanici Belem, i prvo što nam je oduzelo dah bio je prelepi manastir Jeronimos. U manastiru se nalaze grobnice značajnih ličnosti Portugala, među kojima su Vasco de Gama i Luis Vaz de Camoes. Obišli smo kapelu unutar manastira i pošli dalje u Pomorski muzej na kraju manastirskog zdanja. Ulaznica za muzej košta 4€, i bili smo oduševljeni brojnim maketama brodova, od starih drvenih jedrenjaka, preko parobroda, podmornica, do modernijih jedrilica. Pored svake makete je napisano ime broda, gde, kada i zašto je napravljen i kakva mu je bila sudbina. U početku smo zastajali pored svake makete, a kada smo pogledali plan muzeja na karti i videli koliki je, malo smo ubrzali. Na kraju muzeja se nalazi velika dvorana sa pravim brodovima, kao i prodavnica u kojoj se mogu kupiti planovi maketa i kafić.

 

Manastir Jeronimos, Belem

 

Dalje smo prošetali parkom ispred manastira i otišli do Spomenika otkrićima. Spomenik u obliku male jedrilice je podignut u čast portugalskih moreplovaca. Lift koji se plaća 3€ će vas popeti do vrha odakle se pruža predivan pogled na most 25. april i statuu Hrista na drugoj obali reke Tejo, zatim na kulu Belem i marinu sa druge strane, a najinteresantniji je pločnik ispred samog Spomenika otkrićima sa ogromnim mozaikom karte sveta. Zatim smo obišli kulu Belem – Torre de Belem, koja je služila kao odbrambena kula na samom ušću reke. Kula više liče na neki mali dvorac, prelepo ukrašena pomorskim simbolima. Ulaznica je 5€, a uz Euro26 karticu se dobija popust od 50%, kao i u Spomeniku otkrićima. Nama najbitnije, ovde smo našli puzle sa motivom kule Belem (jedine velike puzle koje smo našli u Lisabonu), za kolekciju na zidu.

 

Spomenik otkrićima, u pozadini most 25. april i statua Hrista, Belem

 

Mozaik karte sveta ispod Spomenika otkrićima, Belem

 

Torre de Belem

 

A onda – šlag na belemskoj torti – otišli smo u poznatu poslastičarnicu iz 1837. godine, gde se prave najčuveniji lisabonski kolači – pastias de Belem. Kolače su prvobitno pravile monahinje iz manastira Jeronimos u doba krize kako bi došle do prihoda, a kako su postali neverovatno popularni, i druge poslastičarnice širom Lisabona su počele da ih kopiraju. Komad košta 0,90€, a kolač je zapravo korpica od lisnatog testa punjena filom od vanile, zapečena i sa cimetom/prah šećerom odozgo. Zvuči jednostavno, ali ukus je fenomenalan! Kada uđete u poslastičarnicu, prostor deluje mali, ali iza kase se nalazi nekoliko velikih prostorija za sedenje i uživanje u kolačima, koje su uvek prepune turista. U jednom od hodnika se nalazi izložena kula Belem izrađena od šećera. Uz kratki espreso (Portugalci ga zovu bika – 0,60€) i kolače – pun pogodak! Uveče smo se prošetali do kvarta Chiado, između Bairro Alto i Baixa-e, gde se nalazi FNAC tržni centar, brojni butici, trg Luis Camoes sa nekoliko kafića i metro stanica Baixa-Chiado.

 

Četvrtog dana u Lisabonu smo već podlegli opuštenoj atmosferi koja vlada ovim gradom, i malo usporili ritam (ili nam se bar tako činilo). Zaista, u ovom gradu uopšte nismo imali utisak da se nalazimo u metropoli. Smešten između sedam brežuljaka, sa brojnim uskim kaldrmisanim ulicama, starim fasadama i punim baštama kafića, Lisabon nam je izgledao nekako prisno, opušteno, grad u kome za sve ima mesta i vremena. Jeste, Lisabon nam se uvukao pod kožu… nigde kao ovde mi se vreme provedeno u kafićima, sedenju na trgovima ili u parku, nije učinilo manje „potrošeno“, u poređenju sa brojnim znamenitostima koje grad ima da ponudi. Lisabon vas tera da ga upijete, između ostalog i baš tako – sedeći u baštama kafića, posmatrajući ljude i scenografiju.

Želeli smo da se provozamo starim žutim tramvajem broj 28, koji najviše koriste turisti jer prolazi kroz uži centar do bitnijih turističkih lokacija. Da bi se što duže vozili, otišli smo do njegove početne stanice, a pre toga obišli obližnji park Estrela, kod istoimene bazilike. Sam park smo pronašli uz pomoć prolaznika koji nam je prišao i pitao nas treba li nam pomoć, videvši nas zbunjene nad mapom grada, kod izlaza iz metroa. Kako se nekoliko ulica prostire na sve strane oko kružnog toka, nismo mogli da se snađemo u koju da krenemo. Nakon objašnjenja, još jednom oduševljeni ljubaznim Portugalcima, krenuli smo ka novom oduševljenju u obliku parka. U Lisabonu postoji nekoliko velikih parkova koji predstavljaju prave botaničke bašte i zoo vrtove u malom. U parku Estrela smo videli labudove i patke u malim jezerima, paunove, kornjače i razne vrste drveća – kaktuse, palme, banane, i brojne druge koje nismo znali da prepoznamo. Još jedna zanimljivost je da u svakom parku u Lisabonu na koji smo naišli, pa i manjem lokalnom parkiću u blizini hotela, postoji kiosk-kafić sa stolovima gde se okuplja komšiluk.

