Kipar u januaru – od Limassola ka istoku

Prošli put sam vas ostavila u društvu Afrodite, Luzinjana i otomanskog age.  E, sad, to na Kipru može biti gotovo bilo gde, ova kombinacija tamo nije ni nespojiva ni neobična.  Napuštamo Koukliu i  kamenje Paleopafosa,  te  autoputem kotrljamo ka istoku.

Cilj nam je Larnaka, gde ćemo provesti  3 noći. Usput opet svašta ima da se vidi, treba probrati. Izgleda da na Kipru, gde god zabodu kramp, iskrsne ostatak nekog  grada, svetilišta, nekropole. A manastire i crkve  teško je prebrojati.

U blizini auto puta, već blizu Larnake,  pronađeno je naselje iz mlađeg kamenog doba Choirokoitia. Posećujemo i to, da kompletiramo uvid u  10000 godišnju istoriju ostrva. S kraja sedmog milenijuma  ljudi su došli ovde, doneli nove životinje i biljke, položaj na padini brda im se učinio baš dobar. Okruženo šumama i meandrima reke Maroni, zemlja plodna.

Iskopani  ostaci su pružili mnogo elemenata za rekonstrukciju prošlosti. Materijal  iz okruženja je poslužio za gradnju kuća sa ravnim krovovima, formiranih oko zajedničih dvorišta. Za zidove  su korišćene  neobrađene krečnjacke stene sa brda i  crni obluci iz reke. Zemlja je mešana sa vodom i slamom za krovove i podove.   Kuće su služile za spavanje  i kao  zaklon od nevremena, a u dvorištima su se odvijale dnevne aktivnosti. Smatra se da nekoliko kuća formiranih oko dvorišta predstavljaju jedno domaćinstvo. Kamene posude za mlevenje i sitnjenje, oruđe od uglačanog kamena i kostiju za razne namene, nakit i drugi pronalasci  danas su  udomljeni u virtinama Kiparskog muzeja u Nikoziji. Celo naselje štitili su odbrambeni zidovi sa sistemom kamenih stepenica čija struktura nije poznata na bilo kom drugom lokalitetu, kako na Kipru, tako ni na Bliskom Istoku. Na osnovu istraživanja, na  ulazu u lokalitet napravljene su replike  5 okruglih kuća.

Ovo je period kada su ljudi već gajili biljke i pripitomljene životinje. Životinje ovde nisu delile isti prostor sa ljudima, a od biljaka se gaje žitarice i neko povrće, npr. sočivo.  Mrtvi nastavljaju da dele krov sa živima,  sahranjivani su  u podove kuća u fetusnom položaju zajedno sa kamenim posudama i ponudama. I to se  može videti u Kiparskom muzeju u Nikoziji,  u prostoriji sa rekonstruisanim grobnicama.   Život se ovde odvijao nekoliko milenijuma da bi civilizacija odjednom nestala, zašto je zamrlo, nema objašnjenja. Lokalitet nije velik, postoje staze i drvene rampe oko iskopanih ostataka, sve je obeleženo tablama sa vrlo iscrpnim informacijama. Ulaz je 2.5 eur, blizu je puta i ako prolazite ovuda odvojite malo vremena, UNESCO kaže da je ovo najznačajnije i najbolje očuvano prehistorijsko nalazište  istočnog Mediterana.  Naravno, ako volite kamenje i  imate mašte da se prebacite u kameno doba.

Krećemo dalje i malo smo u nedoumici gde sad. Ja bi u Lefkaru, tradicionalno selo sa svim onim kamenim uskim uličicama (ni jedno nismo posetili) koje je poznato po izradi čipke, opet postoji neka pričica kako je Leonardo da Vinči (???) bio, video neke čipke pa se oduševio i odneo ih za Italiju. Bajkama nikad kraja, nisu im dosta legende i mitovi. Muž bi rađe u manastir. Ajde dobro, nek bude po njegovom, ionako se navlače neki oblaci. A i nesto se tešim kako je ta Lefkara sada pusta, možda je to samo neka mamipara za turiste sa kineskim stolnjacima i miljeičićima, imam toga (babinih, ne kineskih) kući tonu, stoje požuteli i zaboravljeni u nekoj kutiji.

Stavrovouni manastir se vidi izdaleka, veliko kameno zdanje  je  podiguto  bukvalno na vrhu  brda.  Nalazi se na putu ka Nikoziji, dobro su postavljeni putokazi.  Al jbg,  uspeli smo i da se izgubimo i posvađamo i pomirimo, sve u par kilometara (to obavezno na svakom putovanju, a razvodili smo se najčesće u Istambulu). Uspon nije mnogo strašan, oko 5 km krivina solidnim putem, kruži oko brda pored drveća, a pogled postaje sve širi  i lepši.  U manastir je dozvoljen ulaz samo muškarcima, pošto se poštuju atoski kanoni. Žene mogu da ostanu na parkingu, pre manastirskih kapija i da posete malu crkvicu. Reko,  ja ću tu malo da se šetkam i fotografišem, pogled puca skroz do mora, Larnake i slanog jezera, pa ću da uživam u tišini i panorami. Kako da ne, vetar me skoro bacio sa litice. Nije mi bilo baš do pogleda, slike mi  ispale grozne, a upinjala sam se da se prisetim šta je ono Bata pisao u Školi fotografije. Džaba.  Crkvica zatvorena, očaj živi.  Ima klupa da se sedne, šta da sedim kad me vetruština počupa. Bolje bi mi bilo u onoj Lefkari, gotovo sad,  ostala je iza nas.   Moj Čovek se bar nije predugo zadržao. Morao je na ulazu da ostavi fotoaparat, zabranjeno slikanje. Tako da ni na slikama nisam mogla da vidim kako to unutra izgleda. Sve bolje od boljeg.

