Kuba, svet koji nestaje – II deo

Opšti utisak

Prolazimo ulicama Havane gde se sa dolaskom noči pojavljuju ulicni
prodavaci pica i sendvica, nije ih puno no svake veceri mozete ih dobiti
na istom mestu.
Naplacuju u pezosima pa su cene badava a kvaliteta prosecna no
zadovoljavajuca za onoga koji nije previse prohtevan.
Zapazujem i tri policajca pored belo crnih motora marke Motto Guzzi.
Deluju dojmljivo, kako motori tako i policajci svojim uniformama.
Nekoliko dalje vidim nekog coveka pocinje da vice na neku decurliju
koja bezi koliko ih noge nose, jedan pada, kako se penje niz omanji zid
no uspeva da se pokupi i trci dalje za njegovimi drugari.
Ocito hteli su nesto da drpe iz neke zgrade nalik na neko skladiste.
Covek koji se izderao na tu decu okrece se nazad svojoj stolici smejuci
se te pogledavajuci u cigaru koju je drzao u svojoj desnoj ruci.
I u begstvu malisana i u kretnjama coveka, koji je cuvao taj objekat
bilo je neceg prirodnog i nepovratnog sto ljudi zaslepljeni profitom
nikada nece moci da dokuce.
Napokon idemo sa Feliksom u neki lokal gde sedamo na neke
pletene stolice te razgovaramo o svemu i svacemu dok se odjednom
ne pojavi neki covek, izgleda malo pripit.
Pita me dal bi mu mogao dati malo novca na sta mu ja odgovaram:
„No, non ti do niente“(neču da ti dam nista)pri cemu izgovaram neke
reci koje su pola italijanske pola spanske.
Covek isprva gleda u mene, kao hoce nesto jos da kaze, kad se
naposledku okrece i glasno pocne, da mi psuje Italijansku
pokvarenu majku misleci, da sam Italijan.
Kazem Feliksu, dobro je ovo se ne odnosi na mene!
U samo predvece stizem sa Feliksom njegovoj kuci. Na vratima nas docekuju njegova zena sa malim trogodisnjim sinom, trojica kucnih
prijatelja i sestra od Feliksove zene, koja je u poseti, posto se pre
nekoliko godina ozenila za nekog Italijana iz Venecije.
Plesemo i veselimo se do jutarnjih sati, kada se ja dizem i hocu da
oddem no to mi domacini ne dozvoljavaju pa tako ostajem kod njih
na spavanju.
Pre toga me Feliks uvodi u kupatilo, koje zapravo to i nije jer tamo
vidim lavor sa toplom vodom i pored njega postavljeni neki oveci lonac sa upravo zagrejanom vodom.
Kuca nema vode a odakle se snabdevaju njome nisam se raspitao.
Kuca je stajala na samoj periferiji Havane.
Konacno idem spavati na neki tvrdi krevet. Soba nema vrata vec
neku zavesu, koja deli sobu od prijemne sobe.
Razmisljam o toploj vodi iz lavora, pesmi i plesu, patriarhalnom
odgoju u obitelji koje gost sam ove noci, smejanju i razdraganosti
ljudi iako oskudevajo materialnim dobarima, nadalje mi misli prelaze na parole, koje su bile izpisane na zidovima skola, tvornica….
u kojima se porucuje, da tekovine revolucije nece biti izdane, no ne mogu, da dam konacnu ocenu dali obican narod podrzava tekovine revolucije ili hoce promene.
Podseca me sva ta indoktrinacija sto je susrecem tu u Kubi, na moje detinjstvo, kada su nas kao malisane u tadasnoj nasoj zajednickoj drzavi vec o osnovnoj skoli poducavali istim idejama, koje su se
u vreme perestrojke i pada Berlinskog zida srozale u momentu u nistavilo ne samo kod nas vec i u celoj Evropi.
Svi skupa okrenuli smo ledja ideologiji, koja nije dozvoljavala
privatne vlasti ni osobnog bogacenja po principu „sposobnosti“.
U nekoliko dana zaboravljeno je bilo sve sto se decenijama
gradilo pa tako uzporedjujuci nase iskustvo dolazim do nekog
svog odgovora, koji moze da bude tacan ali ne i apsolutno tacan
jer sadasnje vreme ipak je drugcije nego ono kada smo mi doziveli metamorfozu.
Niko pa cak ni Feliks nece da otvoreno govore o politici iako mi se cini, da ima podele izmedju onih koji zude za promenom sistema i onih koji su spremni braniti tekovine borbom.
Nedostaju mi ipak kontakti sa ljudima iz politike, ekonomije, znanosti, umetnosti….. jer ja se krecem
iskljucivo u drustvu obicnih ljudi u drustvu ljudi kao sto sam i sam
pa tako ne mogu, da dam konacnu ocenu o stanju u drustvu sto se
tice sistema ali me to ne zabrinjava toliko jer sta moze covek, da
razazna za deset dana posete jednoj drzavi:gotovo nista ili veoma malo a pogotovo to i nije bila svrha moje posete Kubi.
Razmisljam o devojci koju sam upoznao putem Feliksa. Imala je
20 godina i kada sam je pitao gde bi vise volela da zivi u Americi
ili Kubi, nastala je tisina u kojoj sam ja ocekivao nemoguce.
Pogledala me je sa puno iscekivanja i odgovorila:U Americi!.
Pomislim kako sam se i ja u mladim godinama zanosio Amerikom kao
obecanom zemljom i kako bi i moj odgovor tada bio jednak odgovoru
devojke.
Tezak je to teret naime ubediti coveka da nije sve u novcu. Samo pogledajte primer one gospodje braun.
Uz sve te misli polako tonem u san iz kojeg se budim oko 9 sati
ujutru.
Ne cujem nikakvih zvukova domacina pa tako polako ustajem te
zavirujem u prijemnu sobu gde primecujem na podu kako spavaju
na nekoj obicnoj deki Feliks, zena i njihov sincic.
Povlacim se nazad u krevet te cekam, da ustanu. Neugodno mi je!¨

