Do Lefkade preko Ćuprije i Prilepa

Noćni vukovi, Iron bridge, Prilep, Grčka, Albanija, juni 2018

Sredina godine, tačnije sredina juna odavno je u kalendaru našeg kluba stavljena kao dan polaska na klupsku vožnju. Ove godine plan je obići Srbiju, otići u goste braći u Makedoniju, malo se kupati na Lefkadi i preko Valone i Trebinja vratiti se kući.

---

Turneja traje 9, ali za neke i 10 dana. Karta pokazuje približno ovaj itinerer.

Ovo putovanje ima više ciljeva. Obavezno obići dva moto skupa u Srbiji, a to su Ada ciganlija u BG, 10. moto skup Noćnih vukova i Ćuprija, MK Iron bridge. Pozvani smo u goste kod drugara u Prilep za šta odvajamo dva dana. Potom kupanje na Jonskom moru, Lefkada te u par dana vratiti se kući preko Valone i Trebinja. Grupa za put je menjala brojno stanje iz dana u dan i na kraju je činila 12 odavno poznatih drugara. Od toga 10 su članovi MK Istok (Lija, Suzuki GSX 1400; Mrva, Suzuki GSX 1400; Bole, Honda CBR 1300; Gaja, Honda CBR 1300; Igor, Suzuki GSX 1400; Nedo, BMW R1200GS; zBor, Yamaha MT 09 Tracer; Nidžo, Kawasaki Z 1000; Škora, Suzuki B King; ja na mom BMW R1150R i dva prijatelja kluba, Goran Šućur i Mario Milošević, oba na BMW R1200GS. Priznaćete, podosta upregnute snage.

Kao što to uvjek biva, neki su spremni danima pre polaska a neki noć pred polazak pripremaju motor i rade servis. Tako da njihov polazak je krajnje neizvestan, mada svi znamo da će krenuti, bez dileme.

Klimatski faktor u najavi vrlo nestabilan. Kiša i nevreme. To nas ne dotiče. Na to ne možemo uticati. Skupljamo pozitivnu energiju, dogovaramo detalje, padaju predlozi šta i kako obići i posjetiti, finaliziraju se rezervacije smeštaja, razmjenjuje potrebna zaštitna oprema i kompletira najnužniji alat i nešto rezervnih djelova koji mogu zatrebati ukoliko … 🙂

0. dan, petak, 15.06.18.

Sa pravom ovaj datum nazivamo nulti dan. Dio ekipe kreće za Beograd. Prvi cilj. Naša braća MK Noćni Vukovi organizuju moto skup u povodu 10 godina postojanja. No, ovaj skup je i humanitarnog karaktera te našim skromnim djelom želimo doprinijeti ukupnoj akciji prikupljanja sredstava za njihove humanitarne aktivnosti.

Naša petočlana ekipa završava svoju dnevnu vožnju na Adi Ciganliji u odličnom društvu i još boljoj prazničnoj atmosferi. Kiša nije mogla pokvariti ovakav dogadjaj. Putovalo se ipak autoputem jer po lošim uslovima za vožnju, autoput je najbolja solucija.

1. dan, subota, 16.06.18.

Ovaj dan ubrajamo u prvi dan putovanja, obzirom da je to dan u kojem putuje cjela ekipa. Prethodnica će se iz Beograda „spustiti“ do Ćuprije a ostatak ekipe podjeljen u dvije grupe iskombinovaće neku rutu kojom će koristiti najmanje autoput kad god je to moguće zbog kiše.

Za ove „beogradjane“ nije važila ni stara vojnička deviza „Kartu čitaj a seljaka pitaj“. Uputivši se ka jugu, tj. Šumadiji od jednom im se „ukazao“ putokaz za Novi sad. Oće rodjaci moji, navigacija da navede na pogrešan put. 🙂 Samo svevišnji zna kako su se usmjerili prema Oplencu i pred kraj dana došli do Knića. Knić smo odredili kao tačku okupljanja cjele grupe i zajedničku vožnju do Ćuprije.