Stavrovouni bi u nekom bukvalnom prevodu značilo Planina krsta, zato što je ovde po predanju Sv. Jelena, Konstantinova majka, na svom povratku  sa puta po Svetoj zemlji, ostavila česnicu Svetog krsta i dala nalog da se izgradi mala kapelica. Građevine su novijeg datuma, smeštene bukvalno na samoj litici. Stepeništem kroz konak, penje se na  mali trg okružen građevinom. Na trgu je manastirska crkva, a u njoj veliki srebrni krst. Ovde žive monasi koji su posebno cenjeni  zbog umešnosti u izradi ikona.

Opet naprasno odlučujemo da pre Larnake odemo do aerodroma i vratimo automobil, koji je  rezervisan do sutradan ujutro. Da uštedimo vreme,  pa ujutro što ranije krenemo busom ka Nikoziji.  Punimo rezervoar na obližnjoj pumpi, gorivo je oko 1.13 eur, prešli smo skoro 500km. U agenciji nam storniraju depozit, preporuka je da se obavezno sačuvaju slipovi, radi kasnijeg peglanja sa bankom. Meni nisu skinuli rezervisana sredstva dok nisam otišla u ekspozituru i priložila slipove. Vraćaju nas kombijem do aerodromske zgrade ispred koje čekamo gradsku liniju 425. Polazi  na pola sata, karta je 1.5 eur kupuje se kod vozača. Ovi busevi su prilično tačni i pouzdani, tako da nema brige oko transporta .  Mračak lagano pada, vožnja traje 20-tak min.

Kroz Larnaku se vozimo nekim neosvetljenim neuglednim uličicama. Okolo magacini, mračno,zamandaljena vrata, nigde naroda, majstor mota li mota… Ko da je kuga zavladala. Ja padam u bedak , zamišljala sam  da ćemo stići osvetljenim bulevarima, pored mora, u velikom stilu.

Pošto smo majstoru  pokazali na karti gde nam je smeštaj, na nekoj stanici nam maše da treba da siđemo. Opet nešto mračno i bezveze, muvamo se sa koferčinom extra large gabarita, ne znamo gde smo. U kafeu nam kao pomažu i daju uputstva (pogrešna), tandrče onaj kofer, meni se nista ne dopada, gunđam gde sam pošla, kud sam došla… Nisam ni onu Lefkaru videla, vetar me razneo kod manastira. I na raskrsnici dok buljimo u kartu, iz kafane izlazi Riđobradi i spasava situaciju. Odveo nas čovek skoro do hotela. Smestili nas  u najveći apartman, ljudi moji pa to je bio četvorosoban stan, sa 4 terase, dva kupatila i tri spavaće sobe!!! Kaze recepcioner, birajte sobu, sve su nameštene, možete  i svaku noć u drugoj.   Ma daj samo da se ode pod tuš, to mi treba!  A tamo, ledena voda. Šta će mi dva kupatila kad se kočim pod tušem. Krelci, nismo umeli da aktiviramo vruću. Nesto se tu petlja sa dugmićima  na  15 min, pola sata… Ni danas mi nije jasno da li to tipkaš vreme koje čekas da dođe ta vruća, ili će ona toliko da teče.  Sa terase se vidi more, ipak nije tako loše ovde.

Elem, našli smo dobru pekaru u blizini koja radi 24 h, a tamo baklave, kadaifi, miriše vruć lebac… I more smo našli,  100 m od hotela. I promenadu pored mora, i gomilu kafea , restorana. A sve osvetljeno i puno ljudi. Dok palme njišu grane, a ja se borim sa girosom, rađa se pomisao  kako je ova Larnaka baš lepa.  Daj mi da jedem, smesti me na obalu mora i nema srećnije žene od mene.

Ujutro pakujemo mapu Nikozije, par sendviča, pa na bus. Stanica  za međugradske buseve je na Finikoudes aveniji pored mora. Tu staje i bus za aerodrom,  kontamo  das smo ovde   trebali da siđemo sinoć.

Evo ovde možete da se informisete o redu vožnje.   http://www.intercity-buses.com/?wp=routes

Nikozija je na 50-tak km, više traje izlazak iz Larnake i ulazak u Nikoziju, nego ono između. Autobus je udoban, sat vremena brzo prođe. Ono što je zanimljivo za obilazak u Nikoziji, nalazi se unutar mletačkih zidina, u starom jezgru grada. Sam grad se mnogo razgranao oko tih zidina, vozimo se širokim bulevarima, promiču poslovne staklene zgrade, stadion,  IKEA (uvek mi svuda izmakne ta IKEA!), tržni centri,  pa  moderne nove zgrade sa buticima i prodavnicama. Poslednja stanica je na Solomonovom trgu, tik ispred zidina, tako da je dolazak busom dobra opcija. Povratna karta je 7 eur, radnim danima ide gotovo na svaki sat, a  u ovoj varijanti ne mora da se brine o parkingu. Koliko sam primetila parking mesta  ima dosta oko autobuske stanice, plaća se, ne znam koliko.

