Kostarika-tropski raj!!!

 

YouTube putopis: https://www.youtube.com/watch?v=5ZSJJDmz88o

Razlog zbog kog sam rešila da pišem ovaj putopis, je taj što sam pre ovog putovanja tražila putopise na srpskom jeziku i shvatila da ih skoro i nema, a to je veeeelika šteta za ovakvu destinaciju, tako da ću se usuditi da podelim sa vama svoje predivno iskustvo. Nemojte zameriti što vam neću pisati geografske i istorijske činjenice o Kostariki (smatram da toga dovoljno ima na internetu) i što ću uglavnom zapostaviti opisivanje hrane i restorana, jednostavno nisam taj tip osobe koja tome pridaje mnogo značaja, to mi je nekako uvek usputno.

Za početak, kako smo došli na ideju da putujemo u Kostariku. Još pre par meseci David i ja smo rešili da počastimo sebe jednim nesvakidašnjim putovanjem na neku daleku destinaciju. Razmišljali smo gde bismo mogli da otputujemo, a imajući u vidu da je planirani termin u martu, logično je da smo se prvo informisali o tome gde je u martu sezona, tj. gde nije kišni period itd. Bez velikih dilema, odlučili smo da to bude Karipsko more. Kako je izbor veliki, počeli smo od Dominikanske Republike, preko Kube i Meksika, Bahama…Olakšali smo sebi tako što smo izbacili iz opticaja sve države za koje nam je potrebna viza, a nažalost u većini su, tako da smo na kraju suzili izbor na Barbados i Arubu, Dominikansku Republiku ili Kostariku, na koju smo slučajno naleteli u potrazi za zemljom sa bezviznim režimom. Pošli smo sa idejom da idemo na pravi odmor, tipa hotel na plaži, sunčanje i izležavanje, ali kao i uvek, na kraju smo se ipak opredelili za aktivan odmor. Šta da se radi kad smo avanturisti u duši…Nakon što smo odgledali neke snimke na youtube-u o Kostariki, rekli smo odmah da je to to.

Što se tiče same organizacije puta, preuzeli smo stvar u svoje ruke jer smo shvatili da većina agencija ne nudi obilaske i Karipske i Pacifičke obale već se samo ograničava na određeni region. Kako smo imali samo 9 dana na raspolaganju, morali smo da napravimo izuzetno dobar plan da bismo stigli da obiđemo sve što smo hteli. Odmah moram da napomenem da je bilo prilićno ubrzano, aktivno i pomalo naporno, ali vredelo je stopostotno. Prvo smo rezervisali avionske karte, zatim hotele, za svaku noć drugi smeštaj u drugom gradu i na kraju auto za svih 9 dana. Sve je bilo spremno za našu veliku avanturu!

1. dan – Let, Dolazak u San José

U petak pre podne imali smo direktan let iz Amsterdama do San Joséa, glavnog grada Kostarike, u trajanju od skoro 12 sati. Stigli smo oko 18h po lokalnom vremenu. Razlika u satima naspram Srbije je -7 sati. Na aerodormu nas je dočekao predstavnik rent a car agencije, u kojoj smo potpisali neophodnu papirologiju i preuzeli auto. Po preporukama sa interneta, uzeli smo džipa 4×4 zbog pojedinih brdovitih destinacija gde putevi nisu asfaltirani, što se na kraju ispostavilo kao dobar izbor. Dobili smo Hyundai Tucson. Nakon što smo preuzeli auto, odvezli smo se u Hotel Quality Real San José, gde smo imali rezervisano prvo noćenje. Hotel je kategorisan sa 4 zvezdice, usluga je na bazi noćenja sa doručkom, udaljen je od aerodroma oko 10 km. Odmah pored hotela nalazi se i Pizza Hut, što je sasvim ok opcija ako poželite da večerate. Takođe ima još par lokala u blizini. Kako smo bili jako umorni od puta, a i sutradan nas je čekalo mnogo akcije, legli smo dosta rano, pa i nismo obilazili okolinu.

Sledi par slika (postavljaću slike u originalnoj formi, bez filtera, kako bi utisak bio što realniji).

2. dan – Playa Pita, Quepos, Manuel Antonio

Pošto smo rešili da obiđemo dosta mesta u jako kratkom vremenskom periodu, pripremili smo se odmah na činjenicu da ustajemo jako rano (oko 6h i ranije) jer vožnja u Kostariki ume da potraje, a ne preporučuje se da se vozi noću jer putevi nisu u najboljem stanju, a ima i dosta pijanih vozača, tako da je plan bio da se obilasci završe dok ne padne mrak, a to je najkasnije do 18h.

Quality Hotel ima jednu ogromnu prednost naspram mnogih drugih hotela, a to je što se doručak služi  već od 5:30. Postavlja se švedski sto i izbor je stvarno jako raznovrstan. Tu smo probali tradiniocalni doručak Kostarikanaca ili „ticosa“, kako sebe nazivaju, a to je Gallo Pinto, čija su baza pirinač i pasulj sa dodacima poput luka, paprike…Utisak…hmm…moram da priznam da više volim onaj klasični šunka-kačkavalj stajl. 😊

Nakon doručka uputili smo se ka Manuel Antoniu, mestu koje se nalazi na nekih 170 km od San Joséa. Ovo mesto krasi jedan od najpoznatijih nacionalnih parkova u celoj Kostariki, što je i bio razlog našeg odlaska upravo tamo. Vožnja od glavnog grada do Manuel Antonia je jako prijatna i traje oko 3 sata. Moram da napomenem da većina puteva u Kostariki ima ograničenje od 60km/h i retko gde ćete naići na veću dozvoljenu brzinu, a često nećete ni uspeti da je razvijete jer stanje na putevima to ne dozvoljava. Iako na mapi sve deluje blizu, put od tačke A do tačke B obično traje duže nego što ste očekivali, zato je neophodno uvek krenuti bar pola sata ranije. Mi smo uz auto uzeli i GPS, ali moram da priznam da se to na kraju pokazalo kao potuno beskorisno…bačen novac, jer mape nisu bile ažurirane. GPS im je jako neprecizan i daje opcije za pretrage samo pojedinih hotela i ničeg više. Skinuli smo google mapu u offline modu i funkcionisala je besprekorno.