Moj dio ekipe je Hrvatsku pregazio autoputem a onda smo se kod Srem. Mitrovice odvojili za Šabac, pa preko Uba izbili na Lajkovačku prugu i Ibarskom magistralom preko Gruže prosto uplovili u Knić. Koliko smo puta svlačili i oblačili kišna odjela, nije za neku bajnu statistiku. To je postala rutina 🙂

U ovom sastavu proći Knić i kultnu kafanu „Ko to tamo peva?“ nije moguće. Javljamo se Milošu i Djordju i fešta počinje 🙂 Restoran Gružansko jezero je mjesto za dobru klopu. Naravno, preporuka domaćina.

U „Ko to tamo peva?“ lagano pristižu i „novosadjani“ ali i ona zadnja dvojka koja je radila trkaći seting na Boletovoj Hondi, sve do duboko u noć pre polaska.

Ne rado napuštamo odlično društvo naših domaćina i gazimo ka Ćupriji. Prijava na moto skup.

Već sa kapije se počinjemo pozdravljati sa našim starim drugarima i saputnicima. MK Iron Bridge ima odličnu lokaciju za svoj moto skup. Pored mosta a uz Moravu. Mora se priznati, odlično iskorišten prostor. Muzika vrhunska, pivo ohladjeno (raznih vrsta), drugari na sve strane, sjajna atmosfera.

Pece, Kire, Mende su tu. I naravno, the night is young! 🙂

Od nekud iz mraka iskoči i Caki! 🙂

Uvjek u dobrom društvu, a tu je i naš brat iz Slavonskog broda, Željko Brnić – Rodjak. Veliki putnik, prijatelj i bajker.

Rezime prethodna dva dana: Predjeno oko 560 km, vrlo loši uslovi za vožnju, sjajna druženja, smeštaj u Restoranu Stara Čaršija u Ćupriji, 10€ po osobi.

2. dan, nedelja 17.06.18.

Kad je noć mlada, jutro prerano dolazi. Svi bi mi još koji sat u krevetu dremali, ali put zove. Dogovor je oko 9 krenuti iz Ćuprije. Kolonu vode Pece i Kire. Oni znaju detalje puta. Eh sad… Uvek jutrom počinju problemi. Neko traži ključ od motora, neko jaknu, neko motor a neko Mrvu.

Za one koji ne znaju matematiku, to je jednačina za „premnogo“ nepoznatih. 🙂

Ipak, polazimo oko 11 sati i već na izlasku iz Ćuprije gubimo kontinuitet kolone. Ta činjenica će inače, biti i konstanta ovog putovanja. Kako god krenuli, doći ćemo na cilj, doduše, ko zna kojim putevima Gospodnjim.

Prva pauza je u Predejanima. Čim parkirate motor zaskočiće vas ulični prodavci originalni RauBau naočala ispod cjene od po 20 ali i po 15€. Jednostavno ih se ne možete rješiti. Mislim da nema nikog iz naše grupe da nije kupio jedne do pet „rejbanki“ ili „polarizatorki“. Moram priznati da je cjena istih pred naš polazak drastično pala na 5€. Sad smo u potpunosti pripremljeni za more i jako sunce. 🙂

Kratko okrepljenje i nastavljamo ka Vranju. Tu se isključujemo sa brze ceste jer je Manastir Prohor Pčinjski naša sledeća stanica. Na skretanju za Prohor Predrag Stoilković parkirao je motore kao znak zaustavljanja. Ma ne kontamo mi to. Produžavamo. U nekom momentu u retrovizor mi se upucava motor. Čovek vozi bez kacige! 🙂 Pokazuje nam žuti karton i vraća nas na polazni položaj. I tu se kolona sastavlja uz hladnu coca colu i osveženje, potom produžavamo predvodjeni Predragom sve do Man. Prohor Pčinjski.

Fascinanti prizori prirode. Opuštajuća vožnja.

Stiže i Goran Ristić. Mnogo emocija.

Obilazimo manastir. Palimo svijeće. Cjelivamo svetinju. Vidim i suze na licima nekih dečaka.

Meni je puno srce što sam uspeo kolonu usmjeriti na jedno ovako lepo i sveto mesto.

