Kikladski duo – Paros i Mikonos

Nakon dugog premišljanja, odluka je pala da ovogodišnje letovanje provedemo na Parosu i Mikonosu. U igri su bili i Milos, Folegandros, Sifnos, ali smo dosta kasno krenuli sa pripremama i rezervacijom smeštaja, a kako kapaciteti nisu preveliki – i nije bilo baš prevelikog izbora. No, ionako ćemo verovatno opet nekad na tu stranu, pa ono što nismo videli ove – posetićemo neke druge godine 🙂

Slično kao pre dve godine sa kombinacijom Naksos-Santorini-Atina, krajem avgusta ove godine proveli smo 9 noći na Parosu, 3 na Mikonosu, 3 u Atini. Leteli smo redovnim AirSerbia letom nešto iza ponoći, kojim se na atinski aerodrom stiže oko 3h ujutru. Bilo je i drugih termina, ali nama je ovo vreme zapravo odgovaralo, jer smo tako mogli da hvatamo prvi jutarnji trajekt ka Kikladima i iskoristimo i deo tog dana na moru. Busom smo se prevezli do uspavane luke Pirej, u kojoj je radilo par kioska sa sendvičima i pićem, i čekali vreme našeg Blue Star trajekta koji je kretao u 6:45. Karte smo podigli na automatu u luci, uzeli smo airseats mesta čisto da bi mogli možda malo da odremamo, računajući da ćemo biti umorni od neprospavane noći. Ma kakvi. Valjda je putnička groznica odradila svoje, a i ta sedišta su meni bila potpuna neudobna, tako da gotovo da nisam ni spavala tokom tih ~5h koliko je trajala plovidba.

Negde na Egeju

Stižemo u Parikiju, glavno mesto na ostrvu u kom smo se i smestili narednih devet dana. Smeštaj Doukissia je za svaku preporuku, a pogotovo mu je lokacija dobra. Pošto soba još nije bila spremna, prozujali smo uličicama, da što pre upijemo malo kikladske atmosfere. Gradić lep, kafići, radnjice, sve je sa ukusom sređeno i puno detalja. Tog prvog dana smo se lokalnim brodićem odvezli do plaže preko puta grada – Marselo (5€ povratna karta), koja nam se dopala i ima čak i malo prirodnog hlada. Strepela sam od prvog susreta sa vodom – da li će biti hladna kao onomad na Naksosu, i – nije, bila je ipak malo toplija. Poslednji polazak brodića za nazad je oko 7:30, pa i mi tako završavamo naš prvi plažni dan i veče provodimo lunjajujući uličicama. 

Marselo plaža i pogled na Parikiju preko puta

Autobuski prevoz na Parosu funkcioniše odlično, tako da nismo planirali da renitramo auto na mnogo dana. Između dva najveća mesta – Parikije i Nause, bus saobraća non-stop, pa i tokom noći. Takođe, busevi voze i do većine plaža, a karta zavisi od daljine – od 1.8 do 3€ u jednom pravcu.  Ostrvo nije veliko pa ni relacije nisu dugačke, nama se posle Krita činilo da svuda brzo stižemo  Najdalje smo se vozili busom na suprotnu stranu ostrva, do Zlatne plaže, nekih 45 minuta. Red vožnje se menja na nedelju dana, pa smo ga uslikali na stanici i izabrali destinaciju za taj dan – plažu Santa Maria, potrebno je promeniti bus u Nausi. Kako smo se zaneli u „brzinskoj“ šetnji Nausom prilikom presedanja, očarani ovim slatkim mestašcem, nešto kasnije smo stigli na plažu koja je relativno mala (ispostavilo se da je to bila Micri Santa Maria) i već je bila skoro potpuno popunjena. Preporuka – doći nešto ranije. U blizini je i kamp u zaleđu prostranije plaže, koja izgleda nosi originalno ime Santa Maria, ali kada smo dolazili ona je bila pod talasima pa nismo tu izašli. Proveli smo veći deo dana na ovoj, manjoj plaži, a u povratku otišli u Nausu, ovaj put na detaljnije upoznavanje sa njenim šarmantnim uličicama. Dugo sam se dvoumila gde da budemo smešteni, da li u Nausi ili u Parikiji, na kraju je presudio lepši smeštaj. Kako su mesta odlično povezana, nije nam bio problem ni da se često šetamo između ova dva mesta. U Nausi je primetno više ljudi, ili je prosto manja pa to tako deluje. Pravi biser, kako neko na forumu reče.

