Novi Sad – grad koji uzvraća ljubav

Otvoriti vrata Novog Sada i započeti priču o ovom gradu nije nimalo jednostavno. Zakoračiti u njegovu istoriju koja i danas živi u impresivnim građevinama, spomenicima i utvrđenjima – još je teže. Kako potpunom strancu koji ovo čita adekvatno dočarati grad sa dušom Vojvodine, a reputacijom antičke Atine? Sva ta ravnica pomalo pada u senku novosadskih kulturnih gromada koje su s rpsku književnost, umetnost i istoriju učinile bogatijom, vrednijom, i prepričavanom u raznim kutcima ovog sveta.

Do priznanja važnim ličnostima u vidu spomenika i raznih novosadskih simbola doći ćemo onog trenutka kad zajedno sa čitaocima ovog putopisa kročimo u Zmaj Jovinu ulicu, a pre toga ćemo se nakratko zadržati pored osunčanih polja suncokreta koja su nas zaustavila na putu do srpske Atine.

Ako vas neko pita – Vojvodina je žute boje

Uživali smo u Novom Sadu, ali i put do njega je bio neočekivano interesantan. Pravac iz koga smo prilazili gradu vodio nas je putevima suncokreta, koji su u to vreme bili u svom punom sjaju, pa smo iskoristili priliku da zaustavimo automobil i “upijemo” boje Vojvodine, koje su se tog dana, zahvaljujući poljima suncokreta, čarobno prelivale iz dominantne žute u plavu boju neba. Iako pomenuti prizori gube svoju pravu draž kada se gledaju kroz foto objektiv, napravili smo par fotografija i nastavili putešestvije, a onda je putokaz najavio naše krajne odredište – Novi Sad.

“Dobrodošli u naš grad”

Dok smo se kretali širokim Bulevarom oslobođenja ka hotelu u kome smo bili smešteni, u automobilu se vodila polemika o tome odakle krenuti sa obilaskom. Kažu da Novom Sadu treba prići sa Petrovaradina – videti ga celog kao na dlanu, a zatim se spustiti u njegove uličice i osetiti duh grada i temperament Novosađana koji – u šta smo se odmah uverili – zaista nigde nigde ne žure, i sigurno vam neće tako uporno svirati ukoliko malo usporite automobil kako biste bacili pogled na sadržaj pored kog se krećete.

Nakon što smo se smestili nedaleko od Katoličke porte u centru grada, krenuli smo ka Trgu Slobode koji je, kao što naslućujete, odneo prevagu u odnosu na Petrovaradin kada je u pitanju naš prvi novosadski obilazak. Tek kada smo izašli iz hotela na ulicu, ostavivši za sobom jakne, kofere, parkiran automobil i sve što nas je usporavalo, imali smo pred sobom prelepo predvečerje za obilazak najpoznatijih novosadskih ulica.

Onaj prvi utisak koji je od presudne važnosti (uvek i u svemu), imao je ovog puta neobične primese čokolade i bakine kuhinje. Idući Katoličkom portom koja je neodoljivo mirisala na slatko, naišli smo na zanimljiv kutak obojen pastelnim bojama, a u njemu – krofne! Evo kako je izgledao naš prvi novosadski užitak: https://slatkoteka.rs/. Nismo mogli da se ne snabdemo sa “samo nekoliko” ukusnih zalogaja o kojima smo toliko čuli, a dok smo plaćali krofne, ljubazni prodavci su zapravo kupili nas jednim toplim pozdravom: “Dobrodošli u naš grad”.  

“Dobro veče, Novi Sade moj….”

I nastavio bi Balašević: “…bio sam svuda, kud’ sve nisam, više ni sam ni znam ‘di sam.” A mi smo nastavili ka Trgu slobode i Zmaj Jovinoj ulici, jer gde drugo provesti prvo predvečerje u ovom gradu, ako ne u srcu grada, na njegovom najlepšem trgu koji nas je osvojio na prvi pogled.

Trg slobode – novosadsko srce koje kuca od XVIII veka

Glavni gradski trg postoji otkad i sam grad, a vreme mu je donosilo nove izazove, i nova imena. Nekada je bio Trg Franje Josifa, a zatim i Trg Oslobođenja. Mi smo stajali na Trgu slobode koji sadašnji naziv nosi od završetka Drugog svetskog rata.

Trg je deo pešačke zone na koju se nastavlja Zmaj Jovina ulica, a duž cele trase se mogu videti fascinantni primeri barokne, neorenesansne, i gotske umetnosti pretočene u građevine koje dominantno identifikuju centar Novog Sada, i zauzimaju glavno mesto na fotografijama, turističkim brošurama i promotivnim flajerima grada.