Ako Vas put nanese u ovaj kraj, priuštite sebi to zadovoljstvo i obidjite ovu veliku svetinju Pčinjskog kraja.

Slike za rastanak, dogovori o sledećem vidjenju, bratski zagrljaj i nastavljamo preko graničnog prelaza Prohor Pčinjski, Kokino, Kumanovo… sve do Veleskog jezera.

Velesko jezero je prelepa veštačka tvorevina sa odličnim hotelom Romantik i svim potrebnim rekvizitima za uživanje na terasi, obali i vodi. Baš prijatna i opuštajuća pauza.

Pogled na nebo ka jugu, onespokojava.

Putem ka jugu srećemo i našu prijateljicu Annu Grechishkinu. Lagano ona, na svom KTM-u gazi kilometre! 🙂

U Gradskom skrećemo ka Prilepu. Počinje kiša. Stajemo na neku pumpu da se opremimo. Djon Vejn odlazi napred da izvidi stanje i vraća se sa informacijom da je put blokiran zbog prevrnutog kamiona. Nema nam druge nego nazad pa na Kavadarce. Eto, neplanirano obilazimo i Tikvešku regiju! 🙂 Ponovo smo izašli na put za Prilep i još jedan šleper je pored puta. Ali ovog puta je prohodno, uz opomenu domaćina i policije da budemo krajnje oprezni. Velika kiša nanosi ogromne količine blata u kolotrage a kad ste na dva točka, blato ume biti gore od leda. Ne zovu ovaj put bez razloga „Put smrti“. Brzinom ne većom od 30 km/h prelazimo Pletvar. Motori su blatnjavi, mi takodje ali najveći je problem vizir. Nedovoljno kiše da ih sapere, previše blata u vazduhu a svaki pokret rukom preko vizira napravi još veći problem. Sa olakšanjem očekujemo svako mimoilaženje, ako ni zbog čega a ono zbog vode kojom nas zaprskaju i operu vizir! 🙂

Stižemo sa mrakom u Prilep. Kiše više nema. Na ulazu nas dočekuje cjela delegacija. Tu su Aleksandar Atanasovski, Robert Naumovski, Vlatko Šiškoski takodje. Došli momci da nas pozdrave i dočekaju.

Idemo u smeštaj, presvlačenje i pravac Mendeova vikendica.

Možete me ubiti sad, ali nema šanse da bih ja sad našao put do nje. No, kad stignete u to lepo dvorište, sve je tu. Voćnjak, vinograd, terasa sa pogledom na Prilep i Kraljeve kule, borova šuma iza, a i jezero je na nekih 5 minta hoda.

E tu počinje pravi r’n’r. Na brzinu nameštamo stolove, stolice i klupe, ozvučenje. Ledena Žolta već je na stolu.

Društvo se lagano uvećava. Hrana stiže a salata je već pojedena! Toliko dobrog raspoloženja i pozitivne energije odavno nisam osetio. Domaćini su učinili sve da nam bude dobro. Ne dobro, nego savršeno.

Ova žurka traje do zore. Pjesma pjesmu stiže. Smjeh i šale ne prestaju. Sa nama su i Ivan Jelić, Saša Budža Stanković i Dejan Arizanović iz Ćuprije. Toliko dobrog raspoloženja i pozitivne energije nećete često naći, rodjaci moji! Puno srce svima.

Zbog zaštite Vaših kardio i nervnih sistema, audio zapisi nisu dostupni. Imamo razumjevanja prema čitaocima 🙂

Ovom prilikom želim da se posebno zahvalim svim našim domaćinima u Prilepu i Makedonskom brodu. Pece Dejanoski, Djon Vejn od milja zvani Kire, Aleksandar Atanasovski, Mende Gorgioski, Goran Nikoloski, Dragan Dimoski, g-din Zdravko kao i svim drugiima koje sam moguće preskočio a na svoj način su nam pružili sjajno gostoprimstvo.

Lepe su zore u Vašem kraju, braćo naša.

Rezime dana: Predjeno oko 400 km, uživali i po suncu i po kiši. Žurka do jutra. Savršen dan. Za poželeti!