Da se vratim na put do Manuel Antonia. Naime, na pola puta do Manuel Antonia, nakon što smo prvi put ugledali okean, nismo mogli, a da ne stanemo, pa makar samo pokvasili noge…i tako je i bilo 😊 Plaža na kojoj smo se zaustavili se zove Playa Pita. Nalazi se 87 km ispred Manuel Antonia u oblasti Puntarenas. Plaža je peščana i duga je 1km. S obzirom na to da smo iz hotela krenuli oko 6, na ovoj plaži smo bili već oko 7:30 h i nije bilo apsolutno nikoga. Mislim da ima dosta manje talasa nego ostale plaže koje smo videli i okružena je planinama. Pročitali smo o ovoj plaži kasnije da je prilično mirna i ne tako popularna među turistima. Uglavnom je posećuju lokalci. Upravo nam je takav utisak i ostavila. Sve u svemu simpatična plaža, a onaj osećaj kad prvi put zakoračite u vodu je neprocenjiv. I sad mogu da osetim tu sreću!

Nakon što smo overili našu prvu plažu, uputili smo se ka Queposu. Quepos je mali lučki grad, poznat po pecanju, koji se nalazi 7 km ispred Manuel Antonia. Parkirali smo se na ulazu u gradić i krenuli u laganu šetnju. Mesto je jako lepo, a ovde smo se i prvi put susreli sa iguanom, koja nam se iznenada pojavila na putu. Moram da priznam da sam se prepala, ali kasnije u toku putovanja sam se već navikla na svakakve životinjice koje su iskakale niotkuda. Gradić je jako živ, ima dosta prodavnica, kafića, uličnih prodavaca…Klima je u ovom delu Kostarike jako visoka, a vlažnost ogromna. Bilo je oko 33 stepena i mogu da kažem da sam posle šetnje bila potpuno mokra, koliko je bilo vruće.

Posle Queposa, nastavili smo vožnju do naše krajnje destinacije za ovaj dan. Do Manuel Antonia nam je trebalo 15-ak minuta vožnje. Konačno smo stigli do našeg hotela za ovo veče, Hotel El Faro Beach Containers, kategorisan sa 3 zvezdice. Nalazi se na samo 180 metara od ulaza u Nacionalni park Manuel Antonio i 450 metara od plaže Espadilla. Kako je ulaz u sobe svih hotela moguć tek od 15h, ostavili smo kofere na recepciji i pošli u obilaske po Manuel Antoniu, malom, ali jako živom mestu.

U 12:45h smo već imali rezervisanu turu u nacionalnom parku. Preko agencije Tucanes Tours smo unajmili vodiča koji nas je sproveo po parku i uputio nas u sve bitne detalje. Nacionalni park je otvoren svim danima osim ponedeljkom od 7 do 16h, s tim što već u 15:30 rendžer obaveštava posetioce da se upute ka izlazu. Čitali smo pre dolaska da se preporučuje da se ulaznice kupe rano ujutru kako bi se izbegle gužve, s obzirom na to da park dozvoljava 1700 posetilaca dnevno i kada se ovaj limit ispuni, stopira se prodaja ulaznica za taj dan. Takođe, dozvoljeno je samo 600 posetilaca u isto vreme radnim danima i 800 vikendom, tako da ukoliko se taj limit ispuni, morate da čekate da neko izađe iz parka kako biste vi ušli. Upravo iz tog razloga smo rezervisali vodiča, pa smo ceo taj deo sa kupovinom karata izbegli jer je on to obavio za nas. U 12:45h je vodič došao po nas na recepciju hotela i krenuli smo zajedno ka parku. Imali smo sreću da budemo jedini u turi, tako da smo imali vodiča samo za sebe. 😊

Tura je trajala oko 3 sata, mada smo mi tražili vodiču da je skratimo na 2, kako bismo imali vremena da malo budemo na plaži. Vodič Jonas nas je sproveo kroz park i pomogao nam da uz pomoć njegovog durbina pronađemo dosta kamufliranih životinjica koje sami nikad ne bismo mogli da ugledamo. Dao nam je jako zanimljive informacije o flori i fauni u ovom parku. Park je prelep i jako prijatan za šetnju. Zamislite da šetate šumom, a oko vas preleću raznorazne ptičice, prolaze iguane, skakuću majmuni…, a sve to na njihovom prirodnom staništu. Jonas nam je pokazao i našeg prvog lenjivca u Kostariki, koji nas je oduševio svojom slatkoćom. Lenjivci su inače tipični za ovo područje.

