Moja američka turneja

POZIV
”Halo Stefanoviću. Ako si u radnji došao bih da uradimo omot za disk.”
”Važi Džimi. Dođi.”

Džimi, moj dobar prijatelj sa kojim se povremeno čujem i viđam u vezi posla, me obaveštava da ćemo se videti i uraditi štampu omota za CD, zbog putovanja za Ameriku. Upoznao sam ga kroz dugogodišnje bavljenje folklorom kao odličnog muzičara koji svira u narodnom orkestru nacionalne televizije. Veliki broj koncerata smo odsvirali zajedno kod nas i u inostranstvu, on flautu i frulu, ja gitaru i kontrabas. Ustvari i nisam neki muzičar. Splet okolnosti je doprineo tome da u|em u svet folklora, prvo kao igrač, zatim kao muzičar a uz moj posao vlasnika jedne male štamparije, mogao sam sebi da dozvolim toliko odsustvovanje iz preduzeća.

Bližio se kraj avgusta. Beogradske ulice su još uvek bile prazne ali jako užarene od sunčevih zraka koji su nemilosrdno grejali naš grad. Rashladni uređaji su sa velikim naporom uspevali da ohlade radni prostor dok je većina građana svoje slobodno vreme provodila na nekom od beogradskih izletišta. Na Adi ciganliji, Lidu, Savi, Avali ste mogli da uvek sretnete nekog poznatog sa kim bi popričali i nastavili letnje uživanje. Ja sam slobodno vreme provodio sa, svojom tada devojkom sada već suprugom Vanjom, na splavu na Savi. Vanja je jedna predivna visoka crnka koju sam sasvim slučajno upoznao nekoliko godina ranije preko zajedničke prijateljice. Kupanje, skijanje na vodi, roštiljanje i mnogo drugih lepih uživanja mi pruža taj moj kutak na vodi. To je ustvari jedna mala lepo opremljena drvena kućica, ofarbana zebrastim šarama sa pontonom ispred za kupanje i mogućnošću prilaza samo sa vode. Sa njegove zadnje strane je šuma i lepa obala koju leti lepo sređujemo gde često pravimo dnevne sedeljke uz pesmu, sport i okretanje ražnja. Pored je restoran Ivanjica gde smo redovni gosti kao i jedna mala marina gde držimo čamce i koju lepo održavamo.

„Aloooo!” viče Bugi iz restorana meni i kumu Miši, „Ajde na piće.” Prihvatamo i tako se svakog vikenda lepo družimo.

Spremao sam se za predstojeću ”Štamparsku” sezonu. Po velikoj vrućini Džimi je došao u štampariju sa potrebnim materijalom i bacilli smo se na posao. Kancelarija nije velika. Ima galeriju napravljenu od drveta, gde se nalazi priprema za štampu u vidu četiri računara, štampača, skenera i drugih pratećih rekvizita potrebnih u jednoj ustanovi ovog tipa. ”Kolektiv” našeg malog preduzeća je jako dobar, vredan i zanimljiv. Sa druge strane kancelarija se nalazi radionica sa štamparskim mašinama, alatkama za doradu štampe i mali lager materijala za štampu. Prilaz radionici je dobar mada često blokiran parkiranim automobilima.

Dok smo Džimi i ja ukucavali potreban tekst, koleginica Zorana nam je skuvala kafu i ponudila osveženje. Uz hladno piće smo krenuli sa radom. Džimi, sa svojum velikom kovrdžavom kosom koju nije mogao lako da umiri i specifičnim duboko-promuklim glasom, se znojio i šalio na račun svojih slika koje je doneo. Skenirali smo slike, montirali na računaru, dodavali tekst i pokušavail da napravimo nešto jako lepo što će privući poglede kupaca muzičkih diskova. To je bilo jako bitno jer se Džimi spremao da proda što većI broj diskova nakon završenih koncerata. Usred rada mu je zazvonio telefon gde sam mogao kroz potajno prisluškivanje da čujem o čemu je reč. Basista iz grupe nije dobio Američku vizu i hitno je bila potrebna zamena.
”Evo upravo se nalazim kraj jednog basiste”- reče Džimi.
Kako sam bio osoba koja je mogla da se uklopi u repertoar i datum putovanja, iznenada me je upitao:
”Možeš li za Ameriku ”
”Kako tako iznenada” -rekoh.
”Javiću ti se kasnije” – reče moj drug u slušalicu i prekinu vezu. U jako kratkim rečenicama mi je objasnio o čemu se radi, kad se putuje i kakav me program očekuje. Vidim da bi mu bilo drago da ja krenem na turneju pa ga upitah kad se putuje i da mi dozvoli da razmislim bar desetak minuta. Počeo sam da se preznojavam od vrućine kao i od informacije koju mi je saopštio. ”Frula” se zove društvo gde je Džimi šef orkestra i svake dve do tri godine putuju na dvomesečnu turneju po Americi. Velika je konkurencija a ja bih baš imao sreće ako bih se organizovao za taj put. Turneja počinje za nedelju dana i to u Hjustonu gde mi živi rođ|eni brat. To mi je bio glavni adut za meni najdraže osobe. Naime treba reći Vanji i majci da ću dva meseca provesti daleko od kuće, a isto tako mi je bilo puno srce što ću videti brata i njegovu porodicu. Džimi je morao ipak da me sačeka malo duže za odgovor. Uspeo sam nekako da ubedim sebe i moje da je taj put sasvim ispravan i da će mi samo biti od koristi. Narednu noć sam razmšljao samo o tome. Zatvorim oči i mislim o putovanju, sviranju …

”OK Džimi, idem” – Rekoh mu sutradan nakon što sam video da mogu da organizujem život i rad u kući i na poslu.

