Komakjo – kanali, Sofija i jegulje

 

                 

 

Ne volem  putovanja od tačke A do tačke B, onako,  bez stajanja. Nešto mi tu uvek manjkavo, mnogo sam alava, al obrni okreni, na kraju krajeva   ispade  da je stvar samo u vremenu koje mi je škrto  dato. Mogu samo malkice  da otkinem  od svakodnevne rutine. Zbog zastajkivanja usput,  kad god mogu, biram   automobil, ne avion. A i ti automobili… pa stvarno! Divni predeli što ih oko prvi put vidi (možda i poslednji), promiču brežuljci, ljeska se neka voda, leluja žito po nepreglednim poljima… al  kroz prozor ulepljen mušicama. Nit se popnem na brdo, nit pokvasim noge, nit zagazim u to žito! Stajanje za pi pi i sipanje goriva su mi bez veze, nužno zlo, znači pumpe ne računam. Zavidim onima što uprte rančinu na leđa pa krenu malo peške, malo stopom. Ceo svet je njihov. Pošto mi je to nemoguća misija, pregazilo me vreme,  gledam bar da na tom putu od velikog A do velikog B udenem  po nešto. Da okrznem  medjuprostor,  selo, gradić, jezerce, štagod. Ako nije prenaseljeno turistima, dakle opšte poznato, nešto mi  draže. I zato, slučajno, slučaj  Komakjo.

 

              

 

Ravena – Ferara i nije neka udaljenost, nešto manje od 80 km, nešto više od sat vremena. Negde između  razvukle se lagune, delta reke Po sa gomilom ptičjeg sveta,  a malo pre izlaska na  Autostradale Ferrara – Porto Garibaldi nailazimo na skretanje za Comacchio. U deliću sekunde doneta odluka i skrećemo nalevo, nije baš bilo u planu, al hipnotiše nas ta ogromna vodena površina. Parking lako nalazimo (besplatan) i krećemo u laganu šetnju,  nasumično.    Mali grad sa medaljom za hrabrost za junačko držanje u II svetskom ratu, u drevno doba podigao se na 13 ostrvaca  zarobljenih negde medju močvarama.  Močvare su odavno  većinom isušene, nemam osećaj da hodam po ostrvima. Ne, mislim da ne mogu ni da hodam po trinaest ostrva. Ko da ih je manje. Sada se mesto jedva  s tri strane  dodiruje s vodama lagune.

 

                

               

 

                

 

Pored uskih uličica, palata, kule sa satom, par obaveznih crkvi   ostadoše  uski kanali ispunjeni slatkom vodom. Malo dalje od mora, a povezano s Mare Adriatico  velikom lagunom i uskim  kanalima.  Mostovi od crvene cigle građeni jos onomad kad su pape vladale, pomažu bliskim komšijama da odu u posetu jedni kod drugih bez žuljanja dlanova veslima. Ima neki most što se zove Most policajaca, valjda njime vodili u apsanu one što su krali ribu.

 

                 

 

Od ribe i soli živelo se ovde vekovima, danas manje nego nekada. A naselje su ovde osnovali još Etrurci negde u 6. veku pne, izređali  se razni, Rimljani,Vizantijci,  Langobardi,  dinastije srednjovekovnih plemićkih porodica, pape… Ratovalo se zbog soli, Mlečanima su baš išli na živce sa svim tim svojim bogatim berbama. Nekad je mesto bilo mnogo važno, pa se malo povuklo u izolaciju, pa se opet uzdizalo. Tako je to kad traje dugo.

 

                                          

 

 

                 
 

 

Đerdan sljubljenih kuća jednostavnih fasada molovanih jarkim bojama ogleda se u mirnoj vodi kanala, ponegde blago uznemirenoj  nožicama pačje škole. Dečica  (ljudska) vežbaju prve korake tik pored vode, barke batane spavaju nepomične. . Nekada je osnovno i jedino prevozno  sredstvo ovde bila barka, svaka kuća imala jednu, bilo tesno za parkiranje. Sada se tu i  tamo automobili usidrili  na uskom prostoru izmedju   kućnih vrata  i vode kanala.

