Ленинград – Санкт-Петербу́рг

Peterburg je glavni razlog zbog kog smo se odlučili na ovo putešestvije. Učili smo ruski, gutali knjige ruskih pisaca i gajili istu ljubav prema tom gradu. Najveća očekivanja ulagali smo u njega i radovali mu se kao deca. Pisati o St. Peterburgu nije lak zadatak. Htela bih da prenesem naše utiske i predložim što više stvari, ali da ne davim previše. Nisam sigurna koliko ću u tome uspeti, ali probaću, pa vi prosudite.

Ako izuzmemo maltretiranje na granici od strane Ruskinja, što imaše ,,snažnije ruke nego ja“, sa sve izvlačenjem prtljaga iz busa, odnošenjem istog na skeniranje, popunjavanjem imigracionih listića koji se moraju čuvati kao oči u glavi, put je prošao ok. Stigli smo u ranim satima, smeštaj se opet nalazio u centru, a check in počinjao u 14h. Ok, taman možemo da se promuvamo malo po tom ,,centru“, napravimo neki plan i vratimo se na vreme. Tako smo bar mislili.

Pariz je, sa svim njegovim širokim bulevarima, ulicama i parkovima, mala maca naspram ovog ovde. Samo je Nevski prospekt, glavna ulica, dugačka 4.5 km, a široka do 60m. Onda možete zamisliti njegovu veličinu (ako baš hoćete tačno, 1439 km²). Ovde smo proveli četiri dana i mogu ponosno da kažem da smo za tako kratko vreme uspeli da obiđemo veliki deo, dobro se provedemo, ali i riknemo od umora i hodanja.

Mislim da bi gradu dobro došlo jedno krečenje da bi zablistao u svom punom sjaju, kakav je nekada bio i kakvog smo ga zamišljali. Zgrade su veoma stare i lepe, ali propale, pa nekako bacaju sivu senku. Dok nismo zagrebali malo ispod površine, moram priznati da nismo bili oduševljeni, ali je ipak trebalo provesti nekoliko dana, da bismo stekli pravi utisak. Uprkos tome, grad je veoma sređen i čist. Bulevari su veoma dugački i široki, što smo shvatili nakon prelaska jednog od mostova u želji da stignemo do Petropavlovske tvrđave odmah preko puta nas, ali se pešački nije nazirao kilometrima ispred. Bilo je potpuno apsurdno hodati toliko daleko od tvrđave, da bismo se posle još toliko vraćali nazad sa suprotne strane, ali drugog rešenja nije bilo. Naravno, nije nam palo na pamet da ulicu prelazimo van pešačkog prelaza jer Rusi toliko nenormalno voze, da su čak i Turke zeznuli. Oni se vode onim – ako te pregazim, ti si kriv što si to dozvolio. Navukli smo opasan strah od saobraćaja za ta četiri dana, pa čak ni na zelenom za pešake, nismo se više osećali sigurno. Kada smo kod pomenute tvrđave, ceo kompleks izgleda fenomenalno sa svih tačaka, pored, preko puta, iz ptičje perspektive, ali unutar zidina – ništa posebno. U sredini se nalazi Saborna crkva Sv. Petra i Pavla, sa kriptom članova dinastije Romanov. Odmah pored tvrđave je i gradska plaža na obali Neve i odatle, preko mostova, stižemo na drugu stranu. Na tom potezu između tvrđave i Ermitaža, vidimo u stvari koliki je to grad. Sa rekom između, širi se na nekoliko strana, a onaj most preko
puta, koji smo malopre prešli, izgleda kao jedna linija u daljini. Sve je kao tu, blizu, ali u stvari nije.

Crkve sa zlatnim, zvezdastim, šarenim kupolama i ukrašenim zidovima spolja i iznutra, 22 mosta preko Neve i više od 300 mostova koji povezuju kanale; trgovi, veliki parkovi, dugačke ulice, široki bulevari, prelepe, stare zgrade, palate, spomenici Kralju Petru i Katarini Velikoj s jedne strane i komunistički i socijalistički spomenici s druge strane, Lenjinove statue, biste Marksa i Engelsa, oko 140 muzeja i više od 100 pozorišta, sinagoga i džamija; crkva ,,Спаса на Крови“, katedrale Kazan i Sv. Isak, … sve to čini St. Peterburg. Po meni, Ermitaž i dvorac u Peterhofu su dva mesta koja su me potpuno oborila s nogu (pa i bukvalno) i umnogome popravila kompletnu sliku ovog grada.