Bio sam pun sebe i pukao bih od sreće da sam mogao. Išao sam ulicom sa osmehom na licu. Već sam bio u Americi i to na jako lepim mestima, kao što su NASA u Hjustonu, Univerzal studio u Holivodu, Kodak i Čajna teatar gde je dodela oskara… ali ovo skoro dvomesečno putovanje je u meni izazvalo bujicu radosti koju nisam mogao da podelim sa drugima kako ne bi videli koliko mi znači taj put. Ponašao sam se opušteno kao da mi put pada sasvim jednostavno i normalno kao svaka druga evropska turneja. Pred spavanje sam razmišljao o Americi, o putu, o amerikancima i svemu vezanom za ovu turneju. Jutro me je dočekivalo sa osmehom. Trebalo je naučiti program za koncerte kao i spremiti stvari za put. Kako često putujem, spremanje i nošenje putne opreme mi nije bilo teško. Težak je bio izvo|ački program koji je obiman a ja ga u celosti ne znam. Narednih nekoliko dana me je čekalo naporno i uporno vežbanje sa kolegama sa kojima putujem. U orkestru nas je bilo petoro a nisam bio jedini ”novi” član na ovom putu. Vlada gitarista je povratnik iz Australije sa Australijskim pasošem a na turneju je krenuo kao muzičar koji nikad nije svirao takvu vrstu muzike. Kako je bio dobar na svom instrumentu, brzo je učio i napredovao pa mu nije bilo teško da savlada tražene melodije. Isto kao i ja došao je sa Džimijem u ansambl. Harmonikašica Sandra je mlada i lepa crnka, prijatnog izgleda i naravi kao i jedina devojka u orkestru. Luka violinista odlično svira i glumi na sceni. Svojom visinom privlači pažnju a svojim umećem – aplauze. Džimi kao šef orkestra i ja. Vežbali smo koliko smo mogli na probama i kod Džimija, ali jako malo prema programu koji nas je čekao na putu.
Nikad mi nije bio problem da se uklopim u novo okruženje, upoznam nove prijatelje i prilagodim novim pravilima. Tako ni ovaj put. Već sam poznavao neke od igrača koji su došli iz društava u kojima sam već svirao. Hugo, basista koji je trebao da ide na put pa nije dobio vizu, je bio vidno razočaran zbog toga ali mi je ipak dao svoju svesku sa zabeleškama (koju sam ubrzo izgubio a nisam znao kako da mu to saopštim). Kasnije smo putovali zajedno, bili cimeri u sobama i postali jako dobri prijatelji. Nikola Miljanović moj prijatelj iz drugog društva me je sa oduševljenjem dočekao i rekao mi da ćemo biti cimeri u sobi. Vidno je pokazivao koliko mu je drago zbog mog odlaska na put. Bio sam jako uzbuđen dok sam spremao instrument za put.
Do svog kontrabasa sam došao sasvim slučajno. Kada sam išao za Španiju sa jednim ansamblom iz unutrašnjosti koje nije imalo svoj instrument, očekivao sam da ću uzeti kontrabas iz matičnog društva kom sam pripadao tj. u čijem sam predsedništvu bio. Kako sam neočekivano dobio negativan odgovor od strane uprave, koju sam i sam postavio, morao sam brzo da reagujem i nabavim instrument kako bih imao na čemu da sviram. Prijatelj Anta basista mi je izašao u susret, pozajmio mi za tu turneju instrument koji sam kasnije i kupio od njega. To je veliki svetlo braon kontrabas napravljen u Češkoj od šper ploče sa predivnim zvukom i sa metalnom šipkom na dnu kao i gumom na samom kraju. Imao sam ga nekoliko godina dok ga nisam kasnije prodao jednom prijatelju, najviše zbog prostora koji je zauzimao u kućnoj radionici. Imao je metalni kavez napravljen od gvozdene armature ofarban osnovnom crvenkastom bojom za metal da se ne ošteti u transportu. Držao sam ga u garaži. Dobar prijatelj Bole mi je sašio futrolu za njega od platna za cirade pa sam mogao i po kiši da ga nosim sa sobom. Godinama me je lepo služio na raznim svirkama i jako sam ga zavoleo. Kad sam ga prodao bilo mi je jako teško. To mogu da razumeju samo ljudi koji su se isto tako rastavljali od svog instrumenta.
Džimi je dobio svoje omote, ja Američku vizu, sa malim zakašnjenjem, ali sam dva dana nakon svojih prijatelja krenuo na put.

PUT

Sam put mi je bio komplikovan. Dok su moji prijatelji prilično lepo i brzo putovali, ja sam imao veliku muku da dođem do njih. Ustvari ideja mi i nije bila da se direktno priključim grupi već da provedem nekoliko dana sa bratom i njegovom porodicom. Kada sam im saopštio da dolazim i kako dolazim za nekoliko dana vidno su se iznenadili i obradovali. Užurbano pakovanje, kupovina stvari za put i poklon rodbini me je malo izmorio tako da sam to veče lepo spavao. Rano buđenje, spremanje i odlazak na aerodrom. Na aerodrom me vozi moj dobar prijatelj Željko. Stižemo pre pilota i posade aviona. Čekamo… U neko doba se pojavljuje posada koja kao da je pijančila celu noć. Piloti sa razdrljanim košuljama, neočešljane stjuardese prolaze kraj putnika kao neke slavne ličnosti. Kasni se uveliko a meni je let povezan sa letom iz Frankfurta porema Hjustonu i imam jako malo vremena za presedanje. Već sam video da ne mogu da stignem na taj let ali sam se nadao već nekoj drugoj mogućnosti. Još jedna neprijatnost mi se pojavila. Kako je avion bio manjeg kapaciteta, nisu mi dozvolili da kontrabas unesem u avion. Instrument je vratio Željko nazad a ja sam se već telefonski dogovorio da me u Americi sačeka instrument. Nakon svih kontrola koje su me čekale na aerodromu u Frankfurtu, avion za Hjuston je već otišao, osoblje aerodrome mi je pravilo već neku drugu kombinaciju za let. Našli su da je najbolje da idem do Filadelfije a odatle za Hjuston. Imam dovoljno vremena za presedanje pa sam krenuo. Let za Filadelfiju je trajao nekoliko sati. Uzeo sam piće, mislim da je Viski bio u pitanju, pustio TV pa mi je let brzo prošao.

