Pinćos tura po severu Španije

Ovog proleća, krenuli smo u otkrivanje novog parčeta omiljene nam Španije, misterioznog severa. Misterioznog, jer su uglavnom posećeniji neki drugi delovi ove zemlje, a i kada nekome pomenemo kao ideju putovanje na sever Španije, sledi pitanje: “A šta to ima tamo?” 🙂 Ok, jasno je da mi nismo baš objektivni, pošto smo u Španiji već bili više puta, obilazeći je deo po deo, i samo smišljamo nove planove kako da ponovo odemo tamo. O severu nismo znali skoro ništa, osim da je bogatiji od juga, da su krajolik i kultura nešto drugačiji od ostatka zemlje, da ima tu i nekih plaža, okeana, planina… Nakon preliminarnog istraživanja, rešeno je – ići ćemo i tamo kad-tad, u obilazak manjih mesta kolima, natenane, da proverimo zašto je ovaj kutak „gastronomska poslastica Evrope“.

Plan je uobličavan uglavnom uz pomoć stranih foruma (a ponajviše Fodors ovaj put), i, sredinom maja, najzad je dočekao svojih pet minuta, tj. ni manje ni više nego – 16 dana!

• Vitoria-Gasteiz – 1 noćenje,
• Burgos – 1 noćenje,
• Leon – 1 noćenje,
• Oviedo – 2 noćenja,
  • (preko mesta Llanes, San Vicente de la Barquera, Comillas)
• Santilliana del Mar – 1 noćenje,
• Santander – 2 noćenja,
  • (preko Castro Urdiales)
• San Sebastian – 5 noćenja (uz obilazak Pamplone i Hondaribie),
• Bilbao – 2 noćenja

Itinerer će možda nekome delovati naporno, 8 različitih hotela, više puta zaustavljanje na po jednu noć pa sutradan menjanje mesta, sve u svemu – svaki čas neko pomeranje. Zapravo, obilasci su planirani prilično relaksirano, budući da su gradovi manji i da nemaju mnogo „must see“ znamenitosti, muzeja koji zahtevaju mnogo vremena i slično. Akcenat je bio na uživanju i opuštanju, iako to tako možda ne deluje na prvi pogled :).

Mapa dela Španije koji smo obišli, kružni deo rute je pređen automobilom, ostatak busom

Izbor aerodroma za dolazak i odlazak je bio Bilbao, i to ipak ne zato što ga je projektovao naš omiljeni arhitekta Kalatrava, već kao najveće čvorište na severu. Putovali smo preko Frankfurta, Lufthansom, jer su sve low-cost kombinacije pale u vodu. Ništa nije moglo da se izvede u jednom danu, a nije nam odgovaralo da još više povećavamo dužinu putovanja zbog čekanja na sledeći low-cost let. O skraćenju dana boravka u korist transporta, takođe, nije bilo govora . Rešili smo da iznajmimo auto za prvi deo puta, odmah na aerodromu, i produžimo pravo za Vitoriu-Gasteiz. Kako izbor nije preveliki – u ponudi su bile samo globalno poznate agencije – opredelili smo se za Sixt kompaniju, koja je tražila najmanji sigurnosni depozit. Cena za 8 dana – 210€ sa doplatom za „no excess“ osiguranje, za manji auto B kategorije.

Po sletanju, ponovo smo čekali naš prtljag… i čekali… i čekali… izgleda da nismo ništa naučili od prošle posete Španiji kada smo ustanovili da naš prtljag ide na posebnu, non-EU traku. Prišao nam je radnik aerodroma i pitao odakle dolazimo, pa nas uputio na pravo mesto. Na pasoškoj kontroli, pitali su nas samo za povratne karte, pokazali smo i to je bilo to.

Prva stavka – preuzimanje auta. Nakon višegodišnjeg opiranja (ko je čitao ranije putopise već zna ), izvadila sam na kraju kreditnu karticu samo za ovu svrhu. Bila sam ubeđena da će proći i moja debitna Visa Classic koja uvek prolazi, ali u svim uslovima renitiranja su bili isključivi – mora kreditna kartica. I – bila sam u pravu, prihvatili su Classic bez problema (nju sam im prvu ponudila po principu „ako-prođe-prođe“) i rezervisali na njoj dupli iznos cene rentiranja plus iznos za pun rezervoar goriva (naš izbor). Dobili smo ponovo bolji auto od onog koji smo rezervisali… što ne volim kad se desi . Pre dve godine, u Andaluziji, isto smo tako dobili bolji auto pa smo po povratku kući rešili da je krajnje vreme i mi da promenimo „ljubimca“. Tako nas je taj put u Španiju izašao malo skuplje… No, to nije jedini razlog, već obično taj bolji auto bude i veći, a ja se baš ne snalazim sa tim lađama, ili bar ne prvih par dana. Dobili smo Nissan Juke, diesel, ponudiše automatik, ali nisam se dala… Gde još i to da isprobavam…  Ipak, najbolja stvar je da smo uz ovaj auto dobili i ugrađen GPS koji nas je odlično služio!

Naša prva stanica na ovom putešestviju – prestonica pokrajine Baskija,Vitoria-Gasteiz. Oko 14:30 smo preuzeli auto i, nakon trećeg pokušaja, uspeli da izađemo na put za Vitoriu. Naime, ceo sever zemlje je pokriven autoputevima čije se korišćenje plaća (i to ne malo!), a kako smo mi želeli da uživamo u predelima i laganoj vožnji… (kao i da ne plaćamo preskupe putarine), birali smo na ViaMichelin.com sajtu rute koje su besplatne. Možda smo putovali 15 – 30 minuta duže, ali nije nam smetalo. Zato je malo potrajalo dok smo pogodili pravi izlaz na besplatni put, a zatim smo do Vitorie stigli za nekih 1.5h i smestili se u hotel Sercotel Boulevard Vitoria-Gasteiz, sa besplatnim parkingom. Na putu do Vitorie smo komentarisali kako nas arhitektura više podseća na sever Portugala nego na Španiju. A trava je toliko zelena da nam je odmah bilo jasno da ova oblast sa punim pravom nosi naziv „Zelena Španija“. Doduše, i vreme je bilo tipično – oblačno sa sitnom kišicom. Nije ni čudo da je ona trava tako zelena.

Ulica u starom gradu, Vitoria-Gasteiz

Plaza de la Virgen Blanca

Odmah smo se zaputili u razgledanje. Vitoria ima simpatičan stari grad, sastavljen od nekoliko koncentričnih krugova – ulica, sa očuvanim otmenim, starim zgradama. Obišli smo stari grad, katedralu i prošetali novijim delom grada, gde je već polako počinjala turneja lokalaca kroz kafiće – tzv. txikiteo. U Španiji je običaj da se uz piće služi tapas – mali zalogaji bilo čega, može to biti i čips, kikiriki, masline, malo parče hleba sa nečim… ali, propratni običaji se razlikuju od oblasti do oblasti. Na severu, tapasi se zovu pinćosi, i  to je malo bogatija i ozbiljnija forma zalogaja. Otprilike od 20h do 23h se služe izloženi na baru, hladna i topla varijanta. Uzimaju se tako što  priđeš baru i pokažeš  šta ti se jede, ili jednostavno uzmeš sam, a zatim to gustiraš uz čašu piva (serveza) ili vina (vino tinto/blanko). Na kraju, pri plaćanju, samo kažeš koliko si čega imao i to je to. I najbitnije – uobičajeno je da se popije jedno piće u jednom baru, a zatim nastavak sledi u sledećem, itd.

Nisam bila sigurna kako ćemo se snaći sa ovom tradicijom, i da li je to baš tako ili je u pitanju izvikana priča za turiste, no – već te prve večeri u Vitoriji, sve moje nedoumice su pale u vodu. Ispostavlja se da, kada je hrana i piće u pitanju – razumemo sve jezike ovog sveta . U Vitoriji smo „probili led“ sa pinćosima, i to – ni manje ni više – četiri puta. U svakom baru smo probali drugačiji pinćo, sa inćunima, iberijskom šunkom, nečim ribljim, pečeni krompir (patatas bravas), … bilo mi je žao što ne znam uvek šta je to što probam, ali nije bilo šanse da nam objasne sve sastojke na engleskom, koji Španci ionako slabije govore. Držali smo se serveze, una kanja (mala čaša)  i tako redom… Fascinantno je da svi lokalci ovako rade, mladi i stari, porodično ili solo, i to nije nikakva fora za turiste. Bilo je hladno, oko 15 stepeni, i padala je sitna kiša sve vreme, pa nam je ova „barska tura“ baš prijala.

Levo: Restoran  El Portalón iz XV veka, na trgu Bullerías ; desno: detalj sa ulica

U hotelu smo ujutru popili kafu i spremili se za nastavak puta do naše sledeće destinacije – Burgosa. Kako smo se pomerali južnije, tako se pojavljivalo i sunce. Pozdravio nas je i naš stari drugar iz Andaluzije, maskota Osbourne bik na putu .  Do Burgosa se može stići plaćenim autoputem (putarina je oko 12€) ili besplatnom magistralom. Naš renta-GPS je imao opciju odabira ruta bez putarina, pa smo je odmah i uključili. Kako se u ovom delu izgleda non-stop nešto gradi, kombinacijom GPS-a, ViaMichelin mapa i aplikacije za telefon MapsWithMe, uspevali smo da se skoro uvek snađemo bez problema. A i kako je Španija puna kružnih tokova, kad nismo bili sigurni – kružili smo .