                

 

 

U Lodji trgovaca  starine još uvek sede pod arkadama  i troše penzionerske dane pretresajući uspomene i dnevnu politiku  na dijalektu koji se samo ovde još govori. Stari rimski trgovački brod natovaren amforama, lampama, staklom i keramikom nesrećno  nasukan u delti, živi svoj drugi život u  muzeju Fortuna Maris, delom u srednjovekovnom  okružnom zatvoru, delom u  nekadašnjem pogonu za konzerviranje jegulja.
 Kažu da ovde svako, baš svako,  ima nadimak.  Po krštenom imenu bi teško našli traženoga,  nismo ni poštari ni policajci. Nismo nikoga ni tražili, a ipak smo lutali. Nepripremljeni   šta bi to posebno vredelo videti, samo smo bazali pored kanala, preko mostova, hranili patkice, meračili sladoled na tersi ponad vode pogledom ispraćajući prolaznike.

 

                

 

                

Malo mesto, pozdravlja se  svako sa svakim. Vladala je neka opuštena, pomalo uspavana, al   prijatna atmosfera.Tako je to valjda u malim mestima, pa još kad su na vodi… a naročito kad nisu boldovana crvenim slovima na turističkim mapama. Mada, naleti poneki biciklista, nije ovde turizam totalno nepoznata kategorija, al daleko je to od onih guzvi koje se susrecu po poznatijim mestima. Možda smo mi bili na pravom mestu u pravo vreme. 

 

                                                 

 

 

                 

 

Dobrodošlica osmehom,   klimoglav u prolazu,   dekice zalepljene na stoličice iznete iz kuća,  po ćoskovima, ledja oslonjenih na  fasade ugrejane podnevnim suncem. “Buongiorno signorina !”  Samo još dekice  dobace još neku zamnom.  A  i nisam baš neka Sofija. Tešim se da i dekice mogu da imaju šarma. …

 

                  

 

Popeli smo se jednim od pet stepeništa  na čudni stari  sedamnaestovekovni most Treponti. Nekada se ovde s mora uplovljavalo u grad.. Most  povezuje pet kanala i ima najlepši pogled na centar. Nije  džabe Sofija ovde pozirala.    E, Sofija, Sofija. Mladu, vitostruku dvadesetogodišnjakinju, pre šezdeset godina  pratila je gomila oduševljenih meštana duž kanala Komakja. “Žena sa reke” –  film sniman po lagunama i ulicama mesta, statirali su sve  Komakjađani (il kako se već zovu).

 

                               

   

 

                   

 

                   

 

A Sofija  tražila da se u filmu vide i te jegulje, iz lagune, spakovane u konzerve.   Frojd bi nešto reko na tu temu, o jeguljama, al nije mu na mestu ovde, sada, ta njegova predvidljiva simbolika.
 Vode oko mesta su bogate ribom,  jegulje su  poseban lokalni specijalitet. Oko mosta Treponti , duž kanala načičkali se restorani, jegulje svuda po reklamama. Ne volem ništa što je zmijoliko, ni  živo ni mrtvo, a još manje volem da mi je to nešto zmijoliko na tanjiru, ma neka ga  i iseckaju, promene mu formu, spreme na hiljadu načina (hvale se da toliko umeju).  Ne volem i punktum. Ko vole, a nadje se tamo početkom  oktobra, eto sreće. Tad se održava neka fešta sa jeguljom u glavnoj ulozi. 

 

                                                  

 

                              

 

 

Pošto je Comacchio glavno mesto Parka delte Po koji je pod zaštitom, par km od centra mesta  kreće brod u obilazak lagune. Naoštrila sam se   da vidimo  to veliko vodeno prostranstvo dok raznovrstan ptičji svet leprša oko  nas, gde   zvuci civilizacije ne dopiru,  ribarske kolibe  “casoni” samuju na uskoj traci zemlje i da vidim   ona mesta gde voda postaje so. Odvezli smo se pustim putem duž lagune do mesta odakle bi brodić trebao da krene,   prolazeći pored brojnih baraka na  drvenim nogicama sa razapetim visećim mrežama  ponad vode. Broda nigde, otišo…. Nešto sam pobrkala u rasporedu, možda nisam razumela meštane, al nema veze. Eto, bar malo sam skrenula s puta, a to volem. 

 

                  

 

                 

 

Dakle,  Komakjo je jedno od onih skrivenih mesta koje živi svoj tradicionalni život  neokupirano od  turista,  odlično za zaustavljanje ako kolima, biciklom ili motorom povezujete Ravenu i Feraru. Ja se nisam pokajala što smo onako munjevito skrenuli ulevo.