Glavni grad, najveći u državi,  osim odlično očuvanih opsadnih zidova u obliku  kruga ima i taj nesrećni  ružni zid sto cepa grad na dve države.  Poslednja prestonica podeljena na pola. Turci su  1974. god  okupirali 37% teritorije države, a oko 200.000 Grko kiprana se iselilo sa severa.  Na mapama ostrva i Nikozije, u razgovorima Kiprana,  severni deo se nikada ne predstavlja kao turski, već se naziva okupiranom zonom. Godine su prošle, tenzija popustila, idu ljudi tamo vamo. Zaposlena u info cenru u Larnaki (udata za naseg čoveka) nam kaže da je sada sve OK ali da ona nikada nije prešla u okupirani deo. Ne može zbog knegle u grlu, što joj se zaglavi kad vidi visoko podignute turske zastave, višlje i od minareta na Selimija džamiji. Al, kaže, odlicne im baklave,  bolje od kiparskih,  muž ih redovno donosi.

Mix nikozijske arhitekture

Obilazimo venecijanske zidine  krećući desno od Solomonovog trga, ovde se najbolje vide. Na srcolikim bastionima, kojih ima 11 i svaki ima ime, smešteni su parkovi, gradska kuća, parking, džamija, subotnja pijaca… Na glavnom tgu, Trgu slobode,  ispod gradske kuće sve raskopano. Radnici, građevinske mašine. Treba da dobije moderan izgled, mix starog i novog, tradicionalnog i savremenog  a oslikavace Nikoziju otvorenu za promene.

Ne bi  da davim mnogo sa istorijom, ali moram da pokušam bar nakratko da približim šta je sve ovo parče Kipra pretumbalo kroz vekove. Mala je površina, a bremenita nasleđem.  Koga ovo smara, nek slobodno preskoči.

Postoje dokazi o naselju iz Ranog bronzanog doba, a kao grad država pominje se u 7 veku pne  pod nazivom Ledra sa kraljem Onasagorasom.  Tek da znate zašto takva imena nose dve najvaznije štrafte u starom gradu.

Ledra ulica turski deo, kiparski deo iste ulice

U vizantijsko doba postaje prestonica Kipra, ovde je sedište episkopa.  Pravoslavlje hvata žilavo korenje, isčupati se ne može. Grad se  tada spominje kao Lefkozija, kako ga grčkokiparsko stanovništvo i danas zove. Kad su u 12. veku došli Luzinjani, dinastija francuskog porekla, ime im lomilo jezik  pa ga prekrstiše u – Nikozija. Ostali su ovde 3 veka i izgradili mnoge građevine, neke vidljive i danas, naročito u severnom delu grada. Probali da ga preotmu Đenovljani, Mameluci, a uspelo je samo Mlečanima. Poslednja osoba iz Luzinjanske vladavine meni  je zanimljiva. Zato sto je žena, pre svega. Iz mora muških likova, kad izleti neko žensko ja se uvek zakačim za nju. 

Pra-pra-pra unuka nekog mletačkog dužda, ćerka viteza plemića vlasnika šecerana na Kipru, udala se sa 14 godina za Džejmsa zvanog Kopile, poslednjeg luzinjanskog kralja. Ovaj umire, ona trudna, šta će, kud  će,  postaje regent  dok se dete ne rodi i ojača.  Umire i prestolonaslednik  (sumnjivo) a ona vlada Kiprom narednih 15 godina. Nije joj bilo ni malo lako. Pusto žensko, a venecijanski trgovci, mletački fino a namazano, vladaju iz senke. Pod njihovim pritiskom primorana je  da napusti presto. Katarina Kornaro na konju, obučena u crno, u pratnji dama i vitezova, napušta grad  dok je  narod prati sa žaljenjem.

Mlečani porušiše sve što im je smetalo, a materijal iskoristiše da naprave one već spominjane zidine koje stoje i danas, a starom gradu daju oblik zvezde, vidljive iz vazduha. Uplašili se nadirućih osmanlijskih snaga. I da ne dužim o istoriji u nedogled,  dođose uporne sile Otomanskog carstva, postaviše pašu, pa na gotske katedrale nataknuše stambolske minarete. Eno ih,  nebu pod oblake. I paše zasedoše ovde 3 veka.

Pronalazimo ostatke akvadukta iz osmanlijskog doba koji je planinsku vodu  sprovodio do  česmi po gradu. Preko puta u parku je  vrlo  dirljiv spomenik Oslobodjenju. Na vrhu je bronzana statua Slobode, sa momcima koji kidaju lance ropstva i oslobađaju narod iz zatvora engleskog kolonijalizma. Pročitala sam i grčko i tursko   tumačenje spomenika. Gde Kipranin kaze” patriota”, Turčin kaze “terorista”. Na Kipru  sam čitala i Darella, Engleza koji je u ta vrijuća vremena živeo na ostrvu. Radio je u čuvenoj gimnaziji u Nikoziji, ali nije bio poslat od strane engleske vlade, već je došao kao čovek koji je voleo istočni Mediteran,  skitao po ostrvima , dobro govorio grčki i poznavao mentalitet, kulturu i običaje. Sa velikim simpatijama govori o Kipranima, a opisuje upravo situacije gde su njegovi đaci učestvovali u nemirima buneći se protiv engleskog kolonijalizma.  