Tabla Castilla y León uvela nas je u novu pokrajinu i u Burgos smo stigli nakon 2h i smestili se u novi hotel u blizini novog muzeja –  Hotel Forum Evolución, koji je bio  baš lepo sređen. Auto je otišao na odmor u garažu (uz karticu hotela plaća se 9€ za ceo dan), a mi u razgledanje. U Burgosu je bilo sunčano i pošto je bila subota, svi su izašli napolje da uživaju i prošetaju, a ima se i gde. Duž obale male reke Arlanzon su prelepo uređena šetališta, parkovi, drvored, mostići… Još nismo ni prešli u stari deo grada a već smo bili „kupljeni“. Prolazimo pored Museo de la Evolución Humana  – muzej evolucije – u koji ćemo se vratiti kasnije, radi do 20h. Kako smo kročili u stari grad – Casco Histórico, izbili smo na katedralu koja je impozantna. Obišli smo je spolja, i sam ulaz, a za obilazak cele katedrale se plaća ulaznica. U pitanju je treća najveća katedrala u Španiji, i nalazi se na UNESCO listi. U katedrali je sahranjen El Cid, nacionalni heroj koji se borio protiv Mavara, i koji u Burgosu ima svoj spomenik.

Paseo Espolón, šetalište pored reke Arlanzón

Levo: kapija starog grada Arco de Santa María; desno: Katedrala i statua hodočasnika

Na trgu ispred katedrale je spomenik hodočasniku koji odmara na klupi. Burgos je jedna od stanica na hodočašću do grada na krajnjem zapadu, Santjago de Kompostela – Camino de Santiago. Ovo hodočašće je i danas veoma popularno i brojni posetioci sa svih strana sveta baš iz ovog razloga dolaze u Španiju. Postoje razne rute kroz Španiju, Francusku i Portugal, a odrednica je katedrala u Santjagu, sa moštima Sv. Jakova. Putovanje se obavlja najčešće peške, a brojni ugostiteljski objekti daju popust na smeštaj i hranu onima sa knjižicom hodočasnika. Simbol hodočašća, kao i putokaz za camino je školjka.

Školjka na trotoaru, putokaz za camino

Prokrstarili smo ulicama starog grada, a onda se vratili do Muzeja evolucije koji je veoma interesantan i tekstovi su i na engleskom. Ulaznica je 6€. U okolini se nalazi značajno arheološko nalazište Atapuerca, te je deo kolekcije muzeja posvećen upravo njemu, a procenjuje se da su ostaci pre-humanoidne vrste nađeni na ovom lokalitetu stari 800,000 godina. Zatim smo se popeli do tvrđave Castillo de Burgos, koja je u najvećoj meri uništena od strane Napoleonove vojske 1813. godine, ali se sa vidikovca pruža najlepši pogled na Burgos. Bilo je taman vreme i za novu pinćos turu. Nekoliko ulica u starom gradu bilo je krcato ljudima, stajali su napolju sa čašom i nekim neobičnim zalogajem u ruci i ćaskali, a uglavnom svi piju vino.

Pogled sa tvrđave Castillo de Burgos

U blizini Burgosa je oblast Rioja, poznata po vinarijama, koju nažalost, nisam uspela da ubacim u našu rutu, a ima se šta videti. Na primer, lep gradić Laguardia, i nekoliko arhitektonskih dragulja, koje su dizajnirali Kalatrava (vinarija Ysios) i Frenk Gehri (hotel pored vinarije Marqués de Riscal). Šteta bi bilo ostati na pivu sve vreme, pa smo za početak, prelaz napravili sa sangrijom, koja se ovako severno baš i ne pije često kao na jugu, i ne pravi se sa toliko voća. Jedan pinćo koji sam izabrala bio je sa bebi-jeguljama, što tada nisam shvatila i pitanje je da li bih probala da jesam, no – i on je bio odličan! U Burgosu nam se zaista sve svidelo – da je bilo vremena, rado bismo još ostali.

Tipičan prizor u barovima

Sutradan nas je čekao Leon. Ujutru smo popili kaficu u hotelskom baru koji je, kao i sam hotel, opremljen raznim zanimljivim nameštajem i detaljima koje sam prepoznala iz Ikea kataloga. Nedavno sam ponovo žalila što nemam blizu njihovu prodavnicu, baš zbog sitnica, jer, samo zbog njih mi se ne isplati da idem do Budimpešte. Skoro sam poručila drugarici da mi donese nešto iz Atine, i – tad mi se upalila lampica. Na severu Španije imaju dve prodavnice – jedna u okolini Ovieda, druga u okolini Bilbaoa. Pa ako stignemo, mislila sam, možda i ja premijerno posetim Ikeu.

Do Leona smo putovali oko 2h, a sunce nas je sve vreme pratilo, nigde ni oblačka. Jedva sam čekala da stignemo na odredište, jer smo se za ovu priliku častili noćenjem u, ni manje ni više, paradoru San Marco. Za paradore sam, mislim, prvi put čula u Andaluziji, kada smo posetili Rondu i videli odlično pozicionirani tamošnji parador. U pitanju je lanac državnih hotela oformljen 1928. godine, sa oko 90 hotela koji se većinom nalaze u starim, obnovljenim zdanjima od istorijskog značaja, kao što su tvrđave, dvorci ili manastiri. I – nisu preterano povoljni, ali su i zaista posebno lepi. Nalaze se po celoj Španiji, a ovaj u Leonu je iz 16. veka i nekada je bio manastir, i za tu jednu noć koliko smo u njemu proveli, bili smo oduševljeni!

Parador San Marco, na istoimenom trgu

Unutrašnje dvorište paradora

Bila je nedelja i to me je pomalo brinulo jer nedeljom skoro ništa ne radi, čak se i dosta restorana zatvara. Valjda je to za Špance porodičan dan kada se jede kući, mada smo primetili da izrazito vole da se viđaju i druže napolju. To je jedno  od mogućih objašnjenja zašto ih toliko ima u barovima i restoranima, svih generacija. Prošetali smo do muzeja moderne umetnosti MUSAC u blizini paradora, i videli da je nedeljom besplatan ulaz posle 17h, te rešili da se možda vratimo tada.

Stari grad je bio poluprazan, pa smo prvo seli da klopamo. U Leonu se uz poručeno piće dobija besplatan tapas, kao na jugu, i nisu onako izloženi na baru pa da sam biraš šta želiš da probaš. Opet menjaju pravila . Ni ovde sangrija nije uobičajena, već umesto nje služe crno vino u čaši sa ledom, uz dodatak kore pomorandže ili limete. Prošetali smo pored zgrade Casa de Botines, koju je radio poznati Gaudi, a danas je unutra izložbeni prostor i banka. Gaudi je paralelno radio na ovoj zgradi dok je nadgledao izgradnju Episcopal Palace u Astorgi, obližnjem mestu na oko 50km zapadno od Leona. U toj zgradi u Astorgi je danas muzej posvećen hodočašću Camino de Santiago.

Zaboravila sam da pomenem kako smo, na putu od Burgosa ka Leonu, videli mnogo hodočasnika koji su jednim delom puta išli paralelno uz magistralu, stazom sa zasađenim drvoredom, verovatno kako bi im se olakšalo pešačenje po vrelom kastiljanskom suncu. I u gradu ih je bilo mnogo, većinom se lako uoče po treking opremi, a u Leonu je i za njih i za nas turiste obavezna poseta katedrali, jednoj od tri najvažnije na camino ruti, pored one u Burgosu i Santjago de Komposteli. Kada smo mi bili tamo, nije bila otvorena, jer je na snazi još uvek bio zimski režim, pa je radno vreme bilo do 15h. Obišli smo je spolja i uživali malo na trgu ispred katedrale uz kaficu.

Katedrala u Leonu

Prošetali smo se uz stare zidine grada i vratili nazad do MUSAC muzeja, gde smo, nakon obilaska, bili vrlo srećni što nismo platili kartu (5€) – muzej je za nas bio potpuno gubljenje vremena. Volimo da obiđemo muzeje moderne umetnosti, ali ova postavka je bila skroz bezveze.

Vratili smo se u stari grad koji je malo živnuo u kasnijim popodnevnim satima, i zaustavili se na simpatičnom trgu Plaza del Grano, koji kao da je ispao iz neke srednjovekovne scene, a mi smo ga prozvali „trgom za opuštanje“. Seli smo u baštu jednog od kafića, ovaj put besplatni tapas je došao u obliku sira koji je bio odličan, a i dao nam je šlagvort da konačno pređemo na vino, u duhu lokalaca. Inače, u periodu kada smo mi bili na putovanju – maj mesec – sunce zalazi tek oko 22h. Dan je ogroman, za sve ima vremena, natenane se fotka, šeta… Radnje uglavnom rade do 20:30, dvokratno, tj. prave pauzu u periodu 14-16h. Zatim smo se preselili na trg Mayor, gde se konobar ponudio da nam napravi kombinaciju različitih lokalnih šunki i kobasica da probamo. Uživali smo .