OLUJA

Jutro je no oblaci su prekrili nebo nad gradom toliko jako da su se opet upalile ulicne svetiljke.
Pocelo je nevreme i kada gledate tamne oblake nad Havanom kako
se brzo i nemilosrdno skupljaju u neki tamni pokrivac cini vam se kao,
da ste docekali sudnji dan.
Otici u nevremenu na obale Havane poseban je i nezaboravan
dozivljaj jer valovi su prosto tako siloviti, da se vam cini, da se celo
more sjurilo u bitku da porobi taj grad i otme ga zemlji.
Valovi mi slice onoj slici jednog japanskog slikara „veliki val“i
osecam, da je i pisac Hemingway svoju inspiraciju za pisanje
svog romana „Starac i more“dobio u to sam gotovo uveren
pogledima u bas te valove, koji su i tada borili se sa obalom
istom divljom snagom, kakvom se bore i danas, kada gledam
na njih i cini mi se da su bas ti valovi zapravo preneseni u lik
onog starca, koji nece nikako da posustane.
Stajem pored obale uz razorne valove, koji stvaraju zastrasujucu
buku, koje upotpunuju gromovi, koji su bas tako nemilosrdni.
Na momenat me obuzima i neki strah sa pogledom u more kojeg
nikada do tada nisam video u takvom vrtlogu bestialne sile pa se
povlacim nazad dok se uraganski vetar komesa oko moje glave.
Videti prirodu u tom svetlu za mene bila je zastrasujuca slika kakvu
kaznu covek moze ocekivati sa strane prirode zbog narusenih
odnosa unutar biosfere.

MATANZAS

Krecem vozom za Matanzas, industrijski grad odaljen oko 150 km
od Havane.
Opet je pocela, da pada neka sitna kisa.
I dok voz juri prema svom konacnom odredistu, gradu Santa Clara
gde ne mogu da odem jer je previse daleko gledam kroz prozor
pokrajinu gde primecujem puno goveda, kako pasu travu.
(posle su mi ljudi govorili, kako je drzava zabranila, da se ubijaju
goveda, da bi sa time dosla do zadovoljavajuceg broja koji bi mogao
snabdevati trziste sa mlekom).
Primecujem bas tako kako voda prolazi kroz gumene dotrajale delove
koji obrubljuju staklo sto mi vremenom zaokuplja svu okupaciju misli
jer voda pocinje da se sliva i po mome sedistu.
A da bude mera puna odnekle mi nanosi vetar unutar voza kao kisne
pahuljice, koje padaju na moju glavu pa tako vadim svoju kapu te si pokrivam glavu.
Promatram ostale putnike u vozu i dok se neki zasticuju nekim papirima ili nekim drugim stvarima ostali ni ne mare za kisu vec
mirno promatraju pokrajinu kroz koju voz prolazi.
Na nekim mestima poceo je da curi i sam krov, polako imam osecaj,
da sam na nekom brodu a ne u vozu.
Izvlacim iz torbe jos neku majicu te je stavljam pored sebe na svoju
desnu stranu, da mi upija vodu, koja se sliva niz staklo na moje sediste.
Pored mene sedi neka debela Kubanka. Cutljiva je i nista ne govori.
Tako sedim i cekam kada ce vec da prestane ta kisa, kada ono
odjedanput osecam, da sam mokar, pogledam na svoju desnu stranu,
kada tamo sve mokro.
Ustajem se i stajem na sred kupeja, pogledavam unaokolo, kojih
trideset ljudi, svi sede na svojim sedistima samo ja stojim, psujem
sam u sebi te promatram nekoliko koraka unazad kako sa krova
padaju kapi kiše na sred kupeja.
Čoveku koji sedi pored mesta gde se slivaju te kapi ocito ne mari za
time sto mu svaka kap odskace na vec mokre pantalone.
Dolazi i kondukter, dajem mu kartu a on vracajuci mi kartu pita me
sto ne sednem.
Pokazem mu svoju desnu stranu mokrih pantalona i kosulje, kada
tada na oko nezainteresirani putnici pocnu da se smeju, jedan, dva,
tri pa na kraju cini mi se ceo kupe.
Uvidjam da sam stvarno smesan sa pokislim odelom i kapom na
svojoj glavi.