Nakon dvočasovne šetnje, zaustavili smo se na plaži gde smo i ostali do zatvaranja parka i prepustili se čarima Pacifičkog okeana. Turom smo bili prezadovoljni kao i Jonasom koji je strpljivo odgovarao na sva naša pitanja i potrudio se da nam dočara park što je bolje moguće. Moram da napomenem da je i njegov engleski zaista odličan. Tura je dosta skuplja od samostalnog obilaska parka, ali bismo je definitivno preporučili.

Plaža Manuel Antonio je definitvno najlepša plaža koju smo videli u Kostariki. Mala je i okružena palmama i ostalim raznovrsnim drvećem, ali i majmunima kapucinima koji skakuću po plaži i oko nje i čekaju priliku da ulove nečiju kesu ili torbu, nadajući se da će u njoj naći neku hranu. Jedina mana ove plaže je što na njoj smete da ostanete samo do 15:30. Pesak je mekan i beo, a okean čist i prilično miran, što i nije tipično za Kostariku. Sve u svemu ocena 10+. U 15:30 smo se uputili ka izlazu iz parka do kog nam je trebalo oko pola sata.

Naš prvi obilazak je prošao fenomenalno. Definitivno smo poželeli da se opet vratimo tamo. Kupanje smo nastavili na plaži Espadilla koja se nalazi odmah pored nacionalnog parka. Ova plaža je dugačka oko 2 km, peščana je i puna turista. Voda je jako uzburkana pa je preporučljiva za surfovanje, ali  postoji mogućnost i za mnogim drugim sportovima na vodi. Iako plivanje nije glavni sport na ovoj plaži, bilo nam je jako prijatno. Ostali smo do zalaska sunca, nakon čega smo se vratili u hotel, gde smo i večerali.

Hotel Faro, iako je smešten na izvanrednoj lokaciji, ne bismo preporučili. Osoblje je jako neorganizovano, toliko da su nam dali ključ od sobe koja je već bila zauzeta pa smo dovedeni u jako neprijatnu situaciju. Nakon toga smo preko pola sata čekali da nam donesu novi ključ od neke druge sobe, a sledećeg jutra nas je recepcionar iz druge smene pitao zašto imamo taj ključ, a ne onaj prvobitni. Večera je takođe bila bezveze i sobe su neuredne. Jedino lepo je pogled na okean sa terase i bazen koji radi do kasno uveče, što smo i iskoristili. Mislim da je bilo dosta boljih hotela i za manje pare. Znamo za ubuduće. 😊

3. dan – Jacó, Monteverde – Selvatura Park

Ovog jutra smo preskočili doručak u hotelu i oko 6:30h krenuli dalje ka Monteverdeu. Nakon nekih sat i po vremena vožnje stigli smo u Jacó, turistički grad, poznat po rizortovima i gomili američkih turista. Nakon doručka u Sunrise Breakfast Place (čekali smo ga preko pola sata), otišli smo na plažu. Playa Jacó, dugačka 4 km i okružena mnoštvom rizortova, peščana je i jako je živa. Talasi su ogromni, tako da je i ona sjajno mesto za surfovanje. Na plaži smo videli račiće koji su neprestano kopali po pesku oko nas. Ostali smo ovde oko sat vremena, a zatim se uputili dalje ka čuvenom Monteverdeu.

Monteverde, u prevodu sa španskog Zelena planina, je jedno zaista prelepo mesto sa kog se pruža pogled na kostarikansko poluostrvo Nicoya i na regiju Puntarenas, okruženu Pacifičkim okeanom. Put do Monteverdea je bio prilično zanimljiv, pun prelepih pejzaža i malih centralnoameričkih sela, koja su nama Evropljanima nešto potpuno novo. Naročito zanimljiv je bio pad temperature na svakih nekoliko kilometara, pa se desilo da smo u jednom trenutku bili na plaži na preko 30 stepeni, a nakon samo sat vremena je temperatura pala na oko 20, da bi nas u Monteverdeu dočekalo oko 16. Naše odredište za ovaj dan je bio Selvatura park, avanturistički park koji se nalazi u mestu Santa Elena nadomak Monteverdea. Do Selvature nam je trebalo oko 3 sata vožnje od plaže Jacó. Ovde je svakako bilo preporučljivo imati auto 4×4 jer je dobar deo puta od Monteverdea do Selvature bez asfalta i brdovit. Plan za ovaj dan je bio da obiđemo viseće mostove i da idemo na Canopy turu iliti Zip line, što je svakako nezaobilazni deo odmora na Kostariki.

Odlučili smo se za Selvatura park jer pruža mogućnost kupovine paketa koji obuhvata i viseće mostove i zip line i zato što se nalazi na najvišoj tački u Monteverdeu, tako da pruža neopisivo lepe poglede na džunglu. Turu smo započeli visećim mostovima kojih ima ukupno 8. Staza je dugačka 3 km, a mostovi su visine od oko 15 do 40 metara. Šetnja kroz krošnje drveća u takozvanoj oblačnoj šumi (Cloud Forest), po kojoj je ova regija i poznata, trajala je oko sat i po. Utisak je predivan i toplo preporučujemo svima koji vole prirodu i avanturu. Pogledi su zaista prelepi, a čak smo par puta u toku šetnje iskusili i pravu tropsku kišu, što je doprinelo tome da doživljaj tropske šume bude kompletan.

