Kovin – grad duhova ili…?

Šta sam sve čula na pomen Kovina? 
Ludara.
A gde je to? 
Kovin ili Kovilj?
Selendra.
Dunav.
Je l’ ceo Kovin u Holandiji?
….

I sve je (pomalo) tačno. Iskreno, nije mi bilo teško kada sam pisala o Parizu, Peterburgu i Istanbulu i kada je trebalo veličinu tih gradova, u svakom smislu te reči, dočarati na najbolji način, koliko mi je teško i izazovno da pišem o jednoj varošici na jugu Banata. Razlog tome je što sam i sama potekla odatle i što sam prvih petnaest godina svog života provela u tom gradiću. Uglavnom sam ga mrzela, ali sada tek vidim koliko su mi taj grad i društvo u kojem sam se kretala, usadili neke vrednosti koje su se kasnije razvijale u dobrom smeru. Ili bar verujem da je tako. Ako ništa drugo, stekla sam prijatelje za života.

Putopis

Ako ste ovde jer vas zanima putopisni deo grada, onda treba da znate da se Kovin nalazi na najjužnijoj tački Banata, na samom Dunavu. Od Beograda je udaljen 50km, od Pančeva oko 30km i od Smederava – 11km. To je mali, vojvođanski grad sa manje od petnaest hiljada stanovnika. Ulice su pod pravim uglom, a kuće mahom stare, ,,švapske“. Najduža ulica, nekada Maršala Tita, sada Cara Lazara, počinje iz pravca Bele Crkve i Vršca i završava se na izlazu iz grada, na putu za Smederevo. Na samom ulazu u Kovin, sa desne strane, nalazi se ogromno bolničko imanje. Za potrebe austo-ugarske vojske, 1912. godine, izgrađene su kasarne koje su u tu svrhu postojale do 1924. Od tada, u njima se nalazi najveća Neuropsihijatrijska bolnica na prostoru Srbije. Poznato je da su bolnice u našoj zemlji u očajnom stanju, ali ova bolnica je odraz nemarnosti vlasti i nemaštine. Uslovi u kojima pacijenti žive, a zaposleni rade su jezivi i daleko od humanih. To je najtužnija slika našeg zdravstva koju sam ja do sada videla, a još tužnije je to što se zaposleni muče da uz pomoć štapa i kanapa, učine to mesto koliko – toliko podnošljivijim za život, pa pored svega, organizuju i kreativne radionice i predstave u kojima pacijenti aktivno učestvuju. Ukoliko ste gledali film ,,Pejzaži u magli“, mogli ste da vidite segmente iz bolnice dok je još i bila u nekakvom stanju. I da, svi statisti su naravno bili Kovinci.

Inače, pojam udaljenosti u Kovinu i u nekom drugom gradu, nije isti. Moja kuća je u neposrednoj blizini bolnice i do samog centra grada, treba mi petnaestak minuta laganog hoda. To je otprilike razdaljina od moje zgrade na Novom Beogradu do keja na Savi. Na Novom Beogradu, reka mi je odmah tu, preko puta, samo skoknem i tu sam. U Kovinu, to je ooozbiljno rastojanje. Zato svi voze bajseve, jer niko nije lud da pešači čak do centra. Ovde deca prvo nauče da voze bicikl, pa onda tek prohodaju. Celom dužinom grada postoji biciklistička staza. Bicikl je simbol Kovina, pa tako u parku, iza Rimokatoličke (mađarske) crkve, od nedavno postoje dve velike cvetne skulpture u obliku čoveka na biciklu.

Kovin je leti prelep. Cveće i zeleni drvoredi daju živost gradu. U samom centru nalazi se Dom kulture na malenom trgu, pešačka zona sa klupama i tri crkve: Rimokatolička, Rumunska pravoslavna, i nešto dalje, Srpska pravoslavna crkva. U malom parku, blizu ,,Đurine škole“ (O.Š.,,Đura Jakšić“) smešteno je spomen – obeležje palim borcima u Drugom svetskom ratu, a u velikom parku, ,,kod Zmajeve“ (O.Š.,,Jovan Jovanović Zmaj“), spomenik pilotu Nikolaju Uskovu. Iskoristila bih ovu priliku i zamolila mlade ljude da obuzdaju svoju ljubav prema omiljenom fudbalskom klubu, na način na koji je ispoljavaju, jer spomenici i sveže okrečene fasade kuća koje postoje u Kovinu više od sto godina, nisu zaslužili da na njima pišu takvi natpisi. Razumem ja da je Kovin ,,grobarski“ grad i da je ,,Partizan“ svetinja, ali nemojmo uništavati svoju okolinu. U Beogradu su fanovi Partizana napravili divne murale posvećene velikim srpskim glumcima, pesnicima i fudbalerima, pa se ugledajte na njih, umesto što ćete uništiti spomenike i fasade kuća glupim grafitima. Uradite to sa stilom.