Konacno dolazimo u Matanzas. Kisa je prestala da pada. Izlazim iz voza
onako mokar no ne osecam potrebu da se preobucem.
Hodam po nekom putu punom kaljuza. Na odredjenim mestima voda je
pokrila ceo deo puta pa sam tako morao skidati cipele i carape, da bi presao bos preko vode.
Jos malo i idem bos sa okacenim cipelama na ramenu što mi i nije
tesko jer primecujem lokalno stanovnistvo kako hoda u cizmama ili
u nekim drvenim papucama ili pak jednostavno bosi.
Osecaj koga steknete kada gledate takav jednostavan prirodan nacin
zivota neponovljiv je i svojom jednostavnoscu prosto prolazi u vas.
Prelazim preko neke reke nad kojom se zaustavljam gledajuci sa mosta neke ribarske brodice.
Secam se, da su imala zanimljiva imena, no tacno koja…..
Kisa je prestala i vec sija sunce. Jedino jos mokri putevi pokazuju
da je nedavno padala kisa.
Upucujem se u pravcu centra grada te trazim smestaj no svi hoteli su
popunjeni, neki lokalni momci nagovaraju me pa posle mukotrpnog
odklanjanja njihove pomoci opet ostajem sam.
U daljini vide se neke zgrade, kao u nekoj steni. Cini mi se da su
Hoteli no nisam siguran a i daleko su najmanje 5 km.
Odlucujem se, da krenem nazad za Havanu no tek se tada pocinju
gomilati problemi jer veze sa vozom više nema a na autobuskoj
stanici docekase me dvojica policajaca ne dozvoljavajuci mi uci u
stanicu govoreci „Manjana“(sutra).
Ocito je da je stanica zatvorena i da vise nema polaska.
Odlazim nazad do hotela gde sa recepcije zovem taksi koji dolazi
posle deset minuta no trazi cak 150 doolara a ja sam mu sprema dati
najvise 50 dolara. Na kraju od prevoza nema nista!
Opet setam gradom te razmisljam dali da ostanem ovde i povucem se na periferiju grada te tamo prespavam u nekom zbunju ili sta da
radim?
Jasno mi je da moram doneti odluku brzo jer postajem uocljiv a sa time i veoma ranljiv.
Mozda grad i nije bio opasan po stranca ali u noci svaki je grad
drugciji a bez konaka nisam bas bio spreman da se uverim.
dali je grad nocu nepozeljan za strance.
Nekoliko napred vidim nekoliko automobila parkiranih a oko njih
nekolicina 30 godisnjaka.
Znao sam da se neki Kubanci bave prevozom turista sa svojim kolima
iako je to zabranjeno.
Njihove su cene puno povoljnije od taksija pa se tako puno turista
odlucuje uzeti njihov prevoz no pri tome ulaze u rizik, da ih otkrije
policija, koja ih izbacuje iz kola a vozaca popisuje i pusta ga dalje
ali bez njih.
Ako mislite da ce vam policija posle toga pomoci grdno se varate. Ostavlja vas tamo bez prevoza prepustenog samom sebi.
Razmisljam koji je rizik veci ostati ovde ili pokusati proboj do Havane
na crno.
Odlucujem se za poslednju variantu te prilazim coveku koji stoji pored
jednog belog ruskog automobila marke „Lada“.
Posle kratkog dogovaranja pristaje da me odveze u Havanu za 40 dolara.
Otvaraju se vrata bele Lade i mi polazimo ispocetka brzo a posle cas brzo cas sporije, sofer igleda zna gde su obicno policijske patrole no dva puta ipak prolazimo pored njih uz dosta srece jer oba puta su imali posla sa nekim drugim vozacima.
Vozimo opet po nekom sporednom prasnjavom putu, cudi me kako ovde nije padala kisa a put ravan kao da idem iz Novog Sada za