Nakon mostova je usledila prava avantura – zip line, vožnje pune adrenalina kroz zelene krošnje džungle. Uzeli smo opremu i krenuli ka početnoj tački. Nakon kratkih instrukcija šta i kako treba da radimo, započeli smo našu nezaboravnu turu. Zip line u Selvaturi se sastoji od 16 kablova različite visine i dužine, a dugački ukupno 3.5 km. Poseban izazov ove ture je Tarzan Swing, slobodan skok kanapom sa visine od oko 20 metara, koji je opcionalan (dozvoljen samo za osobe koje imaju do 90 kg). Ne moram ni da napomenem da je osećaj kad skočite i ljuljate se na kanapu kroz krošnje drveće blago rečeno fenomenalan! Ipak, ni to nije ključni momenat zip line-a. Vrhunac je bio Superman, let iznad džungle na nekih 100 m visine, okrenut licem na dole (u Superman položaju), koji je dugačak 1 km. Moram da priznam da sam se na platformi za ovaj let malo uplašila, nakon što sam pogledala kanap kom se ne vidi kraj i oooogromnu rupu ispod sebe, međutim kada je let krenuo, potpuno su nestali svi strahovi i osećala sam se vanzemaljski. 😊 Ovo je definitivno bilo najupečatljivije iskustvo tokom naše putešestvije po Kostariki.  Zip line tura je trajala oko 3h. Superman je potrebno unapred doplatiti jer se dobija posebna oprema koja ne može naknadno da se uzme. Na kraju ture vam ponude slike koje je njihov fotograf napravio u toku prve dve platforme i koje nisu nimalo jeftine, ali je lepo imati takvu uspomenu sa ovog divnog mesta. Dobili smo 2 izrađene slike, a ostatak od oko 100 (praktično istih) slika smo dobili na njihovom online portalu.

 

Ostatak večeri smo proveli u bungalovima Rainbow Valley Lodge. Ovo je bez sumnje najoriginalniji smeštaj na celom ovom putovanju. Kompleks ima nekoliko različitih bungalova, koji su besprekorno dobro opremljeni. Pogled iz bungalova je prelep, a kad je vedro, može da se vidi i poluostrvo na okeanu. Jedina pomalo neprijatna stvar u vezi sa ovim smeštajem je što duva jako snažan vetar, toliko snažan da celu noć nisam mogla da spavam kako treba, koliko se to jako čulo. Ako zanemarimo vetar, ovaj smeštaj je jedan od onih u koji nema ko ne bi poželeo da se vrati, čista desetka.

4. dan – Nacionalni Park Tenorio, La Fortuna vodopad, Tabacón termalni izvori

Ovog jutra smo krenuli nešto kasnije nego prethodnih jutara, u 7h. Naša sledeća destinacija je bio Nacionalni Park Tenorio u kom se nalazi jedna od najlepših reka Kostarike, a svakako i najfascinantnija Rio Celeste ili u prevodu nebeska reka. Od Monteverdea do Tenoria nam je trebalo oko 3h vožnje, ukupno 123 km.

U park smo ušli tačno u 10h. Cela staza je dugačka 2470 metara u jednom smeru, a ceo obilazak traje oko 3 sata. Ruta je prilično zahtevna (ima dosta uspona i stepenica), tako da je poželjna dobra kondicija. Staza ima 5 tačaka za zaustavljanje od kojih je najpoznatija vodopad Rio Celeste. Nakon 40 minuta hoda kroz tropsku šumu stigli smo do njega. Prilaz vodopadu je malo zahtevniji s obzirom na to da ima dosta strmih stepenica koje vode nizbrdo do vodopada, a postaje zahtevno tek kada shvatite da tim istim stepenicama treba da se vratite gore.

Vodopad je zaista predivan, a boja reke je nestvarno lepa, nebesko plava, baš kao što samo ime kaže. Zašto je boja ove reke tako izrazito plava je velika misterija čak i za Kostarikance, međutim jedna od teorija kaže da je reka Celeste nastala od dve bezbojne reke Buenavista i Quebrada Agria. Buenavista sadrži u sebi veliku koncentraciju aluminijum silikata dok Quebrada Agria zbog vulkanske aktivnosti ima visoku kiselost. Kada se ove dve reke spoje, dolazi do rasejanja svetlosti, što u našim očima prouzrokuje tirkizno plavu boju. Zapravo se radi o optičkoj varci pod uticajem različitih faktora. Upravo ovaj fenomen može da se vidi na poslednjoj, petoj tački u parku, koja se zove Teñidores iliti mesto farbanja/bojenja. Na ovom mestu smo videli i preslatkog koatija, životinju iz porodice rakuna.

Nakon više od dva i po sata pešačenja po parku, seli smo da ručamo u restoranu koji se nalazi ispred parka, gde smo isprobali neka tipična kostarikanska jela, a pretežno se zasnivaju na pirinču i pasulju. Konačno smo se uputili ka narednom odredištu, vodopadu La Fortuna, u prevodu sa španskog bogatstvo, sreća. Put od Tenoria do vodopada je dug 73 km, što traje oko sat i po vremena vožnje i pruža predivan pogled na dva vulkana Arenal i Cerro Chato.

La Fortuna vodopad je visok 70 metara. Do vodopada se silazi stepenicama i ima ih 530. Dozvoljeno je kupanje, osim deci, koja mogu da se kupaju na maloj obali reke Fortuna koja se nalazi odmah pored vodopada. Utisak je bio fenomenalan. Mesto koje svakako ne smete izostaviti. Povratak je malo naporniji s obzirom na to da morate da pređete istih onih 530 stepenika uzbrdo. Srećom ima dosta klupica na kojima možete da napravite malu pauzu.

U sklopu vodopada nalazi se i vrt sa orhidejama koji je takođe jako lep, posebno nakon onih 530 stepenika je lepo odmoriti se laganom šetnjom kroz isti.