Ako izuzmemo kadrove sa gore pomenutim suncokretima, prve fotografije naše novosadske avanture nastale su ispred Crkve imena Marijinog, koja je zaštitni znak Trga slobode. Reč je o katoličkoj crkvi koju Novosađani nazivaju katedralom, a koja protivno svim našim ranijim uverenjima, mnogo lepše i bajkovitije izgleda u večernjim časovima kada je osvetljavaju reflektori i šaraju senke, nego danju kada je lišena ovih svetlosnih efekata. Njen najviši toranj je viši od 70 metara, što ga čini najvišom građevinom u Vojvodini, a celokupnim izgledom podseća na čuvene praške tornjeve.

Spomenik Svetozaru Miletiću – novosadsko mesto susreta

Sredinom Trga dominira spomenik Svetozaru Miletiću izliven u bronzi, i prema našoj proceni, visok oko 7 metara računajući i mermerni postament na kome je postavljen. Odmah smo ga prepoznali kao mesto susreta Novosađanja, budući da je oko njega bilo nekoliko ljudi koji su se osvrtali oko sebe i prelazili Trg pogledom, gledajući povremeno na sat.

Dakle, ono što je Terazijska česma Beogradu, to je spomenik Miletiću Novom Sadu – mesto sastanaka, rastanaka i ukrštanja puteva Novosađana i nas koji smo tek pristigli u njihov grad. Od prolaznika smo saznali da se trg neformalno naziva i Miletićev trg, ili Trg kod Miletića, a lično smo se raspitali i o istoriji spomenika.

Podignut je 1939. godine kao delo poznatog vajara Ivana Meštrovića, a u čast jednog od najuticajnijih srpskih političara u Austrougarskoj. Spomenik nije ni stigao da bude predmet divljenja svih koji su želeli da ga vide, a već je bio sklonjen i skriven pod najezdom nacističkih okupatora početkom Drugog svetskog rata. Po završetku istog spomenik je vraćen, i više od sedam decenija dominantno nadgleda i čuva novosadski Trg Slobode.

U zagrljaju arhitektonskog i kulturnog bogatstva Novog Sada

Jedna od najlepših stvari koja se vezuje sa glavni novosadski trg je njegov položaj i oblik, zahvaljujući kome je čitav prostor obgrljen značajnim građevinama i različitim arhtektonskim stilovima koji, poput pomenute katedrale izgledaju magično čak i u večernjim satima pod sjajem reflektora. Imali smo tu sreću da nas je vreme odlično poslužilo, pa je vedro nebo nad Novim Sadom dodatno ulepšalo naš doživljaj svega što smo videli.

Od svih građevina koje su se nizale oko trga, naročito nas je privukla Gradska kuća koja se nalazi na suprotnoj strani u odnosu na Crkvu imena Marijinog (katedralu), a između kojih je postavljen pomenuti spomenik Svetozaru Miletiću okrenut ka katedrali.

Impresivna građevina sa četiri kupole potiče s kraja devetnaestog veka, što se da videti po brojnim ornamentima i alegorijskim figuricama koje su savremenom arhitektonskom stilu potpuno strane. Veliki zvonik je nazvan Matilda, a zvono je nekada služilo kao glavni znak uzbune usled izbijanja požara. Gotovo smo se složili da Trg slobode pomalo podseća na tršćanski Trg ujedinjena, a onda nas je od tog utiska otela naredna građevina koju smo uočili.

Pre nego što smo se stopili sa masom koja se kretala niz Zmaj Jovinu ulicu, takođe pešačku zonu prepunu kafića, restorana i radnji, nismo mogli a da ne primetimo “Vojvodinu” – hotel koji je podignut polovinom devetnaestog veka, a koji je čak čitavu jednu deceniju pre ostatka grada dobio električno osvetljenje.

Hotel funkcioniše i danas, a pamte ga kao nekadašnji odraz austrougarskog luksuza i prestiža. Da je u pitanju moderna minimalistička arhitektura, verovatno ga ne bismo ni primetili, ali autentična žuta fasada sa ornamentima koji podsećaju na davna vremena – odmah nas je privukla, te smo i ovde napravili nekoliko fotografija.  

Jutarnji pogled s’ Petrovaradina

Prvo veče u Novom Sadu smo završili večerom u jednom restoranu tradicionalne vojvođanske kuhinje, a prvu jutarnju kafu smo popili na Petrovaradinu. Iako smo propustili “pogled noću s’ Varadina” toliko puta opevan u pesmama Zvonka Bogdana, pogled na grad obasjan suncem nas je potpuno osvojio, pa smo na tvrđavi proveli i više vremena nego što je prethodno utvrđen plan dozvoljavao.