Znate šta.  Ja sam u školi mrzela Istoriju.  Al kad  putujem, pa tamo negde  želim svašta  da vidim  a i da   shvatim šta gledam, htela ne htela moram de se dovatim te istorije. Tako  jednom, drugi put … deseti put, pa pogledam kućnu biblioteku i onda shvatim da je u stvari volim. (Meni treba malo duže da ukapiram stvari, šta ću)

Mletačke zidine, bastion, Famagusta kapija, ostaci akvadukta

Prolazimo pored Famagusta kapije,  jednog  od 3 ulaza kroz 4,5 km duge zidove.  Okrenuta ka   mestu Famagusta ( koje je  na istočnoj obali,  sada u okupiranoj zoni),  kapija je pretvorena u kulturni centar sa galerijama. Hteli smo malo da virnemo ali momci su vukljali neke skalamerije iz kamiona pa nismo hteli da budemo smetnja. Okolo su restoranske bašte, nije nam nesto   zanimljivo okruženje, idemo dalje.

Lutali smo bez  cilja uličicama gde su kuće sljubljene, niski prozori  se ogledaju  u  komšijskim preko puta. A  komšinice  nagnute nad prozorske okvire,  sa jastučićima ispod nadlaktica, zaćute dok mi ne prođemo, pa nastave  ko da su  oterale dosadnu muvu. Miriše neki ručak. Možda neka  kiparska baka upravo ubacuje  prstohvat ruzmarina, u nekoj kuhinji, gde se u korpici gnjezde limuni, avokado i slatke kiparske banane. Volela bi da uđem i bacim pogled u šerpu, razmenim neki receptić,  kuvanje je moja omiljena kuhinjska zabava.   Ja na putovanjima  stalno zveram u tuđe stanove i dvorišta,  htela bi da virnem u u njihov svet da  saznam  kako se živi. Da li je mnogo drugačije, ili je u stvari svuda  slično. Naravno, Muž ne propušta da me izgrdi kako sam nepristojna i kako će me jednom neko lepo napenaliti, pa ću da se pušim. Ma nije to zbog  nepristojnost,  mada liči. Ne da mi đavo mira.  Nisu meni dosta samo muzeji  i crkve. A crkava ovde ima, više ne znam ni koje je koja.  Ima poprilično oronulih kuća išaranih grafitima, vidi se da su napuštene i prepuštene propadanju.

Nailazimo na Gimnaziju, meni zanimljivu zbog Darela, eto ja ga čitam, on tu radio, a evo mene ispred. Pankiparska gimnazija je najstarija obrazovna institucija u državi,  koja je uvek bila politički aktivna. Mnogi učenici su bili članovi EOKA,  nacionalne organizacije kiparskih boraca za oslobođenje od engleske kolonijalne uprave.

Crkva Sv. Jovana na Arhiepiskopskom trgu, Gimnazija preko puta crkve

Na istom trgu  pored gimnazije su  nova  Episkopska palata u neovizantijskom stilu, crkva Sv. Jovana koja je glavna na Kipru (iznenađujuće skromnih dimenzija)  i  stara  zgrada episkopije, u prizemlju   se udomio  privatni Etnografski muzej. Neki muzeji na Kipru su pod upravom Odeljenja za antikvitete, a neki su, što bi oni rekli Private, pa  kada im pokažemo propusnicu za 7 dana, kažu “Ne važi”. 

Detalj ispred Etnografskog muzeja, stara episkopija sada muzej

Mnogo smo se rasplinuli po južnoj Nikoziji i  hvata me panika da nećemo imati dovoljno  vremena za severni deo. Projurili smo kroz kuću Hadjigeorgiakis Kornesios.  koja je  etnoloski muzej. Nisam ocekivala bog zna šta, al kad nam se već  namestila na putu a  imamo propusnicu, bolje da uđemo nego da se posle kajem.  S kog god putovanja da se vratimo ja kukam te nismo videli ovo,  te promače nam ono…   

Hadžijin grb,  unutrašnje dvoriste, detalj dvorište, soba za prijem u otomanskom stilu

Kuća se nalazi u kvartu gde su živeli  ugledni i bogati građani.  Hadžija  se izdvojio  svojim znanjem grčkog i turskog, obrazovanjem i  umešnošću. Dobio je titulu dragomana  direkt sa Divana od Stambolskog sultana. Dragoman je nesto kao licencirani prevodilac sa diplomatskim veštinama, a ovaj vlasnik kuće je bio najuticajniji.  Kuca iz 18. veka je tipičan primer urbane arhitekture svoga doba, podignuta na  dva sprata, ima doksat, unutrasnje dvorište u kom rastu palme  i  limun, sa mermernom fontanom, kuhinjom  i hamamom. Na ulazu iznad kapije  sačuvan je klesani  grb vlasnika.  Dok je gazda mozgao kako da prevede neku tursko-poresku začkoljicu, njegova kyria  je sedela zavaljena u jastučiće i virkala kroz rešetkaste prozore da ne propusti nešto na sokaku. Unutrašnjost je prostrana sa lepo iscrtanim drvenim oblogama po zidovima i kitnjastim tavanicama, ali za nas sa ovih prostora to nije ništa neviđeno. Nameštaj nije hadžijin, ostavile su ga  dve sestre koje su bile poslednje vlasnice kuće. Ulaz je 2,5 eur, dobili smo jos jedan pečat na sedmodnevnoj propusnici,  te sad možemo  mirno u severni deo.