Kako je ovaj dan bio izuzetno aktivan, ovde smo završili obilaske i otišli u hotel. Ovo veče smo bili smešteni u predivnom Tabacón Thermal Resort & Spa. Ovaj hotel je jedan od onih o kojima ceo život sanjate. Kategorisan je sa 5 zvezdica i poseduje 103 sobe različitog tipa. Za Tabacón smo se odlučili iz nekoliko razloga, a glavni je taj što hotel poseduje i sopstvene termalne izvore koji važe za jedne od najlepših i najboljih u celoj Kostariki. Mi na ostalima nismo bili, tako da ne možemo da uporedimo, ali ovi su apsolutni raj na zemlji, no o tome malo kasnije. Znate one hotele iz filmova gde vas dočekaju na ulazu, parkiraju vam auto, ponude vam koktel…? Ovo je jedan od tih hotela. Dočekali su nas kao da smo holivudske zvezde, ne preterujem. 😊 Pri dolasku su nam uzeli ključeve od auta i odvezli ga na parking, dobili smo koktel dobrodošlice, popunili formulare za prijavu, a zatim su nas golf-mobilom odvezli do sobe i doslovno rečeno su nam održali obuku za korišćenje sobe i hotelskog sadržaja. Soba je predivna, prečista, ima pogled na vulkan Arenal, tablet na kom možete da rezervišete razne sadržaje u hotelu itd. Mi se nismo mnogo zadržavali u njoj, već smo odmah otišli na recepciju da sačekamo autobus koji vozi do termalnih izvora. Oni se nalaze na 5 minuta hoda od hotela, ali kako je bilo jako mračno, nismo hteli da idemo peške. Termalni izvori su noću bili jako lepi, ali ne toliko osvetljeni pa nam doživljaj i nije bio kompletan, tako da smo tu proveli oko 2 sata, a zatim otišli na večeru u restoranu koji se nalazi u sklopu izvora. Večera je bila na bazi švedskog stola, a nije uključena u cenu smeštaja i naravno jako je skupa, kao i sve u ovom hotelu, što i nije čudno. Nakon večere, istim autobusom smo se vratili do hotela.

 

5. dan – Tabacón termalni izvori, vulkan Arenal, vodopad Toro

Pošto je ovo jutro bilo predviđeno za boravak na termalnim izvorima Hotela Tabacón, konačno smo mogli da ustanemo malo kasnije nego inače. Probudili smo se oko 7h, doručkovali i uputili se ka termalnim izvorima, ovog puta peške. Doručak je bio na bazi švedskog stola i bio je solidan. Kao što sam već napomenula, ovaj hotel smo izabrali jer poseduje sopstvene termalne izvore. Generalno, u gradu La Fortuna ima mnogo različitih hotela sa sopstvenim termalnim izvorima i svaki pruža mogućnost da uplatite jednodnevnu kartu za kupanje u njima, tako da nije neophodno da budete gost hotela da biste ih koristili. Cela jedna oblast je preplavljena hotelima, bukvalno vozite nekoliko kilometara pored gomile različitih. Većinom su to veliki kompleksi, kategorisani sa 4 ili 5 zvezdica. Mi smo odabrali Tabacón jer smo ranije gledali snimke sa njegovih izvora i bili smo oduševljeni, tako da smo odmah poželeli da se nađemo tamo.

Kada ste gost ovog hotela, imate tu prednost da se kupate u izvorima od 8h ujutru do 22h uveče, dok je ostalim posetiocima ulaz omogućen od 10 do 22. To znači da gosti hotela imaju 2h na raspolaganju da bez gužve uživaju u svim bazenima. Mi smo već oko 8:20 bili tamo i bilo je jako malo ljudi, tako da smo u svakom bazenu uvek bili sami. Takođe, gosti hotela (od minimum 18 godina) imaju pristup posebnom delu izvora, Shangri-La Gardens, koji se nalazi na samom vrhu kompleksa i gde možete da uživate u prelepim bazenima, okruženim trospkom šumom, da ispijate piće u baru ili da jednostavno odmarate u takozvanim Cabañas, šatorčićima u vidu ležaljki pored mora ili bazena. Mi smo do 10h bili na osnovnim izvorima, a zatim smo prešli u Shangri-La Gardens, tako da smo uspešno izbegli gomilu posetilaca.

Što se tiče samih izvora, Tabacón termalni izvori su jedini prirodni izvori u kojima je reka tekuća, tj. nema nikakvih pumpi. Ima ukupno 5 glavnih izvora visoko mineralizovane vode, koju pod zemljom zagreva magma Arenal vulkana. Termalna voda protiče kroz ovaj kompleks formirajući desetine vodopada u različitim bazenima. Bazeni imaju različitu temperaturu i dubinu vode, kao i stepen privatnosti, tako da svako može da pronađe odgovarajući za sebe. Temperature rečnih bazena se kreću od 22 do 40 °C.

Kupanje u ovim izvorima je bilo jedno bajkovito iskustvo za nas, koje bismo u svakom slučaju ponovili. Slike vam sve govore. Mesto je jednostavno čarobno i ne sme se izostaviti na putovanju u Kostariku.

U 12h, kada je i vreme napuštanja soba, krenuli smo ka Arenal vulkanu, gde ima nekoliko različitih staza za obilazak. Mi smo odabrali stazu Arenal 1968. Vulkan je udaljen od Tabacona oko 9 km iliti 15-ak minuta vožnje.