 

Park Estrela

 

Otišli smo na stanicu tramvaja, gde je simpatični dekica krenuo na portugalskom da se raspituje da li znamo koji broj čekamo, koliko košta karta, da li idemo do tvrđave Sao Jorge, pomerio nas na početak uzanog ostrva na ulici koje predstavlja stanicu, objasnivši da su tramvaji mali i da se tako formira red za ulazak… Sve smo ga razumeli, i bez poznavanja jezika. Tramvaj nas je proveo neverovatno uskim uličicama, gde vam se na pojedinim mestima čini da će se očešati o okolne zgrade. Unutrašnjost tramvaja je drvena, a stari su oko sto godina, i još uvek jure uzbrdo-nizbrdo po brežuljcima Lisabona. Na stanici kod katedrale Se smo videli nekoliko fotografa sa aparatima „na gotovs“, koji čekaju da tramvaj skrene ispred katedrale kako bi usnimili poznati prizor sa razglednica. Izašli smo kod vidikovca ispod tvrđave, odakle se pruža pogled na Panteon, u kom su sahranjeni portugalski kraljevi. Popeli smo se do tvrđave (ulaznica je 7€, sa Euro26 se dobija 50% popust), gde nas je čekao prelep pogled na sam centar grada i trgove. Prošetali smo se po zidinama tvrđave i zatim se pešice spustili ulicama Alfame, živopisnog starog dela grada koji je pretrpeo najmanje štete tokom zemljotresa i požara, do katedrale Se. Sada smo mi čekali da naiđe žuti tramvaj da bi napravili našu razglednicu.

 

Pogled na Panteon i krovove grada

 

Elevador de Santa Justa i Carmo, pogled sa tvrđave Sao Jorge

 

Lisabonska katedrala i tramvaj 28

 

Potom smo prošetali do Rua Augusta ulice i popeli se do crkve Carmo, od koje je nakon požara uglavnom ostao kostur od kamenih lukova, a opet se vidi da je bila jako lepa. Ovde se nalazi i mali arheološki muzej. Karta za ulazak u crkvu košta 4€. Vratili smo se nazad u Rua Augusta i seli u baštu jednog od kafića. Interesantna pojava u celom Portugalu su studenti-aktivisti, koji u velikim grupama šetaju gradom i uzvikuju parole, pevaju i uopšte, izvode neku vrstu koreografskog protesta po gradskim ulicama i trgovima. Zatim prilaze prolaznicima, objašnjavaju da je pozicija studenata teška, da su knjige skupe, kao i život u gradu za one iz unutrašnjosti, te pitaju da im date neki evro.

 

Ostaci crkve Carmo

 

Naredni dan je bio planiran za obilazak obližnjeg grada Setubala, do kog smo otišli Fertagus dvospratnim vozom, preko mosta 25.april. Sam Setubal je simpatičan grad, ne toliko zanimljiv turistima, ali obližnje poluostrvo Troja i prelepa priroda i plaže u okolini jesu. Nacionalni park Arrabida sa malim uvalama i kristalno čistom vodom se nalazi u blizini, ali do ove lokacije je moguće doći samo kolima. Susedni grad, Sessimbra, takođe ima divne plaže. Mi smo se ograničili na Troju, i nakon raspitivanja u turističkom birou (koji se nalazi na glavnom gradskom trgu Bocage) gde da čekamo trajekt koji će nas prevesti do nje, zaputili smo se ka dokovima. Do Troje se možete prevesti katamaranom, koji prevozi samo pešake, ili trajektom koji prevozi i vozila. Karta se kupuje na doku, cena u jednom pravcu je 2€ i vožnja traje oko 15min.

 

Trg Bocage, Setubal

 

Katamaran je pristao skoro na samom špicu poluostrva koja je smešteno između estuara reke Sado i okeana. Deo oko estuara je prirodni rezervat sa brojnim vrstama ptica, a u području oko poluostrva se može ići na ture posmatranja delfina. Na Troji – sve je novo, i izgrađeno tako da se uklapa sa prirodom. Luksuzni apartmani i hoteli, sa besprekornim travnjacima, parkovima, teniskim i golf terenima i centralnim asfaltnim putem koji vodi uzduž poluostrva. Do plaža se stiže isključivo drvenim mostićima i stazama, u koje su ugrađene solarne lampice, tako da je uveče osvetljeno, bez kablova. Obzirom da je kraj sezone, bilo je zaista pusto, samo nekoliko ljudi smo sreli na plaži, a ostalo su bili radnici koji su sređivali parkove. Prošetali smo do špica i najbližeg dela poluostrva koji izlazi na okean. Pesak je beo, najsitniji mogući.

