OSTRVO VETRA I ZALASKA SUNCA

Po mnogima najlepše kikladsko ostrvo na Egejskom moru. Pet puta manje
površine i sa preko 100 puta manje stanovnika godišnje ugosti dva puta više
turista od Beograda.
Prvotno ime Kaliste /najlepši/ je nakon pljačkaškog IV krstaškog pohoda postalo
deo “Latinskog carstva” i dobija današnje ime prema crkvi svete Irene na Pirgosu.

Ovaj krst od umirućeg sunca koji se na naslovnoj slici ”vazdiže” iz mora verovatno
simbolizuje čudesnu sudbinu koju je ostrvo uz velike promene preživelo pre 37
vekova. Erupcija vulkana /druga na svetu po snazi do danas/ je izdubila središte
tadašnjeg ostrva i utopila se u moru ostavljajući venac strmih stena tzv. “kaldera”.

Za razliku od Pompeje ovde nema ostataka preminulih ljudi i životinja. Učestale promene,
u prirodi koje su dolazile u vidu otrovnih gasova iz mora, uplašile su stanovništvo koje se
navrat-nanos iselilo sa ostrva. U drugoj polovini prošlog veka istraženi su ostaci starog
naselja iz mlađeg bronzanog doba koji mnogo govore o načinu života stanovnika pre
erupcije. Pronađeni su neprocenjivi primerci umetničke keramike i prelepe “svetovne”
freske koje su ukrašavale zidove tadašnjih kuća. Nema ostataka nikakvog oružja.

Na kalderi su se ugnezdile lepe bele kućice, crkve za kupastim plavim krovovima i
poneka vetrenjača. Reke turista svakodnevno krstare po celom ostrvu ili plove oko
njega. Do ostataka vulkana i toplih izvora.

Posebno je intenzivno predveče kad se zauzimaju pozicije u Firi,
Oiji, Pirgosu… za ispraćaj sunca u smiraj dana. Nigde nisam video
toliku opčinjenost sumrakom kao na Santoriniju. I pored pandemije
virusa navala turista je nestvarna. Ovde je prirodni fenomen pretvoren
u božanski događaj.

Malo mesto Oija neki su proglasili za najlepše selo na svetu, a zalazak
sunca doživljen na njemu kao najlepši. Slike iz ovog mestanceta putuju
širom sveta. Kažu da je pre pandemije bilo  krcato putnicima iz istočne
Azije kojima je “must do” bilo slikanje mladenaca na jednom posebnom
mestu.

I ovo kasno leto je bio red za slikanje na stepenicama ali ni približno onom o
čemu se priča. U gužvi je bilo sporadično turista iz istočne Azije. Ne mogu da
zamislim kako bi izgledalo da su i Kinezi tu u većem broju.  Restorani i kafići
sa dobrim pogledom  su prepuni gostiju. U nekima od njih i po dvostruko
skupljim cenama.
U restoranu na gornjoj slici desno gore relativno korektne cene. Malo pivo
3 – 4 €.  Mesta uz otvorene prozore su rezervisana za veće potrošače.

U Firi je napravljeno nekoliko staklenih “kioska” sa dobrim pogledom
u kojima se degustira lokalno vino. Svi restorani sa pogledom su puni.
Zbog vulkanskog tla punog mineralima mnogi smatraju da su vina sa
Santorinija najbolja u Grčkoj, a možda i na svetu. Zato ovde postoji čak
i muzej vina u Koutsoyannopoulos vinariji. Podrum se nalazi 8 metara
ispod površine i govori o istoriji gajenja vina još od početka XVII veka.
Većina preskupih turističkih vinskih tura ovde počinje svoje degustacije.

Ima jedno posebno mesto za degustacije vina. Najpoznatija lokalna
vinarija Santo Wines je na kalderi iznad trajektne luke izgradila
savremeni objekat gde se na veoma profesionalan način nudi ova
usluga. Kako mi je dosta razgledanja presa, buradi od francuske ili
slavonske hrastovine, cisterni i drugih uređaja za proizvodnju vina
ovo mi je bila mnogo prihvatljivija varijanta od vinskih tura.
Može se naručiti vino na flaše ili komplet do 18 vrsta vina za
degustaciju na čaše. Uz to dobijete i spisak vina gde možete zapisati
svoju ocenu ili zapažanje. Sa vinom možete naručiti prigodno meze
od starih i mlađih lokalnih sireva sa voćem, domaćeg džema i
maslenki  koji se odlično upotpunjavaju sa okusom vina. Sve to
u okviru  iznosa koji bih potrošio na večeru u bilo kojem drugom
restoranu ili za ručak na plaži.