Suboticu.
Sunce udara tacno u oci i dok Lada tutnji prema Havani gledam oko sebe pokrajinu ravnu i plodnu koju ostavljamo u oblaku prašine koja se dize iza nas.
Odjednom stajemo, gledam sofera kako saginje glavu u pravcu sofersajbe te mi ukazuje na neki automobil koji je parkiran sa desne
strane opustelog puta.
Zagledam se i ja u tom pravcu no osim neke bele tacke i nekoliko
ljudi ne mogu, da dokucim dali je rec o policijskim ili obicnim kolima.
Sofer nesto gundja, ide nazad nekoliko metara pa opet staje.
Cutimo i gledamo tako neko vreme u pravcu onih kola, sunce nam
jos uvek tuce ravno u oci.
Konacno krecemo u prvoj brzini polako napred, primecujem ruku
sofera na menjacu te pogledavam na krst kako se polako njise
okacen na retrovizor.
Cutim i razmisljam ako su ono policijska kola onda mi se crno pise u
ovoj zabiti milje do najblizeg sela.
Prepustam se sudbini, osecam da nas neka nevidljiva sila udruzuje
u iscekivanju. Postali smo odmetnici koji krse zakon i spremni su da beze, osecam nervozu.
Onaj automobil sve je blize, vozac daje u drugu brzinu, ubrzava
40 – 50 -70 km na sat, ta ukleta kola bele boje konacno prolazimo.
Na kraju ispostavlja se da su pripadala nekim „obicnim Ljudima a ne
policajcima“kako bi to rekao Mr. White u legendarnom filmu iz 1992 godine rediteljaQ. Tarantina(Reservoir dogs).
Opet smo na autoputu, sofera zovem Mobi Dick. U samo predvece dolazimo bas u onaj predeo predgradja gde sam se pre neki dan kupao.
Sofer mi govori, da ne sme u centar grada jer je preopasno pa se
tako pozdravljamo u tom delu predgradja koji mi isto tako deluje
poznato.
Rastajemo se, dajem mu 40 dolara i odlazim polako pesice po ulici
na koju su vec pocele da svetle upaljene ulicne lampe.
Prolazim pored jednog omanjeg Hotela mozda kojih 200 m udaljenog
od mora te donosim nenadanu odluku da umesto u Hotel Colina
udjem u taj Hotel.
Ulazim unutar gde me jedan kelner upucuje ka recepciji gde mi
recepcioner saopstava, da je nocenje 25 dolara i da imaju sobu.
Uzimam kljuceve i upucujem se na drugi sprat gde ulazim u sobu
opremljenu klimom, kupatilom, tv-om, friziderom, cak ima i jedan
mali balkon sa pogledom na more.
Podsecam se pink sobe i pocinjem da psujem „sitnu borzuaziju“
U usporedbi sa gotovo jednakom cenom ( ako uzmem u obzir
da mi je bio ovde dorucak ubrojen u 25 dolara) imao sam komoditet
prvog ranga u usporedbi sa onim cumezom one jadne sobe sa
staklenim vratima.
Dobro kada smo vec kod vrata, jedini je bio problem u toj sobi u
kojoj sam sada bio da se vrata nisu mogla zakljucati iznutra vec
samo izvana(pokvarena brava), nasta me i upozorio recepcioner.
Uzeo sam tako jednu od stolica i podupro vrata no nisam bio bas
previse siguran pa sam tako drugi puta kada sam dosao oko
polanoci nazad sa kolacima i sokovima te sladoledom koje sam
kupio u obliznji poslasticari promenio stolicu za neki teski ormar
kojeg sam jedva dovukao do vrata.
Mogao sam tako u miru da se posvetim jelu i televizoru na kojem
sam vise od jednog sata slusao Fidel Kastra na nekom njegovom
govoru uoci otvaranje neke nove velike bolnice.