Detalji sa postavke u muzeju

I konačno stižemo do graničnog prelaza u Ledra ulici. Jedna ulica u dve države.  Na prelazu gužva, Kiprani skeniraju pasoše. Prolazimo desetinu  metara ničije zemlje što vrlo tužno deluje,  kuće su i dalje u neprekinutom nizu, ali ne služe svrsi.  Kod Turaka se popunjava papirić, ime prezime, broj pasoša, na njega lupe pečat. Papirić se čuva pa  na povratku dobijamo jos jedan pečat drzave koju je samo Turska priznala.  Valjda se zato i ne pečatiraju pasoši. Odmah nakon kontrole, smeštena je kućica turističkog info centra. Ovi su se stvarno potrudili da naprave brojne mape i knjižice, otežao mi ranac od papira.

Čim smo prešli tamo,  iako smo u istoj ulici i istom gradu, osećamo drugačiju atmosferu.  Sve je mnogo življe, žagor glasniji,  roba izložena ispred prodavnica ala Turkye, šareniš, začini, kopije svetskih dizajnerskih marki…Vrište boje sa keramičkih tanjira, lepršaju esarpe  po Arasta sokacima oko Selimija džamije.  Volim ja pusto Tursko, uličice  skučene,  a ja osećam neku širinu. Možda nije lepo to što kažem, na okupiranoj teritoriji sam, al ovde se opuštenije osećam, pa nek misli ko sta oće.

Veliki han je odmah blizu prelaza,  uočljive su njegove visoke zidine sa dimnjacima na vrhu. Sličan je hanovima po Anadoliji, ali ima dva ulaza.  Nekada svratište za umorne putnike koji su tražili prenoćiste, štalu za konje i  sigurno skladište za prtljag, pretvoreno je u živopisno  mesto krcato rukotvorinama, suvenirima, stolovima gde se može predahnuti uz brzinsku klopu i tursku kaficu. U vreme engleske uprave ovde je bio centralni zatvor.  Stepenice vode na gornju galeriju, oivičenu lučnim otvorima, a u popločanom  dvoristu nalazi se kupolasto mesto za molitvu. Gomila ljudi šetka, razgleda, slikaju se, čuje se smeh, ovde kao da su se svi nešto raspojasali, čim su prešli zelenu liniju. 

Dvorište Velikog hana, uličice oko Sv. Sofije tj. Selimija džamije

Vidim odmah još neke  razlike u odnosu na južni Kipar. Naplaćuju toalete. U južnom su besplatni,  svuda dostupni,  naročito na lokalitetima, čisti su i opremljeni.  Turci cene  pola evrića, nema cenjkanja, ubacuje se u mašinu. Grad se ne zove Lefkozija nego Lefkosa.  Ledra ulica nije Odos Lidras nego Lokmaci Kadesi.  Kafa je jeftinija i ne zove se kiparska, nego turska.  Ima mnogo više turista.  I mnogo više srednjovekovne arhitekture( Luzinjani su se ovde baš nazidali).  Primaju evriće,  u južnom turska lira ne može da se zameni nigde.  Imaju Ulkerove slatkiše (toooo!!!), vise začina i šarenije jeftine robe (Turska? Kina?).  Malo je fucnutije neko kod Kiprana, primećuje se da manje brinu o istorijski važnim građevinama.   Pijaca im je ista, džinovsko povrće, agrumi, masline, halumi sir i tako to.  Meni oni liče, mislim Kiprani i Turci. Možda su ovi drugi malo brkatiji.  Al isti, svi  niski, tamni, žene  većinom debele i muškobanjaste, nisu povukli na Afroditu i Adonisa ni malo.

Pijaca u severnoj Nikoziji, holokasija vrsta slatkog krompira

Nikada  dovršena katedrala Sv. Sofije dobila je visoke olovka minarete. Malo je reći da mi je bilo čudno kada sam zatekla špalir cipela ispod gotski zašiljenih lukova. Unutra je sve prekrečeno u belo, kipovi sa ljudskim obličjem su sklonjeni, ali zanimljivo je što se na fasadi i dalje nalaze figure  biskupa i svetaca. Džamija je dobila ime Selimija u slavu sultana Selima II koji je bio na vlasti u vreme osvajanja Kipra, ime  isto ko Sinanovom remek delu  u Jedrenu. Isto im ime i ništa više. Ovu su podigli Krstaši početkom 13. veka, kao katoličku katedralu, a na mestu nekadašnje vizantijske crkve.  Nisam ulazila unutra jer  sam ko muva bez glave zunzarala dvorištem proučavajuci fasadu, ko će da se raspertlava pa zapertlava.  Muž je pokušao u unutrašnjosti   da pronađe luzinjanske  grobove sa uklesanim natpisima. Nije uspeo, tu su oni negde i dalje,  ali su sigurno ušuškani  ispod ćilima. Oko katedrale su stešnjene kuće pa se teško iz blizine može pojmiti prostor i veličina.