Filadelfija, glavni grad Američke države Pensilvanije kao i peti grad po veličini u Americi. Nekad je imao mnogo veću ulogu čak i od poznatijih gradova kao što su Boston i Njujork, jedan je od najstarijih gradova na ovom kontinentu i grad u kome je začeta ideja o stvaranju sjedinjenih Američkih država. Ko želi da se stvarno vrati u vreme naseljavanja Amerike, dovoljno je da ode u sat vožnje u daleku „Pensilvanijsku holandsku opštinu”. Tu žive Amiši, holandskog porekla, čudni ljudi koji i danas oblače starovremensku odeću, žive bez struje, automobila, traktora, televizije, kompjutera i ostalih blagodeti civilizacije. Baš kao pre četiri veka. Na carini su me zaustavili i krenuli su da mi pretresu ručni prtljag jer mi kofer nije još ni stigao do amerike. Sve u svemu uniformisani crnac sa belim gumenim rukavicama mi je vršljao po stvarima i jedino što mu je bilo zanimljivo to su bili muzički diskovi raznih izvo|ača a najviše od George Bensona. U svakom slučaju dok je sve to trajalo, pasoška kontrola, carina, slikanje, otisci… ja sam ostao bez narednog leta za Houston. Padalo je veče a šalter Lufthanse se zatvorio. Nisam imao kome da se žalim i da dobijem adekvatan let ili adekvatno prenoćište. Muvao sam se satima po aerodromu gde sam u čekaonici dočekao jutro. Obezbedili su mi let negde oko deset časova. Bio sam među prvim putnicima, kako i ne bih kada sam celu noć proveo na aerodromu. Iako nas je bilo samo desetak putnika, uniformisani radnik na čekiranju je rekao da prvo uđu putnici sa brojevima sedišta do deset pa onda ostali. Bilo mi je jako smešno što nisam pokazivao. Ušao sam u lep mali avion. Avion je za otprilike tridesetak putnika, srebrne boje sa dva motora na repu. U međuvremenu sam se čuo sa bratom i snajkom i rekao im kada dolazim u Hjuston. Let je trajao oko tri sata i brzo mi je prošao. Ustvari mislim da sam zadremao u toku leta. Slećem, brzo izlazim iz zgrade jer nemam carinu ni kontrolu i na izlazu iz aerodroma me čekaju brat i Jovana, mlađa bratanica. Vozimo se malim električnim vozićem do parkinga a ja se sa Jovanom igram u vagonu. Jovana je jedno malo i slatko stvorenje koje obočava da se igra sa čabama, gušterima i zmijama. Ranije kada sam dolazio u posetu ona i ja smo dosta vremena provodili zajedno, išli u zoološki vrt, na bazen, u šetnje, puštali zmajeve hvatali žabe… Sada je malo porasla i delovala mi je ozbiljnije. Otišli smo da vidimo šta se dešava sa mojim prtljagom koji još nije stigao. Uzeli su podatke i sutradan doneli kofer kući kod brata. Seli smo svi troje u auto, Jovana i ja pozadi kako bi mogli da se igramo jer put do kuće traje oko sat vremena. Godinu dana pre toga, snajka i brat su kupili prelepu kuću na sprat sa zelenim dvorištem, garažom za dva automobila, ljuljaškama, klackalicama i igračkama za decu u dvorištu sa velikim letnjim roštiljem u mirnoj ulici u mestu Woodland koje se nalazi blizu Houstona. Dnevna soba sa dosta svetla, velikim kaminom i kožnom belom garniturom koja se jako lepo uklopila sa belim nameštajem. Sa strane je crni klavir a na zidu tri gitare jer su svi muzički obrazovani. U kući nas je sačekao veseli ostatak ekipe porodice Stefanović. Bratanac Nikola, najmlađi od njih kao i jedini pravi Američki građanin. Naime od njih petoro jedino je on rođen u Americi. Ostali su svi došli iz Srbije. On je jedan mali mnogo lep dečačić sa velikim crnim očima, lepim zubićima i umiljatog pogleda. Milena, starija bratanica koja je već velika i jako lepa devojka. Kao prvo dete stekla je naziv ”miljenica” i za razliku od Jovane drugačijeg je temperamenta. Prelepa dva dana smo proveli zajedno i Minja, moja snajka, nam je udovoljavala sve želje. Nažalost vreme brzo prolazi a moji folkloraši me čekaju.

Nakon doručka krenuli smo na put. Trebalo je preći par stotina kilometara kroz ceo Teksas do mesta gde smo imali koncert. Krenuli smo iz Vudlends-a što u prevodu znači šumovita zemlja ili bi je kod nas nazvali ”Šumadija”. To je jedno malo veoma mlado mestašce ušuškano u jako lepu prirodu sa oko 55000 stanovnika. Osnovan je 1974 godine gde velike naftne kompanije imaju svoj udeo. Pored stambenih i poslovnih četvrti mesto je bogato prirodnim i veštačkim vodenim tokovima, jezercima sa velikim brojem mostova i predivne flore i faune, predstavlja jedno od najlepših mesta u toj oblasti. Na putu prema Dalasu prvo smo prošli kraj velike statue Sem Hjustona visine oko 20 metara, ključne figure u Teksaškoj državi. Sem Hjuston je rođen u Virdžiniji 1793 godine, bio je guverner Teksasa a grad Hjuston je dobio ime po njemu. Posle nešto malo vremena sa leve strane nailazimo na poznati zatvor, jedan od 115 koliko ih ima u Teksasu, gde je u periodu između 1924 i 1964 na električnu stolicu izveden čak 361 osuđenik. Nakon toga je ovu vrstu kazne zamenila smrtonosna inekcija koja se koristi i dan danas. Zatvorsku kaznu trenutno služi oko 150000 zatvorenika. Na polovini puta izme|u Dalasa i Hjustona nalazi se maleni gradić Madisonvil sa svojim Medison jezerom i velikim brojem golf terena.
”Trebalo bi da sipamo gorivo” reče Dača.
”Važi. Imaš li neku određenu pumpu gde sipaš ili ti je sve jedno” -odgovorih.
”Ma daj. To ti je nebitno”
Njegov zlatni Micubiši zatim skrenu na jednu Šelovu pumpu.
Uz sipanje goriva i pranje stakala uživao sam u rok muzici koja se prostirala duž ove benzinske stanice. Sve je uredno, čisto a trava kao da se kosi svakodnevno. I kod nas se u poslednje vreme void računa oko benzinskih stanica, valjda zbog velike konkurencije, ali u Americi je to na veoma visokom nivou.
Dok je crveno-žuti objekat ostao iza nas, nastavljamo put prema Dalasu. Prolazimo kraj poznatog mesta ”Bufalo” čiji se naziv vezuje za krda bizona koji su nekada tumarali ovim poljima. Prilazimo Dalasu. U daljini se vide velika zdanja. Međutim zbog vremena ne ulazimo u sam grad već skrećemo na put koji vodi ka Vičiti. Nisam siguran o kom se mestu radi gde smo imali koncert ali Dača je pratio mapu pa smo stigli sa malo zakašnjenja. Nalazimo salu gde se održavaju manifestacije.
”Valjda je ovde”
”Jeste vidim neke od igrača ispred zadnjih vrata”
Ulazim u svlačionicu, uzimam akustičnu bas gitaru, koja je stajala sa strane, i prilazim mestu gde stoje moji prijatelji muzičari. U tome pokušava da me spreči osoba sa brkovima i u kaubojskom šeširu, kasnije vidim da je to vozač koji nas vozi kroz celu turneju. Ipak prilazim mikrofonu ali se ne izlažem pogledima publike jer nisam bio adekvatno obučen za koncert. Na sebi sam imao crne pantalone, što je u redu, kao i sivu košulju, umesto predvi|ene bele za koncert. Uklapam se u muziku uz širok osmeh kolega koji su toplo propratili moj dolazak. Svirka traje, ne baš onako kako bi trebalo, zbog još uvek ne uigranosti ansambla i orkestra. Ipak posle uspešno završenog koncerta spremamo stvari, ja se pozdrvljam sa bratom, ulazim u autobus gde su me već čekala dva slobodna mesta u drugom redu nasuprot Džimiju. Autobus je visokopodni beli sa zatamljenim staklima, prostranom unutrašnošću i čistim šarenim sedištima. Svako od nas je sedeo na po dva mesta što nam je ustvari i predstavljalo jedan mali kutak u kojem provodimo veliki deo turneje. Nakon koncerta su nas organizatori odveli na ”večeru”. Ustvari to je bila jedna mala zaskuska u vidu parčića pice i vina što je doprinelo boljem spavanju u motelu. Kao što sam već imao sačuvana mesta u autobusu, tako me je čekao i krevet odnosno pola velikog kreveta u motelu. Sobe su bile dvokrevetne, bolje reći četvorokrevetne jer smo spavali po dvoje u krevetu. Pomislio bi da je tesno za spavanje, međutim kreveti su prilično veliki i komotni su za dvoje. Cimeri su mi bili Luka violinista, sa kojim sam delio krevet, igrač Bane i moj jako dobar prijatelj Nikola.
Tokom cele turneje se spavalo u sobama poznatog lanca hotela ”Motel 6”. Prvi je napravljen još 1962 u Santa Barbari u Kaliforniji. Danas se prostire na 1000 lokacija duž cele Amerike i Kanade. Nudi niz besplatnih usluga poput kablovske televizije, lokalnih telefonskih poziva i što nam je najvažnije bilo, besplatne jutarnje kafe.
”Ustaj Džoni. Vreme je za pokret, svi su već ustali.” – Vičem Nikoli maltretirajući ga.
Lagano ustajućI odgegao se do kupatila.
Svaki dan su postojala dežurstva. Po dva momka i dve devojke. Devojke su vodile računa oko buđenja i obaveštavanja ansambla za vreme koncerata, kretanja i ostalog. Muškarci su bili zaduženi za nošenje stvari iz autobusa.
Spakovali smo se, popili kafu i krenuli dalje na put. Svratili smo u neko kaubojsko stajalište ”Safety Rest Area” gde su mogli da se vide predmeti iz doba ”divljeg zapada”. Stižemo u Tukumkari gde imamo i slobodan dan. Kako je bazen bio u okviru hotela lepo smo se kupali i provodili u tom malom mestascu. Hranili smo se tako što smo dobijali dnevnice od kojih smo kupovali hranu. Nas osmoro smo napravili ”komunu” gde smo zajednički ulagali pare, kupovali i kuvali u sobama. Glavni kuvar je bio Džimi. Ja sam se ustvari priključio komuni nešto kasnije zbog kasnijeg dolaska na turneju.
”Dabuti, jesi li za hladno pivo” pita me drugar koga zovu Boleč i koga sam već poznavao nekih petnaestak godina sa turneje po Španiji. Između sebe se zovemo ”Dabuti” baš od te španske turneje gde smo se šalili na račun izjave jedne učesnice festivala da smo mi ”Dabuti kolega” ili u prevodu dobri prijatelji.
”Naravno. Odakle ti” pitah.
”Ma šta te briga. Uzmi”
Tako smo ispred sobe nas nekoliko proveli jedno prelepo veče.
Pred svaki koncert Džimi je nameštao ozvučenje a Džale rasvetu.
”Jedan, dva…jedan jedan” govorio je u mikrofon dok ne namesti onako kako misli da je dobro. ”Hajde da uzmemo instrumente. Idemo prvo harmonika…violina…”