Pinar del Rio i Vinales

Jos me nekoliko dana deli do odlaska pa se tako odlucujem da
vidim pokrajinu Vignalesa za koju sam procitao da je izvanredno
lepa.
Dolazim na autobusku stanicu gde cekam iza trojice, kako sam posle
saznao Baska ( iz Spanjolske).
Slusamnjihov razgovor u kojem se dogovaraju za taksi za Vinales,
bas mesto u koji hocu da krenem i sam.
Posle deset minuta izgleda sklopljen je neki dogovor oko prevoza sa
taksijem iako mi nije jasno kako se to moze uciniti na autobuskoj stanici, no ocito i to je moguce.
Prilazim tako sluzbenici i svojim „razbijenim“spanjolsko-italijanskim
recima ukazujem joj da bi i ja otisao sa onim istim taksijem sa
kojim idu ona trojica pre mene.
Zena se nasmeje pogleda unaokolo, nesto pocne da mi govori te se
na kraju dogovaramo, da dolazi sutra ujutu u 6 sati taksi ispred
mog Hotela, koji ce me povesti za 15 dolara u Vignales.
Jutro je vec putujemo sa taksijem, ja odspreda a ona trojica Baska
odpozada.
Pokusavam da razgovaram sa njima no nece da govore samnom a
izmedju sebe saputaju neke reci.
Jeb. im m…. na kulturi i susretljivosti dok se vozimo te nekoliko
puta stajemo na razlicitim krajevima, da se rastanu sa nekim njihovim kolegama.
Vozi nas neka debela Kubanka, veoma odrecita, slici mi na Anitu
Franklin, ni njoj se ocito ne svidjaju ti Baski…. pa tako dok ih
cekamo u taksiju u vreme kada se oni pozdravljaju vani sa
nekim svojim kolegima zena pocne, da psuje sve sto stigne,
kaze mi ocima ne moze, da smisli Baske…..
Posle nekoliko sati konacno stizemo u neko selo, koje se izpostavlja
da je zapravo Vignales, nase konacno odrediste.
Priroda okolo je zaista fascinantna pa tako vec prvog dana uzimam
konja u najam pa tako samnom ide jos jedan vodic sa svojim konjem.
Prolazimo pored useva duvana i rize prema nekim pecinama u koje
naposledku i ulazim.
Pri povratku nudi mi kokos upravo odsecen sa nozem, da pijem
njegov sok.
Priroda oko mene veoma je blaga kao i ljudi.
Posle dva sata vracam se u selo gde sam odseo u kuci koju
drze jedna Kubanka i Francuz, koji imaju vec oko 20 godina staru kcer.
Idem u setnju kroz taj gradic smesten unutar divne prirode te
motrim na male prascice kako se nesmetano igraju na sred ulice.
Dolaze odsvuda i niko ne pravi probleme oko toga.
Svojim njuskama riju neki predeo gde je neko prosuo vodu.
Kada se spusta vece svi stanovnici tog mesta izlaze napolje na svoje
verande i pricaju izmedju sebe.
Oseca se lagani ritam zivota.
To je poseban svet koji polako iscezava, imate osecaj kao, da se nalazite u nekom od Kusturicevih filmova.
I opet se pojavljuje onaj osecaj prirodnog zivota kao u Matanzasu
kada sam isao bos po putu punom kaljuza.
Carobno i neponovljivo.