Plaza del Grano

Plaza Mayor

Sutradan smo se nakon doručka muvali po paradoru, obilazeći unutrašnje dvorište i autentično nameštene hodnike, terase i salone. Postoji i vođena tura jednom dnevno za koju je potrebno prijaviti se, međutim, imaju i ispisane table sa tekstom na engleskom pa možete i sami.

Još par detalja iz paradora

Odustali smo od ideje obilaska Astorge, pošto bi to značilo 1h vožnje do tamo, pa još 3h vožnje do Ovieda (pošto smo izbegavali putarine, inače može i za 2h da se pređe ruta Astorga-Oviedo, za +18€). Zato smo natenane krenuli iz Leona oko podne. Put do Ovieda nas je vodio delom kroz planine, i tu se videla drastična razlika u vremenskim prilikama. Iz Leona nas je ispratilo sunce i skoro 30 stepeni, a nakon prolaska kroz oblake i ulaska u pokrajinu Asturija, dočekali su nas oblaci i temperatura od 15 stepeni.

Na putu ka Oviedu

Za oblast Asturija se kaže da „jedina prava Španija, a sve ostalo je osvojena teritorija“. Ovde su nastali prvi kraljevi Španije, a i danas španski prestolonaslednik nosi titulu princa od Asturije. Mavari u svojim osvajanjima Iberijskog  poluostrva nikada nisu došli dovde. U Oviedu smo, za promenu, spavali dve noći, da malo predahnemo. Stigli smo za otprilike 2h iz Leona, uzbuđeni zbog hotela koji nas je čekao – Ayre hotel Oviedo, u okviru kongresnog i tržnog centra Modoo, koji je dizajnirao Kalatrava. Parking se dodatno plaćao pa smo auto ostavili na besplatnom javnom parkingu kod stare bolnice, pet minuta od hotela. Smeštaj je bio odličan, iz potpuno starinske sobe prešli smo u ultra-modernu, ali – sve mi to volimo . Kompleks je potpuno u Kalatravinom stilu, bela betonska konstrukcija sa organskim asocijacijama – meni je ličila na skakavca. Sobe „lebde“ visoko iznad tla u zadnjem  delu.

Kalatravin kongresni centar

Starim gradom Ovieda dominira katedrala San Salvador, ali su okolne uličice i trgovi bili poprilično prazni. Možda je za to kriv radni dan ili hladno i kišno vreme, tek, nismo bili oduševljeni. Došli smo do novijeg dela grada sa prodavnicama i tu je već bilo više sveta. Po preporuci iz hotela, potražili smo „vinsku ulicu“ iza autobuske stanice, da nastavimo sa tradicijom pinćosa i novootkrivenim ukusom za vino. U ulici su sa obe strane nanizani barovi, mi smo izabrali jedan, pa drugi, i ponovo pili vino iz Rioje, mada smo već naučili da u ponudi imaju i vina iz doline Duero reke (u Portugalu Duoro), kao i iz oblasti Navara. Čaša vina je obično 1.5-2€, a pinćo uz nju 2-3€. Tako smo završili dan, a sutra ćemo već morati da degustiramo lokalno piće – sidru, koja takođe ima svoju ulicu u Oviedu – Gascona.

Levo:  katedrala San Salvador; desno: gradska kuća

Sutradan je bio shopping dan i lagan dan. Vreme je i dalje bilo hladno i oblačno, pa nije bila prevelika šteta provesti ga u tržnom centru. Odvezli smo se van grada, prvo do pominjane Ikee gde sam ja mogla danima da ostanem, ali šta vredi kad avionom malo šta možemo preneti. Ipak, nije da nismo baš ništa uzeli, a koliko će biti teški koferi u povratku – ostaje da vidimo! Odmah pored Ikee je tržni centar Parque Principado, a zatim Media Markt, prodavnica tehnike. Svako je tu našao neku zanimaciju za sebe. U povratku smo svratili do brda u okolini grada sa lepim pogledom i dve pre-romaneskne crkve iz 9.veka – San Miguel de Lillo i Santa María del Naranco – nešto što se, kažu, ne viđa baš često u ovako očuvanom izdanju.

Levo: San Miguel de Lillo; desno: Santa María del Naranco

U gradu smo otišli do poznatog trgovinskog lanca El Corte Ingles, gde je moj dragi rešio da kupi nešto od tehnike – kakvo je to sporazumevanje bilo, pa to se ne može opisati! Kako niko od prodavaca ne zna engleski, mi razumemo vrlo malo španskog, a trebalo je ponešto pitati, proveriti, precizirati, uzeti tax-free obrazac… bila je to prava komedija, u kojoj je, pored nas, učestvovalo i pola osoblja tržnog centra, ali i Google Translate . Nekako smo uspeli, svi zajedno, da se sporazumemo i red je bio da se uspešna kupovina proslavi u pomenutoj ulici sa sidrerijama – barovima gde se toči sidra (jabukovo vino,cider – sajder). Kao kasnija posledica celog ovog događaja je učenje španskog pomoću Duolingo aplikacije na telefonu do kraja putovanja, i evo, još nismo odustali . Posle smo dodali i aplikaciju Memrise, više fokusiranu na pamćenje reči.

Izabrali smo jedan bar i gledali šta rade lokalci. Flaša sidre se dobije za sto, između sipanja se zatvara čepom da ne bi izvetrila, a sipanje je zapravo – pravi događaj. Fora je u tome da treba da se sipa sa velike visine, oko metar, i to malo po malo, dovoljno tek za par gutljaja pa onda pauza. Konobari sipaju svima po rundu, popije se odmah dok još ima mehurića, pa čekaš sledeću rundu. Pod je potpuno lepljiv od prosute sidre, a vazduh težak. Meni se piće nije baš dopalo, bilo je kiselo i ličilo mi je nekako na rasol ili nešto slično. Dragi je, sa druge strane, sve vreme imao osmeh na licu. Popili smo dve flaše, da ispoštujemo domaćine. Na drugim mestima smo kasnije viđali i da gosti sami sebi sipaju, kao i da postoje posebne aparature za samostalno sipanje ovog pića. Veče smo završili u ulici Av. de Galicia u blizini hotela, gde ima lepih barova i restorana. Na naše iznenađenje, po čak drugi put smo spavali u istom hotelu .

Levo: Ulaz u ulicu Gascona sa sidrerijama; desno: flaša lokalnog pića, sidre

Čekao nas je „obalski dan“, a vreme baš i nije htelo da sarađuje. Zaputili smo se prvo ka Llanes-u, obalskom mestu koje je meni izgledalo simpatično na slikama. U mestu postoji veliki, besplatan parking, pa smo tu ostavili auto i susreli se sa prvom plažom – Sablon. Okean . Jeste bilo tmurno i oblačno, ali voda je voda, a ja vodu obožavam. Prošetali smo mestom i popili kafu, ali nismo bili nešto posebno očarani, možda je sve to malo drugačije u letnjoj sezoni.

Plaža Sablon u mestu Llanes

Sledeća stanica bilo je mesto San Vicente de la Barquera. Put vodi kroz predivne predele celom severnom magistralom, takvo zelenilo nismo nikad videli. U blizini je nacionalni park Picos de Europa, čije smo vrhove sve vreme nazirali u daljini, kao i nekadašnji španski moreplovci pri povratku sa istraživačkih pohoda –  tako su ovi vrhovi i dobili ime Vrhovi Evrope. Bio je oblačan dan pa je u njihovom pravcu bilo baš sivih i teških oblaka, verujem da je inače predivno šetati se ovim planinama. Venac se proteže kroz tri oblasti – Leon, Asturiju i Kantabriju, i postoje zanimljive rute sa svake strane. Na primer, iz dela kojim smo se sada kretali, mogli smo da odemo putem za Cangas de Onis (prva prestonica Kraljevine Asturije) i jezera Ercina i Enol, ili kasnije za Potes, odakle se stiže do još jednog paradora i žičare Fuente De. Vrh se nalazi na 2650m nadmorske visine, i iako bi zaista bilo divno uživati u krajoliku, mi smo ipak ostali bliže obali. U San Vicentu smo auto takođe ostavili na besplatnom parkingu i već na prvi pogled se oduševili ovim malim mestom sa neobičnim geografskim položajem. Došli smo oko 14h i plaža je bila ogromna, sa brojnim nasukanim ribarskim čamcima.

Prošetali smo mestom i slikali ga sa svih strana, a onda su se ponovo skupili oblaci i počeo je pljusak, pa smo se sklonili na kaficu, čekajući da prestane. Oko 17h, kada smo krenuli dalje, nasukanih čamaca više nije bilo, svi su – plutali. Ne, nije pao baš toliki pljusak , već je u pitanju bila plima, a nama je to bilo baš interesantno, jer do sad nismo videli kako „radi“, tako direktno.

Prizor na dolasku…

Prizor u odlasku  

Pratili smo dalje znake za Oyambre park i plaže i one su nešto predivno, opet, zavisi u koje doba dana ih posetite. Mi smo na jednom mestu bukvalno posmatrali kako talasi plime putuju od ulasku u malu plažu i polako popunjavaju prostor a zlatni pesak nestaje. Ima dve, tri plaže, park nije velik, ali su veoma lepe, a još bi verovatno bile i lepše da je bilo više sunca. No, svejedno smo neko vreme odmarali posmatrajući talase i uživajući u prirodi.

