Đirona, Španija
14.12.2014
Katalonija na dva tocka
Regija gde se pijucka vino i dzogira, gde tapas (meze) i biciklizam idu zajedno, gde se zuta verzija kubanske zastave vijori na svakom balkonu dok se mestani kunu u Salvadora Dalija i Messia.
Da, to je mama Katalonija zemnja Barcelone.
Ovog puta sam se odlucio za Gironu. Strasna pozicija na mapi. Za sat vremena kolima si u Barsi, za tako isto mozes da stignes da se skijas na Piriniejima, ili da istrazujes Francusku. A za manje od sat mozes da se brckas u Mediteranu.
Posle voznje kroz Gironu izlazim iz grada i ulazim u vijugavu dolinu Sant Daniel. To je divljina prekrivena zdravim zelenilom. Na prvi pogled mi pejzaz mi izgledao kombinacija Sumadije i Istre. Vidim ovce i plaste sena na brezuljcima. A u isto vreme masline, cempresi i oleandri na svakoj krivini.
Kuca nema broja, po prostu zabijena u sumi. Jedva je taksista naso. Orjientacija je malo skockano seosko groblje Sant Daniel koje se nalazi u blizini ciji parkic je bolje uredjeniji od naseg Kalemendanskog. To je ustvari oaza visokih Tui cetinara.Da nisam video grobnice ladno bi zabo cebe za piknik, bockalice i kanister vina. Inace preko net-a sam naso spavanje.Kuca je izgledala jos bolje nego na slikama sto je inace obratno. Spolja stara toskana stil kamena kuca a iznutra na daljinski radis sta hoces. Ogromno dvoriste spojeno sa malim potokom koji te vodi direktno u divlju naturu.
Gazdarica Nuria i njen muz Grau nam otvaraju kapiju sa osmehom. Zastava Katalonije leprsa. Njen Opel Corsa je sa Katalonskim tablicama a ne Spanskim, sto je ilegalno ( ako te uhvate panduri kazna 300 eura). Pola kile Jamon (prusute) ,Tou des Tillers ( Katalonski Brie kremasti sir), litra domaceg maslinovig ulja i dve vekne domaceg hleba nas ceka u kuhinji za dobrodoslicu. Ostao sam bez teksta. Nuria me kupila na samom startu mog odmora.
Posle fenomenlnog rucka, odmah sam otiso ispod masline gde je uvek 5 stepeni nize da se malo regenerisem na lezaljci.
Polako opusta sunce, navlacim papuce i polako se spustam do starog grada Girone. Mali seoski put koga prati isusena reka. I ako na prvi pogled mi izgledao da ce me neko pokupiti na prvoj krivini.Vozaci, pesaci, bicilkisti pa cak i ovce postuju zakone ovde. Bicklisti uredno sa kacigama prave slalom kroz krivine, automobili max 30km na sat puze, dok ljudi u parovima dzogiraju i pozdravljau te sa “Ola”. Neopisiva harmonija. Jedino ko bi ovde sleteo sa puta to bio bio neki pijani Rus ili Englez.
Posle 4 km zdrave setnje ulazim u magicni stari grad. Okruzena bedemima ovaj grad je 24 puta bio napadnut i 7 puta osvojen. U prvih 10 stvari sta videti u Barceloni, Girona je na toj listi.
Na prvi pogled grad izgleda da je bez imigranata, i ako Spanija kljuca od stranaca. Jer oni uglavnom zive van grada u naseljima.
Ako ne zelis da vidis hordu turista,guzvu,ciku dreku, ovo je pravo mesto. Mestani grada nazivaju ovde turiste “Sladoled Turisti”. Jer oni uglavnom skoknu iz drugih regija na jedan dan ovde na sladoled i paljba negde drugde ili tu im je baza a cirkulisu u okoloini. Zato je ovo mesto slatko i mirno.
Stari grad odise sarolikom istorijom,sto bi rekli ovde je bio i kurta i murta. Od Murtinih Arpaskih Kupatila,Gotike, Napoleona, Franka pa do Jevrejske cetvrti koja je najzasticenija u celoj Evropi.
Za divno cudo na pocetku Arapi i Jevreji su ziveli u dosta tolerantnim odnosima, sve do 1492 kada je dosla Spanska enkvizicija odnosno sto bi mi rekli PSJ (Papina Specijalna Jedinica) je pocela da isterava ilii pokatolicava Jevreje ko pilice!
Dakle, cak ni Spanija ne daje bilo kakav izuzetak do tragicne istorije zivota medju hriscanskim narodima.
Inace polu mrtva reka Onyar preseca stari grad, benetton kucice u razlicitim bojama maltene vise nad rekom. Najpopularni most je koji spaja grad je jarko crven i obliku krana. Kao da je neki suvisnii deo Ajfelovog tornja zapao u ruke Katalonaca. A nije ni cudo jer ga je dizajniro glavom i bradom gospodin Gustav Ajfel.
Osim muzeja, na svakom cosku se valja sladoled, i to fenomenalan. Ja kao i uvek naoruzan gastro informacijama, idem direktno u poslasticarnicu “Rocambolesc”.