SRECA U NESRECI

Iz Vinalesa vec ujutu odlazim taksijem za Pinar del Rio.
Grad u kojem se nalazi velika tvornica duvana(u kuci u kojoj
sam bio nudili su mi 20 kubanki u lepoj drvenoj kutiji za 40 dolara)
no nisam imao srece jer u vreme moje poste tvornica je bila zatvorena
Setam tako gradom onako bez cilja te zalazim u neko predgradje, blizu
je podneva i na ulicama nema vise videti skoro nikoga, svi su se sklonili u svoje kuce pred suncem koje nemilosrdno przi.
Vidim neku decu kako guraju pred sobom neku automobilsku gumu
te trce za njome.
Dolazim do nekog velikog stadiona sagradjenog od drveta na kome se
igraju bejzbol utakmice.
Hocu da udjem no vrata su zakljucana nekim debelim katancem.
Vracam se u centar grada kroz siromasno predgradje gde mi kao
orientir sluzi visoko sagradjen rezervar vode, kojeg su sagradili Rusi
za snabdevanje grada vodom.
Posle sat vremena opet sam u centru u nekom parku, oko mene prolaze ljudi i tada mi pada u oci, da nijedan od njih nije ni turista,
ni policajac ni belac.
Razmisljam sam u sebi te ne mogu da se setim dali sam uopste sreo
u celom danu kojega od njih. Ocito nisam.
Osetim se kao padobranac koji se prizemljio na pogresnom mestu.
Dolazim na autobusku stanicu kada tamo doznajem, da moram cekati vezu za Havanu tri sata.
Nije mi do cekanja pa se upucujem do oblize parkiranih taksija, da vidim dali cu se moci dogovoriti za neko normalnu cenu da me odvezu
do Havane.
Prilazim prvome taksisti i upitam ga za Havanu, kada ono odgovara, da
on ne vozi u Havanu, odlazim drugome, koji i pre nego sto sam ga nesto upitao odmahuje rukom te se okrece odmene, iznenadjen
prelazim dva tri taksija i stajem kod poslednjeg, koji mi isto odgovara,
da ne vozi za Havanu te pri tome pogleduje preko mojih ledja, kao
hoce na nesto, da mi skrene paznju.
Okrecem se nazad prema stanici te primecujem dvojicu momaka iza
mene, odmah primecujem nekih lokalnih kriminalaca, koliko opasnih
nije mi, da saznam ali ocito dovoljno opasnih, da me nijedan taksista nije hteo da uzme u taksi.
Sedim u cekaonici, koja je bila pod prismotrom dvojice pripadnika uniformiranog obezbedjenja.
Posle nekog vremena prilazi mi neka nepoznata devojka.
Pita me jesam li ja trazio taksi za Havanu, na sta joj ja odgovaram
potvrdno.
Kaze mi : „Dole je jedan taksi koji upravo ide za Havanu ako hocete
mozete sa njime“
„Putuje li još ko u tim kolima za Havanu?“upitam je.
„Jeste jos dvojica!“
„turista“
„Jeste turista!“
„Dobro, kazem joj podjimo.
Izlazim iz stanice te idem polako po stepenicama nadole gde primecujem odma na kraju tih stepenica taksi.
Parkiran sa otvorenim vratima suvozaca, no nikog ne vidim pored
njih. Na drugoj strani primecujem vozaca, kako stoji i gleda u mene.
Na krovu svetli se natpis Taxi no nesto mi govori da tu ipak nesto ne valja.
Narocito me uznemiruju otvorena vrata taksija i polozaj samih kola
koja su parkirana odmah pored kraja stepenica.
Postajem pazljiviji te pogledavam prema straznjem sedistu gde stvarno vidim dvoje putnika ali jos sam daleko te ne mogu uociti o kome se radi.
Usporavam korak, jos nekoliko stepenica do taksija no zaustavljam se
kada razaznajem dvojicu kubanaca na straznjem sedistu taksija.
Okrecem se na levu stranu gde stoji ona devojka i govorim joj:
Pa to nisu turisti!, na sta ona „Jesu, jesu i oni idu u Havanu!“.
Hocu, da se vratim no u momentu primecujem kako se oko mene zatvara neki polukrug ljudi, koje pre nisam ni primecivao.
Presrecem pogled jednog debeljka, kako u tom momentu gleda u
pravcu moga kajsa ispod prsluka.
U trenu mi postaje jasno, da to nije vise ni izbliza sala obicnih klosara
vec, da se tu radi o necem mnogo opasnijem.
Prema meni sa desne strane polece neka ruka, udaram je i izmicem se
unazad uzvikujuci :FUCK OFF!
Primecujem sve sto se dogadja oko mene, ocenjujem stvari. Vidim nekoliko slucajnih prolaznika, koji ne smeju da gledaju u pravcu
stepenica, vidim dvoje starijih ljudi, koji su se okrenili sa ledjima
na svojim stolicama dogadjaju i nikoga vise, shvatam kakva sam
budala bio kada sam isao za devojkom vani stanice do koje ulaza
me deli cela vecnost petnaest mozda cak dvadeset stepenica.
Sve se pocinje vrteti veoma brzo, ne znam dali cu imati vremena napraviti jos jedan korak unazad, uvidjam, da ce se nesto dogoditi,
labavim drzanje torbe u levoj ruci i spremam se da je pustam te
da udaram prvoga koji krene na mene.
Neko izgovara neke reci ali ja ih vise ne cujem, osecam da ne mozemo
ovako stajati jos puno.
Ni oni ni ja, vreme leti, prvi put u zivotu osecam ga kako leti no u
tom trenu ne osecam ni strah ni ljutini, ne znam ni sam sta sam osecao, jednostavno pojavio se u meni tada neki drugi svet, potpuno
nepoznat i nov.
Stojao sam u stavu spreman u momentu izbaciti svu energiju iz sebe
obraniti se.
„POLICIJA“neko povice u tom sudbonosnom trenutku.
Ja jos uvek stojim na stepenici te promatram kako se uzurbano skida
sa krova kola svetleci natpis TAXI te se brzo sa kolima uddaljuju dok se drugi sudionici tog dogadjaja mirno pretvaraju u obicne setace.
Promatram policiju koja dolazi sa kolima u kojem su dva policajca i
dok jedan gleda u mene i neprestano nesto govori u mikrofon svog
odasiljaca, policajac pored njega bas tako pogledava u pravcu gde stojim.
Voze sasvim polako ispred mene i odlaze.
Tada shvatim da dugujem ogromno coveku koji je dojavio policiji
za dogadjaj, da dugujem ogromno coveku koga nikada u zivotu necu
upoznati.
Zivot ipak nije film ma koliko se mi trudili da to bude!.
Kasno uvece stizem u Havanu. Izlazim iz autobusa gde mi vec na samoj stanici prilazi neki momak te govori:“Izvini prijatelju ja znam, da ti dolazis iz Pinar del ria ali sledeci put imaj poveranja u nas
bice bolje za tebe!“ te odlazi bez dodatnih reci.
Uvidjam da je svaki grad prica za sebe sto i nije nesto novo.