Plaža u parku Oyambre

Plimski talas

Stižemo u sledeći gradić, Comillas, koji nam se na prvi pogled dopada ali vreme se ponovo kvari, već nam je i hladno, te kada ponovo počne da pada kiša, odustajemo i rešimo da ćemo se sutra vratiti da obiđemo grad. Smeštaj za ovu noć nam je u obližnjem selu, Santilliana del Mar. Selo je potpuno očuvano sa kamenim kućama i ulicama, kao da vas je neko bacio u srednji vek. Popularno je kao izlet kada ste u ovom delu Španije, za šta možda može da se zahvali Sartru koji je u noveli „Nesanica“ napisao da je to „najlepše selo na svetu“. Prošavši uskim uličicama, nekako smo se spakovali na parking iza smeštaja za tu noć, praćeni kišom. Domaćin Rafael nam je bio na usluzi šta god da nas je zanimalo, te je topla preporuka za smeštaj Casa del Organista. Dobili smo preporuku za par restorana i mesta za pinćose, i krenuli u kratku šetnju.

Cveće na balkonima, tišina, mir, kaldrma, ptice koje pevaju – mesto zaista pruža sve uslove za idiličan odmor. No, bilo je zaista hladno pa smo ušli u jedan od barova da se zgrejemo i probamo lokalne pinćose, za početak. Tu smo na svakom stolu videli mašinu za sipanje sidre. Kasnije smo još klopali „ponudu večeri“ (menu del noche) u preporučenom restoranu La Villa, ja sam probala lokalni specijalitet fabada – džambo pasulj sa kobasicom čorizo, a u ponudu je bila uključena i boca vina. Oblast Asturija je inače poznata i po veoma dobrim i jakim sirevima, naročito je poznata vrsta cabrales.

Levo: kamene kuće u Santiliani; desno: aparat za sipanje sidre

Sutradan ujutru, kroz prozor nam se čini da vidimo parče čistog neba bez oblaka, pa razmatramo da li još sanjamo! Izlazimo da lepo obiđemo mestašce po sunčanom vremenu, pre nego što nastavimo dalje. Santilliana inače može da se pohvali sa čak dva paradora na tako malom prostoru, međutim, kada sam pravila rezervacije smeštaja – u njima više nije bilo mesta.

Levo: uličica Rio; desno: romaneskna crkva, Colegiata

Čini se da je dobra bila odluka da se naknadno vratimo u Comillas, jer dan obećava. Rafael nam predlaže da još usput svratimo do šume sekvoja, koja ima „tek“ 50 godina, a zasadio je neki američki turista i sada je to već pravi park. Planiramo još da obiđemo i Altamira muzej, mada u pravu pećinu sa preistorijskim crtežima više nije moguće ući zbog štetnog uticaja na crteže. Comillas-u ovaj put prilazimo sa obale i odmah se oduševljavamo plažom. Parking je besplatan i mi – najzad – uživamo na suncu! Sve oko nas je zeleno i plavo. Plaža je dugačka i po tragovima na pesku se vidi dokle voda dolazi kada nastupi plima. Iznad plaže je nekoliko park-vidikovaca, sa najzelenijom travom i penjemo se do njih.

Plaža u Comillas-u

Pogled na spomenik Markizu Comillas-a, na vidikovcu iznad plaže

Zatim smo pokušali da nađemo put do Univerziteta Pontificia Comillas, koji sve vreme vidimo na uzvišenju, ali nikako da shvatimo kako da dođemo do njega. Na kraju smo parkirali na ulici ispred ulaza, zapravo je trebalo da se samo zaputimo kroz ulaz i čuvar bi nas pustio. Ulaz je besplatan za park, a za sam univerzitet se plaća ulaznica – kada smo mi bili, već je prošlo radno vreme. Park je predivan, drvored prati prilaz Univerzitetu koji se renovira, a pogled sa vrha na Comillas je predivan. U gradu se, pored zgrade Univerziteta, ističu još neo-gotička palata Sobrellano i El Capricho – malo Gaudija u Kantabriji. Nekada je unutra bio restoran, a danas se samo iznajmljuje za razne proslave i skupove. Može se obići uz ulaznicu od 5€, no, shvatili smo da baš i nema nešto posebno da se vidi unutra te smo preskočili posetu. Spuštamo se u centar gradića, još malo šetamo i polako napuštamo simpatični Comillas, koji nam se ba svideo. Šalim se kako je meni dovoljno samo malo mora i sunca i već sam zadovoljna. Ipak, Comillas je zaista lepo sređen mali grad, nema šta.

Univerzitet Pontificia Comillas

Pogled na Comillas

U odlasku, pre uključenja na autoput za Santander, napravili smo pauzu u pomenutom parku sekvoja. Tu su bili putari sa mašinama koji prave veći parking i odvajanje sa glavnog puta za posetioce ovog malog nacionalnog parka. Svi su se potrudili da pomognu meni za volanom , tj. da mi kažu gde da stanem da im ne smetam. Put-staza kroz šumicu je kratka, ali visoka stabla prava kao strela ipak ostavljaju utisak na nas i zamišljamo kako će tek izgledati kada svi sada zovu ove sekvoje „mladim“.

U parku sekvoja

Zatim produžavamo dalje za Altamira muzej, na nekoliko kilometara od Santilliane. U pećini Altamira nađeni su neki od najstarijih pećinskih crteža, stari oko 16,000 godina. Prava pećina je zatvorena za posetioce kako bi se sprečilo propadanje crteža, i iako je 2010. razmatrano da se ponovo učini dostupnom, špansko Ministarstvo kulture je ipak odlučilo da pećina ostane zatvorena. Umesto toga, napravljena je veštačka replika pećine i ona se posećuje u zakazanim terminima na po pola sata. Ulaznica košta 3€, i prvo se može obići muzej (opisi su i na engleskom), a onda i pećina. Za obilazak je potrebno oko sat, sat ipo, i mislim da ipak vredi, iako se ne ulazi u originalnu pećinu.

Nakon obilaska, produžili smo za Santander, glavni grad pokrajine Kantabrija, gde smo imali rezervisane dve noći. Stigli smo u hotel – školu kuvanja Hotel Escuela Las Carolinas oko 19h, na raspolaganju je bio besplatan parking što nam je odgovaralo, ali je i malo dalje od centra. Bili smo baš umorni taj dan, ali smo se ipak prošetali po gradu i, već po tradiciji, obišli par barova sa pinćosima, a završili veče u interesantnom Masamadre restoranu  sa raznim neobičnim fast-food jelima. U Santander inače pristaju brodovi redovnom linijom iz Engleske, Ryanair takođe leti odatle pa je prisutno više posetilaca iz ove zemlje,  a primetili smo i da ugostitelji više znaju engleski nego do tad. Ali – mi smo se dali na učenje španskog i sad nema odustajanja! Vino tinto – dos kopas, još smo na tom nivou, ali napredujemo polako!

Malo smo se razočarali što u Santanderu u starom gradu, nema kao do tad skoncentrisanih barova u pojedinim ulicama, već su više razbacani unaokolo, pa moraš malo više da se pomučiš da nađeš neki koji ti se dopada. Zaboravih ranije da pomenem, u Španiji su bili izbori tih dana, i svuda su bili prisutni propagandni materijali. Ipak – ne baš svuda – ono što me je oduševilo u ovim manjim mestima koja smo obilazili prethodnih par dana, jeste što na najprometnijim mestima u gradu ima predviđen pano gde se lepe plakati političkih partija, a ne svuda po fasadama i ogradama. Moram priznati, te prve večeri u Santanderu, grad nam i nije imao neki poseban „šmek“. Pešice smo se vraćali u hotel koji je na uzvišenju, prilično umorni, ali zahvalni španskim vlastima što su tako pažljivi pa grade pokretne stepenice tamo gde su ulice veoma strme, to smo već snimili prilikom odlaska u centar. Avaj! Izgleda da španske vlasti isto tako smatraju da mi koji se vraćamo iz grada iza ponoći možemo i pešice da se penjemo – stepenice nisu radile!

Sutradan ujutru – opet oblačno. Grrr… e pa stvarno, dokle više! Demonstrativno ostajemo duže na spavanju, gustiramo doručak, piskaramo, surfujemo, učimo španski, tek, u tom našem buntu – vreme se razvedrava . A – danas je dan za plažu, tako da je to idealno. Bilo nam je previše da pešačimo od hotela do gradske plaže Sardinero, pa smo uzeli bus br. 5 , karta je 1.3€ i kupuje se od vozača. Mogli smo da idemo i kolima, ali nas je mrzelo, više nam je odgovaralo da posle šetamo. Santander ima ogromnu, lepu gradsku plažu El Sardinero dugačku 2km, i još nekoliko manjih. Ova plaža je jedna od najčistijih plaža u Evropi, ili se bar tako hvale. Šetalište uz plažu je komplet sređeno, sa dosta zelenila, klupica… Videli smo brojne surfere koji, opremljeni posebnim odelima, odlaze hrabro među talase, a bilo je i onih koji su se sunčali. Bili smo oduševljeni svime oko nas, i uživali smo u pogledu na okean u parkiću-vidikovcu Parque del Piquío.