3. dan, ponedeljak 18.06.18.

Obzirom da smo zoru dočekali budni, spavanje se malo oteglo!

Neko je skoknuo do prve perionice da opere motor, neko do kafića na razbudjivanje, neko krmelja u krevetu… Sve u svemu jedan pravi „raspašoj“ i nedisciplina 🙂

Plan za danas je da se nakon skitnje gradom odvezemo do našeg druga Dragana Dimovskog u Makedonski brod. On je poželeo da nas provede malo svojim krajem i ugosti na ručku. Put od Prilepa do M. Broda, skoro pa idealan za vožnju. Stižemo kod Dragana i zastajemo na njegovoj terasi. Pogled sa terase je

Odatle idemo par kilometara dalje do pećine Pešna. Vrlo interesantna pauza. 

Potom idemo severno niz Tresku i dolazimo do restorana Izvor. Predivan ambijent, čista i ledena voda, prirodno hladjeno pivo, riblji specijaliteti i najvažnije, opet dobro društvo. Izgleda da je ovo samo nastavak prethodne noći.

Neki ne vole pastrmku. Za njih meso. No, nas većina uzimamo specijalitet kuće. Pečena pastrmka u komadu i otvorena. Uz prateće sosove i prelive, bijaše to nešto najsladje slatkovodno što sam probao zadnjih godina.

Dragan Dimovski je naš domaćin na ovom ručku. Pije se Skopsko pivo. Degustiramo i procenjujemo da li je ili nije bolje od Zlaten dab! 🙂 Jednostavno, nama je prelepo i ne ide nam se nazad! 🙂 Dragan zove da se provozamo kroz Makedonski brod i popijemo kafu pre polaska za Prilep.

Kolona sa više od 15 motora pravi mali defile kroz M. Brod i pravimo kafe pauzu.

Ovde možete videti i kraći snimak prolaska ispred Draganove kuće na putu od Restorana Izvor ka Makedonskom brodu

I pretpostavićete… pripremamo se za kišni armagedon u najavi. Informacije do nas dolaze da je Prilep potopljen i da nevreme još traje. A nama je ići u tom pravcu. Oblačimo ko šta ima i ko šta može pa put Prilepa. Sa dubokim mrakom i po vrlo jakoj kiši ulazimo u grad. Lokalno stanovništvo ima jednu vrlo čudnu naviku. Voze sa samo jednim ispravnim svetlom na automobilu. Priznaćete, susresti se po olujnoj kiši sa takvim autom i nije baš neko preveliko veselje. Više liči na lutriju 🙂 No, i ovu noć svi smo pobjednici.

Noć završavamo u druženju u dve kafane. Makedonska kuća i Dve liri. Kako se ko i sa kim organizovao. Moje je zadovoljstvo bilo da tu noć upoznam Nedeljkovog profesora iz školskih dana, Milisav Svakaroski, sa kojim smo, u pratnji njegovog sina Tonija proveli lepih par sati u vrlo interesantnoj i emotivnoj priči i druženju.

Drugi dio ekipe imao je preča posla u Makedonskoj kući! 🙂

Rezime dana: Nekih max 80 km vožnje, smeštaj u privatnoj kući za 6€ po osobi/dan. Fantastičan dan.

4. dan, utorak, 19.06.18.

Kad momci znaju da je pred nama skoro 450 km vožnje, što po auto putu a više po planinama i magistralama, svi su po naredjenju pripremni u 08.00. Vojnički, nema šta. Naš drug Mario planira za Banja Luku a mi po planu, dalje.

Emotivan rastanak sa našim domaćinima. Pravac Bitola! Stiže nas i Djon Vejn negde pre Bitole, da se pozdravimo. Točenje goriva pre granice i prelazak u Grčku.

Biramo put ka Florinu i Kastoriji. Naravno, ne želimo autoput i lepo zabasamo u vrhove Pinda. Ne znam tačno koje su to visine, ali vozili smo pored ski staza, kroz rezervate šumske, medvedje nastambe, pored neke zabranjene zone gde je neko iz magle (oblaka) vikao „no photo, no photo“

a onda nekih više od 10-tak km niz brdo sa ugašenim motorima. Ljudi, benzin u Grčkoj je preko 1,6€ i štednja se podrazumeva!