Micro Santa Maria plaža

Detalji iz Nause

Pratili smo prognozu za vetar – nešto što je obavezno na ostrvima – i gotovo svih dana je duvao iz pravca severo-zapad. Tako smo mi naginjali ka istoku i birali plaže. Za treći dan, to je bila Zlatna plaža, do koji smo došli preko sela Lefkes u centru ostrva, i koje smo samo „šacnuli“ pošto smo planirali da u njega svratimo kad budemo uzeli auto. Zlatna plaža je dugačka par kilometara i stoga na njoj nema gužve. Vetar je u naletima duvao i malo nas bockao peskom, ali nije bilo previše strašno. Veče provodimo u Parikiji, uveče je poprilično duvalo pa nam klima uopšte skoro nije ni trebala.

Golden beach

Četvrti dan smo rešili da odemo na susedni Antiparos, pošto su sever i zapad bili pod vetrom, a nas je zanimala istočna strana Antiparosa – računali smo da je tamo bezbedno. Brodić iz Parikije nije saobraćao zbog talasa, te smo busom otišli do Pounde, obližnjeg mesta odakle mali trajekt do Antiparosa ide na svakih pola sata, pa i uveče, vožnja traje samo nekih desetak minuta. Prethodno smo se raspitivali za cene renta-car-a, i opet su, kao i na Naksosu, bile paprene. Bio je sam kraj avgusta, 28-29.8, zaista sam mislila da će malo da ih snize, ali – jok. Rešili smo da ćemo uzeti auto samo na tri dana, mada, da je bio još malo skuplji, ne bi ga ni iznajmili. 45€ po danu sa no-excess osiguranjem koje obično uvek uzimam je zaista bila krajnja granica na koju smo na kraju pristali. I tu cenu nam je recimo dao Sixt, ostali, uključujući i lokalne agencije, su bili još skuplji, jedna čak neverovatnih 75€ po danu. U odlasku do Pounde pokušavam iz busa da snimim plaže na zapadnoj obali koje sam mislila da posetimo, ali slabo se išta vidi sa puta. Prelazimo trajektom do glavnog mestašca na Antiparosu i rešavamo da ispunimo plan koji ranije nikad na putovanjima nismo uspevali da sprovedemo – da iznajmimo bicikle i provozamo se duž obale, praveći pauzu gde nam se dopadne.

Pogled na Antiparos sa trajekta

Antiparos

U radnji pored luke smo iznajmili bicikle za 5€ po osobi, za ceo dan. Stajali smo na nekoliko plaža usput, no ubrzo smo shvatili da nam ideja ima jedan nedostatak – uopšte nismo uzeli u obzir vetar. Amateri! Uz to dodajte i vrućinu i – eto, super smo se ismejali našoj zamisli. Nismo odustajali, te stigosmo do plaže Soros gde smo napravili dužu pauzu, i nažalost, shvatili da ipak nećemo ići sve do Agios Georgios plaže na jugu, pošto je trebalo da pređemo još nekoliko uzvišenja posred ostrva, a već smo bili prilično umorni. Trebalo se i vratiti nazad, sa vetrom od skoro 30km/h – u odlasku nam je duvao u leđa, ali u povratku, kad smo bili i umorniji, eto ga – pravo u nas. Kao sobni bicikl da sam vozila u pojedinim trenucima . Svidela nam se još plaža blizu grada – Psaraliki, tj. njen južniji deo, Fanari beach, sa prirodnim hladom i lepom atmosferom. Vratili smo bicikle oko pola 8 i završili našu biciklističku avanturu. Glavnom ulicom smo se zaputili na zapadnu stranu ostrva, smestili se u kafić sa pogledom na predivan zalazak sunca uz talase. Veoma nam se svidelo glavno mesto, pa smo rešili da ne žurimo nazad i da večeramo i ostanemo još na Antiparosu. Jedva smo se opredelili za neki od preslatkih restorančića, i tu smo pojeli najbolju klopu na letovanju. A i dodatak na račun kuće je bio odličan – rakomelo – nešto slično kao naša medovača. Odlazimo na trajekt, pa bus nazad do Parikije – sve odlično funkcioniše i u kasnim večernjim satima, i pravo u krevet.