Kao prvo jedan od najboljih restorana u celom svetu se nalazi bas ovde. “El Celler de Can Roca” je osnovan od strane 3 brata. Jedan od njih je bio zaduzen za slatko u kuhinji. Vremenom polako se izdvojio i otvorio jednu od najboljih poslasticarnica na svetu „Rocambolesc“. Moj izbor je bio sherbet od sargarepe.To je u stvari narandzasta ziva boja smrznutog sladunjavog pirea od sargarepe.Fenomenalno.
Preskacem muzeje i suvenir radnjice, dolazim na Placa Independecia ( Trg Nezavisnosti od Napoleona). Deca trce ko blesavi u barca dresovima do ponoci, dok ih ocevi jure nadajuci da ce ih unovciti jednog dana na Camp Nou ( Stadion Barcelone). Tapas Barovi na svakom koraku. Na skolskim tablama pise velikm slovima da veceras Barca igra protiv Atletika, a tek posle malim slovima specialitet dana sto se tice hrane i pica. Inace Barselonu na TV-u prvi put sam video tada kako igra u tradicionalnim katalonskim crveno zutim dresovima i to pogotovo protiv Atletika, predstavlja maksimalan Katolonski trn u Spanskom oku.
Inace predsenik FC Barcelone je najmocnija licnost u celoj Katalunji. Glasanje za predsenika FC Barse se odrzavaju kao nasi politicki izbori. Kandidati idu iz mesto u mesto sa Jagnjecim brigadama i prave sou sa svojim kapmanjama. Drugo poluvreme sam odgledao uz lokalnu casu mekanog Grenash-a (crveno grodzje) ,Fuets (suvu kobasicu) i Bravas (peceni mladi krompirici) prelivenim Aioli ( domaci majonezem sa belim lukom), koji sam skidao sa bara. Kao uvek kad sam negde preko volim da spomenem naseg sportistu koji je poznat u njihovom kraju. Jer je to nekako pozitivan start za konverzaciju. Ovog puta nisam dobro prosao kad sam im spomenuo starog Partizanovca Dragana Cirica koji je nekada igrao za Barsu.
Preko puta restorana je okacena mala stauta lava koja lici na Sfingu. Dok se grupa amerckih tinejdzera se slikala sa njim ljubici ga u straznjicu, u sebi pomislih nista novo od Amera, ali posle videh da Evropljani to isto rade, e onda mi nije bilo nista jasno. Posle sam saznao da iza lava stoji legenda koja kaze ako ga poljubis u dupe, jednog dana vratices se u Gironu. Za vreme H1N1 gripa zabranili su ljubljenje lava, verovatno da posle opao broj turista.
Oko ponoci udaram nocnu setnju ka kuci sa svetlecom lampom. Na putu nazad overio sam biblioteku-vinoteku “El Cafe de la Libreria”. intersantan koncept dobre knjige sa dobrom casom vina. Ovo cu morati da overim u narednim danima. Mesec je toliko bio pun a nebo vedro, da mi nije trebala lampa uposte.
Ujutru totalna tisina, ali nazalost postarka na zutom biciklu me probudila koja je na prvi pogled izgledala kao Rafael Nadal. Dvoriste kuce veliko ko u Barandi, jos samo fali blato i guske, ali kad vidis komsiju gradjen ko hrt u punoj sportskoj opremi biciklem destetobrzincem ide po hleb i mleko, znao sam da to ne bi bio nas Lala. Inace sto se tice bicikla, komsiju Nil-a Amstronga mozes primetis svakodnevno ovde kako pravi slalom izmedju ovaca.
Seo sam napolje, pustio Klasik FM uz kaficu i domaci hleb punjen smokvama i orasima koji vise izgledao kao kolac.
Dok sam slusao Edit Piaf na radio, domacin Grau, tipicna zemnjoradnicka tikva odsecena glava Carlos Puyola-a ( Barselonian zvezda) je zadovoljstvom prisao do mene i na slomnjenom engleskom rekao da je to njegova omiljena pevacia. To se osetilo naklonost Katalonaca prema Francuskoj, kao sto i “Hvala” na katalonskom izgovaraju “Merci”.
Inace kada cujem katolnski jezik mirise mi na kombinaciju spanskog i francuskog sa portugalskim pa i cak napolitanskim akcentom.
Domacin odma naliva neku njihivu lokalnu brlju za dobar dan.
Brlja se zove Ratafia. To je liker sa limunom,cimetom, ruzmarinom anisom i mentom.
Posle druge case Katalonac otvara dusu i pocinje da mi daje cas Istorije o Kataloniji.
Na moje pitanje, zasto ih Spanci ne vole, on je ko iz topa odgovorio zato sto su oni veci Evropljani od njih. Ustvari to je osnova problema cele EU, jer svako misli da je veci Evropljanin od drugog, a u stvari svi zivimo na jednom istom kontinentu.
Provalio sam , ako ikoga pitam na ulici da li pricate spanski, gledaju me belo ko da sam da li pricaju kineski.