Selimija džamija, ostaci gotičkih ukrasa iznad glavnog ulaza

Čula sam neku muziku u crkvi pored, to su se  derviši vrteli nastupajući za turiste u jednoj od nekoliko predstava koje se odrzavaju dnevno. Da, derviši su se vrteli u crkvi. Samo to više nije crkva, i to je poodavno prestala da bude. Osmanlije je pretvorile u bezistan, skladištili i prodavali raznu robu.  A divni ukrasi  nad vratimima ostali kakvi su i bili, osim poneke glave sveca. Zub vremena ili turska alatka, ko će ga znati.  Samo pola Bogorodice leži na odru, ali heraldički simboli su dobro očuvani. Kad smo kod tih derviša, videla sam da imaju nekoliko predstava dnevno i ulaz je 7 eur, ako nekog interesuje.

Sporedna vrata na Bezistanu, tj. crkvi Sv. Nikole

Mogla bi do sutra o severnoj Nikoziji.  Pa Luzinjani (ili Lizinjani? Uvek sam loša sa tim izgovorima) su se ovde krunisali i sahranjivali,a imućni  Mlečani, neprevaziđene estete,  nisu štedeli.  Poneki  velikaški grb  opstao na fasadi, stara srednjovekovna kuća je neki muzej, crkva Sv. Katarine isto, venecijanska kuća sa prelepim prozorom triforom u kojoj je sada Lapidarijum, otomanski hamami što su bili crkve… A sve to bilo prvo od Onih, pa kad su došli Ovi – srušiše, a  Treći malo popraviše, Četvrti prenameniše… E  zato treba malo one istorije, da kamen ne bi bio samo  kamen,  da zid progovori.

Pola toga je bilo zamandaljeno pa smo samo malo istraživali naokolo. Možda je stvar u tome što je petak, ili nemar.  Žao mi sto nisam ušla u crkvu Sv. Katarine.  I na nju je naboden minaret, samo ona nije više aktivna džamija. Crkva važi za najverniji  primer francuske gotike na ostrvu, a postoji  i neka pričica kako je ovde sahranjen Gi d Luzinjan, prvi iz dinastije Luzinjana koji je vladao Kiprom, nakon što je ostao bez jerusalimske krune.  Da je umro u Nikoziji, jeste, da je sahranjen u nekoj templarskoj crkvi jeste, ali grob mu nigde nije jasno obeležen.

Zatvorena crkva Sv. Katarine, zatvorena srednjovekovna kuca

Šta znam, ti Krstaši su bili krvoloci i plačkaši, ali meni  se još kad sam bila klinka usadilo da su oni neka plemenita gospoda sa širokim srcem, na lepim konjima u sjajnim oklopima sa čistim belim plaštevima. Pa se lepo drže zajedno, pa su pravi vitezovi, blabla… valjda dok sam čitala neke stripove ili avanturističke knjižice.  Ja malo nekad volim da  razmišljam bajkovito, verovatno mi lakše da na tipično ženski način (izvinjavam se neistomišljenicama) svarim stvari nego da motam slike krljanja i makljanja sa rekom krvi, odsečenim glavama.  I tako mi tamo po Nikoziji bilo lepo da po fasadama tražim grbove i naznake Krstaša, pogotovo što im nisam nikad bila nigde u poseti.

Kafanice su poređane duž Ledra ulice i kod Turaka i kod Kiprana, ljudi opušteno zveckaju escajgom. a mi razvlačimo sendviče. Nemamo vremena, moramo do muzeja. Na mapi mi se čini da je blizu, čim se izadje iz starog grada. Mapa i Google  Earth su jedno,  a stajanje na nepoznatoj ulici gde je vidik zaklonjen zgradama i nema joj nigde napisanog imena,  nešto drugo. I tako ona narodna “preko preče naokolo blize” nije bila tačna. Sad znam – od starog Pafos ulaza  u zidinama treba preko kružnog toka skrenuti u Muzejsku ulicu. Obožavam ovu naknadnu pamet, a tamo nisam znala gde je levo.

Kultne figure Velike boginje, zavetne figure plodnosti

Kiparski muzej u 14 soba sadrži predmete pronađene na teritoriji celog ostrva i pokriva period od neolita do Rimljana.  Mala zemlja sa stateški važnim položajem, bila je zanimljiva osvajačima sa raznih strana. Egipat, Fenicani, Bliski Istok, Grci, Rimljani… smenjuju se i  mešaju ostavljajući  bogato kulturno nasleđe. Arheolozi  namerno, a obični ljudi  slučajno obrađujući zemlju  i kopajući za temelje kuća pronašli su  gomile keramike, nakita, figura, statua, novčića i koječega zanimljivog. Mnogo predmeta nije izloženo, čame negde u depou jer nema uslova. Priča se o proširenju zgrade, do tada se organizuju privremene izložbe koncipirane na zanimljiv način, pa neki predmeti  iz mraka stižu do očiju posetilaca po prvi put. Imali smo priliku da razgledamo takvu jednu izložbu nazvanu „Body“ o značaju i uticaju ljudskog tela na različite oblasti života, religiju, umetnosti, medicinu, kultove… zanimljiva postavka. Ogroman broj predmeta je završio rasut po svetu. U Metropoliten muzeju u New Yorku postoji čitava sekcija posvecena kiparskom kulturnom nasleđu, švedski arheolozi  pronađeno su odneli sa sobom, Berlin, Oxford obogatiše svoje muzeje…