Na Soros plaži

Fanari

Detalji iz Hore, Antiparos

Sutradan smo uzeli auto (ipak sam u mnogo boljoj formi na četiri točka ) i krenuli put Lefkesa. Preslatko selo, kao da je izašlo iz kalendara sa grčkim motivima, puno detalja i lepih kadrova za fotkanje. Upeklo je sunce, ali ja ne odustajem, moramo i do crkve i tamo i onamo… dobro, bar nisam tražila i do komšinica vetrenjača da se prošetamo. Ostali bismo još, na kafici, u hladu cveća sa slike i uz zvuk zrikavaca, ali hoćemo i na kupanje, već smo se skuvali, prošlo je uveliko podne. Rešavamo da ćemo u povratku svratiti opet u selo, negde na večeru. 

Kuće u Lefkesu

Vetrenjače – komšinice

Crkva Agia Triada

Plato ispred crkve

Posetili smo usput plažu Logaras, ali nismo bili previše oduševljeni. Kako ja ipak ispunjavam i drugima želje, jednog ljubitelja bazena sam odvela na Pounda plažu (isto ime ali ovo je plaža na zapadnoj strani, ne mesto odakle ide trajekt za Antiparos). Ovde je Pounda beach bar sa interesantim ležaljkama i bazenom, i naravno, plažom. Tu smo odmarali, a onda se provozali do Nove zlatne plaže, koja je popularnija među jedriličarima, od kojih su neki došli i sa BG tablicama, sa sve daskama na krovu. Večera u selu je bila odlična, sa pogledom na okolna brda, a zatim je usledio kratak put do kuće.

Logaras plaža

Pounda beach bar

Nakon gledanja vremenske prognoze i većanja gde ćemo, rešili smo da se sutradan zaputimo na sever, a da zapadnoj strani damo još jedan dan fore da se vetar primiri. Prva destinacija je Kolimbitres, a zamalo da ostane i jedina. Definitivno izbija na 1. mesto na Paros top-listi. Nekoliko predivnih uvala okruženih neverovatnim stenama uglačanim od vetra, sa mekanim peskom i mirnom, kristalnom vodom… kakva uživancija! Kako su uvale male, može se desiti da već posle 11h ponestane mesta na ležaljkama (8€ komplet), ili bar blizu vode. Iz obližnje taverne, s vremena na vreme stižu frapei i omiljeni fredo kapućino, ili već ko šta želi, a mogu se iznajmiti i pedaline. Ošamućeni lepotom, upijamo trenutak i trudimo se da urežemo u pamćenje tiho šuštanje talasića, čini mi se kao da svi šapuću iako je gužva, kao da smo se svi opili ovim čarobnim mestom. 

Uvale Kolimbitresa

Teška srca popodne odlazimo sa plaže, čvrsto rešeni da ćemo opet doći, i nakon kratke vožnje stižemo do Monastiri plaže. Do nje, kao i do Kolimbitresa se može kolima ili brodićima iz Nause, koja je preko puta zaliva. Lepa plaža, sa dugačkim plićakom i mrežom za odbojku, simpatičnom crkvicom na jednoj strani. Malo smo zakasnili da je vidimo u lepšem svetlu, opčinio nas Kolimbitres .

Pogled na Nausu i crkvicu Ag. Kali

Monastiri plaža

Veče provodimo u Nausi, zavirujemo u svaki ćošak i biramo odlično mesto za klopu, za preporuku – Kiri-kiri (valjda sam dobro zapamtila), na šetalištu preko puta mesta odakle kreću brodići za pomenute plaže. Za razliku od drugih mesta uz obalu, cene su pristojne, a klopa odlična. Čak sam bila oduševljena i musakom, koju inače i ne volim previše u grčkoj varijanti.

Bili smo u teškoj dilemi da li da sve preostale dane provedemo na Kolimbitresu . No, ipak radoznalost čini svoje i poslednjeg dana sa autom krećemo u obilazak zapadne strane ostrva, a vetar se najzad malo smirio. Prva plaža na koju svraćamo, odmah posle izlaska iz grada je Parasporos, koja mi se baš dopala. Bilo je još rano pa je bila prazna, ali me je podsetila na cale na Majorci, kao i naredna Agia Irini i još par plaža na ovoj strani. Dolazimo do mesta Aliki gde smo se prošetali, malo fotkali, i mesto nam se jako dopalo te smo rešili da ćemo u povratku tu doći na klopu.