KOLEKTIVNA SVEST

Opet sam u mojoj Havani gde setam po ulicama toga grada.
Jedan stariji covek prilazi mi u nekom momentu te me moli da mu dam koji dolar.
Ne odgovaram mu nista vec prolazim napred kao, da ga ne cujem,
nasta me taj covek sustize i dodiruje me rukom moleci me za taj
dolar… okrenem se i ljutito odgovaram : „Ne dam ti nista !“…
kada ono u istom momentu, kada sam poceo da idem dalje pocne,
da se prolama neki vicuci glas nekog coveka sa autobuske stanice
gde je upravo stao autobus.
Pogledam u pravcu te vike, kada tamo u prepunom autobusu vidim jednog 25-godisnjaka, kako kroz otvoreni prozor mase rukama i vice:
„Pusti tog turistu na miru bednice i ne pravi sramotu sebi i nama te
pocne da ga psuje te govori mu pogrdne reci…. dok se ja pravim „Engleza“kao da ne razumem nista od izgovorenog a razumem gotovo sve zahvaljujuci bliskosti italijanskog jezika sa spanskim.
Hodam dalje i slusam tu viku kako dolazi iza mojih koraka. Necu, da gledam ni u pravcu coveka, koji vice ni u pravcu onog starijeg coveka,
koji kao da je propao u zemlju, idem dalje po ulici sa ostalim ljudima, koji bas tako ne komentarisu dogadjaja.
Takav odziv jednog obicnog gradjanina i takav izliv pristnoga nacionalnog ponosa u danasnje vreme materializovanog drustva skoro
bi bilo nemoguce zamisliti, da se dogodi kod nas a kamoli u zapadnoj
Evropi.
Pomislim koliko li smo samo izgubili bogatstva duha u obicnome
narodu kod nas u Evropi.
Koracam dalje i opet sa setom ispracam dogadjaj, koji se upravo dogodio jer i on pripada svetu koji je vec davno nestao iz nase svesti
a ti ljudi jos ga osecaju.
Francuski humanizam i njegova transformacija u liberalni kapitalizam
ocito unistava bas ono sto je bilo deklarisano kao nacela:Egalite,
fraternite…. koja su zapravo bila zamisljena kao klasna nacela a
ne ako univerzalna nacela.

KO JE POSLEDNJI?

Kada cekate na stanici autobus ima jedno nepisano pravilo, da kada dodjete na stanicu a tamo ceka vise ljudi poviknete:“Chi e ultimo“
(ko je dosao poslednji?) i kada se javi neko sa glasnim uzvikom
HOJ (ja) to znaci, da vi ulazite u autobus posle tog coveka.
Sve sto trebate, da napravite je jedino, da zapamtite lice tog coveka i da sacekate sledeceg koji ce to isto da vas upita.
Posle toga vi mozete otici u setnju ili obliznji kafic jer vase mesto je predodredjeno sa covekom ispred i iza vas.
Kada vi kao stranac pokusate to prvih nekoliko puta imate osecaj kao da postajete deo nekog sistema, ljudskijeg i humanijeg od sveta iz
kojeg dolazite jer ko i gde danas u modernom svetu jos vice potpunom strancu dali je on dosao pre njega na stanicu i pri tome
mora cak i da si zapamti njegovo lice, kada u nase vreme tesko podnosimo i lica svojih najblizih.
Opet mogu, da napisem, svet koji odlazi.

TRI PRSTA U HAVANI

Jednom prilikom u nekom kulturnom domu upoznao sam preko
Fidela, koji je uzgred bio pazikuca te zgrade i stanovao je u jednom malenom delu tog doma (i bio je veliki pristasa svog predsednika
na samo zbog imena vec i ideja)jednog visokog i stasitog mladica,
koji je igrao odbojku za omladinsku reprezentaciju Kube.
(uzgred tu sam upoznao i Feliksa)
Pa kako je ostao u drustvu mene, Fidela i Feliksa spoprijateljili smo
se i pricali o sportu, muzici, filmu, havanskom picu, kojeg su mi nudili
govoreci, da je to specijalno….
Na kraju taj mi momak koji odlazi pre nas iz tog Doma obecaje, da
ce ako zaigra za prvi tim Kube i na drugoj strani se nadje Yugoslavija
prvi poen posvetiti meni.
Na sta mu ja dobacujem:“Dobro moze ali onda moras podignuti tri prsta u zrak, eto ovako.“
Nekoliko puta ponavljamo tu gestu i smejuci se rastajemo.
Bas poslednji dan polazeci iz Hotela prema autobuskoj stanici
susrecem bas tog mladica i Fidela pa iako smo se vec oprostili
dan pre toga idemo popiti jos jedno pice.
Govore mi kada sledeci put dodjem obavezno moram, da im javim da mi pripreme docek na samom aerodromu sa lepim devojkama, sambom i rumom.
„Nema problema“, govorim im pijuci pivo.
Najzad se rastajemo i dok prelazim preko oveceg parka iza mene
cujem kako onaj mladic uzvikuje:Yugoslavija, Yugoslavija.
Pogledam u pravcu Fidela i tog momka, koji i dalje izgovara ime
moje drzave i dize tri prsta u vis.
U tom trenu dizem i ja svoju desnu pesnicu u vis vicuci, koliko mogu:
„VIVA CUBA LIBRE“ verovatno izgledajuci pomalo groteksno.
Ko zna sta su ljudi koji su bili u onom momentu tamo razmisljali no
zar je to uopste bitno.

POSLEDNJI DAN U KUBI !