Tako svi odsviramo po nesto a na kraju svi zajedno. Ostavljamo instrumente i do koncerta nam ostaje još da zapalimo cigaru, popijemo pićence ili jednostavo odmaramo ukoliko smo se spremili za nastup. Program je bio svako veče isti ukoliko se ne promeni zbog nekih događaja što je bilo jako retko. Devojkama je trebalo više vremena za spremanje zbog frizure ali se sve stizalo uvek na vreme. Pauzu smo koristili da se malo izduvamo dok je Džimi prodavao diskove a Mlađa i Boleč suvenire. Po Džimijevom raspoloženju smo znali koliko je otprilike diskova prodao. Kraj koncerta obično prođe u ovacijama publike i izlaskom na bis dok muzičari na kraju izlaze, poklanjaju se i mašu publici. Među prvima se raspremim nakon koncerta i čekam ih ili ispred ili u autobusu.
Jutro je bilo sveže. Rano smo kretali a na parkingu pored nekoliko ”Harlija” zatekla se jedna kamp kućica sa dva konja vezanih za nju. Interesantan prizor specifičan za ovaj kraj amerike. Već smo izašli iz Teksasa i ušli u američku državu Nju Meksiko. Stajemo na benzinsku pumpu da sipamo gorivo. Fascinantno. Puno velikih kamiona, prelepih drumskih krstarica. U marketu uzimamo suvenire nešto za grickanje i nastavljamo dalje.
Santa Rosa, Silver Siti…koncerti, provod…
”Dabuti hoćemo li da iza|emo negde? Ovi moji se nećkaju”. Pita me Boleč.
”Što da ne. Gde ćemo?”
Odlazimo u jedan bar u kom sviraju neki meksikanci. Par piva nas je opustilo toliko da smo zaigrali na podijumu uz neki latino rok. Vratili smo se sa dogovorom da ne pričamo gde smo bili i šta smo radili kako bi ostale držali u nedoumici o našem provodu.
Sledeće veče je cela grupa bila pozvana na neku žurku. Čak su me naterali i gitaru da sviram. Pilo se dosta a za toalet smo morali da se snalazimo oko kućice jer je bila velika gužva unutra.