Parasporos

Aliki

Gledamo znake prilikom izlaska iz mesta i vidim znak za Faragas beach – hm, nije mi poznato to ime, ali hajde da vidimo. Pun pogodak! Kako smo se približavali, vidim da je pred nama krcat parking, kao da su svi sa ove strane ostrva došli na ovu plažu. Doduše, to je značilo i da nema mesta na ležaljkama, za to smo prilično zakasnili, ali ne mari, mesta za peškire ima dovoljno, a tu je i lep beach bar. Na Parosu nije neobično da se ležaljke na plaži rezervišu unapred, budući da su kapaciteti ograničeni. Meni je to bilo baš čudno. Plaža je lepa, i tu smo proveli dobar deo dana. Još smo se provozali do Glyfa plaže ali kako je šljunkovita, a mi smo „peščani“ ljudi, nismo se zadržavali. U povratku odlazimo na večeru u Aliki, u najsimpatičniju tavernu Balkon, sa vetrenjačom i svetionikom (sa slike gore), koju je neko i na forumu pomenuo ranije. 

Faragas

Vraćamo auto i ponavljamo još jednom Zlatnu plažu, a potom uveče lunjamo Parikijom i ovaj put odlazimo šetalištem uz more na skroz suprotan kraj mesta, do vetrenjača pored zgrade opštine. U jednoj vetrenjači uz obalu je napravljen lep kafić i tu smo gustirali vince, uz divan pogled na grad.

Golden beach, još jednom

Parikija, detalji

Noćni pogled na grad

Ostao nam je još poslednji plažni dan na Parosu, koji provodimo – pogađate – na Kolimbitresu. Rano smo otišli u Nausu kako bismo se po danu prošetali i fotkali, a potom u 10:30 uhvatili prvi brodić za Kolimbitres. Nausa je ujutru uspavana, samo se ribari muvaju po luci, i poneki turista. Odlazimo do male tvrđavice, pozdravljamo se sa labudovima ispod mostića. Sve mi već nedostaje! Pogled na Nausu sa brodića koji nas odvozi do našeg raja na Parosu, je – predivan.

Nausa, još detalja

Pogled sa brodića

Opet odlazimo u istu uvalu, svi superlativi za ovu plažu bi slobodno mogli da se ponove, suzdržali smo se da ne slikamo baš svaku stenu, ali – jedva. Neverovatno kako mi na plaži proleti vreme ravno jednom radnom danu, a da i ne primetim.

Kolimbitres

Nausa

Veče provodimo u Nausi, a ja sam toliko zaražena atmosferom oko sebe da pomišljam da ostavim negde oglas: „Povoljno fotografišem restorane i kafiće po kikladskim ostrvima“. Evo malo primeraka za budući portfolio:

Sutradan smo imali trajekt za Mikonos oko 13h, tako da smo poranili i još malo fotkali Parikiju po danu, a naravno – tog dana je stao vetar i bilo je prevruće bez njega. Mahnuli smo Parosu i otisnuli se dalje, ostaje da kažem da nam je bilo predivno i da smo se na ovom simpatičnom ostrvu baš lepo odmorili. Za ona tri dana vožnje prešli smo celih 120km, zaista se sve može stići natenane. Plaže su solidne, voda čista, no, mene je impresionirao jedino, pretpostavljate, Kolimbitres. Pokušavali smo da ne pravimo poređenje sa susednim Naksosom, i, i dalje ne znam kom bih ostrvu dala prednost, jednostavno su različita i oba lepa.

Na Mikonosu smo proveli tri dana, početkom septembra. Moglo bi se provesti i celo letovanje na ovom lepom ostrvu, ali finansijska studija izvodljivosti nas je brzo uverila da će i tri dana biti sasvim dovoljno . Ne sumnjam da se može malo bolje proći ako se na vreme krene sa pripremom, no, mi smo iz nekih razloga kasno definisali datum putovanja, pa je ispalo tako kako je ispalo. A zanimalo nas je kakva je to fama oko Mikonosa, i da li je zaista tako lepo. Sa Parosa smo doplovili trajektom oko 13h u novu luku, gde sada stižu svi trajekti i kruzeri, a koja se nalazi par kilometara od glavnog mesta – Hore. Autobusi do grada idu zadovoljavajuće često, te smo i mi tako stigli od luke u grad.