Mada Grau kaze da prica spanski jer postuje kulturu svojih komsija. U globalu ovde je demokratija na najvecem nivou i svako postuje svakoga. Jedino sto im je izduvni ventil nacionalizma u obliku fudbalskog kluba Barcelona i davanje istorijskih lekcija o Kataloniji stranim turistima. Veliku autonomiju imaju, samo ih iritira taj mali spanski grbi na njihovim pasosima. U srz te komplikovane knjige izmedju Spanije i Katalonije, ja kao Balkanac nisam hteo vise da ulazim, jer bi sigurno od nekih poglavlja prso i otero jednu stranu u p.m.
Nakon dobre lekcije, uzimam gazdin bicikl i idem do pekare na uzinu.Nadjoh pekaru, ali samo zatvorena vrata. Pise zatvoreno. Dvokratno radno vreme 9-13 i 17-20. Mislim da su lenjiviji od Crnogoraca ali znaju kako da ofarbaju svoju lenjivost kroz bajkovitu istoriju, nebeski fudbal i carobnu klimu. Tako da niko nemoze da primeti.
Najveca fora je kad se radnje zatvaraju u 20 casova. I pored navale turista oni cak 15 minuta ranije vec pakuju stvari, kao da su radili dva dana bez prestanka a ne od 17 casova. Naravno odmah skockani prelaze do neke Taverne na casu vina posle “napornog dana”. Nije ni cudo zasto severna Evropa nece da deli istu kasicu prasicu u Briselu.
Nakon svega toga, zavijam peskir, zovem transport i pravac Mediteran. Hteo sam da koristim lokalni autobus, jer sam video oznacene stanice, ali retko mogu da ih nagazim. One sto sam video izgledali su mali i smekerica.
Gazadrica Nuria mi preporucila najacu plazu na Costa Bravi. Jedna od retkih gde nema nikakvih gradjevina. Cist divljak. Plaja Castell. Samo lokalci i tu po neke Engleske familije.
Bacili smo peskire, malo kristalna cista voda i posle malo vise hiking. Zanimljivo je da cela obala Costa Brava je povezana kozjim puticem koji ogradjen uz more, znaci mozes dobre setnje da odradis tik pored mora. Po setnji tresno sam jedan Mojito i to iz velikog bureta na plazi. Serviran u maloj plasticnoj casi i to za 8 evrica. Nije bas naivna cena u divljoj prirodi.
Po povratku za Gironu uz put svratili smo u jedno malo srednjovekovno selo Monells na kasni rucak po preporuci naseg vozaca Miqela. Inace Miqel je Enriqie Iglesias fazon. Zeli da dodje na Balkan zbog lepih devojaka mada ujedno se plasi da ne popije batine ako nosi sal Barcelone. Krcma Maca je nasa destinacija. Intersantno da na Katalonskom rec Maca je kompliment za devojku. Rekao sam da tu rec moze da koristi i kod nas bez problema u istom kontestu. Moles selo je ko iz bajke. Sav u kamenu, presvucen u zelenim lozama. Strasna tisina. Trg je velicina mog dvorista. Nema zivog pileta na ulici. Ladno bi covek pomislio da je to u stvari veliki studio za snimanje filmova.
Cim sam usao u restoran, video sam da je svaki detalj postavljen sa razlogom. I da se sve vrti oko jedne stvari. A to je domaci produkat.Gazda nas docekao sa casom najprodanijim penusavim vinom na svetu Cava (inace lokalni prizvod).
Da budem iskren glavni razlog dolaska u Kataloniju za mene je bio “Njam Njam”
Tajna zasto ova regija spada u top gastro svetskih destinacija je kombinacija visko kvalitetnih produkata koji u isto vreme dolazi sa mora i planina. Paradajz, Zecetina , Suvi sirevi i povrce sa rostilja su jedno od specijaliteta iz ovog sela. Kad kazem samo paradajz zaista mislim paradajz. Takav mesnati paradajz izgulis po kori zapecenog hleba i prelijes maslinovim uljem. Dobijes prvu lekciju njihove kuhinje. Najeftinija palacinka na ulici sa rukolom, sirom i prsutom je cudo. Jer je najbolji sir , najbolja prsuta i najsvezija rukola zavijena u palacinku. Ovde nema gastro-plagijata.
Iako kuhinja se ovde mnogo usavrsila, ja sam narucio stare seljacke specijalitete. Cap i Pota de Veddela ( govedja glava i papci) i Bacala amb Samfaina Ratatouille ( Bacalar sa povrcem). Kanister domaceg crnog vina je bio Carnigan, koji se nalivao kao iz kabla.
Za kraj, fenomenalan tecan slatkis koji potice jos iz doba vladavine Araba.Horchata je ko mleko. Sastav je badem, orah,pirinac i jecam.
Dok smo putovali nazad kroz ta bajkovita sela, iznad nas su letala jata roda sa severa ka jugu. I ako je jos avgust, rode su vec bile na pola puta ka svojoj toploj Africi, a ja uskoro moracu da idem odakle one dolaze.
Po povratku u San Daniel morao sam i ja da se prikljucim zdravom zivotu.Kupio sam patike i poceo sam da se javljam svima “Ola” dok trcim.
Komentari