Park Parque del Piquío i pogled na plažu Sardinero

Sa jedne strane zaliva se nalazi svetionik, velika šuma-park Parque de Cabo Mayor i golf tereni, a na drugom kraju je La Magdalena poluostrvo, na koje smo se kasnije zaputili. Pitali smo jednog lokalca koji se tu zadesio da nas fotografiše, a onda se on sit ispričao sa nama – na španskom! Tražio nam je mapu da nam pokaže šta još zanimljivo ima da se obiđe, rekao nam da klopamo u starom gradu jer su tu na obali svi restorani prilično skuplji, pričao koje zemlje on voli da posećuje… jedva smo pola razumeli, a i time smo bili zadovoljni, stvarno moramo naučiti taj španski, pogotovo jer ne sumnjam da ćemo nekad ponovo doći u Španiju.

El Sardinero gradska plaža u Santanderu

Šetali smo obalom do sledeće zanimljive stanice – poluostrva-parka sa divnom kraljevskom vilom Magdalena i par lepih plažica. Ne mogu ni da opišem koliko je ovde sve lepo sređeno, bili smo očarani i sami smo sebi već postali pomalo smešni kako svaki čas govorimo: „Vidi ovo! … A vidi ono!“ I ovde se nalazi mali svetionik, može se provozati turističkim vozićem, a na početku poluostrva je mali vodeni park sa morskim lavovima, fokama i pingvinima. Pogled na Sardinero plažu odavde je fenomenalan, i uopšte, baš smo uživali.

Palata Magdalena na istoimenom poluostrvu

Šetnju do centra grada smo nastavili uz zaliv koji vodi do luke (Bahia de Santander), lepim šetalištem Av. de la Reina Victoria, gde se oduševljenje uređenim parkovima i plažama nastavilo (mapa plaža u Santanderu). Više nismo ni komentarisali već smo ćutke upijali sve oko nas i uživali. U gradu smo seli na „koficu“ – pivnica Sirena nudi pivo u flašicama od  0.2l koje se služi u kofici sa ledom, i sumirali utiske. Kao što se može pretpostaviti, bili smo više nego pozitivno iznenađeni doživljajem Santandera tog dana. Sigurno je tome doprinelo i lepo vreme, ali je grad, u celini, veoma lepo sređen, čist i doteran, sa puno zelenila. Kažu da postoji svojevrsno rivalstvo između Santandera i San Sebastijana, ostaje nam da posetimo ovaj drugi pa da damo sud. Jedno je sigurno, oblast Kantabrije bi mogla biti odličan izbor za letovanje, ako vam ne smeta nešto hladnija voda. Jer, plaže su fantastične, a evo i spiska nekih od najlepših, sa kog smo mi videli samo par. Kako smo se nešto ranije vratili u hotel, pokretne stepenice su nas ovaj put častile vožnjom uzbrdo.

Plaža Peligros koja gleda na zaliv i gradić Somos

Novi dan i poslednji sa autom – došlo je vreme da se rastajemo. Trebalo je da ga vratimo na aerodrom do 15h, pa smo po odlasku iz Santandera napravili kraću pauzu u mestu Castro Urdiales, taman za šetnju i kafu. Nalazi se na oko 60km od Santandera, na putu za Bilbao. Mesto je simpatično kao usputna stanica, sa starim zidinama i gotskom katedralom Santa Marina sa jedne, i plažom sa druge strane. Ovaj put smo auto parkirali u podzemnoj garaži u centru, nije bilo nekog besplatnog. Za dva sata parking je bio oko 3€. U ovom kraju se nalaze fabrike za konzerviranje inćuna, u Santoni i Laredu, koji se pogotovo koriste za pripremu pinćosa. Mi ih obožavamo pa smo maksimalno dali sebi oduška, pošto su kod nas ipak malo skuplji. U Španiji je teglica koštala par evra, doduše na aerodromu je ista takva koštala skoro 12€ . Na tu aerodromsku cenu smo se mi, zajedno sa još nekim strancima, samo slatko nasmejali!

Pogled na marinu, katedralu Santa Marina i svetionik-tvrđavu Santa Ana

Crkva Santa Marina

Pogled na plažu Brazomar

Poslednju deonicu brzo prelazimo i stižemo na aerodrom u Bilbaou, iscedivši rezervoar kako bi ga vratili što praznijeg. Prilikom preuzimanja auta smo platili pun rezervoar goriva i u tom slučaju se vraća prazan, a ako ostane nešto goriva u autu – ne dobija se novac nazad. Po dolasku u Oviedo smo sipali gorivo za još 20€ (1l dizela je oko 1.2€) i to je bilo sve, a prešli smo ukupno 920km. Kad pomislim da smo toliko, pa i više, prešli na letovanju na Kritu, nije mi jasno šta smo tamo radili . Definitivno se kružne putanje mnogo više isplate, kilometarski. Auto nas je odlično poslužio, a posebno GPS koji se inače uvek dodatno plaća. Razdužili smo se za nekoliko minuta, i rekoše da će iznos koji su rezervisali na mojoj kartici biti otkazan, a zatim skinut originalni iznos rentiranja plus gorivo. Kad će to biti – zavisi od banke. Na aerodromu smo potražili sledeći bus za San Sebastijan, naše sledeće odredište.

Do San Sebastijana se može stići ili direktno sa aerodroma kompanijom PESA (skuplja varijanta, karta je 16.75€ u jednom pravcu), ili otići prvo do bus terminala u Bilbaou, pa onda ALSA busom do San Sebastiana (oko 10€ ukupno). Kako je nas mrzelo da se muvamo sa prtljagom po stanicama, izabrali smo prvu varijantu i sačekali sledeći bus u 14:15 (idu na sat vremena), karte se kupuju od vozača, a put traje 1h 15min. Stižemo u San Sebastijan i opet je hladno . Glavna autobuska stanica je dalja od centra, nekih 20 minuta peške, na trgu Plaza Pio Doce. Narednih 5 noći smo smešteni u pansionu Altair, u delu grada koji se zove Gros. Htela sam da u ovom gradu iznajmimo neki stančić preko Airbnb-a, budući da ostajemo više dana, a dopalo nam se prošle godine u Parizu kako to izgleda. Međutim, dok sam stigla do konačnih datuma za putovanje, ponuda je planula – San Sebastijan je poprilično tražen, i generalno je nešto skuplji grad (a imala sam divan stančić na umu…). No, ni naš pansion nije delovao loše, i soba je imala gotski kameni prozor, kako sam tražila .

Malo odmaramo, a onda idemo u šetnju do Casco Veijo – starog dela grada, jer – subota je i treba se pridružiti masi koja krstari barovima i isprobava pinćose. San Sebastijan se možda može nazvati i prestonicom pinćosa, ponuda je ogromna, pa nije loše znati imena nekoliko mesta, tek dok sami ne izaberete svoje favorite. Od domaćina smo dobili mapu sa preporučenim pinćos barovima, a istražili smo i preporuke sa sajta todopinxtos, pa ćemo probati neke od njih. Na ulicama je velika gužva, ima i mnogo turista, pogotovo Francuza i Engleza. Prvi bar koji probamo je Sirimiri u ulici 31 de Agosto, i odličan je, opušten i sa dobrom ponudom. Pinćo je 2.5€, a mogu se naručiti i porcije za 5€ i više, od kojih preporučujemo pečene krompire sa tri sosa, što već znamo da kažemo i na španskom – patatas bravas con tres salsas, bravo za nas . Gužva je ogromna, a ljudi se zadržavaju otprilike po pola sata pa idu u sledeći bar. Sledeći sa spiska bio je A Fuegro Negro. Njega slobodno preskočite, vrlo je skup a pinćosi su simbolični. Ovde smo se baš razočarali, ali valjda to tako treba, zbog ravnoteže u prirodi. Pokušali smo više puta da uđemo u Atari, ali nikako nije bilo mesta. Za kraj smo posetili La Viña i pojeli preporučeni tart od sira, uz koji najbolje ide šeri, po preporuci konabara – njam! Dakle, definitivno, atmosfera u starom gradu u periodu od 20 do 23h je neverovatna! Puni utisaka (a i punih stomaka!), završavamo naše prvo veče u San Sebastijanu.

Levo: Bar Sirimiri; desno: Bar Sport

Pansion u kom smo smešteni zauzima dva sprata stambene zgrade i simpatično je sređen, mada se sve čuje pa ako biste duže da spavate – neće baš ići. Sutradan – šta reći – oblacima se baš sviđa iznad San Sebastijana. Gledamo vremensku prognozu, ali većina planiranih izleta nam je tu po okolini, pa je svuda slično vreme. Rešavamo da odemo malo dalje, u Pamplonu, koja je „preko brda“ i dalje od obale, pa bi tamo trebalo da bude sunčano vreme. Do Pamplone se stiže busem sa glavne stanice, za oko 1h, a busevi kompanije CONDA voze na svakih sat vremena. Karte se kupuju online, na njihovom šalteru ili automatu u blizini glavne stanice. Povratna karta je 15€. Dok putujemo, prolazimo kroz oblake i sitnu kišu, preko planina, i meni je ovaj put drago što ne vozim, dovoljno mi je bilo slično iskustvo na putu za Oviedo. U jednom trenutku se dalje od bankine pored puta ništa nije videlo. Međutim, kako smo krenuli da se spuštamo, raziđoše se oblaci i eto nama ponovo sunca. Autobuska stanica u Pamploni je podzemna, ispod velikog parka sa ostacima tvrđave, u blizini centra grada. Tražimo lepo mesto za kaficu, da se razbudimo od dremkanja usput, a i da kupimo neki zakasneli doručak. Utom ugledamo nešto što je ličilo na pekaru. Toplo je preporučujem – Horno Artesano  – sa ulaza se kreće od pekare, zatim slede kolači, kafić i izloženi pinćosi, a potom je na kraju restoran. I sve je jako lepo sređeno, a i ukusno!