Luki violinisti se sviđala ”mala Jeca”.
”Stefo, kaži mi molim te šta da radim? Kako da joj priđem?”
”Tebi je barem sa violinom lako. Dovedeš je u sobu ili odeš kod nje, odsviraš nešto i gotovo? Odgovorim mu.
”Misliš da to može da prođe”?
”Naravno”. Kažem mu iako znam da tu nemože ničeg da bude ali nam je barem zanimljivo i veselo.
Luka je pokušavao da pridobije Jecu tokom cele turneje. Mi smo iz zezanja palili mirisne sveće po sobi, on je svirao i trudio se ali bez krajnjeg uspeha.
Negde blizu Alburkerki-a smo nastupali u jednom jevrejskom centru. To je ustvari jedna zajednica gde bez obzira na dob ili versku pripadnost može svako da se učlani i bude deo ”porodice” gde se učI, igra, slavi… Pre nastupa su momci malo igrali košarku, devojke pile sokiće a gitarista Vlada zagrljen sa igračicom Bojanom. Kako smo u autobusu sedeli Vlada, ja pa iza mene Bojana, bio sam već upućen u njihovo međusobno ”gledanje” i dobacivanje koje je trajalo tokom čitave turneje. Iz toga se izrodila jedna velika ljubav. Nakon turneje su se uzeli, Džimi je bio kum. Skoro sam sreo u ”Knezu” trudnu Bojanu koja šeta dete. Lepo izgleda i vidi se da je zadovoljna.
Spavali smo u nekom hotelu koji nije iz lanca hotela ”Motel 6”. Verovatno zato što u tom mestu i okolini nije bilo drugog hotela. Džimi je pravio podvarak za večeru od koga smo se jako lepo najeli a zatim zalili sa hladnim pivom. Sutradan nas je vozač odveo do njegove kuće koja se nalazi u blizini našeg planiranog puta. Cela kuća kao i okolina su bili u etno stilu. Mnogobrojni kaubojski eksponati i rekviziti su davali toplinu i neobičnost ovom mestu. Mali top napravljen od drveta, imitacije gitara, kosti od glava raznih životinja, obor sa konjima, sedla, šeširi, lule, fenjeri, krzna, peć za loženje… i mnoge druge neobične stvari su krasile ovu čudnu kućicu koja je smeštena u kamenitom prostoru blizu reke. Ovaj lepi izlet nam je začinio odlazak na ”Veliki kanjon”, kanjon reke Kolorado koji je stvarno fascinantan i kao što sam naziv kaže VELIKI KANJON, on je zaista velik. U daljini se vide planine, zatim ravnica i kao nožem izrezana zemlja sa vodom na dnu. To je jedan od najvećih prirodnih fenomena na planeti. On izgleda kao čarobni grad stena, sa hramovima, kulama, dvorcima raskošnih boja.
Što je najčudnije, Veliki kanjon je stvorila reka! Voda reke Kolorado je tokom hiljada godina usecala ovu veličanstvenu klisuru. Kad se zna da je kanjon urezan na mnogim mestima u čvrstu stenu, onda tek možete da zamislite kako je ogromna snaga vode. Čak i danas, iz godine u godinu, brza reka Kolorado produbljuje sve više kanjon. Na nekim mestima, kanjon Kolorada je skoro dva kilometra dubok, a širok je između 7 i 30 metara. Što se dublje reka useca u plato da bi formirala kanjon, to više ogolišuje stenovite zidove kanjona, koji tako svojim postojanjem pričaju priču o Zemlji, priču staru stotinama miliona godina.

”Bata Boleč. Hajde da nas slikaš, cimere iz sobe.”
”Važi. Daj aparat”
Namestili smo se nas četvorica za slikanje sa pozadinom kanjona. Međutim Boleč je iz zezanja ili nekog drugog razloga slikao nas trojicu bez Luke, jednostavno ga je isekao iz kadra. Ni dan danas ne znam što je to uradio.
Sunce je bilo u zalasku pa sam napravio mnogo lepih fotografija celog prizora. Jednu od fotografija sam nakon nekog vremena iskoristio kao naslovnu stranu za štampu kataloga.

Iako tek četvrti po veličini, Santa Fe je glavni grad Američke države Nju Meksiko. Nadmorska visina na kojoj se nalazi grad je preko 2000 metara, što ga čini najvišim glavnim gradom jedne američke savezne države. Santa Fe je dugo bio centar za kulturu i umetnost sa preko desetak muzeja i čak preko trista galerija.
”Hoćemo li u šetnju” ? Pita me Nikola
”Može. Samo da uzmem iz busa sve što mi treba.”
Krenuli smo u obilazak grada.
Nekoliko galerija i muzeja kao i crkva su nam ulepšali dan i vratili smo se u autobus sa dosta suvenira specifičnih za ovaj deo amerike.
Išli smo prema Silver sitiju kada nam se kod Albukerkija pridružio klarinetista Zeka ili Zuba, kako su ga neki zvali. Sada je orkestar bio kompletan.
Koncert smo imali u Silver Sitiju, mestu koje je osnovano malo pre građanskog rata a naziv ”srebrni grad” je navodno dobijen tako što nemački trgovac nije hteo da prima novac tadašnje federacije, već je tražio srebrne kovanice.
Krenuli smo prema granici države Novi Meksiko i Kolorada. Još jedna benzinska kamionska stanica usred lepih predela kraj kojih prolazimo. Plavi, crni, crveni…kamioni sa velikim brojem hromiranih delova koji se presijavaju na prepodnevnom suncu. Veliki rezervoari koji primaju ogromnu količinu goriva, ogromne izduvne cevi, sirene i trube različitih veličina i oblika…krase ovakvo stajalište. Iznenađen sam bio videvši prvi put jedno specifično vozilo-kamion sa prikolicom koji je u svom zatvorenom delu prenosio 7 putničkih mercedesa. Vozač je bio ljubazan otvorio je i pokazao nam unutrašnjost transportnog dela.
Gradić Raton (na španskom miš ili pacov) na samoj granici sa Koloradom. Organizator turneje je iz ovog mesta tako da smo bili odlično reklamirani i najavljeni. Veliki natpis iznad ulaza u salu ”FRULA BALKAN DANCE”, je najavljivao Amerikancima odličan program. Već sam napunio memorijsku karticu u aparatu sa slikama. Ušao sam u jednu prilično neurednu kancelariju teatra gde igramo i zamolio jednog od službenika na mi nareže disk, što je on jako brzo uradio. Sala teatra je bila u renesansnom stilu sa dosta pozlaćenih detalja, crvenim sedištima, starim instrumentima, tepisima i naravno američka zastava koja dominira u skoro svakoj ustanovi u Americi. Pred nastup smo videli jedan indijanski kazino. Kombinacija ravnih belih zidova, zlatnih ramova sa slikama, mesinganih palmi i dosta elemenata za rasvetu pružaju odraz novčane moći spoljnog dela ove kockarske ustanove. Unutrašnjost je takođe bogato dekorisana. Nisu mi dozvolili da slikam a nismo mogli ni da prođemo dalje od ulaznog hola zbog neodgovarajuće garderobe.

Pred svaki koncert sam vreme ”trošio” gledajući kako Džale namešta rasvetu, kako igrači uvežbavaju pojedine pokrete, Džimi namešta mikrofone a neko od igrača sedi kraj mene, negde u prvim redovima sale, i uz priču pratimo pripremu ansabla za koncert. Presvučem se i u tome već kreće tonska proba koju uglavnom brzo završimo osim ako nam šefa Džimija nešto oko organizacije unervozi tako da nam se proba malo ”razvuče”. Raznolika nošnja, temperamentna muzika, dobro ozvučenje i rasveta učestvuju u poboljšanju kvaliteta programa. Kako su dani prolazili, svirka na koncertima je bila sve kvalitetnija. Vlada više nije morao da čita note, ja isto (naravno zato što i ne znam da ih čitam) ali sam već bio puno, puno sigurniji u sebe kao muzičara. Opuštenije sam svirao čak i glumio na sceni.