,,Nisam poznavalac slikarstva, jednostavno sam halapljiva“, bila je izjava Katarine II, zbog koje je Ermitaž danas najveći muzej u Rusiji i jedan od najvećih u svetu. Negde piše da je za Luvr potrebno dve godine da bismo svako delo pogledali na nekoliko sekundi. Za Ermitaž bi nam trebalo jedanaest godina. Čine ga Zimski dvorac, Mali, Veliki (Stari) i Novi Ermitaž i Pozorište Ermitaž, koji okružuju Dvorski trg. Ovih pet građevina, predstavljaju kompleks najraskošnije svetske kolekcije primenjenih umetnosti. Bila bi velika šteta da se poseti ovaj nadasve zanimljiv grad, a zaobiđe Ermitaž u kom se najbolje mogu razumeti ruska istorija i kultura. Najpoznatija dela pripadaju Mikelanđelu, Da Vinčiju, Goji, Kanaletu, Rembrantu, Ticijanu…, i meni omiljeni Van Gog, Matis, Pikaso, Mone, Gogen, Renoar, Sezan i mnogi drugi. Bez jednog dana ne vredi ići, jer ćete u tom slučaju samo protrčati. Najbolje je karte kupiti online, kako bi se izbegli kilometarski redovi . Kod Rusa je glavna fora da su karte za bilo koju atrakciju, za turiste duplo skuplje nego za Ruse, zato je veoma bitno ulogovati se na ruskom jeziku.

Peterhof je grad pored St. Peterburga, udaljen 20km i u njemu se nalazi kompleks parkova, fontana i palata koje se prostiru na 607 hektara zemlje i pod zaštitom su UNESCO-a. Sam dvorac je služio kao carska rezidencija do Oktobarske revolucije, a 1918. godine zvanično postaje muzej. Iako je za vreme II svetskog rata potpuno uništen, uspeli su da mu povrate prvobitni izgled. Za posetu dvorcu odvojili smo jedno popodne i ovog puta se odlučili za odlazak sa grupom, ali usledio je niz komplikacija tehničke prirode, pa smo imali veoma malo vremena i u roku od sata ga obišli. Svaka soba je priča za sebe, bukvalno sam zanemela od te raskoši, pa je najbolje da pogledete fotografije. Nakon obilaska, ostalo nam je svega 15 min da posetimo zlatne fontane, jer i one imaju svoje radno vreme. Zanimiljivo je da se za navodnjavanje svih fontana koriste samo prirodni izvori koji tuda protiču i pumpe nisu potrebne. Tih poslednjih nekoliko minuta pred zatvaranje, sa razglasa se pušta muzika uz koju se nekada plesalo na dvorovima, a uz koju sada fontane polako prestaju sa radom, što je u nama izazvalo stanje transa. Imali smo toliko još vremena pred polazak, da brzinski obiđemo vrtove i obalu Finskog zaliva i krenemo nazad za Peterburg.

Nakon dva dana obilaženja, noge su mi toliko natekle da sam narednih nekoliko bukvalno hramala, kao da se vraćam sa solunskog fronta. Ali nema kukanja, ovde sam sad i verovatno više nikad. Iako smo ceo dan proveli napolju, pa se uveče vratili u hostel, to me nije sprečilo da oko ponoći krenemo opet nazad preko Nevskog prospekta kako bismo prisustvovali čuvenom otvaranju mostova. S obzirom na to da je u St. Peterburgu i luka, postoji satnica po kojoj se svaki most otvara u određeno vreme, kako bi brodovi plovili Nevom. Pošto nemam reči kojima bih objasnila kako to izgleda, potražiću pomoć youtube-a, da dočara. Nakon što smo i to štiklirali na spisku, krenuli smo istim putem nazad, kada je bilo oko 2h, a nebo potpuno plavo. Ulice sve vreme, bez obzira na doba dana i noći, vrve od ljudi, grad ne spava skoro nikada i skoro svi ugostiteljski i drugi objekti na Nevskom, rade po 24h. Dok smo stigli u hostel, već je i svanulo, jer je bilo skoro 4h. Nismo doživeli bele noći, ali i ovo je bilo potpuno otkrovenje. Uprkos mojoj osakaćenosti i želji da zaplačem od bolova, osećali smo se nikad bolje.