Petrovaradinska tvrđava leži na malom brdu na desnoj strani Dunava, koji je bez sumnje jedan od najlepših aduta Novog Sada. Ukoliko cenite trenutke provedene pored reke uz miris jake domaće kafe, onda možete da razumete kakvo uživanje nam je Petrovaradin priuštio tog jutra.

Zidine tvrđave su podignute još u 18. veku, a od tada pa do danas su odolele mnogim izazovima nametnutim usled ratnih okolnosti, promena državnosti i sličnih zbivanja. Nekada pouzdan sistem odbrane od Turaka danas je “penzionisan”, pa služi kao omiljeno mesto Novosađana i turista za odmor, relaksaciju i posmatranje grada iz ptičije perspektive. Na tvrđavi se nalaze brojni restorani, kafići i zelene površine koje su tog jutra bile ispunjene decom, a ono što nam se posebno dopalo su legende koje se vezuju za ovo mesto.

Ljubazni konobar nam je ispričao kratku priču o tome kako su se zarad opstanka tvrđave nekada žrtvovale mačke, a možda bismo i odmahnuli rukom da nismo videli toliko mačaka, koje su na tvrđavi očigledno veoma prisutne. Nekada su tvrđavu osvajale vojske, a danas turisti kojih je bilo mnogo više nego što smo očekivali.

Kako su lađari “napili” Pijani sat

Prepoznatljiv simbol grada je toranj sa satom smešten na tvrđavi, ne bez razloga prozvan Pijani sat. Velike kazaljke pokazuju sate, a male minute, a jedno od objašnjenja za to leži u činjenici da su lađarima na Dunavu bili značajniji sati nego minuti. Tako je sat okarakterisan kao pijan, mada pomoću njega možete saznati tačno vreme ukoliko uzmete  u obzir ovu njegovu specifičnost.

Posetu Petrovaradinskoj tvrđavi smo završili bogatim ručkom u restoranu koji je, kao i svaki kutak ovog mesta, pružao prelep pogled, a kako smo čuli da na Petrovaradinu uvek treba nazdraviti čašom vina, ni ovaj deo “protokola” nismo zanemarili.

Novosadski zalazak sunca na Dunavu

Prelepom Dunavu smo prišli bliže spustivši se na Štrand, novosadsku plažu koja gleda na sam Petrovaradin, ali i na Most Slobode. Prilikom obilaska Novog Sada, uočili smo da mnoga mesta simbolizuju slobodu i nose ime po njoj, što je jedna od najlepših strana ovog grada. Ukoliko niste imali priliku da ga vidite uživo, Most slobode ste sigurno prepoznali na fotografijama sa Štranda, po izdignutim pilonima koji mu daju posebnu estetsku vrednost i čine jednim od najlepših mostova u Srbiji i regionu.

Ipak, nijedna fotografija Štranda koju smo dotad videli nije mogla da se uporedi sa prizorom koji se pružao pred nama dok je sunce zalazilo i šaralo nebo nad Dunavom. Peščana plaža je doprinela utisku, pa smo proveli neko vreme sedeći pored reke koja se u tom trenutku činila lepšom nego bilo koje more na svetu. Ovog puta se nismo ni trudili da fotografišemo, jer je neke prizore poput ovog nemoguće smestiti u jednu fotografiju.

Do sledećeg susreta, Novi Sade

Narednog jutra smo se rastali sa gradom koji nas je pozitivno iznenadio u svakom pogledu, budući se od urbanog univerzitetskog centra i jednog od najvećih gradova u državi očekuje mnogo više uličnog smoga, gužve i zvuka sirena koje preplavljuju grad. Kada je u pitanju Novi Sad vreme nas je izuzetno dobro poslužilo, pa smo iz ovog grada poneli slike osunčanog Dunava, prelepih građevina čije fasade smog nije ni dotakao i ljubaznih ljudi koji su nam ispričali poneku zanimljivost o gradu.

Ponovo se krećemo Katoličkom portom, samo što ovaj put idemo iz hotela ka automobilu. Koristimo priliku da kupimo još poneku krofnu, na istom mestu gde smo pre dve večeri vrlo ljubazno dočekani. Istim putem kojim smo došli i napuštamo Novi Sad, vozeći se bulevarom u kome saobraćajnu buku nadjačava nekoliko uličnih svirača stihovima dobro poznate pesme: Zaustavite Dunav i kazaljke stare, ovo je pesma moja i pesma moje drage, nek’ nas opet prate s pesmom rujna vina, osam tamburaša s’ Petrovaradina.