Napomena: u gradu postoje dve glavne autobuske stanice, za južni (na trgu Fabrika) i severni (kod stare luke) deo ostrva. Saobraćaj unutar centra Hore nije dozvoljen, a od jednog do drugog terminala treba nekih 15-20 minuta. Sa južne stanice busevi idu za najpopularnije plaže na južnom delu: Platys Gialos, Paradise (na pola sata, idu i noću), Paraga (na sat), Agios Ioannis, i Ornos. Sa severne stanice busevi idu za severni i istočni deo ostrva, kao i za novu luku: Tourlos, Agios Stefanos, Kalafati, Kalo Livadi, Ano Mera, i Elia. Na svim stanicama su istaknuti rasporedi vožnje, i bus je po meni sasvim dovoljan za većinu obilazaka. Naravno da je autom jednostavnije, s tim što je parking malo problematičan zbog velikih gužvi, bar je meni tako izgledalo. No, na ovom ostrvu smo se mi vozili samo busom, cene karata su od 1,6 do 2€, a mogu se kupiti i od vozača.

Bili smo smešteni u samoj Hori, i brzopotezno smo samo ubacili stvari u sobu i otišli na bus do plaže Platys Gialos. Dok smo se šetali do stanice, bili smo opčinjeni uličicama u Hori i predivno sređenim radnjicama, kafićima… I za prethodno posećena kikladska ostrva sam imala slične izjave, ali ovo je neki drugi rang. Prvo, Hora je prilično velika i „ravna“, pa se splet malih ulica proteže na sve strane, i kad god stignete do nekog raskršća, ide vam se na sve četiri strane odjednom jer iza svakog ćoška vreba nešto lepo. Drugo, skoro da ne postoji „obična“ prodavnica ili kafić, u smislu dizajna i lepih detalja. Ipak – oprez, pre sedanja bilo gde, prvo proverite istaknute cene, jer su prilično visoke. U odlasku do trga Fabrika, odakle kreće bus, malo pre trga sa desne strane spazili smo odličnu pekaru-poslastičarnicu, sa fenomenalnim izborom kolača. Vraćali smo joj se svaki dan… nekad i više puta . Na trgu ima i par marketa i prodavnica voća, te sam se utešila da ćemo ipak moći da se snađemo za neku lakšu klopu, po nešto normalnijim cenama.

Plaža Platys Gialos je velika i lepa, stižemo na nju posle podne, ali se ne zadržavamo. Plaža je potpuno prekrivena ležaljkama (cena 15€ za komplet), tako da mesta za peškir skoro da nema uopšte. Odavde idu i brodići za druge plaže (Paraga, Paradise, Super Paradise, …). Desno od nje je plaža Psarrou na koju nismo otišli, samo smo bacili pogled prilikom spuštanja busa (može se izaći na stanici pre Platys Gialos plaže). Na nju dolaze brojne jahte i mahom bogatiji gosti, kako nam rekoše. Nije da zbog toga nismo otišli na nju nego nas je više zanimala plaža Paraga, do koje smo stigli pešice stazom uz obalu. Prvo smo prošetali celom Platys Gialos plažom, zatim nastavili pored plaže Agia Anna i onda stigli na Paragu koja nam se i najviše dopala (sve zajedno možda 15ak minuta). Ona ipak nije cela prekrivena ležaljkama, već je jedan kraj plaže ostavljen slobodan. Tu smo se stacionirali, plaža je lepa i sa nekako opuštenom atmosferom. Iznad plaže ima i mali market, a na jednom kraju je kamp. Ovde smo ostali do zalaska sunca a zatim uhvatili bus nazad do grada. Ovi večernji busevi su poprilično puni, pa stanite u red da ne bi izvisili.

Plaža Platys Gialos

Paraga

Hora je uveče prepuna, nakon mirnog Parosa mi smo imali utisak da smo se prebacili na neku drugu planetu. Izabrali smo da klopamo u taverni Niko’s, koja se prostire preko malog trga i bočnih ulica i non-stop je puna. Zastali smo da pogledamo cene i desilo se da je pored bio upravo oslobođen sto, inače smo posle videli da ljudi stoje u redu na stepenicama i čekaju da im konobar mahne i sprovede ih na upražnjeno mesto. Klopa je veoma dobra, a cene više za nekih 15% nego u tavernama na Parosu – što je još i dobro, inače taj odnos može biti veći. Ja sam uglavnom cene poredila prema grčkoj salati. Na Parosu je obično bila 5-6€, a ovde od 7 pa nadalje (i do 13€). Preskočili smo omiljeni saganaki i salatu, te uzeli samo glavno jelo i tako nadomestili cenovnu razliku. Kažu da se maskota Mikonosa – pelikan Petros često viđa oko ove taverne.