Kiparski muzej

Stalna postavka je organizovana na onaj pomalo zastareli način, hronološki u vitrinama, neke sobe su loše osvetljene, a kartončići sa objašnjenjima bi baš mogli i da se zamene. Bilo bi lepo uneti novine sa nekim ekranima, koristiti malo nove tehnologije, pa uvesti nešto manipulativno i interaktivno. Ne mislim da treba da se napravi Diznilend od muzeja, al ovi novi klinci bolje kapiraju stvari i više ih privlače kad je to malo ubačeno u 21. vek. Zato što to ovaj muzej zaslužuje,  ako  imaju interaktivne ekrane  sa raznim turistickim informacijama, što ne bi  i ovde nešto slično probali. Samo još mene da pitaju :). U muzejskoj prodavnici nema naročito zanimljivih  knjiga, brošura je onako…  Sve ovo nije razlog da se ne poseti muzej, naprotiv meni je 2,5 sata bilo malo.

Grnčarija, zavetne posude

A šta se ovde može videti? Neobicne kamene  ljudske figure u formi krsta (mnogo, mnogo pre pomisli o Hrisćanstvu),  bronzane rogate bogove, oruđe od uglačanog kamena i kosti iz kamenog doba, glinene posude gde se može pratiti kako se razvijala izrada i ukrašavanje kroz milenijume, ko je sve uticao na te promene od Mikenjana do Rimljana. Jedna prostorija je posvećena nalazištu iz okoline Salamisa (sada u okupiranoj zoni). Zanimljiva je jer sadrži stotine odlicno očuvanih  glinenih figura razlicite veličine koje su iskopane  oko kružnog oltara. Ima ovde kočija sa upregnutim konjima, ratnika, ljudi koji drže srce u ruci, imaju ufalšovane glave, ruke… Pronadjeno je 2000 zavetnih figura, pola je u Švedskoj. Zanimljivo je što su u tom mnoštvu  nađene samo 2 ženske figure. 

Statue Afrodite

U sobi sa statuama se vidi uticaj različitih civilizacija Egipta, Asirije,  Grka Rimljana.  Različite im frizure, nakit, muškarcima brade.  Na centralnom mestu je mermerna  Afrodita iz I veka pne i bronzani Septimije  Sever u atletskoj pozi. To je jedina velika bronzana statua koja je do sada pronađena na Kipru. Septimije Sever rodjen na afričkom tlu je bio rimski imperator, a statuu su pronašli seljaci dok su orali njivu.

Dobro je posetiti ovaj muzej nakon obilaska arheoloških lokaliteta kako bi se stvorila bolja slika o viđenom. Predmeti su u neverovatno dobrom stanju. Nakit nije izgubio lepotu ,  2484 srebrnih  tetradrahmi koje su bile sakrivene  u ćupu ispod mozaika u Pafosu, izgledaju  ko da su skoro iskovane,  šarene staklene bočice za parfeme bi mogle i danas da se koriste.

Muzej se zatvara, mi knap stižemo na bus za Larnaku. U busu  nema gužve, opušteno dremamo  jer sada znamo na kojoj stanici treba da siđemo.

Poslednji dan je za neobavezno  šetanje po Larnaki. Nije da ovde nema šta da se vidi, u gradu postoje ostaci  Kitiona, antičkog  grada drzave, džamije, arheološki muzej, akvadukt.. ali rešavamo da to batalimo. Nisam nekakav naročiti poznavaoc arheologije, ne mogu da ocenim šta je jako važno da se vidi, šta je epohalno otkriće, dobro ili loše očuvano.  Mene ovaj Kition nije privlačio pošto se nalazi negde u gradu zarobljen zgradama,  možda sam pogrešila. Ma htela sam da se još  malo nagledamo mora i da bazamo naokolo. 

Puštamo da nas uličice same vode,  srkućemo kaficu i zevamo u narod što prolazi, svraćamo na pijacu.  Subota pre podne pravo je vreme da se vidi šta se nudi na njihovim tezgama. Tamo sve nešto ogromno, neke kelerabe što ne mogu da stanu u šaku, artičoke, pa celer od metar, domaća rakija Zivanija (leči sve ko naša komovica), slatke jagode (sezona im počinje baš u januaru), holokasia- neko čudno  korenasto povrće što se sprema sa piletinom iii svinjetinom…

Ima i domaćih slatkiša što vise ko  kobasice,  to je slatki  sudžuk od grožđanog sirupa sa  celim orasima i bademima  u sredini, neki sirupi od rogača i nara prodaju se u najlon kesicama, pa nešto što liči na domaći sapun a slatkiš je od groždjanog soka i brašna suši  se na suncu. Baš im je zanimljiva pijaca, da videli smo  i  čuveni  halumi kozji ili ovčiji sir,  jede se grilovan ili u piti.  Oni lepo pazare pa sednu u neku restoransku bašticu da se uz kiparsku kaficu odmore, vide nekog poznatog  i malo prodivane.