Kasnije sam probao i poneko bolje lokalno vino od ovih. U Pirgosu
u restoranu mi se desilo da je prva čaša roze vina po mom ukusu
bila bolja od adekvatnog Santo vina, ali druga čaša istog /na račun kuće/
nije bila ni približno istog okusa.
Na plažama sam pio solidna domaća vina. Iznenadio sam se kad sam
video u  lokalnom marketu da prodaju vino iz bureta na plastične flaše.
Cena: 1,95 Evra 1,5 l. Na plaži je čaša vina /verovatno istog ili sličnog/
4 do 6 €. Santo Wines su naravno mnogo skuplja. Ona se izvoze širom
sveta. Besplatno šalju kupljeno vino za Ameriku i širom Evropske Unije.

Uz toliko vina pitao sam se “A gde su vinogradi?” Razočaran sam
kako ovde grožde raste. Zbog stalnih, često i jakih vetrova, vinova
loza se ne veže već ostaje na zemlji u razmaknutim grmovima. Ona
je metodom koulara ili čokota utkana u oblik košare sa grozdovima
u sredini.
Početkom septembra berba je već završila. Belo grožđe koje sam
probao je bilo sitno, ali veoma slatko. Od tog najslađeg grožđa radi
se desertno vino Vinsanto /poput fruškogorskog Bermeta samo malo
manje slatko/. Čuva se da odstoji u bačvama od francuskog hrasta 5
pa i 20 godina.  Najpoznatije lokalno vino Assyrtiko se dobija od loze
koja se uzgaja na 65% površine. Iskreno, meni se ovo vino nije dopalo.
Bolje su mi “cuve” varijante sa drugim sortama i Nykteri koje se pravi
od druge sorte nakon noćne berbe /da bi se izbegla oksidacija i
kvarenje/.  Crno grožđe je duguljastih bobica, nepravilnog oblika i
manje slatko. Ugodno iznenađenje mi je bio odličan Santo Wines
roze šampanjac. Ovih godina su roze šampanjaci u modi, ali je većina
njih poznatih proizvođača i pored skuplje cene lošija od klasičnih belih.

Za ovo putovanje se nisam mnogo pripremao. Tražio sam jeftinije avio prevoze
i nekako mi se Santorini učinio pogodan. Pravo je čudo da dosad nikad nisam
koristio usluge niskobudžetnih avio kompanija. Mislio sam da one imaju lošije
avione ili uslugu, ali sam se iznenadio da se radi o odličnim avionima sa veoma
profesionalnim osobljem. Jedino je problem sa redom letenja koji se često
pomera jer ti avoni lete po ceo dan na različitim relacijama.
Nova avio linija mi je omogućila da po ceni povratne karte za Tivat ne samo
ugodno putujem, već i pokrijem pola troškova sedmodnevnog smeštaja u
hotelu sa ***. Planirao sam kasnoletnji odmor sa kupanjem.  Nisam ni slutio
koliko drugih mogućnosti ovo ostrvo pruža.

Zbog vetrova i crnog vulkanskog peska neki misle da ovo ostrvo nije dobro
za kupanje, ali greše. More je bilo ugodno toplo kao u informacijama na
internetu. Od 24,5 do 26 °C uz spoljnu temperaturu od 23 do 28.
I pored svakodnevnih vetrova more je bilo mirno i bez većih valova. Jugozapadna
obala je odlična. Najčešće sam bio na plažama u Perissi i Perivolasu /koje su
mi bile najbliže/. U jednako popularnom Kamariju  nisam bio jer sam video
da je tamo šljunčana plaža. Preferiram pesak. Obišao sam Crvenu i Belu plažu,
ali sam ih gledao sa broda.

Brod ne staje na Crvenoj plaži jer je tamo kupanje opasno zbog strmih litica
/povremeno dolazi do odrona/. Put kopnom do ove plaže je veoma strm
i naporan.  Za mlade pravi adrenalinski događaj.

Nakon obilaska Crvene plaže brodići staju na Beloj plaži gde deo putnika izlazi.
Ovde se silazi u more do pojasa, a lične stvari i mala deca se nose iznad vode.
Isti je postupak za povratak nazad. Pa ipak najveći broj putnika silazi na Crnoj
plaži koja je iza Bele. To nije Perissa ili Perivolas, ali je solidna za kupanje.
Nakon zatvaranja Crvene za putnike sa brodića ova plaža je dobila na značaju.

Crni pesak na plaži je stvaro nešto neuobičajeno. Direktno na suncu veoma
brzo se ugreje, tako da je u pravoj letnjoj sezoni nepodnošljivo hodati po
njemu. Srećom u septembru sunce često  prekriju oblačići. Kako se brzo
greje ovaj pesak se još brže hladi. Pa ipak po izuzetno sunačnim
danima mnogi laganu obuću odlože na ulazu u more.

Plaže u Perivolasu i Perisi se ujutro polako pune. Najviše je ljudi početkom popodnevna
Kako je bila postsezona do podne se napuni svega 10 do 50% raspoloživih mesta.

Naišao sam samo na jednu plažu bez obavezne  konzumacije gde
se plaća 8 € za 2 ležaljke i suncobran. Sve ostale su uz obaveznu
konzumaciju u određenom iznosu. Obično je to oko 50 €. A ona
najskuplja /na donjoj slici/ 30 do 50 Evra po krevetu /zavisno od
blizine mora/ + konzumacija 70 i više €.