Pogled na Horu

Sutradan smo prošetali do severne stanice i otišli na plažu Elia. Jako nam se dopala ova plaža, dugačka, sa lepim peskom i čistom vodom, no, atmosfera je sledeća: opet je skoro sve prekriveno ležaljkama, tamo gde nije su privezani brodići koji obilaze plaže, a komplet ležaljki je 20€ + poručivanje pića ili i klope, zavisno od udaljenosti od vode. Srećom, mi smo bili unapred pripremljeni da očekujemo sve . Meni je bilo interesantnije to što se na ovoj lepoj plaži retko ko kupao! U tom smislu sam rekla da je na Paragi opuštenija atmosfera, jer, tamo se ljudi i kupaju . Ovde – samo sunčanje i šetanje obalom, eventualno stajanje i ćaskanje u plićaku. A da vam kažem, nije ni čudo, s obzirom da svi tako prikazuju tela na kojima se radi cele godine. E, na to nismo bili nikako pripremljeni! Ipak se i mi, obični smrtnici, prošvercovasmo na ovoj plaži i uživasmo u lepom moru . Na jednom kraju plaže se nalaze stene koje je odvajaju od nekoliko manjih uvala, gde su uglavnom nudisti.

Plaža Elia

Malo ranije smo se vratili u grad, taman da ga upoznamo okupanog u zalasku sunca. Obišli smo neobičnu belu crkvu Paraportiani i uspeli da se izvučemo iz mora uličica pravo na Malu Veneciju, gde su se svi već poređali i zauzeli najbolja mesta za zalazak. Ovo me je podsetilo na Iju i Santorini, samo što je tamo ipak bila mnogo veća gužva. Neko je zauzeo mesto do vode u preskupim kafićima Male Venecije, neko sa flašom vina na malenoj plaži, a neko kod zaštitnog znaka Mikonosa – šest vetrenjača. Kruzeri su se ukotvili tako da zamalo da nam zaklone pogled na sunce koje ipak nije bućnulo u more, već iza oblaka.

Crkva Paraportiani i čekanje zalaska 

Aparati na „gotovs“ za…

Poslednji plažni dan ovog leta smo proveli na plaži Paradise, do koje smo opet došli busem. Ovde su ležaljke, čini mi se, bile 12€. Plaža je lepa i desna polovina ima zanimljiv sprud u vodi. I ovde smo, kao i na ostalim plažama imali besplatan fish-spa u plićaku . Preko spruda se može pregaziti, ipak, oprezno jer smo u procepima videli i ponekog ježa (nema ih na površini). Plaža je poznata po žurkama, negde oko 17h je iz obližnjih beach barova krenula glasnija muzika, sa salsa animatorima u jednom baru i igračicama u popularnom Tropicana baru. Veče je u našem slučaju pripalo Hori, budući da nam je ona bila zanimljivija .

Paradise beach

Detalji iz Hore

Sutradan smo kretali brzim Seajet-om oko 15h za Pirej, te smo imali još celo pre podne za opraštanje od Hore i fotkanje. Kao što primećujete, nismo otišli na izlet na susedno nenaseljeno ostrvce Delos, jednostavno nam se ovaj put više boravilo na plažama nego među iskopinama. Inače brodići voze na prepodnevnu turu do Delosa iz stare luke. Pozdravili smo se i sa našom poslastičarnicom i tulumbama i krofnicama sa vanilom, sa lepim uličicama, vetrenjačama, Malom Venecijom, … taman, pred kraj, eto ga i pelikan! Zaista je bio blizu Niko’s taverne, iza ćoška. Doduše, danas ima 3 pelikana na Mikonosu, tako da ne znam da li se ovaj zvao baš Petros, kao originalni…

Mala Venecija

Tako se završava naš boravak na lepom Mikonosu, kao što vidite, samo smo okrznuli ono što on nudi. Brojne lepe plaže nismo videli, kao ni simpatično mestašce u unutrašnjosti ostrva – Ano Mera. Malo smo se ulenjili, mogli smo ugurati još neku plažu u obilazak, ali nas je valjda mrzelo, nego smo izabrali nekoliko najpopularnijih. Kako je obala zaista lepa, sigurna sam da su tek one manje popularne plaže pravi biseri. Vetra na Mikonosu nije bilo uopšte, te nam je vrućina dodatno pomogla da usporimo tempo. Na kraju, ne bih se bunila da nekad ponovo dođem .