Tvrđavica pored mora ima mali srednjovekovni muzej, po meni  može i da se preskoči , bolji je onaj u Limassolu. Mi smo imali one sedmodnevne ulaznice, karta je 2,5 eur. Ova  tvrđava ima lepši položaj od limasolske, sa vrha je lep pogled na Finikoudes, šetaliste sa palmama. Nije neka visina, meni bilo taman jer inače imam paniku, sve što je preko III sprata  opasno mi je po život. U tvrđavici  četvrtasto dvorište, malo nadgrobnih  otomanskih belega, par đuladi, zarđali topovi… izgrađena je u Srednjem veku, ojačali  su je Turci, a Englezi je  kasnije koriste kao zatvor.

Tvrđava sada i unutrašnje dvorište u doba engleske uprave sa indijskim vojnicima, spoljni izgled, dvoriste

U crkvu Sv. Lazara, po predanju podignutu  na njegovom grobu,  na žalost nisam htela da ulazim pošto se održavalo opelo koje je trajalo i trajalo. Čekali smo tj. ja sam čekala, a moj Muž je uleteo unutra i stajao bukvalmo 3 m od sanduka, a da ga nije ni video!  Ajd što ga nije video, nego nije ni obraćao pažnju na  narod  što sedi unutra. Elem,  za ovu crkvu se tvrdi da je jedan od najboljih primera vizantijske arhitekture na Kipru.

Crkva Sv. Lazara, detalj zvonika,  crkveni muzej, kolonade kod ulaza

I tako, lagano smo  šetali  pored mora, avenijom palmi, pa iza tvrđave dalje ka Mackenzy plaži, malo pili puno jeli . Plaža deluje tužno zimi, sa očerupanim suncobranima, pusta, oivičena  hotelima gde nema znakova života. Tek kada  sam dosla kući shvatila sam da je vrlo jednostavno doći  (blizu je) od te plaže do Slanog jezera. Slano jezero je zanimljivo baš u zimskim mesecima jer je stanište brojnih ptica selica, sa neuslikanim (s moje strane)  flamingosima. Ajd, videli smo to bar iz aviona, kao i Hala Sultan Tekkesi džamiju. U toj džamiji je kao sahranjena neka Prorokova rođaka Umm Haram, al okolo su palme, ispred je jezero sa flamingosima, možda može da bude zanimljivo za šetnju i fotografisanje.

Hala Sultan Tekkesi džamija iz aviona

A bila je subota, narod navalio na porodično okupljanje po kafanama, pa smo mi izabrali jednu sa najopuštenijim facama. Znate ono babe, bebe, 3-4 generacije,   kockasti stolnjaci, smeh,  prijatan miris i zidana peć u dvoristu.  Tu nas je definitivno savladalo čuveno kiparsko meze, imali smo više nego ozbiljan zadatak.  Cena je po osobi al mora da se naruči min za dve. Kad smo pitali šta kad dođe samac, kako naručuje to meze, čikica nam je objasnio da onda bira nešto iz menija pojedinačno jer je nemoguće doneti sva ta silna jela u malim porcijama za jednog. I da razrešim još jednu nedoumicu koju sam imala. Iako je ovo meze, pa može da zvuči kao predjelo, posle ovoga ne mora ništa drugo da se naručuje, a i nema potrebe. Mi jedemo ko vukovi, međutim posle treće ture kompleta tanjirića hteli smo da se preturimo pod sto. Kad je čikica doneo i četvrti komplet, počeo je da se smeje kad nam je video zabezeknute face. I lepo nam objasnio da to mora “siga siga”polako, polako. A  mi ko mećave…

Da nabrojim na brzaka šta je tu bilo. Seljačka salata drugačija od grčke jer ima seckan kupus i zelenu salatu, pa caciki, tahina, humus, masline, lepinjice, halumi sir na grilu, lignje, lountza -usoljena sušena svinjetina, loukanika – kiparske kobasičice pre sušenja odležale u vinu,  kuskus (neka verzija), tava – meso sa lukom, krompirom i paradajzom u zemljanoj posudi spremano u zidanoj pećnici u dvorištu, stifado, pasulj u paradajzu, i na kraju tanjirčina sa raznim vrstama pečenog mesa odležalog u pacu od vina i začina a izvađeno isto iz one rerne.  Možda sam nesto zaboravila. To je bilo meze. Zapakovao nam na kraju čikica sve sto je ostalo, videli smo da i lokalci tako rade i da je to normalno, a bilo nam žao da se baci, jer kad  ogladnimo  ima da plačem.  Jer, sutra ujutro idemo kući, a kući nema kiparsko meze!

Bili smo tužni dok smo čekali bus za aerodrom jer sijalo je sunce, dan je obećavao, za par sati nas čekala ladnoća i sivilo, nije nam dosta, nije nam se išlo odavde… Mrzim kad negde sija sunce, a ja krećem kući. Kada pljušti, meni lakše. 

I kao šlag na tortu, da mi zabetoniraju raspoloženje, u pola 9 ujutro, 01.februara  ludi stranci su upravo ulazili u more na jutarnje kupanje!!!