Ovaj vulkan je specifičan po tome što je najmlađi i najaktivniji vulkan Kostarike i jedan od najaktivnijih na svetu. Star je samo 7000 hiljada godina, a visok 1670 metara. Njegova poslednja velika erupcija bila je 29. jula 1968. godine, kada su u potpunosti uništena 3 okolna mesta. Vulkanske stene mogu i dalje da se vide na stazama, na mestima kuda je lava prošla. Staza kojom smo mi šetali je trajala oko 2 sata, a ima nekoliko vidikovaca sa kojih se pruža prelep pogled na vulkan i jezero Arenal. Vulkan i dan danas ima povremene blage erupcije, a uspeli smo da vidimo i dim koji je izlazio iz njega sve vreme.

Ono što nam je takođe bilo zanimljivo na ovoj stazi je trava visoka preko 2 metra, kroz koju smo morali da prođemo kad smo se uputili ka izlazu. Staza nije mnogo zahtevna, ali je ipak potrebno malo kondicije jer ima nekoliko uspona. Jako je interesantna jer se sastoji iz nekoliko etapa, tako da ćete u toku šetnje proći kroz ostatke od lave, zatim kroz tropsku šumu, visoku travu…imate mogućnost da vidite više stvari odjednom.

Završivši turu oko vulkana, puni utisaka uputili smo se praktično ka mestu odakle smo i pošli, gradu Heredia, koji je udaljen od San José-a samo 11 km. Negde na pola puta smo imali još jedno mesto za obilazak, vodopad Toro. Čekalo nas je novih 80-ak kilometara, što je iznosilo skoro 2 sata vožnje. Nakon što smo stigli i kupili ulaznice, krenuli smo u pohod. 😊 Samo nekoliko koraka je bilo dovoljno da dođemo do prvog vidikovca i ugledamo vodopad. Naša prva reakcije je bila: „WOW!“

Catarata del Toro (Toro vodopad) je najveći vodopad Kostarike. Od svih koje smo mi videli, ovaj zaista izgleda najmoćnije, što i samo ime implicira (toro na španskom znači bik). Visok je oko 90 metara i pada direktno u krater starog vulkana. Staza je prilično zahtevna i potrebna je dobra kondicija. Prvi deo staze koja vodi ka vodopadu je ravan. Šetajući kroz šumu, videli smo vodopad iz različitih uglova i ne zna se iz kog je lepši. 😊 Drugi deo staze iznosi oko 500 metara stepenicama, tj. 350+ visokih, strmih stepenica. Nakon nekih pola sata smo se spustili tačno ispod vodopada. Teško je naći reči da se opiše ta lepota, prizor je bio čaroban. Stajali smo ispod njega i divili se njegovoj moći i lepoti, a zatim i bajkovitosti kratera u kom smo se i sami našli, a koji krase različite boje, vegetacija i sporedni manji vodopadi. U povratku nam je svakako trebalo više vremena do izlaza, nekih 40 minuta. Staza za izlaz vodi kroz šumu ka vrtu u kom će vas dočekati veliki broj kolibrija.

Dan se već bližio kraju, a mi smo požurili da stignemo u Herediu pre mraka, što nam i nije pošlo za rukom. Do Heredie nam je trebalo oko 2 sata, tako da smo stigli oko 20h pa nas je jednim delom puta uhvatio mrak. Nikako ne preporučujemo vožnju noću, jako je nezgodno. Naš smeštaj za ovo veče je bila Casa Vistas del Conde, ugostiteljska kuća na planini sa pogledom na centralnu dolinu i grad San José. Bili smo smešteni u romantičnom apartmanu sa hidromasažnom kadom na terasi koja gleda na glavni grad. Smeštaj je solidan za jedno noćenje ili više ukoliko preferirate mir i tišinu.

6. dan – Poás vulkan, La Paz vodopadi i vrtovi

Ovog jutra smo već u 7h bili spremni da krenemo dalje ka Karipskoj obali. Prva stanica je bio vulkan Poás, na 48. kilometru od Heredie. Trebalo nam je oko sat i po vožnje. Bitno je napomenuti da se ulaznice za ovaj vulkan kupuju isključivo online. Mi smo to uradili istog jutra, 2 sata pred dolazak. Na svakih 15 minuta se pušta po jedna grupa ljudi i dozvoljeno je zadržavanje na krateru maksimum 20 minuta. Vulkan je aktivan i visok je 2708 metara. Obilazak ukupno traje oko 40 minuta sa sve šetnjom kroz park do vulkana. Ovde je temperatura bila znatno niža nego bilo gde drugde, samo 13 stepeni i što smo se više bližili krateru, oblak je bio sve veći, tako da smo na kraju u potpunosti bili okruženi oblakom. Nadali smo se da će se bar malo pomeriti, kako bismo videli jezero u jednom od kratera, međutim nismo bili te sreće. U povratku ka parkingu smo naišli na preslatku vevericu, koja se nije plašila da nam priđe da se mazi. Malo je reći da sam bila oduševljena. 😊

Posle ove kratke ture, krenuli smo ka La Paz vrtovima, koji se nalaze na 21. kilometru od vulkana, kada se krene ka Karipskoj obali. La Paz Waterfall Gardens je jedan veliki privatni posed sa prelepim vrtovima, životinjama i stazama pored reke koje vode do nekoliko prelepih vodopada. Raspolaže sa 5 vodopada, zatim tropskim oblačnim i kišnim šumama, velikim kavezima sa brojnim vrstama ptica, kao što su tukani, are, kolbri…Osim toga, mogu da se vide i razne vrste žaba, zmija, divlje mačke, ogromni leptiri, majmuni, lenjivci, insekti…Sve što prvo pomislite kada vam neko spomene Kostariku, ovde možete da vidite, na jednom mestu.