Vozim se autobusom iz Havane prema aerodromu.
Gledam i cini mi se da idemo u suprotnom pravcu od pravca gde se aerodrom nalazi.
Razmisljam verovatno autobus pravi polukrug.
Pa sami su mi prodali kartu i jos sam i upitao konduktera dali idu
na aerodrom, znaci sve je uredu mislim sam u sebi.
Gledam u daljini crpke koje crpe naftu. Prepoznajem pokrajinu kojom
sam se vracao onom belomLadom iz Matanzasa.
Cekam jos 10, 20 minuta mozda i vise no autobus nikako, da se okrene.
Konacno nemam vise strpljenja te odlazim do konduktera i vozaca.
Opet postavljam isto pitanje nasta oni isto odgovaraju:“nema problema gospodine idemo na aerodrom!“
„Pa kako ideta kada je aerodrom sve vise iza nas, vi idete
prema Matanzasu a ne prema aerodromu.“govorim.
„Pa idemo na aerodrom Matanzas gospodine“odgovori sofer na
sta ja povicem:“Ma kakav Matanzas ja idem na aerodrom Havana“
Uzbene se u trenutku i sofer i kondukter i dok ovaj pocinje da govori
da je to nemoguce, kakvog li nesporazuma…. ja pocijem da vicem:
„Stanite izlazim napolje, STANITE!.“ te se okrecem, da idem po svoju torbu, jedna zena pokriva svojim rukama usta od uzasa, cini mi se da
je njoj teze od mene.
Autobus staje i ja izlecem napolje a prate me i sofer i kondukter.
Pretrcavamo autoput te stajemo na suprotnoj traciautoputa, koji vodi u Havanu. Skidaju kape i masu njima kolima, koja nadolaze prema
nama skupa samnom.
Posle dva, tri minuta zaustavlja se neki taksi.
Sofer autobusa ubrzano ispricava taksisti, da je doslo do nesporazuma i da moram hitno na aerodrom Havana gde mi polece avion za sat
vremena.
Taksista mi pokazuje, da upadam u taksi, pokusat cu da stignem na
vreme no ne mogu nista obecati govori mi.
Pitam ga koliko ce me izaci put:
Kad on odgovara 50 dolara na sta mu ja kazem:“Dati cu ti 70eura
samo stigni na vreme.
I tako pocnemo, da jurimo autoputem, preticemo kola cas levom, cas desnom trakom dok nas ne zaustavlja policija.
Taksista se pravda, da je preticao desnom stranom jer kasnimo na
aerodrom dok ja gledam u svoj rucni sat gde vreme kao, da je izludelo,
prosto leti.
Policajac hladno i bezizrazajno gleda u nas, vidim nema tih para sa kojima bi ga covek mogao podkupiti.
Cuti i vraca isprave ne komentarujuci ni recju isprike taksiste te nam
pokazuje, da mozemo ici dalje.
Opet jurimo 150 km na sat vec smo sasvim blizu Havane, kada tamo neki zastoj.
Vidim policiju na putu a iza nje troje polupanih kola.
Po putu leze polupani delovi kola i dok su dvoje kola ostala na putu,
neki kombi se zabio u bankinu i potpuno prevrnuo.
Sve je puno stakla i razbijenih delova no putnika ne vidim.
Na sredini autoputa stoji neki policajac koji preusmerava promet prema zaobilaznici.
Taksista govori ako cemo morati kroz grad necemo stici na vreme.
Opet se preznojavam te pogledavam na zbijenu kolonu koja se krece polako po desnoj strani.
Dolazimo do policajca, koji je nekoliko mladji od onoga malo pre.
Nema tako ostrog i hladnog pogleda.
Taksista ga moli, da nas propusti jer kasnimo na aerodrom.
Mislim se ovo je kraj. This is the end my friend!
Ali primecujem kako se policajac pomera te skida znakove zabrane
da nas propusti pored razbijenih kola.
Vozimo se opustelim autoputom punom brzinom dok ja sam u sebi
nazdravljam Kubanskoj drzavi i njenoj policiji.
Stizemo pravovremeno i pod utiskom svih tih peripetija pruzam
taksisti 100 eura, koje on nece da uzme no stavljam mu ih silom
u ruke govoreci:To je moj dar tebi i Kubi.
Odlazim prema salteru gde velikim slovima pise Verona, ima jos oko deset putnika na tom salteru.
Sav preznojen cekam u redu i gledam u veliki sat na aerodromu
osecajuci uzbudenje nad svim tim dogadjajima, koji su mi se upravo zbili.
Na svome ramenu nosim svoju sportsku torbu u kojoj nemam nista
osim onoga sto sam i doneo u Kubu.
Ali sa nje sam poneo vise negoli moze poneti ijedna torba jer ono
sto sam poneo ostalo je u mome srcu uvek i zauvek.
Jos nekoliko putnika i ja sam na redu na salteru koji poziva putnike
da se ukrcaju na let za Veronu.
Osecam srecu sto sam upoznao KUBU;FIDELOVU KUBU!

Napisano po secanju na letovanje Avg. 2003.