Glad nas hvata pre Kastorije i

cjelokupna ekipa se okuplja na samom jezeru gde pijemo kafu i čekamo da nam se omleti spreme u etapama. (Po tri porcije) Shvatili smo da ovaj restoran ima samo jedan tiganj ili samo jedan šporet. Za jaja se nismo raspitivali. Valjda su imali na zalihama! 🙂

Raspoloženje raste. U Grčkoj smo, danas bi trebalo biti sunčano a i kupanje je u planu. Doduše, do Lefkade je nešto oko 300 km i svašta može da se promeni.

Nastavljamo dalje. Pravac Jug. U našem sastavu je i jedna grupa dečaka koji planiraju da malo odstupe od našeg pravca i obidju Meteore. Logično. Blizu smo tih vjerskih spomenika i greh je protrčati a ne obići ih. Posebno za one momke koji nikad do sada nisu bili tamo.

Na samo 20 km od Kastorije na odlično autoputu vremenska situacija se drastično menja. Ulećemo u oblak i oprema je za par minuta na nama. Tako pod naizmeničnom kišom i vetrom prolazimo Grevenu, Metsovo, skretanje za Meteore i stižemo u Ioanninu. Dve naplate putarina su za nama. Motociklisti u Grčkoj plaćaju manju cijenu putarine od I kategorije vozila. Možda nisam precizan, ali sigurno za 50% jeftinije.

U Ioannini se isključujemo sa autoputa i preferiramo stari magistralni put pored Arte i Preveze ka Lefkadi. Iako je to stari magistralni put, u odličnom je stanju. Asfalt i pored više godina korištenja odlično drži i pruža priliku za prijatnu i nešto bržu vožnju. Napokon postaje prilično toplije i neophodno je skinuti kišna odjela.

Pauzu pravim i sipam gorivo na pola puta izmedju Arte i Preveze. Godi napokon malo viša temperatura i obilje sunca. Ipak, lepše se i znojiti nego boriti sa vetrom i kišom.

Na putu do Lefkade očekujte i tunel pod morem. Zapamtio sam cijenu, 0,70€ za motocikl. A samo desetinu kilometara dalje ste već na pokretnom mostu/trajektu koji Lefkadu spaja sa kopnom.

Naš smeštaj, Villa Maria u Ag. Ioannis nije teško naći. Jedina plava kuća u moru drugih hotela i pansiona na samo 200 m vazdzušne linije od prelepe obale. Preuzimam ključeve i očekujem ostatak ekipe. Sobe odlične, smeštaj poseduje sve što vam treba za udobno letovanje a ja već osećam da će narednih tri dana biti sjajno.

U nepunih pola sata kompletna ekipa je stigla i već je na plaži. Temperatura mora savršena a čini mi se i da je bila ledena, nama to ne bi smetalo. Nakon Pinda, oblaka, vetra i kiše, more je … 🙂

Razišli smo se po Lefkasu u potrazi za dobrom hranom. Neko je našao i riblji restoran a neko na giros. Svako po svojim afinitetima. Ne sumnjajte da je izvšeno i detaljno zanavljanje rezervi u frižideru. Mythos i Alfa pivo se preferiraju. Gazda nam pravi društvo i mislim da su neki dočekali jutro u dvorištu uz priču i laganu muziku.

Nakon svega motori parkirani i noć može da počne 🙂

Rezime dana: Nekih 430 km oblaka, oluje, kiše, vetra i sunca. Smeštaj u Villa Maria po ceni od 15€ po osobi/dan. 

5 i 6. dan, sreda (20) i četvrtak 21.06.18.

Ova dva dana obilježava pravo odmaranje. Tipovali smo nekoliko plaža i obilazili ih.

Prvo kafa na plaži …

pa onda negde na doručak … (naravno giros je najbolje rešenje)

Ag. Nikitas,

Porto Katsiki,

Kalamitsi, Nidri, Vasiliki.