”Izađi napred” – Govorio sam Sandri za vreme izvođenja ciganskih koreografija i gurkao je laktom. Ona je to svaki put propratila sa osmehom, dok je Džimi, ukoliko ga ne gledamo, pokazivao sa dva prsta prema očima, što je značilo da ga gledamo u oči kako bi bili ujednačeni. Drugi deo programa…bis, izlazak muzičara na poklon, mahanje i kraj koncerta.
Organizatori su nas odveli na večeru u jedan autentični kaubojski restoran sa drvenim klupama, drvenim stolovima i velikim šankom. Jednostavne boje drveta i lepo osvetljenje pružaju nezaboravno iskustvo za ručavanje. Većina nas je poručila goveđe bifteke a salate koje su se nalazile na improvizovanim kolskim kočijama smo sami sipali. Dok smo Džimi, Vlada i ja pijuckali nakon večere, Zeka je neumorno trpao u sebe što više hrane.

”Ej dečko, odguraj ta kolica u sobu. Biće ti lakše” – Dovikujem Zeki.
Samo me je pogledao, osmehnuo se i nastavio da sipa raznovrsnu hranu sa bogate trpeze.

”La Junta” je sledeće mesto gde smo imali koncert kao i spavanje. Ovaj poljoprivredni centar se nalazi u južnom delu države Kolorado bez visokih zgrada sa lepo raspore|enim zelenilom i raznim parkovima. Zatim mesto Lamar osnovan nakon izgradnje železničke stanice na pruzi prema Santa Fe-u. Nalazi se u samom centru države sa velikim travnatim površinama i zelenilom koje se navodnjava iz reke Arkansas.

Država Kanzas grad Kolbi i Filisburg su bili sledeći na našem dugom putu kroz Ameriku. Nakon koncerta se dogovaramo da propustimo spavanje, ustvari da se pravo posle koncerta uputimo ka Jolietu koji se nalazi u Ilinoisu nadomak Čikaga. Tako je i bilo. Dugačak put koji smo prošli do Čikaga je bio više od udobnog. Svako je imao svoju zabavu u toku puta, spavanje, čitanje, slušanje muzike, razgovor i druge sitnice su doprinele tome da vožnju ne osetimo. Povremena stajanja na stajalištima, izlaženje bunovnih igraža u toalet i pijenje kafa su samo urezivala slike za pamćenje.

Smestili smo se u Džolijetu, malom gradiću nadomak Čikaga poznatom po trkama automobila kao i po tome da je najbrže rastući grad u SAD-u. Odmah smo se Nikola, Marija, Uroš i ja dogovorili na obilazak grada. Ulazimo u skoro prazan voz i dremajući se vozimo do Čikaga. Čikago je treći grad po veličini (nakon Njujorka i Los An|elesa) i najveći grad u unutrašnjosti SAD. Nalazi se u državi Ilinois na jugozapadnoj obali jezera Mičigen. Događaj koji je promenio istoriju ovog grada bio je veliki požar 1871. Požar je trajao 36 sati, odneo više od 300 života i trećinu populacije (100.000 ljudi) ostavio bez krova nad glavom. Dimenzije požara bile su takve jer je veći deo Čikaga bio sagra|en od drveta. Ipak, stanovnici Čikaga su ovaj događaj pretvorili u korist. Velika tragedija im je pružila priliku da postave novi urbanistički plan koji ne robuje staroj matrici i infrastrukturi, već je postavljen u odnosu na potrebe grada u budućnosti. Tako|e, to je bio povod da se na|u novi načini gradnje.

”Ustajte momci. Stižemo” – Budi nas Uroš.

Ulazimo u veliku stanicu koja je u fazi renoviranja a u daljini vidimo jednu od najviših zgrada na svetu. Sirs zgradu. Dugo godina je ovaj soliter bio najviši soliter na svetu. Od tragedija trgovinskih centara ovo je najvića zgrada u Americi.

Krećemo u šetnju. Prolazimo ispod voza, ustvari davno u ovom gradu podignute su šine za nadzemni voz, takozvani ”Loop”, koji i dan-danas saobraća. Uroš zove rođaka koji živi u Čikagu, pa on i Marija ostaju da se čekaju a Nikola i ja nastavljamo provod. Ogladneli smo, ulazimo u jedan restorančić i nešto uzimamo za klopicu. Važi mišljenje da se u Americi jede samo brza hrana. Ali, to je apsolutno netačno. U Americi se jede fantastično. Bilo da jedete u jeftinim ili skupim restoranima, konkurencija je toliko velika da promašaja gotovo da nema.

”PokažI ovu sliku Vanji” – Zastaje Nikola kod izloga sa venčanicama kako bi me slikao.

”Možeš i ti da šalješ slike za Beograd. Imaš kome” – Odgovaram.
Na jednoj robnoj kući je pisalo ”Buca”. Nikolu je to asociralo na jednog našeg dobrog prijatelja Vladu, koga zovemo Buca, pa je odigrao „bezobrazan ples” dok sam ga snimao. I to mu nije bilo dovoljno, ušao je unutra i seo u jednu fotelju koja je stajala u izlogu.

Na devedeset trećem spratu Džon Henkok centra, zgrade iz 1970 godine svojevremeno najviše zgrade na svetu, popili smo piće razgledajući grad sa visine. Nakon nekog vremena su nam se pridružili Marija i Uroš sa rodjakom.

„Idemo na jedno mesto” – reče Uroš.

Ustvari to mesto je kafana koju drči Urošev rođak. Zove se Simplon Orient Express. Mali restoran sa šarmantnom unutrašnošću u Srpskom etno stilu. Na šanku domaće rakije i flaće sa motivima iz domovine. Nikola i ja smo se prijatno iznenadili. Domaća hrana, pivo simpatični ciga sa harmonikom su doprineli našem lepom provodu. U međuvremenu je došlo još gostiju (uglavnom Srba) koji su nam upotpunili ionako lepo veče.

”Dobro veče. Kako ste?” – Prilazi nam jako lepa žena srednjih godina koja je došla sa jednim gospodinom na večeru. Odgovaramo da smo dobro i da nam je mnogo lepo. Iz razgovora ona saznaje kako smo došli i koliko smo dugo u Americi

”Kako se snalazite i imate li dobre dnevnice?” – Upita ona. 