Kada prođemo veliki park već smo skoro na izlazu iz Kovina. Na njegovom samom kraju, na malom uzvišenju, nalaze se ostaci nekadašnjeg Starog grada. Na prvi pogled, možda ćete pomisliti kako ovde nema ništa posebno. Ok, tu je neki hotelčić, šumica, par klupa na kojima možete odmoriti u debelom ‘ladu. Ali, možda ne znate da je ovde nekada postojala tvrđava koju su Rimljani napravili još u trećem veku, a u dvanaestom veku, nastaje grad koji tek 1919. godine dobija današnji naziv. Zanimljivo je da su Kovinci, padom Smedereva i upadom Turaka u Banat, pobegli na mađarsko ostrvo u okolini Budimpešte i tamo osnovali srpski grad – Kovin. Tvrđava se ruši 1739. godine i od tada postoje samo njeni ostaci koji se danas ubrajaju u spomenike kulture od velikog značaja.

Na Starom gradu postoji maketa Dunava, najveća na svetu, na kojoj možete ispratiti ceo njegov tok kroz Srbiju, od ulivanja Tise do brane na Đerdapu. Radi se o projektu koji je nastao šesdesetih godina, uoči izgradnje hidroelektrane ,,Đerdap“. Maketa je napravljena od betona, sa svim preciznim detaljima, uvalama, dubinama, pa je čak i voda tekla kroz maketu. Ovo remek – delo trebalo je da pogleda i Tito lično, ali se to nikada nije desilo, jer nikada nije ni došao u Kovin. Ali ja u to uopšte ne verujem, jer znam da je Stane Dolanc išao u lov sa ortakovim ćaletom, a on, moj ortak, je kao klinac sedeo sa Jovankom u njihovoj kafani u Kovinu. Tako da mi ta priča ne pije vodu. Ali da se vratimo na Stari grad i maketu. Kada obiđete tok Dunava kroz Srbiju, tih 600km u malom, spustite se niz stepenice, do rukavca Dunava – Dunavca. Kovin je zbog reke i mnogih jezera, pogodan za lov i ribolov, pa ćete tako i ovde, na Dunavu, prošetati stazom i posmatrati pecaroše na čamcima. A ako je lepo vreme, uživaćete u pogledu ispred vas, sve dok se ne sudarite sa prizorom napuštenih i propalih, nekada jakih fabrika, sa vaše desne strane. Napravite mali đir i vratite se sa suprotne strane i istim putem nastavite nazad. Usput, obavezno, pre nego što možda rešite da napustite Kovin, svratite ,,Kod Ede“, u kafanu koju sam spomenula pre nekoliko rečenica. To je najstarija kafana koja je uveliko postojala kada sam se ja rodila, a ja nemam malo godina. I klopa je odlična.

Kada ste već ovde, skoknite do ,,Dunavskog plićaka“. Ako ste i vi došli u Kovin biciklom, tamo možete napraviti predah i prenoćiti. Leti, ako se plašite virova u Dunavu, rashladite se na jezeru Kraljevac, Crnoj bari ili Šljunkari. A postojala je do skoro i Ada – ostrvo nasred Dunava, koje priroda svake godine menja, premešta ili ga briše, ali Kovinci su uglavnom tamo, pa se raspitajte kod lokalaca gde se nalazi, kada sledeći put dođete. Ono što retko ko zna, je to da na samo 8km od Kovina, postoji rudnik u jezeru. Nalazi se odmah uz sam Dunav i jedno je od poznatijih pecaroških destinacija na ovim prostorima. 1994. godine je otpočela eksploatacija uglja lignita i godišnje se iskopa 250 hiljada tona. Osim ovoga, jezero je ovde najčistije i voda skoro providna, tako da se leti koristi i kao kupalište. I nikako ne propustite Deliblatsku peščaru. Jedinstvena je u Evropi i predstavlja prirodni fenomen. Prostire se na površini nekadašnjeg Panonskog mora, na teritoriji od 35 000 ha, sa dinama visine od 70 do 197m i stanište je retkih vrsta flore i faune. A osim toga, ovde su se snimali najbolji domaći filmovi, od kojih je najpoznatiji ,,Ko to tamo peva’’. U blizini se nalazi i rekreativni centar ,,Čardak“ u okviru kog postoje organizovane ture po Deliblatskoj peščari ili samo svratite sa ćebencetom za piknik. I ne zaboravite da počistite đubre za sobom.

Grad duhova ili…?