Staza za obilazak je dugačka 3.5 km i preporučuje se minimum 2 sata za uživanje u vrtovima. Nama je bilo toliko lepo, da smo se zadržali oko 5 sati. Kada kupujete ulaznicu, imate opciju da izaberete jednostavnu ulaznicu ili ulaznicu sa ručkom na bazi švedskog stola. Mi smo odabrali ovu drugu opciju i nismo se nimalo pokajali. Ručak je bio savršen! Ovo mesto je definitivno u moje top 3 atrakcije u Kostariki.

Nažalost nismo mogli da ostanemo ovde ceo dan, jer nas je čekao put do Karipske obale, a trajao je jako dugo. Uputili smo se ka Cahuiti gde smo bili smešteni to veče i koja je udaljena od La Paz vrtova 226 km, a to je značilo minimum 4 i po sata vožnje. U našem slučaju se to odužilo na preko 5 sati jer smo na pola puta naišli na zastoj zbog udesa. To je inače uobičajena pojava u Kostariki, posebno na toj ruti. Oko 20:30h smo konačno stigli u Cahuitu, gde nas je dočekao pljusak što bi rekli iz vedra neba i koji se na svakih pola sata/sat iznova javljao. Za Karipsku obalu su kiše uobičajene tokom cele godine.

Ovo veče smo proveli u Hotelu La Diosa, bungalovima unutar tropske šume pored okeana. Hotel je simpatičan,a posebno je simpatično kada ležite u ljuljašci na terasi,a iznad vas majmuni skakuću po drveću, šetaju neke nama nepoznate vrste životinja i čuju se razni zvukovi ptičica. Ovo je ujedno i jedini smeštaj u kom smo proveli 2 noći.

 

7. dan – Nacionalni park Gandoca Manzanillo, Punta Uva, Nacionalni park Cahuita, Puerto Viejo de Talamanca

Ovaj dan je bio u potpunosti posvećen obilasku Karipske obale od Cahuite pa sve do granice sa Panamom. Ustali smo oko 8h, doručkovali u hotelu i krenuli ka naudaljenijem mestu za danas, Nacionalnom parku Gandoca Manzanillo. Na potezu od Cahuite do Manzanilla ima svega 30 km i oko 35 minuta vožnje. Stoga je bilo jako laku obići ovu stranu obale jer je sve blizu i put je jako dobar, a nema gužve u saobraćaju. Za razliku od Pacifičke obale, koja je u potpunosti u američkom stilu, živa, poznata po žurkama i noćnom provodu, Karipska obala je sasvim drugačija, divlja je, mirnija, ima manje turista, a Karipsko more je dosta uzburkanija od Pacifičkog okeana. Jasno da ovde nema mnogo plivanja jer su talasi veliki i jaki. Da je ova strana dosta manje posećivana od strane turista govori i činjenica da su ovde ulaznice za sve nacionalne parkove besplatne, a opcionalno možete da donirate za održavanje parka sumu novca koju želite.

Nacionalni park Gandoca Manzanillo se nalazi na samoj granici sa Panamom. On ne obuhvata samo mesto Manzanillo, već i par okolnih mesta i plaža. Park se prostire na ogromnoj površini, međutim nije ceo pokriven stazama. Mi smo obišli samo jedan deo parka u Manzanillu, kako bismo stigli da obiđemo i ostala okolna mesta. Što se tiče životinjskog sveta ovde, nismo imale te sreće da vidimo različite vrste, uglavnom samo ptice. Ono što je nas ovde oduševilo je svakako lepota tropskih šuma koje izlaze na bajkovito lepe plaže. Kada sam zamišljala plažu na kakvoj bih jednog dana želela da se nađem, ona je definitivno izgledala tako…plaža u džungli, okružena palmama, prekrivena zlatnim peskom i bez mnogo ljudi. Naša šetnja po Manzanillu je trajala sat i po vremena, a ja sam uživala u svakom koraku, toliko da sam non-stop ponavljala rečenicu: „Bože, koliko je ovo prelepo!“.

Kroz ceo tekst sam zaboravila da napomenem koliko Kostarika divno miriše i koliko je vazduh čist i svež, što i ne čudi s obzirom na to da više od četvrtine zemlje čine nacionalni parkovi. Nakon Manzanilla, otišli smo na samo 2 km udaljenu plažu, koja čini deo ovog nacionalnog parka, Punta Uvu. Punta Uva je najpoznatija plaža na ovoj strani Kostarike, tako da na njoj možete očekivati najviše ljudi. Prekrivena je mekanim svetlim peskom, a voda je tirkizna. Na ovoj plaži postoji i bar gde se prodaju kokosova voda, suveniri i izdaje se oprema za ronjenje i kajak. Iako plaža važi za jednu od najmirnijih kada su talasi u pitanju, kod nas to nije bio slučaj. Ipak, uspeli smo da se okupamo. 😊

Posle ove plaže, vratili smo se u Cahuitu sa planom da obiđemo nacionalni park. S obzirom na to da je za posetioce otvoren do 16h, imali smo na raspolaganju oko 2 sata za obilazak. Za razliku od Manzanilla, ovde smo videli mnogo više životinja, već od samog ulaza. Tako smo šetali pored majmuna, raznih vrsta ptica, lenjivaca, veverica, rakuna…

Duž celog parka se prostiru prelepe peščane plaže sa palmama. Ovde je voda bila nešto mirnija nego na ostalim plažama Karipske obale, tako da smo mogli da zaplivamo.