Nismo se žalili, međutim kada je čula sa koliko sredstava mi provodimo dane, prilično se sažalila i vratila za svoj sto. Pevali smo i šalili još neko vreme kada nam opret priđe gospođa i izvadi novčanicu od 100 dolara. Malo smo negodovali i bunili se ali uz njenu upornost mi zadrža{mo novac koji smo sutradan jako slatko potrošili. Puni utisaka smo se vratili u sobe. Zapravo ne odlazimo tako brzo iz Čikaga. Ovaj grad može još dosta toga da nam ponudi. Ispričavši ostalima kako smo se proveli (a morali smo da se hvalimo) došli smo na ideju da se svi sutradan spremimo i ponovo posetimo naše ”kafanče” odmah nakon koncerta. Tako je i bilo. Autobus se malo teže probijao kroz grad. Malo lutanja i stigosmo. Nakon nekoliko rakijica, Zeka uzima klarinet. Ubrzo su svi na nogama. Videvši kako Zeka dobija dobre napojnice za svirku od gostiju, Luka uzima svoju violinu. Proslava je trajala do kasno u noć. Veselje smo nastavili u autobusu gde smo pravili karaoke.

 Teško jutro i dug put do mesta Pikeville u državi Kentaki, zatim Wytheville u Virdžiniji, Terre Hauta u Indijani, Janessvile u Viskonsinu gde smo Bane i ja ustali rano i otišli u obližnju Harley Davidson prodavnicu. Veliki izbor motora i opreme nam je ulepšalo jutro i poslužilo za pravljenje jako lepih fotografija. Večernje sate je obeležilo Džimijevo ”roštiljanje”. Na malom crvenom plinskom roštilju ispred soba već poznatog nam MOTELA 6, moj drug je pravio roštilj za ceo ansambl. Ne sećam se veš kako smo došli do mesa ali uz lagano pivo Džimi je pekao a ostali su se služili.
”Hoće li ostati nećto i za mene” – Upita on uz osmeh.
”Kako stvari stoje, teško. Možda da ostaviš nešto sa strane”

Sledeći koncert je bio u Dulutu rodnom mestu Bob Dilana. Kultni pevač i kompozitor šezdesetih godina kao i jedan od najvećih kantautora dvadesetog veka Bob Dilan je počeo svoju karijeru baš u svom rodnom mestu svirajući gitaru, usnu harmoniku i klavir. Bili smo gosti restorana gde je svojevremeno ova poznata li~čnost zabavljala publiku. Grad koji je preko jezera i vodenih tokova povezan sa Atlantskim okeanom koji je udaljen čak 4000 kilometara. Naziv je dobio po Sieur L Dhut-u, prvom poznatom evropskom istraživaču ove oblasti.

Indianapolis, glavni grad Američke države Indiana nam je bio sledeća destinacija. Zatim Pitsburg u Pensilvaniji poznat kao grad mostova pa Harisburg gde smo imali concert na ledu. Ustvari bina je bila postavljena na sred hokejaškog igrališta. Bilo je prilično hladno za vreme sviranja međutim to nije uticalo na kvalitet našeg programa. Nakon koncerta nam je Nikola ohladio neko lepo belo vino, verovatno iz Kalifornije, koje nam je ulepšalo veče. 

Većinu slobodnog dnevnog vremena kao i kupovine smo obavljali u Volmartu. To je jedan veliki lanac robnih kuća osnovan još daleke 1962 godine u Americi dok prodajnu mrežu ima po celom svetu. Poznat je po velikom izboru i niskim cenama. Jedan od tržnih centara (kažu da je najveći u Americi) je imao luna park sa velikim toboganom. Posetioci ovog parka mogu da uživaju ne samo u adrenalinskim vožnjama toboganima, već i u ććaskanju sa mnogim drugim posetiocima zainteresovanim za razgovor. Na toboganu zavisnici od adrenalina mogu da uživaju u vožnji pri brzini od 100 kilometara na sat i da, ako se ne onesveste od vožnje, upoznaju nove prijatelje. Većina igrača se raštrkala po centru zbog kupovine dok smo Tunga i ja otišli na vožnju. Osećaj prilikom vožnje je jednostavno sjajan. Fizički stegnut dok je mogućnost nerviranja svedena na nulu sam bio zahvalan sebi što nisam jeo neposredno pre vožnje. Nešto kasnije smo Nikola i ja pojeli gomilu ”nezdravih” pljeskavica u nekom restoranu slican Mekdonaldu zalivši ih velikom količinom koka kole (jer se plaća samo prva čaša). Srpska posla.

Atlantik Siti, grad u državi Nju Džersi poznat po kockarnicama (zovu ga i Las Vegas istočne obale), peščanim plažama, čoping centrima, pogledom na atlantski okean… U Atlantik Siti sam otišao autobusom iz hotela sa planom da nastavim put u Vašington. Bilo je veče i čekao sam dvadesetak minuta autobus. Ubrzo se pojavljuju jaka svetla i grad kocke pokazuje svoj sjaj i raskoš. Trg u čijem centru stoji velika bela mermerna statua poznatog Italijanskog moreplovca i istraživača Kristofer Kolumba, oko kojeg su raspore|eni hoteli i kockarnice izgrađene u raznim arhitektonskim stilovima. Mala autobuska stanica i autobus prevoznika Grejhound koji vozi do Vašingtona. Na stanici je malo ljudi a autobus je putovao sa samo pet do šest putnika. Razdaljinu od oko 300 kilometara sam proveo spavajući ispružen na nekoliko sedišta.

Vašington…

Izlaskom iz autobusa penjem se i izlazim ispred velike bele kamene zgrade nalik na zdanje parlamenta u Rimu. Svanulo je i grad se već probudio u svoj svojoj lepoti jedne svetske metropole. Sunce je već uveliko obasjalo jednu od najpoznatijih zgrada Vašingtona. Rusel zgrada je najstarija zgrada senata, primer lepe arhitektonske umetnosti. Zatim Kapitol SAD-a, zdanje sa okruglom kupolom na brdu sa koga se vidi obelisk i veliki deo grada. Muzej Indjanaca u kome se nalaze mnogobrojni eksponati iz prošlosti kao i iz sadašnjosti indijanske kulture i indijanskog života. Vazduhoplovno svemirski muzej sa najvećom zbirkom letilica na svetu poređanih hronološkim redom. Muzej poseduje centar za istraživanje istorije, nauke i tehnologije vazduhoplovstva i svemirskih letova. Takođe možete ”dodirnuti mesec” kako kažu Amerikanci, ustvari ćete dotaći kamen sa meseca. Prirodnjački muzej sa velikim brojem eksponata iz različitih oblasti. Napomenuću stalnu postavku muzeja iz doba kada su celom zemljom šetali dinosaurusi, zatim kamenje i druge geološke iskopine, evolucija čoveka…

Na izlasku iz muzeja me je po dogovoru čekao kum Sipa. Josipović Saša ili kako ga od malena zovemo, Sipa, mi je školski drug. Nakon srdačnog prijatnog pozdrava smo nastavili obilazak Vašingtona, sa tim što mi je on sada bio vodič.