Horno Artesano

Kako je bila nedelja, dosta toga nije radilo, ali mi smo ionako planirali samo opuštenu šetnju. Prošli smo kroz stari grad, koji je delovao u prilično lošijem stanju u odnosu na druge gradove. Od lokalnih gurmanluka (jer, ništa bez njih), privukao nas je izlog sa fišecima punim kockica kobasice iz Salamanke, kako prodavac reče – najbolje iz cele Španije . Naravno, morali smo da probamo, uz Estrell-u, mada nam se špansko pivo baš mnogo i ne dopada.

Levo: Uličica u Pamploni; desno: fišeci sa kobasicama

Stigli smo do zidina grada i lepog parka iza katedrale, po gradu su se mogli sresti samo turisti, te opet pomišljam kako domaći nedelju verovatno provode kući. Pamplona je najpoznatija po letnjem festivalu San Fermin, kada stotine ljudi trči ulicama jureći se sa bikovima, a trka kulminira na Plaza de Toros, u koridi. Hemingvej je bio očaran ovom tradicijom i više puta posetilac festivala, pa je i pisao o njemu u knjizi „Sunce se ponovo rađa“. Njegova bista postavljena je ispred koride, u aveniji koja takođe nosi njegovo ime. Mimo festivala, Pamplona je simpatičan grad koji ipak, nema „ono nešto“ zbog čega bih poželela ponovo da dođem. Mi smo ovde proveli lepo, mirno popodne i iskoristili sunčano vreme. Još jedno lepo mesto za preporuku je bašta kafića Meson del Caballo Blanco, na vrhu zidina starog grada sa predivnim pogledom i mirnom atmosferom, baš smo uživali.

Bašta za odmor

Levo: Pogled sa gradskih zidina; desno: skulptura isped koride

Nazad u San Sebastijan, ponovo kroz oblake i kišu. Malo smo prošetali poznatom plažom La Concha, tek da je vidimo i u ovom, sivom izdanju. Još uvek se nadam da će se narednih dana razvedriti, pa ne žurim sa donošenjem zaključaka o samom gradu, jer je mnogo drugačije kada je negde hladno i kišovito. Ipak, to mi na primer, u Brižu nije smetalo da se bespovratno zaljubim u ovaj gradić. San Sebastijan me još nije osvojio, ako zanemarimo hranu . Koga zanima, na nekih 6km se nalazi gradić Astigarraga, sa brojnim poznatim sidrerijama koje nude degustacioni ručak u ogromnim halama, nešto slično minhenskim velikim pivnicama. Set meni sa lokalnim specijalitetima se kreće oko 20€, uz svežu sidru pravo iz bačvi. Ovde se nalazi lista sidrerija koje se mogu posetiti. Kako se nisam baš oduševila ukusom ovog pića, nisam insistirala da idemo, iako je ceo doživljaj verovatno zanimljiv. Eto predloga za buduće putnike! 

Katedrala u San Sebastijanu

Plaža La Concha u tmurnom izdanju

Don Kihot i Sančo Pansa

Novi dan i stara vremenska prognoza, već zvučim kao pokvarena ploča. Malo švrljamo po prodavnicama do popodnevne pauze (otprilike 14-16h), i ispred gradske pijace ručamo, smišljajući šta dalje u gradu koji i nema baš previše sadržaja na zatvorenom. Jedna od opcija je Sao Telmo muzej baskijske kulture, u kome je utorkom besplatan ulaz (inače 6€). Tamo ćemo. Od izleta smo razmatrali Hondaribiu, Getariu, ili predgrađe Pasai Donibane. Svuda je kišno i hladno kao i u San Sebastijanu, pa biramo mesto za koje nam je najmanje žao ako propusti šansu da bude viđeno po lepom vremenu. Prvo odlazimo do muzeja i opušteno se krećemo ka ulazu, kada nam se obraća radnica i kaže da je muzej zatvoren ponedeljkom. Hm? Da, ali danas je… utorak?

Izgleda da smo već predugo na putovanju, jer više ne znamo ni koji je dan – dobar znak da smo se pošteno odmorili. Ništa onda, vratićemo se sutra, a sada odlazimo do trga Guipúzcoa (ime jedne od tri baskijske regije), odakle kreću ekspres busevi za Hondaribiu, kao i za Pasai Donibane E1 u koji smo se zaputili. Karta je 1,65€ u jednom pravcu i kupuje se kod vozača, a vožnja traje nešto manje od pola sata. Tri obale okružuju mali zaliv Pasai – San Pedro, Donibane i Antxo. Ovde se nalazi luka, sa teretnjacima, brodogradilištem, a u okoloni su i nekakva postrojenja za preradu otpada. Ne deluje baš primamljivo, a razlog zbog kog sam htela da zavirimo ovde su simpatične zgradice raznih boja sa terasama restorana koji gledaju ka vodi, tek, izgledalo je interesantno za kratku šetnju i eventualno neku klopu. Postoji mali čamac koji na svakih 10-15 minuta prevozi putnike iz Donibanea u San Pedro, po ceni od 0.7€. Sad kad sam bila, reći ću samo – ne trošite vreme. Zaista ništa posebno nema da se vidi, jeste da je padala kiša, ali sumnjam da je i po lepšem vremenu mnogo zanimljivije. Prošetali smo se, i, kako nam se nije dopalo, vratili se nazad u San Sebastijan sledećim busom. Veče smo proveli u delu grada gde nam je bio smeštaj – Gros, i probali nekoliko pinćos barova, za preporuku je Bergara. Kiša nas je oterala malo ranije u hotel, no, ne pre nego što smo smazali dva, tri pinćosa.

Pasai Donibane

Nakon što smo proverili da je zaista utorak, otišli smo u Sao Telmo muzej koji se nalazi u starom manastiru. Audio vodič je besplatan, a u samom muzeju su natpisi na euskara i kastiljanskom,  dok su dostupni kartoni za poneti u svakoj prostoriji, sa objašnjenjima na francuskom i engleskom. Postavka nije loša za upoznavanje sa lokalnim baskijskim običajima i kulturom, kao i da se „ubije“ par sati kišnog vremena.

Muzej baskijske kulture, Sao Telmo

Kako nam je ovo pretposlednji dan u San Sebastijanu, nemamo još puno vremena da se nadamo prolepšanju, pa odlučujemo da popodne odemo do mesta Hondaribia, na samoj granici sa Francuskom. Do tamo vozi bus E20 i E21, brži i sporiji, sa više stanica, a cena je ista – 4,2€ povratna karta. Brži bus ide na sat vremena, a oba kreću sa trga Guipúzcoa gde možete proveriti raspored. Kako smo mi došli u neko međuvreme, ušli smo u sporiji bus koji je prvi kretao, vožnja traje oko 40 minuta. Može se koristiti i voz, ali nama je ovako bilo jednostavnije, nema presedanja. Hondaribia je manje ribarsko mesto koje preko vode gleda u susednu Francusku i gradić Hendeye (do njega vozi voz). Gledali smo i mi, izašavši iz busa na sitnu kišu i hladan vetar, preko puta u Francusku gde je nebo bilo vedro, kao da nevidljiva granica i njega deli od nas .

Levo – Španija, desno – Francuska

Krenuli smo u šetnju obalom, prošli pored marine, turističkog biroa i plaže. Polako su se i oblaci razilazili i prolazila je siesta – obično za vreme iste viđamo samo turiste po ulicama. Sada su i đaci izmileli iz škole i svi su u šetnji. Oduševili smo se parkićem za najmlađe, gde je grupa dece do nekih 5-6 godina imala neki kao čas – u pitanju je park za vožnju bicikala, rolera, skejtova – onako mali, bili su vrlo okretni i simpatični. Prošetali smo kroz nekoliko centralnih ulica sa karakterističnim šarenim balkonima, a onda i starim gradom. Mesto je baš lepo uređeno, sa puno cveća, a ima i svoj parador (palata Karla V) – sa odličnim pogledom. 