Restorani uz plažu su otvoreni i noću ali nisu velike gužve jer mnogo
turista koristi popodne i veče da obilaze interesantna mesta na ostrvu
i gledaju sumrak sa nekog mesta. Poneki restorani imaju lokalni ili
internacionalni muzički program, pa i narodni ples ali  to ne privlači
mnogo turista van pune sezone.

U početku sam se ustručavao da ručam na plaži, ali zbog komotnosti
ovde sam i to probao. Ako se ide u restoran pa makar i uz plažu morate
se obući, a na plaži je lagodno.

U jednom restoranu na plaži sam obradovao gazdu Albanca kad je
čuo da sam iz Srbije. Nije bio na Kosovu, ali je godinama u Grčkoj.
I pre toga je radio u inostranstvu. Tečno je razgovarao sa gostima
na engleskom, francuskom i italijanskom a znao je pomalo i srpski.
Hrana je bila solidna osim odrezaka sabljarke koji se nude po celom
ostrvu ali su jako stari i nisu jestivi. Tu grešku nisam ponovio.
Priča se da je većina vlasnika tih restorana u Perisi i Perivolasu
albanskog porekla, a da one najbolje drže Atinjani. NIsam proveravao,
ali je moguće. Gazda hotela me je jednom vozio do plaže i odveo do
plaže restorana domaćeg Grka iz Perivolasa.

Morske ribe i plodovi mora su obično sveži i ukusno pripremljeni.
Usluga kako gde. U jednom restoranu sam poručio baklavu sa
sladoledom. Nestalo je sladoleda ali nije im smetalo da naplate punu cenu.
Kao predjelo za ručak se služe salate. Tradicionalna grčka salata,
Santorini salata, salata sa dimljenim lososom i ikrom… U skoro
svim jelima i salatama ima lokalnog sira.

Plaže redovno obilaze maseri. Jedan simpatičan momak je bio
iz naših krajeva. Nekoliko puta sam čuo njegove mušterije kako
se smeju. Pričao je da radi po nekoliko meseci u sezoni.  Bilo je
i nekoliko masera iz Azije.
U Perisi na nekim plažama ima malo kamenja, ali na većini je
samo sitan pesak. More je bistro i bez morskih trava. Jedino je
malo neugodan ulazak i izlazak iz mora, jer se pre obale stvara
prirodna stepenica, a noge propadaju u pesak pa se iz toga treba
izvuči.

Ispred belih kvadratnih kućica ima raznog cveća. Najčešće bugenvilija
i jasmin.   Mene je posebno dojmio hibiskus. Nigde dosad nisam video
tako velike cvetove.

Uz bele kvadratne kućice posebno se ističu crkve sa plavim
kupolastim krovovima. Zvona su obično postavljena na posebnom
postamentu uz ili sa strane crkve.

Prevoz je problematičan kao i na svim drugim ostrvima. Mnogi
mlađi turisti voze kvadove ili motore. Turistički i linijski autobusi
jure uskim putevima. Na nekim mestima se ne mogu ni mimoići,
a na sporednim putevima se i osobna vozila moraju propuštati

Linijski autobusni prevoz uglavnom funkcioniše. Ponekad autobusi sa
polazne stanice kreću 5 ili 10 minuta ranije od rasporeda. Ako su puni
ne zaustavljaju se na stanicama. Plašim se da je mnogo gore u sezoni.
Neke linije proglase expres i onda ne idu na sve stanice. Toga nema u
redovnom voznom redu. Na glavnoj autobusnoj stanici u Firi se autobus
nalazi prema usmenom obaveštenju. Često dok ne krenu na njima ne
piše destinacija. Pred ili u autobusu se izdaju karte. Desilo mi se i da
nisam dobio kartu. Nisam ni tražio jer sam bio srećan da sam ušao u
autobus.

Taksi se uglavnom koristi za aerodromski prevoz, ali vozi i po
ostrvu. Nema ih mnogo. Desilo mi se da sam nakon razgledanja
Perise zakasnio na jedini noćni prevoz koji ide oko 21 h. Trebalo
mi je vremena da shvatim da više nema autobusa. Postalo je
pomalo hladno jer se nisam toplo obukao za najviše mesto na
ostrvu. Ovde ljudi i leti naveče oblače jakne i džempere. Zamolio
sam jednog prodavača da mi pozove taksi. Nisam bio siguran da će
stići dok ga nisam video. Upravo je dovezao neke putnike. Odvezli
smo se do Perivolasa. Plašio sam se cene, ali je na kraju ispalo 20 €
što je bilo prihvatljivo. Naravno taksimetra nema. Autobus na toj
relaciji košta 2,40 €.

Sedam dana na Santoriniju je brzo prošlo. Od ovog odmora dobio
sam mnogo više nego šta sam očekivao. Trebalo mi je više dana da
se vratim u stvarnost u Beogradu. Uspomene će još dugo trajati.