Zato smo naredne dane proveli vozeći se impresivnim metroom koji je veoma dobro organizovan, žeton košta 31 rublju, što je oko 60 din. Nigde nisam videla tako sređen metro, svaka stanica je posvećena nekom ruskom piscu/velikanu i svaka se razlikuje od prethodne. Holovi su od mermera, sa statuama, spomenicima i lepo ukrašenim stubovima, vodilo se računa o svakom detalju, i pritom je sve čisto. Nalazi se ispod Neve i predstavlja najdublju podzemnu železnicu na svetu, zbog čega vožnja pokretnim stepenicama može da traje i desetak minuta. Tako to izgleda ispod nivoa Neve, a kada smo napolju, obavezno je provozati se brodićem koji nas vozi kanalima i rekom. Vožnja traje oko sat vremena i obilaze se sva mesta koje smo kao mislili da smo videli i iznenadili se ponovo koliko je grad veliki i nekako razvučen.

Naše budno stanje u Rusiji, na dnevnom nivou, trajalo je otprilike koliko traje dan, u proseku oko dvadeset sati. Uopšte više nismo znali ni ko smo, ni šta smo, ni gde smo, ni da li sanjamo ili smo zaista ovde. U tim trenucima je bilo najbolje otići negde na piće i odmoriti. Na primer, u gruzijski restoran gde služe slatko vino zvano ,,Izabela“ ili u pab gde pivo i nije toliko jeftino, ali veoma ukusno, domaće, točeno, rusko. Nakon nekoliko takvih piva, sviđali bismo se sebi samima više nego inače na ovom putovanju. Sa barmenom u tom pabu, pričali smo o muzici i mestima koje možemo još obići, dok nam je u pozadini, sa ploče pucketao sibirski bluz njegovih bendova (ko voli Jefferson Airplane, možda će želeti da ih posluša, zovu se Bungalow Bums i Stereo Siberia). U sitnim satima, pozdravismo se sa njim, tačnije samo muški deo naše ekipe, jer se Rusi rukuju samo sa ženama sumnjivog morala.
Osim ovog ruskog običaja, vrlo su specifičan narod i ne toliko dopadljivi. Imali smo nekoliko neprijatnih situacija sa zaposlenim gospođama u muzejima gde su na pitanje odgovarale isključivo na ruskom jeziku uz buku i vrlo nepristojno. U Peterhofu na primer, gde fotografisanje nije bilo dozvoljeno, jedna od tih bakica je dozvolila sebi da lepezom udari po glavi dečka koji je izvadio svoj fotoaparat. Mladi deo populacije je u hipsterskom fazonu sa zelenim i indigo plavim kosama, dok malo stariji izgledaju kao iz nesrećnih ’90 -ih. Inače smo na ovom putu obožavali da sednemo negde gde je prometno i posmatramo ljude u svakom mestu. Ovde smo to mogli samo u pokretu, jer se nije imalo vremena, a u Peterburgu se ne može naći ni jedan ugostiteljski objekat sa stolovima i stolicama ispred, iako je bilo prijatnih dvadesetak stepeni sa povremenom kišicom.
Za poslednji dan, ostavili smo sve što smo planirali, a nismo uspeli da obiđemo. Zato je otpala ideja odlaska u Carsko selo jer smo i ovako bili knap sa vremenom. Metroom smo išli sa jedne na drugu stranu grada, popeli se na Katedralu Sv. Isaka kako bismo uživali u pogledu, ali je pala kiša i odjednom je postalo užasno hladno, pa smo onda jurili do muzeja Vladimira Nabokova nedaleko od katedrale, a onda na drugi kraj, u ulicu Кузнечный переулок 5, u nekadašnju kuću Fjodora Dostojevskog. Po izlasku iz muzeja, trebalo je da za manje od sat vremena krenemo za Talin, što je bila skoro nemoguća misija. Iako smo kasnile i trčale po kiši, morale smo samo još da svratimo do suvenirnice, jer kako ćemo kući bez babuški!? Pokisle i mokre, ulećemo u bus u poslednjem trenutku i tu se naš boravak u Peterburgu završava, a već sutra, čeka nas drugi grad i nova avantura.

 

Za ostale destinacije, možete posetiti moj BLOG ili lajkovati FB stranicu Pozdrav, Majus