Bela kuća je zvanična rezidencija i glavno radno mesto predsednika. Izgradnja je počela 1792. godine, bez neke formalne ceremonije. Veliki deo poslova je izvršen od strane imigranata koji još nisu imali državljanstvo. Finansijski nedostatci kao i manjak radne snage su prinudili izvo|ače da promene raniji plan gradnje koji je bio pet vuta veći od objekta koji danas poznajemo. Zdanje je završeno i bilo spremno za useljenje 1800-te godine dok današnji naziv ”Bela kuća” dobija 1811-te godine. Izgled ove predsedničke palate se nalazi i na poleđini novčanice od 20 dolara.

”Vašington spomenik” je obelisk, izgra|en u znak sećanja na prvog Američkog predsednika, Džordža Vašingtona. Izgrađen je od mermera i sa svojom visinom od 170 metara, najviši je obelisk na svetu. Izgradnja je počela 1848 godine ali zbog nedostatka sredstava kao i ameri~kog gra|anskog rata, završen je 1884-te godine, čak 30 godina nakon smrti arhitekte Roberta Milsa. Zbog odložene izgradnje, vidi se čak i razlika u boji mermera. Prva trećina spomenika je nešto tamnije boje.

Obilaskom još nekolicine značajnijih objekata u gradu, kao i odlaskom u Starbak kafe (Najvećim svetskim lancem prodavnica kafe), završili smo razgledanje grada. Odlazimo kod njega kući gde nas je dočekala njegova supruga Jelena. Popili smo po neko pićence i otišli na jedan spektakl nalik cirkusu. Ustvari prvenstveno su bile akrobacije i to jedne od najboljih koje sam video. Sutradan smo malo odmorili pa otišli u razgledanje Filadelfije a zatim su me odvezli i na mesto koncerta. Koncert je bio divan a Sipa je sve to snimio i u tim snimcima uživamo i danas. Nakon koncerta smo se oprostili od kumova i otisli da odmorimo jer nas je sledeci dan čekao jedan od najpoznatijih svetskih gradova.

Njujork, zvanično Njujork siti, grad sa najviše stanovnika u Sjedinjenim Američkim državama, i u centru je međunarodnih finansija, politike, zabave i kulture. Prvobitni naziv je bio Novi Amsterdam a od 1664 godine Britanci mu daju sadašnji naziv u čast vojvode od Jorka. Jedan je od najvećih gradova sveta i sedište je velikih muzeja, galerija, korporacija i berzi. Među najpoznatijim simbolima grada su: Vol strit, Kip slobode (poklon Francuske 1886 god.), Bruklinski most, Empajer stejt bilding, Krajsler zgrada… Poznata mesta su i Peta avenija, Tajm skver, Central park, Metropoliten muzej, Brodvej, Karnegi hol…
Ulazimo u grad gde se već primećuje raznolikost nacija, ljudi i kultura. Na moje iznenađenje hotel nam se nalazi u samom centru grada tj. Menhetna. Kod Tajm skvera. Hotel ne baš visoke kategorije ali sobe čiste i uredne. Najbitnije je to što smo u samom centru i ne treba nam prevoz za obilazak ovog divnog grada. Nestrpljivi, unosimo kofere, autobus odlazi (već na neki udaljeni parking), mali odmor i izlazak u provod. Veče se spustilo i metropola se uzdiže sa svojim raskošnim svetlima, glamurom i lepotom. Limunzine, svetleće reklame, ulični svirači, luksuzni hoteli… U toj uzbudljivoj večernjoj šetnji dok se mesec probija kroz retke oblake, nailazimo na ugao koji nosi naziv našeg velikog naučnika Nikole Tesle. Na ulicama se mogu videti i luksuzni fijakeri sa lepim konjima i kočijašima obučenim kao pre sto godina. U jednoj od najpoznatijih svetskih koncertnih kuća, Karnegi holu, pod rukovodstvom čoveka koji je i nas doveo na turneju, Dragoslava Džadževića-Džaleta, nastupao je naš ansambl deleke 1978 godine.
Tajm skver sa najlepćim svetlećim reklamama i velikim brojem ljudi svih nacija koji se kreću tuda, pruža sliku jedne sredine gde nikog nije briga ko ste i kako izgledate. Svako ide nekim svojim putem i radi svoj posao ne obazirući se na ostale. Naziv je dobio po lokaciji dnevnih Njujorških novina (Njujork Tajms). Od 1907 godine za svaki doček nove godine se okupi veliki broj ljudi. U poslednje vreme se okuplja za noć dočeka preko dva miliona građena i turista.
Vraćamo se kasno u hotel. Nakon popijenih nekoliko piva u obližnjim kafićima, još malo se družimo po sobama.
Doručak i odlazimo u dnevno razgledanje grada. Mesto gde su srušene ”bliznakinje” stoji kao neko veliko gradilište sa upozorenjima kakvo zlo predstavlja terorizam.

”Central Park”, urbani park u samom srcu Njujorka. Potpuno prirodan i savrčeno uređen sa nekoliko ribnjaka i jezera, jahačkim stazama, zoološkim vrtom, staklenom baštom kao i mnogim drugim površinama koje služe Njujorčanima za rekreaciju i sport. Ulazili smo u nekoliko visoko luksuznih hotela izigravajući goste tj. mlade bogataše. Prijala nam je ta vrsta glamura.

Kip slobode, Vol strit, Empajer stejt bilding… Žao mi je bilo što vremena nismo imali za obilazak Metropoliten muzeja. Mislio sam tada u sebi:

”Ostavi to zadovoljstvo za drugi put kada dođeš”.

…Nažalost došlo je vreme i za povratak. Puno sam se uželeo svojih najbližih, mojih dobrih prijatelja, provoda i uživanja u Beogradskim klubovima, kafićima i kafanama. Verujem da i sama reka Sava tužnije teče kada nisam na splavu ili u ”varoši”, kraj svojih kolega iz štamparije, prijatelja iz ”sendvičare”…

Ne verujem da bi mi moja narav i karakter dozvolili život u Americi, međutim slagajući jednog dana svoj životni mozaik, sigurno ću deo tih ”kockica” odvojiti za ovo lepo i srećno putovanje a svima bih poručio: ”Putujte što više. To što vidite, čujete i upoznate, niko vam nikada ne može oduzeti ni uništiti”.

Pozdrav
Zoran Stefanovic

Frula orkestar Monti Chardash

Frula ansambl makedonsko oro

Orkestar Frula Amerika 2004 Madjarska igra

Frula ansambl banat

Frula orkestar Amerika 2004

Frula ansambl vlaske

frula orkestar rumunska igra amerika 2004

Frula ansambl igra drvoseca

Frula ansambl biljana

Frula ansambl glamoc