Obzirom da imamo pravih kulinara u grupi nabavljamo prvoklasni sveže meso i ribu za roštilj, ugalj u velikim količinama, vino i pivo takodje (zar ste sumnjali?), pravimo Grčku salatu i čekamo mladje članove da se vrate sa kupanja i skitanja.

Ovaj smeštaj u svakom slučaju mogu preporučiti u potpunosti. Čistoća, lokacija, komfor, usluge, parking, dvorište, wifi… ne znam šta biste više željeli.

O kvalitetu spremljene hrane govore prazni tanjiri i komentari sitih kupača. Ishrana na ovaj način višestruko se isplati. Ipak je Grčka prilično skuplja zemlja od naših krajeva i svaka ušteda je dobro došla.

Rezime oba dana: Neznatna skitnja po ostrvu do 100 km. Vrijeme izmišljeno za zujanje i kupanje i uživanje na moru. Smeštaj već rečeno, Villa Maria po ceni od 15€ osoba/dan

7. dan, petak, 22.06.18.

Plaćanje računa, predaja ključeva, pakovanje opreme, jutarnja kafa na plaži i polazak ka Valoni. Danas nas očekuje oko 330 km odličnih puteva. Opet prolazimo tunelom ispod mora, bez autoputeva, koristimo kraću trasu preko Igoumenitse ka Sarande i preko Himare do Valone.

Nakon nešto više od 100 km pravimo pauzu u Igoumentsi. Odličan giros i ledena voda uz kafu je meni za ovu pauzu. Uživamo još malo i pravac Sarande.

Bez problema se prelazi granični prelaz Ćafa Bote. Neke radničke demonstracije na ulazu u Sarande izbjegavamo uz pomoć policije, desno ka Himari i prva pauza u restoranu Dardania. Godi pauza na zilion stepeni C. Jug Balkana pokazuje svoje pravo lice. Oprema je neophodna za vožnju ali kad bi nekako moglo bez, bilo bi lakše.

Put od Sarande do Valone vodi pored obale kroz mnoga sela i manja naselja. Jedno veće turističko naselje je Himara. Tu takodje pravimo pauzu uz komentar da bi ovo moglo biti neka sledeća destinacija za višednevni odmor.

Nakon Himare je Parku Kombtar (Nacionalni park) Ljogara. Koliko god ova trasa i relacija nije prilagodjena nekoj bržoj vožnji, serpentine i nacionalni park bih preporučio svakom bajkeru, da upišu u svoj plan. Popeti se sa 0 m n/m u oblake Ljogare je sjajan doživljaj. Asfalt za vožnju pogodan bajkerima. No, ne treba preterivati sa brzinom. Prioritet bi trebalo biti uživanje u sjajnom pogledu sa svake serpentine, vidikovca ili samog vrha Ljogare. Puno je dobrih pozicija za zajedničke fotografije i uspomene. Uživajte samo.

Vrlo lako nalazimo smeštaj u Valoni. Hotel Haris 2 nalazi se pored puta kojim ulazite u grad. Valona je grad hotela i turistički orjentisan grad. Da li treba da ponavljam da smo se odmah razbježali po kafićima i plažama.

Možda ću biti i dosadan sa informacijama koje nikom ne znače, ali ipak, evo nekih. Točeno pivo, veliko, 0,5l, Korca (vrlo dobro albansko pivo) iznosi 120 leka. 140 leka = 1€. Kafa za koju od prilike u celoj državi drže skoro isti, vrhunski kvalitet = 50 leka. Znači manje od 1 KM. Soba u hotelu košta 25€ (bilo da je dvokrevetna ili trokrevetna), tako da nas je smeštaj koštao od 8 do 12,5 € po osobi. Sobe vrlo komforne. Ipak, radi se o hotelu sa 3*.

Uživajući u lepoj večeri i noći uz pivo i pizzu, Nedo, Gaja i ja opet razmišljamo o tome kako bi bilo dobro doći na višednevno letovanje negde na plaže Albanije. Videćemo, kako stvari stoje, moguće posle našeg moto skupa da se manja ekipa organizuje i spusti do Valone ili Himare i opusti u uživanju na plažama Jadrana i Jonskog mora. Tu negde se mešaju vode dva mora!