 

Špic poluostrva Troja, Setubal

 

Marina gde pristaje katamaran, Troja, Setubal

 

Troja je malo luksuzniji turistički resort, što se vidi na svakom koraku. Kako vreme nije bilo baš za kupanje, nakon šetnje vratili smo se nazad u Setubal. Prošetali smo glavnom avenijom grada, paralelnom sa dokovima, gde se nalazi zelena oaza sa parkom, kafićima i fontanama. Šetali smo malo po gradu i uveče se vratili u Lisabon. Kad smo izašli iz metroa na Rossio stanici u centru, shvatili smo da je napolju pljusak. Ušli smo u kafić, da vidimo da li će stati kiša, ali kako nije odustajala, vratili smo se u hotel.

 

Poslednji dan u Lisabonu je bio rezervisan za novi deo grada izgrađen povodom Expo svetske izložbe 1998. godine. Do ovde se dolazi crvenom linijom metroa, poslednja stanica Oriente. Oriente je ujedno i železnička stanica za brze AP vozove, autobuski terminal, i najbitnije – jedno pravo remek delo poznatog španskog arhitekte Santjaga Kalatrave, čijim smo se građevinama oduševili prošle godine u Valensiji. I ovde je prepoznatljiv njegov stil, betonska konstrukcija koja podseća na skelet neke životinje, staklo i futuristički izgled. Dobili smo želju da obiđemo sve njegove građevine, eto ideje za nova putovanja.

Železnička stanica Oriente, Kalatravino delo

 

Preko puta se nalazi tržni centar Vasco de Gama, a nakon njega, izmešani okean i reka preko kojih vodi najduži most u Evropi Vasco de Gama, dugačak čitavih 17km. Tu su i luksuzni hoteli koji podsećaju na one iz Dubaija, Okeanarijum, paviljon Atlantico gde se održavaju koncerti, Paviljon nauke i znanja, parkovi, toranj Vasco de Gama koji je još uvek u izgradnji, žičara koja se pruža paralelno sa obalom, restorani, šetalište, … Obišli smo Paviljon nauke (cena ulaznice je 7€, popust sa Euro26 je 50%) u kom smo proveli oko dva sata isprobavajući sve što smo mogli – napravljeni su pokazni modeli za različite eksperimente i pojave, i vrlo je zanimljivo. Odavde smo se provozali žičarom, cena u jednom pravcu je 3,9€, povratna karta je 6€. Vožnja je relativno kratka i ne preterano uzbudljiva jer je skoro ravna. Prošetali smo se iza tornja Vasco de Gama, odakle se lepo vidi početak mosta.

 

Deo najdužeg mosta u Evropi, Vasco de Gama

 

Toranj Vasco de Gama

 

Posle smo još otišli u tržni centar, prošetali parkovima, a onda se vratili u hotel na pakovanje. Ustajali smo oko pola 4 ujutru, jer nam je let za Minhen bio već u 6h. Taksijem smo stigli dosta ranije na aerodrom, nešto pre pola 5, što se ispostavilo kao dobro, jer je bila prilično velika gužva na checkin-u za naš let. A onda smo poleteli, i, kako još nije svanulo, bacili još jedan pogled na Lisabon noću, do nekog sledećeg puta!

 

Pokušala sam da predstavim kako je izgledalo naše upoznavanje sa Portugalom, šta smo sve obišli, kako smo se kretali po zemlji i koje utiske smo poneli iz ove zanimljive zemlje. Nadam se da će vam predstavljene informacije biti od koristi u planiranju puta, a na sva dodatna pitanja, ako znam, pokušaću da odgovorim. Kada ugrabim još malo vremena, postavići i fototure. Hvala svima na komentarima!

Mi smo se vratili prezadovoljni, sa gotovo u potpunosti ispunjenim planom puta i obilazaka koji smo osmislili. Standard u Portugalu je među najlošijim u zemljama EU, tako da je cena smeštaja, prevoza i hrane nešto jeftinija nego u drugim državama zapadne Evrope. Portugalci su veoma ljubazni i uvek smo od njih dobili pomoć i informaciju, ponekad i kada još nismo stigli da je tražimo. Takođe, gotovo svi sa kojima smo imali neku komunikaciju sasvim lepo govore engleski, za razliku od utiska koji smo imali o susednim Špancima.

Svaki deo zemlje koji smo posetili je različit, i šarmantan na svoj način. Naravno, ostalo je još mnogo toga što je vredno obilaska, za šta nismo imali vremena. Dalja okolina Lisabona, gradovi Obidos, Nazare, Fatima, Tomar i Evora, kao i brojne plaže i mesta na jugu koje nismo stigli da vidimo, takođe su interesantni na svoj način. Da ni ne govorim o Madeiri i Azorima, portugalskim ostrvima. Ipak, negde smo morali da „podvučemo crtu“, ali eto razloga za ponovni povratak u Portugal!