Kada pričamo o Kovinu kao mestu za život, o ljudima i energiji, pisala bih danima. Ali onda to niko ne bi čitao, jer su čitaoci nestrpljivi. Kovin uglavnom važi za mrtav grad i svi se žale da se nikada ništa ne dešava. A onda kada im se nešto i servira, nekako su pasivni i mrzi ih da izađu iz kuća. U poslednje vreme, nije baš tako. Ljudi su se uželeli kulturnih događaja. Centar za kulturu je ove godine organizovao ,,Kovinske pozorišne susrete“ u okviru kojih su gostovale kovinske, amaterske trupe i glumačke trupe ostalih pozorišta iz Srbije, kao i ,,Kovinsko kulturno leto“ u okviru kojeg Kovinci besplatno mogu ispratiti koncerte. Za bioskopske i pozorišne predstave je često slobodan ulaz, a organizuju se i izložbe u galeriji, kao i otvorene filmske projekcije na platnu, na terasi Doma kulture. Nije tako dobro ,,kao pre’’, ali stvari se nekako odvijaju.

Kovin je nekada imao jaku muzičku underground scenu. Ko zna za bendove poput Wild pigs and horses, Horror boogie i Superštajn, zna o čemu ja to, a nema Kovinca koji za to ne zna. Bila sam klinka pa sam dosta toga propustila, ali znam od starije ekipe kojoj sam se divila jer su bili face, obrazovani, informisani, interesantni, slušali super mjuz i od njih se učilo. Ali zakačila sam ,,Piceriju“. Ne znam što se tako zvala, jer se pizza nikada nije služila, kao ni klopa. Tu je visila sjajna ekipa i slušala se dobra muzika i tu su bile naše simpatije i prvi momci. Sećam se, nas nekoliko vapimo da budemo sa njima, a od bednog džeparca imamo celo jedno piće koje posle cevčimo sve do 1h iza ponoći, jer do tada ,,imamo izlaz“. I iako najmlađe, polako uspevamo da se infiltriramo. Godinama kasnije, kada sam u Kovin sve ređe odlazila, grad je bivao isti, a ipak drugačiji. Picerija se ugasila, ljudi su odlazili, neke teške tragedije su odnele neke isto tako dobre i kvalitetne ljude. Ostali su oni što daju veštačko disanje ovom gradu i s vremena na vreme ga oživljavaju svojom kreativnošću. Kovinski humor je nešto po čemu se ovaj grad razlikuje od drugih, kao i ljudi koji ga proizvode. O kovinskim likovima i njihovim delima, toliko se pričalo i prepričavalo, da se više ni ne zna da li su se sve te stvari zaista desile ili su prerasle u legende, što je našem prijatelju, glumcu i reditelju, dalo sjajnu ideju da izrežira predstavu inspirisanu tim pričama. I predstava se stvarno igrala, a pozorište je bilo dupke puno.

Super je kada rešim da odem u Kovin na vikend posle milion godina i baš tada dođu svi ljudi koji su svratili do svog Kovina iz neke Holandije, Belgije, Francuske, Austrije, Amerike, Italije i dođu na izložbu slika svoje prijateljice, čija je tema ,,Crazy people, and I am one of them“. Pa, kako drugačije!? Tu se okreću ture, dešavaju fantastični susreti i prave najluđe žurke koje se završe u nečijoj kući do sutradan. Volim te spontane i dobre provode. Ili kao što se desilo proteklog vikenda kada su u Kovinu nastupali Artan Lili i Kanda, Kodža i Nebojša. Na koncert sam došla sa mojom BG ekipom. Nikad manjeg mesta od Kovina, a nikada nisam više prijatelja izgubila na jednom mestu, jer smo svi upali u trainspotting momenat, a delove noći spajali sutradan dok smo sedeli pored vode u ,,Plićaku“ i sumirali utiske. I to me teši i nekako mi daje nadu da nije baš sve umrlo, jer vidim da ljudi slikaju slike, prave svoju muziku, glume i stvaraju, a onda se skupi ekipa da sve to podrži i proslavi i što bi Kovinci rekli – da se žešće slabo provedu. I kada odemo u neki grad koji je naizgled mrtav, možda treba da mu damo šansu i zagrebemo površinu, jer se sigurno i tu kriju ljudi koji imaju nešto da kažu.

I da, ne znam koja je fora, ali mislim da ne postoji grad u Holandiji, a da u njemu ne živi bar jedan Kovinac. Biće da je zbog biciklizma ;).

Kao bonus, tekstu prilažem priče i impresije svojih prijatelja koje možete pročitati na mom blogu, a koje zbog specifičnog sadržaja nisu na ovom sajtu. Dok sam ih čitala, osmeh mi je bio oko glave. Neki od njih i dalje žive u Kovinu, neki su davno otišli negde preko, a neki su samo svratili u Kovin. Ovo su njihove priče i iskreno se nadam da ćete uživati koliko i ja. A tu je i malo kovinskog punk-a i ilustracija kovinskih umetnika koje prate tekst, da kovinski zaokružimo priču.

Na FB stranici možete pogledati fotografije.

Pozdrav, 

Majus