Rekla bih da smo ovaj dan šetali najopuštenije jer nam je smeštaj bio blizu, tako da nije bilo potrebe za jurnjavom zbog mraka. Ipak, bili smo ograničeni do 16h, tako da smo se nakon toga opet uputili u smeru ka Panami, do malog grada Puerto Viejo de Talamanca, gde smo ručali i proveli ostatak dana, dočekavši prelep zalazak sunca. Puerto Viejo je najživlje mesto na Karipskoj obali od svih pomenutih i najpunije, kada su turisti u pitanju. Uveče smo se vratili u naš simpatičan bungalov i uživali u zvukovima talasa, sitne tropske kiše i raznog životinjskog sveta.

8. dan – Rezervat za lenjivce, San José

I ovo jutro smo ustali oko 8h, doručkovali i uputili se ka Limónu. Na 10-om kilometru se nalazi predivan rezervat za lenjivce gde smo uplatili obilazak. Iskreno nismo imali ni predstavu šta nas čeka. Došli smo misleći da je to mali rezervat gde ćemo videti par lenjivaca, zadržati se pola sata i nastaviti dalje, međutim obilazak je trajao 2 sata. Ovaj rezervat predstavlja centar za udomljavanje povređenih i napuštenih lenjivaca, njihovu rehabilitaciju i ukoliko je to moguće, ponovno puštanje na slobodu. Obilazak se sastoji iz dva dela. Prvi deo podrazumeva upoznavanje lenjivaca i njihovog načina života i odvija se u 2 sobe u kojima se nalaze udomljeni lenjivci, a u koje je moguće ući samo uz vodiča.

Nakon nešto više od sat vremena, koliko traje ovo takoreći predavanje, obilazak se nastavlja u vožnji kanuom po reci Estrella (na španskom zvezda). Vožnja traje 45 minuta, svaki čamac ima svog veslača, koji je ujedno i vodič. U jedan čamac može da stane 6 posetilaca, međutim mi smo imali sreću što smo se poslednji ukrcali i bili sa još dvoje ljudi. Vodič nam je pokazivao razne životinje koje su se kamuflirale u krošnjama drveća, travi i na stablima, čak smo videli i krokodila u reci. Tura je bila neočekivano zanimljiva i potpuno drugačija od svih prethodnih.

Polako smo se bližili kraju našeg putovanja, a nama je prethodio dug put do glavnog grada, gde smo noćili ovo veče, kako bismo bili blizu aerodroma zbog sutrašnjeg leta. Nakon 4 i po sata vožnje, konačno smo stigli u Hotel Barceló San José, smešten praktično na samom ulazu u grad, 3 km od centra. Hotel ima 5 zvezdica, u cenu je uključen i doručak, a opcionalno možete da doplatite i večeru. Mi smo uplatili Premium Apartman, tako da smo imali pristup i Premium Klubu, koji se nalazi u sklopu hotela i u kom možete u bilo koje doba da se služite hranom i pićem. Kada smo zakoračili u sobu, malo je reći da smo bili oduševljeni.

Ovo je definitivno hotel u kom vam ništa neće zafaliti. Pre večere smo otišli do centra da ne odemo kući bez čekiranja glavnog grada. 😊 Ovog puta smo išli taksijem jer je grad jedan veliki haos kada je saobraćaj u pitanju, tako da smo želeli to da izbegnemo. Što se samog obilaska tiče, ne bih mogla da vam dam mnogo informacija, jer se nismo dugo zadržali. Prošetali smo promenadom, u kojoj se nalazi i Nacionalno pozorište Kostarike, koje se smatra najboljom istorijskom građevinom u San José-u. Sam grad izgleda jako lepo, ali je bila tolika gužva da nismo imali želju da se dugo zadržavamo. Osetili smo tu čuvenu američku atmosferu i to nam je bilo dovoljno. 😊

Večera u hotelu je bila na bazi švedskog stola i izbor je bio i više nego pristojan. Ostatak večeri smo proveli u hotelu.

9. dan – Let za Amsterdam

Došao je i dan kada se naša avantura završila. ☹ Nakon doručka u hotelu, spakovali smo kofere i na terasi sobe provodili naše poslednje sate u ovoj čarobnoj zemlji. Dani su kao i uvek proleteli, a mi i dalje nismo bili svesni da smo sve to doživeli. Oko 11:30 smo krenuli ka Rent a Car agenciji gde smo vratili našeg Tucsona, a zatim nas je jedan od predstavnika odvezao do terminala. Ovog puta smo leteli preko Paname, gde smo imali kratko presedanje, što i nije bilo tako loše. Kada smo ugledali Panamu iz aviona, dobili smo ideju za potencijalnu sledeću destinaciju. 😊

Posle nekih 10 sati leta iz Paname, stigli smo u Amsterdam i time se naša priča o Kostariki završila, ali smo sa sobom poneli jedno nezaboravno iskustvo, a i nikad se ne zna…možda nas put opet nanese u ovu divnu „bogatu zemlju“.

Ukoliko sam nešto propustila ili imate bilo kakva pitanja u vezi sa Kostarikom, cenama…,možete da mi pišete na mail jovanadj2409@gmail.com. Do nekog sledećeg putopisa! 😊