Gipuzkoa Plaza, Hondaribia

Nakon što smo svuda zavirili, kratko smo pauzirali na jednom trgu, a onda uhvatili bus za San Sebastijan u 20:15 (poslednji brzi bus,  vozi se oko 25 minuta). Bilo je već vreme za večeru, tj. za  novu turu pinćosa. Pre puta sam razmatrala i neke preporuke za povoljne i dobre restorane, računajući da nećemo sigurno baš svako veče da jedemo te „zalogajčiće“, ali ispostavilo se da ne uđosmo ni u jedan . Ove večeri omiljeni Sirimiri nije radio (utorak), ali smo zato uspeli da uđemo u susedni Atari, preporučeni bar gde svih prethodnih dana nismo uspeli da neđemo mesto ni za stajanje. Ovde sam pojela možda i najbolji pinćo na celoj ovoj gastronomskoj turi! To je bila jednostavno kombinacija iz snova, recimo namaz od crnih maslina, sušeni paradajz, orah, lokalni tvrdi sir, inćun i kao „šlag na torti“ parče iberijske šunke. Inače su im kombinacije ribe, morskih plodova i mesa uobičajene, pa smo se i mi navikli. Posetili smo još Sport Bar, takođe za preporuku.

Naš poslednji dan u San Sebastijanu – verovali ili ne – osvanuo je sunčan! Trljali smo oči da proverimo, ali da, to je sunce sijalo kroz prozor. Pravac napolje, u celodnevnu šetnju, odlazak na plažu i penjanje na brdo Igueldo. Kad smo stigli do početka plaže La Concha – šok – ljudi se uveliko sunčaju, a neki su se i kupali. Od početka ove  plaže, kod starog grada, pa sve do brda Igueldo na drugom kraju zaliva treba oko 45 minuta peške. Mi smo tu razdaljinu prešli za bar tri puta više vremena, pošto smo non-stop stajali, te da slikamo, te da nešto prezalogajimo, pa malo samo da sa klupice na šetalištu zurimo u vodu… Ipak su sunce i voda dobitna kombinacija, i sva sreća da smo uspeli da vidimo San Sebastijan u dobrom svetlu. Negde na sredini plaže La Concha se nalazi La Perla Thallaso Spa, sportski i welness centar, jedino zdanje koje izlazi baš na samu plažu (hm, trebalo je možda ovde da dođemo dok su bili kišni dani, pa mi vreme ne bi smetalo ). Ispod šetališta su tuševi, toaleti, škole surfinga i kajaka…

Reka Urumea

Gradska kuća

Plaža La Concha

La Perla

La Concha se završava malim stenama, koje je odvajaju od sledeće plaže – Ondareta, nešto manje i mirnije. Tu gde se razdvajaju ove dve plaže je palata Miramar sa lepim parkom, ispod kog prolazi tunel za automobile, i odvojen za pešake. San Sebastijan ima i treću gradsku plažu u Grosu – Zurriola, popularnu među surferima. Inače, San Sebastijan će 2016. godine biti evropski grad kulture, pa je sve u znaku priprema – sređuju se fasade, farbaju klupe i ograde – sve u belo. 

Polako stižemo u podnožje brda gde nas putokazi upućuju na staru uspinjaču kojom ćemo se popeti na vrh. Sa vrha se pruža predivan pogled na ceo zaliv i – još jednom – dobro je da nas je sunce počastilo ovakvim danom, makar zbog fotki. Na brdu Igueldo se nalazi stari zabavni park, kao i hotel i restoran, ali – pogled je ono najvrednije. Na sredini zaliva je ostrvce Santa Clara u obliku tortuge… pardon… kornjače – ušao mi je španski u naviku . Tokom letnje sezone se može iz marine preći brodićem na ovo ostrvce, karta je 3-4€ (povratna). Preko puta je brdo Urgell sa statuom Isusa. Nama je ovaj pogled bio dovoljan, pa se na drugo brdo nismo popeli. U povratku smo još prošetali do modernih spomenika na otvorenom – Peine Del Viento – Češljevi vetra. Tri gvozdene skulpture su ugrađene u stene na ulasku u zaliv, i izgrađena je interesantna platforma/šetalište kojom se stiže do njih, gde kroz otvore i proreze prska voda kada naiđu veliki talasi. Na šetalištu preko puta, na drugom kraju zaliva, je takođe moderna gvozdena skulptura – Construccion Vacia – Prazna skulptura.

Peine Del Viento

Pogled sa brda Igueldo

Vraćajući se nazad ka starom gradu, malo smo odmorili na plaži koja se sada, zbog oseke, duplo povećala. Voda je prozirna i generalno su mi se veoma dopale plaže koje smo videli u ovom delu Španije. Zbog okolnih zelenih brda, deluju još lepše, još kad bi voda bila malo toplija, bila bi to zaista odlična destinacija za letovanje. 

Levo: park pored plaže Ondareta; desno: park oko vile Miramar

Levo: brdo Urgell; desno: Puente del Kursaal, most koji spaja Casco Veijo i Gros, i oseka

Za kraj, ponavljamo omiljene pinćose, i idemo u pansion na pakovanje. Definitivno, ovaj dan je bio dovoljan da osetimo delić letnje čarolije San Sebastijana, i da poželimo da nekad ponovo dođemo ovde. Što se gurmanluka tiče – osvojio nas je odmah prvo veče. Ako poželite da se častite, znajte i da je ovo jedan od gradova sa najviše restorana sa Michelin zvezdicama po kvadratnom metru, npr. ispred Pariza. Znali smo da je u ovom delu Španije vreme veoma promenljivo, ali, po meni, za San Sebastijan je ipak potrebno malo sunca za potpun ugođaj.

Naša poslednja destinacija je Bilbao, odakle letimo nazad. Do tamo putujem ALSA autobusom, i, kako ne bismo baš da ustajemo ranom zorom, ostaje nam polazak u 11:30 autobusom koji duže putuje, skoro 2h, jer staje u nekoliko usputnih mesta, a karta je 6,5€. Stižemo na glavnu autobusku stanicu u Bilbaou i metroom se vozimo do stanice Abando, u blizini hostela Begoña, gde ćemo biti smešteni naredne dve noći. Izbor smeštaja nije bio baš preveliki, kada sam tražila smeštaj cene su bile dosta visoke, ne znam zbog čega. Naš hostel je zapravo smešten na dva sprata jedne stambene zgrade, ima recepeciju i zajednički dnevni boravak. Karte za metro se kupuju na automatima na stanicama, i koštaju 1,7€. Dok šetamo do hostela, primećujemo gomile crveno-belih zastava po terasama. Baš su upadljive, a onda vidimo da iste vise i sa luksuznog hotela Carlton, zgrade turističkog biroa na trgu Biribila, na bankama, uličnoj rasveti… sve je crveno-belo. Pitamo Google šta se dešava, kad ono – u subotu 30.5. se igra finale Kraljevskog kupa u fudbalu: Atletiko Bilbao i Barselona. Neverovatno mi je koliko je ceo grad u duhu svog kluba, pa fotkamo različite prizore za kolaž. Tu su crveno-beli kolači u izlogu poslastičarnice, crveno-bela odeća u buticima, crveno-belo cveće u parku… Nisu valjda i njega ofarbali?! 

Trg Moyúa

Smeštaj nam je blizu železničke stanice, odakle se relativno brzo svuda stiže. Prošetali smo novijim delom grada, držeći se „naše“ obale reke Nervion koja deli Bilbao. Ovde se nalazi Muzej lepih umetnosti, sa lepim parkom pored njega, trg Moyúa, ulice za shopping, kao i poznati muzej Guggenheim koji ćemo posetiti sutra. Postoji objedinjena karta za oba muzeja, koja košta 14€. Mi biramo da obiđemo renoviranu zgradu Alhondiga, nekada skladište za vina. Samo fasada je stara, dok je iza nje nekoliko novih „kocki“ na raznovrsnim, šarenim stubovima, sa čitaonicama i galerijama, a na vrhu je bazen. Predveče prelazimo reku i odlazimo u Casco Veijo, stari deo grada. Ovde je u spletu uskih ulica nanizano mnoštvo barova i restorančića sa pinćosima. Nad ulicama se nadvijaju zastave Atletika kao čaršavi sa terasa. Izabrali smo mesto na malom trgu Unamuno Miguel Plaza da odmorimo. Već smo dosta dana na putu, i uopšte nam ne izgleda kao da uskoro treba da se vraćamo nazad. Stopili smo se sa lokalnom scenografijom  i, makar privremeno, utolili glad za omiljenom destinacijom. Samo, ne znam kako ćemo bez pinćosa!

Most Areatzako i trg Arriaga

Unamuno Miguel Plaza

Budimo se uz sitnu kišu, ali nas to ne brine, pošto idemo prvo u muzej, a za popodne je najavljeno razvedravanje. Šetamo se uz reku do Kalatravinog pešačkog mosta Zubizuri, vitkog i elegantnog. Ko želi, postoje krstarenja brodićem duž reke. Produžavamo dalje i polako se nazire čuveni Guggenheim otvoren 1997. godine, remek delo Frenka Gehrija (ponedeljkom ne radi). Već znam da će mi se dopasti, makar spolja. Potpuno je ugrađen u okolinu  – delimično se skoro naslanja na most, a delimično se nadvija nad rekom. Tako se zadovoljno i lepo smestio, kao da oduvek tu i pripada. Ispred muzeja je skulptura ogromnog pauka „Maman“ (Louise Bourgeois) visine 9m, i drvo sfera (Anish Kapoor). Šetalište lebdi nad bazenom kojim je muzej vizuelno potpuno povezan sa rekom. Još uvek je oblačno, ali se metalik sive titanijumske ploče kojima je obložen ceo muzej fantastično presijavaju i bez mnogo sunca. Svaka jedna ploča je jedinstvena i zakrivljena pod određenim uglom, budući da je cela zgrada u krivinama i prevojima, kao da je ukroćen veliki talas i zamrznut. Oduševljeni smo!  Karte su koštale manje nego inače (8€ umesto 13€), jer je ceo drugi sprat bio zatvoren zbog pripreme nove izložbe Jeff Koons-a. Šteta, ali dobro, mi ionako od unutrašnjeg sadržaja i nismo toliko očekivali, koliko od same zgrade.