Rezime dana: Nekih 330 km vožnje po sunčanom i vrlo toplom danu. Čisto uživanje nakon onih kišnih tura. Smeštaj u Hotelu Haris po ceni od 8 do 12,5€ po osobi.

8. dan, subota, 23.06.18.

Danas treba dobaciti do Trebinja. Najave vremena nisu bile baš optimistične. No, neko se ipak pobrinuo da odvezemo još jedan sjajan dan.

Nakon napuštanja hotela sjedosmo na obalu u jedan od rethih otvorenih kafea u to doba jutra. Razbudjivanje uz kafu i planiranje puta, pauza, doručak, sipanje goriva…

Put ka Trebinju već skoro svima potpuno poznat. Iz Valone Vas vodi nekih 30-tak km pravog autoputa, (bez naplate). Potom se nekih 15 km ispred Fiera i kroz Fier vraćamo na stari magistralni put koji je prilično opterećen. Tu treba biti vrlo oprezan i vožnju prilagoditi domaćinima. Oni umeju biti vrlo čudni u donošenju ishitrenih odluka u kretanju. No, nakon Fiera povratak na brzu cestu. Redaju se Lušnje, Rogozine, Kavaje pa Drač. Dio ekipe se uvlači u Drač a dio produžava obilaznicom do Rinasa. Ne ulazimo u Tiranu. Ukoliko niste planirali obilazak Tirane, uvek se potrudite da je izbegnete obilaznicom. Veliki je grad i izgubićete prilično vremena samo da bi prošli kroz grad.

Gaja i ja doručkujemo u Nord Park preko puta aerodroma Rinas. Lokaciju koju redovno posjećujem u mojim putovanjima ovom zemljom.

Sledeće okupljanje grupe je u Skadru. Točenje goriva na izlasku iz grada i pravac Podgorica. Albansku granicu prolazimo prilično brzo ali CG granica je svojevrsno usko grlo. Od granice do PG je sad potpuno povezana nova trasa i vožnja tim putem je čisto zadovoljstvo.

Negdje na ulazu u NK stajemo na kraće osveženje. Par motora je već na parkingu a onda nailazi Djole sa Milicom na svojoj Hondi. Prepoznao moj motor i staje. Lepo iznenadjenje i kratka priča uz kafu a onda i zajednička vožnja do Trebinja.

Nedo se u Draču odvaja i ide za Herceg novi a nas 10 nastavlja do Trebinja. Za 8 momaka je obezbjedjen smeštaj u stanu a Gaja i ja ćemo kod mene na vikendicu.

Obzirom da smo se u gradu razišli, dio ekipe je na večeru skoknuo na Tuli u Staru Hercegovinu a Gaja i ja na Mosko u Motel Konak. Gde god da odete nećete pogrešiti. Odlična hrana, dobra usluga je razlog zbog kojeg trebate doći i opustiti se. Veći dio ekipe noć završava u, sada već kultnom kafeu Underground

a nas dva „peznionera“ imamo dobro društvo na terasi Konaka i posle pravac krevet.

Rezime dana: Iza nas oko 400 km sjajne vožnje. Dvije državne granice. Smeštaj u privatnom app po ceni od 10€ po čoveku.

9. dan, nedelja, 24.06.18.

Povratak kući. U najavi nekih 360 km. Vrijeme, kažu, lijepo. Idemo u više pravaca. Preko Popova polja, Berkovića ali i Nevesinja pa na Kupres ali i na Jablanicu. Šta bi drugo nego istraživali trase 🙂

Usput po neka kafa ili kolač.

Svi smo u našem Club House oko 17h.

Rezime cjelog puta: Predjenih pojedinačno oko 2850 km, pregazili smo 6 zemalja (HR, SRB, MK, GR, AL, CG), više kisnuli nego se znojili, posjetili dva moto skupa MK Noćni vukovi i MK Iron bridge, 2 eksera u gumi na parkingu.