Zubizuri pešački most

Guggenheim, spolja i iznutra

Maman i lebdeći mostić sa oblacima magle koji se puštaju na sat vremena

Uzeli smo audio vodič koji je uključen u cenu ulaznice, i započeli turneju. Ovakvo rešenje za izgradnju muzeja je pobedilo na konkursu koji su raspisale gradske vlasti krajem 80-ih, u pokušaju da se Bilbao, kao prevashodno industrijski grad, učini zanimljivijim potencijalnim posetiocima. Što se nas tiče, pokušaj im je izuzetno uspeo! Obišli smo prizemlje, sa najupečatljivijom izložbom „The matter of time“ (Richard Serra) – postavka ogromnih metalnih lavirinata kroz koje se šeta, među izuvijanim tesnim zidinama od možda čak i 4 metra. Drugi sprat je posvećen modernoj umetnici Niki de Saint Phalle, čiju smo fontanu – skulpturu videli prošle godine u Parizu, na trgu Igora Stravinskog. Ipak nam se, pored spoljašnje, dopala i unutrašnja ponuda muzeja . Na glavnom ulazu se nalazi kafić i odvojeno nešto skuplji restoran, a sam ulaz čuva ogromna cvetna kuca od 12m, „Puppy“ (Jeff Koons). Nakon obilaska, nismo odoleli da ne prošetamo preko mosta Puente de la Salve do druge obale, odakle je najbolji pogled na muzej.

Puppy će vam poželeti dobrodošlicu ispred glavnog ulaza

Pogled na Guggenheim sa druge obale

Puni utisaka, zaputili smo se metroom do susednog mesta Getxo, na ušću reke Nervion u okean. Pored pozdravljanja sa okeanom, hteli smo i da vidimo stari viseći most Bizkaia sa kraja XIX veka, koji je nedavno ušao na UNESCO listu. Vožnja metroom traje nekih 20ak minuta. Lepo je prošetati uređenom obalom reke sa pogledom na gradić preko puta, Portugalete, a postoji i turistički obilazak mosta – karta košta 7€ i uključuje vožnju panoramskim liftom do vrha, prelazak na drugu stranu, i potom povratak gondolom na početak. Inače je cena prelaska na drugu stranu gondolom (koja prevozi i automobile) – 0.35€. Još malo smo prošetali, duž lepo sređenog mola-parka, gradske plaže i odmorili na centralnom trgu.

Pogled na Portugalete

Most Bizkaia

Naše poslednje veče u Španiji proveli smo u starom gradu u Bilbaou, koji je bio poprilično živahan pošto je bio  petak, i dodatno, grad je bio prepun, jer se sutra igrala pomenuta finalna utakmica u Bilbaou. Naš hostel je na interfonu imao zalepljenu nalepnicu da je „fully booked„, očigledno su posetioci preplavili Bilbao tog vikenda. Kao da smo gledali grad kroz crveno-bele naočare. Naša  tura pinćosa te večeri, ispostaviće se, ipak nije bila oproštajna, jer smo se od njih i sutradan opraštali… Više puta. Let za Beograd, preko Frankfurta, nam je bio tek oko 19h, tako da smo imali dobar deo dana za još malo druženja sa Bilbaom, kupovinu poslednjih suvenira i nekih gurmanskih poslastica za poneti kući, kao i za uživanje u atmosferi grada koji se spremao da zdušno navija na predstojećem finalu. Mi nešto posebno ne pratimo fudbal, ali je bilo zaista interesantno iskustvo posmatrati kako se svi spremaju da bodre svoj gradski tim. Na Plaza Nueva, trgu koji je okružen kafićima, pripreme za praćenje utakmice na velikom platnu su bile u punom jeku, a mesto u nekoj bašti retkost. Barovi su spremili višestruku dozu pinćosa u vreme ručka, i naravno, mi im nismo odoleli . Sledi mali kolaž sa prikazom ponude, pa recite, ko bi tome odoleo?!

Užitak za nepca  

U turističkom birou smo se raspitali za bus koji vozi do aerodroma, da li da ga hvatamo na glavnom terminalu ili vozi redovnom linijom sa još nekoliko stanica u gradu koje su nam bile bliže. Bus do aerodroma vozi na svakih pola sata, karta košta 1.45€. Kako je bilo moguće zatvaranje određenih ulica pred početak utakmice, dobili smo preporuku da ipak odemo na glavnu stanicu, i uz to – poklon suvenir: bedževe sa bojama Atletika.

Opraštamo se sa ovim zanimljivom gradom, mada još nismo svesni da napuštamo Španiju. Vožnja do aerodroma nam je izgledala kao vožnja do nekog sledećeg grada na našoj ruti. No, ovom putovanju je ipak kraj i ostalo je još da vidimo kako ćemo proći sa famoznim povraćajem poreza iz El Corte Inglesa, i šta smo se mi tamo „kao“ sporazumeli. Na carini u Frankfurtu nam lupaju pečat da izlazimo iz EU, i mi jurimo do Tax Free šaltera. Zaboravih reći – na onolikom frankfurtskom aerodromu, imali smo presedanje od samo 50 minuta. Od toga, 15 minuta smo se vozili aerodromskim šatl busom do terminala. Na šalteru saznajemo da obrazac kakav smo dobili od El Corte-a ne možemo da koristimo za refundaciju keša direktno, već moramo poštom da pošaljemo prodavnici pečatiran papir sa carine, i broj kartice na koji da nam uplate sredstva. Nema šta, baš smo se „sporazumeli“ onomad . Dosta nam je pomogao radnik na šalteru koji je bio sa prostora bivše YU, uputio nas gde da ubacimo koverat, i potvrdio da možemo da navedemo i broj debitne Visa kartice za povraćaj (naravno, svuda piše da treba kreditna). I sve to, plus pasoška kontrola, provera prtljaga i jurcanje do gejta na drugom kraju terminala u tih nekih, preostalih 30 minuta.

Nismo više uopšte verovali da će ta refundacija ikad doći do nas, ali svejedno srećni što smo sve stigli, stropoštavamo se u naša sedišta. Bedževi iz Bilbaoa su nam još uvek na majicama .

Nadam se da sam uspela malo da vam približim severni deo Španije, koji, kako sam na početku rekla, obično ne stigne na red u okviru standardnih obilazaka ove velike zemlje. Odužio se putopis, pošto je pisan natenane, kao što je bilo i ovo naše putovanje . Ne znam da li ima potrebe da naglašavam da smo se vratili prezadovoljni, i da nas, evo nakon dva meseca po povratku, i dalje drže jednako jaki utisci. Ako vas zanima šta je bilo sa povraćajem iz El Cortea – jedva smo poverovali kad smo nakon otprilike mesec dana videli uplaćen novac na računu!

Sever nudi toliko raznolikih i prelepih predela, fantastičnu gastronomsku ponudu, elegantne i sređene gradove i sela, da zaista zaslužuje da se nađe na spisku destinacija nekih budućih putnika. Podrazumeva se da je ostalo još mnogo toga što nismo uspeli da uvrstimo u naš obilazak, kako to obično biva. Prilikom davnašnjeg razmatranja ove destinacije, mislila sam da u dve nedelje obilaska mogu da uvrstim i Galiciju, krajnje zapadnu špansku pokrajinu, sa svojim interesantim gradovima A Coruña, Santiago de Compostela, Vigo, kao i fenomenalnim nacionalnim parkom – ostrvima Cies. U pokrajini Asturija smo preskočili veliki lučki grad Gijon, zatim Aviles i preslatko selo Cudillero, jednostavno nismo imali vremena. Nacionalni park Picos de Europa sam već pominjala, kao i vinsku oblast Rioja. Na potezu između Bilbaoa i San Sebastijana ima još brojnih zanimljivih manjih mesta i predela, kao npr. tvrđava-ostrvo San Juan de Gaztelugatxe, zatim gradići Leikitio i Getaria, i neobične geološke formacije (fliš) kod mesta Zumaia. A tek šta je sa interesantnim obližnjim mestima u Francuskoj, koje sam takođe inicijalno planirala da posetim – Biaritz, St. Jean de Luz, … Jasna vam je situacija, i odgovor na ono pitanje sa početka: „A šta to ima tamo?“ – ima previše toga 

Ovaj put možda nismo obilazili mnogo globalno poznatih atrakcija, ali smo pošteno napunili baterije i uspešno imitirali Špance u disciplini zvanoj – uživanje. Sve vreme na putu mi se motala po glavi rečenica iz jednog vodiča:

Hedonism, actually, is pretty much unavoidable. Wherever you are in Spain, you can’t help but notice the Spaniards’ infectious enthusiasm for life. – The Rough Guide To Spain

Do nekih novih destinacija, adiós!