Kapadokija

Na posteru talasaste bele kamene zavese, zguzvane medju zelenilom, u uglu pise Kapadokya. Poster zalepljen na standu Turske privredne komore na Sajmu turizma. Gotovo, upecala sam se! “ Biraj, kolima po Aziji ili avionom po Evropi”. “Kolima po Aziji!!!”nikad brze doneta odluka.

Putnici su nas dvoje + kuma. Krene stampanje, rezervisanje, sabiranje kilometara i para, pisanje pa prekrajanje.   Tri noci u Stambolu, da se motor ohladi, a tabani zabride. U Kapadokiji cetiri nocenja u Goreme, jedno u Guzelyurtu, pa u povratku jedno u Ankari , da se obidje Muzej anadolijske civilizacije, zadnja noc negde u Bugarskoj. Put od Beograda do Kapadokije ima oko 1600 km, od Stambola vise od 600. Biramo pravac koji posle Ankare ide na Kirikale i Avanos, strategija je osvajanje odozgo sa severa, da se protutnji pa povratak drugim putem pored slanog jezera Tuz Golu.

Prelazimo I most na Bosforu, neposredno po silasku s istog pre naplatne rampe kupujemo HGS karticu za placanje mostarine i auto- puta. Kartica se lepi na soferku, ispod retrovizora. Putarine se naplacuju na ulaznim rampama. Moze da se prodje i bez kartice, pri cema se cuje prodoran zvuk alarma, ali je data mogucnost da se kupi u narednih 7 dana. Pri prvom narednom prolasku rampe sav iznos koji nije placen se skida. Kartica se moze dopunjavati po potrebi u PTT i na njenim isturenim salterima uz saobracajnice. Mostarina se placa samo ka Azijskoj strani. Svi putevi su u odlicnom stanju,  po 4 trake. Putokazi vidljivi, sve je dobro obelezeno. Cak ni mi nismo uspeli da zalutamo, iako nam je to uza specijalnost.

Prolazimo kroz Avanos, mesto poznato po grncarstvu, jos iz doba Hetita , kroz koje protice Kizilirmak, Crvena reka. Obale reke su niske sa uredjenim setalistem i restoranima. Ovo mesto se potpuno razlikuje od ostalih u Kapadokiji, nema cudesnih kamenih formacija. Ipak je zanimljivo za krace zadrzavanje i posetu neke radionice grncara u starom delu duz kaldrmisanih ulica.

Avanos je 10-tak km udaljen od Goreme, mesta koje smo izabrali za bazu , vec na tom putu pocinje specifican kapadokijski pejzaz. Sve prethodno pregledane fotografije blede u zivom susretu sa okolinom.

Goreme je mesto scucureno medju kamene siljke, vulkanskog porekla, oblikovane kisama i vetrovima. Gotovo svaka kuca je hotel ili pansion. Ponuda je raznovrsna, za svaciji dzep. Pojedini smestaji su pecinice izdubljene ljudskom rukom u kulama od vulkanskog tufa koji je lak za obradu. U mnogim mestima Kapadokije stanovnici su na ovaj nacin pravili svoje kuce, ostave i stale, sto je mnogo pristupacnije u svakom smislu od klasicne gradnje.

U unutrasnjosti je prijatna temperature, sveze tokom vrelih leta i toplo u zimskim danima. Leti ziva dostigne i preko 40 C, a zimi se spusti na – 10, kada se pejzaz zabeli od sneznog prekrivaca . Pocetkom maja , u vreme nase posete, sezona jos nije dostigla pun zamah, a temp je bila vrlo prijatna. Sve je ozelenelo i ovo je odlican period godine za obilazak.

Mestani su izuzetno ljubazni, blagi i predusretljivi. Gotovo u svakom smestaju domacini ce vam se naci u pomoci oko organizovanja obilazaka, preporukama za brojne agencije koje organizuju let balonom , pesacke ture. Na ovaj nacin se moze dobiti popust i proci povoljnije. Mi smo planirali da se oko svega sami organizujemo, ali na licu mesta nam je Osman, decko zaduzen za sve u nasem pansionu, mnogo pomogao.

Prvo vece se setamo mestom i iznenadjeni smo kako je sve cisto i uredno. Gotovo svako selo ima u centru poplocan trg sa fontanom, odrzavane trotoare, kruzne tokove narocito vole. Nismo to ocekivali u turskoj provinciji, pravoj Turskoj, kako nam je rekao Osman. Predrasude, predrasude… Dok razgledamo suvenire ispred jedne prodavnice, dvojica postarijih mestana koji upravo veceraju, pozivaju nas da im se pridruzimo. Ovo nam se desavalo vise puta, zovu na caj, sok… Trgovci nisu nametljivi i dosadni, nema ubedjivanja i saletanja. Od svih mesta Goreme je najvise turisticko, ali opet kazem, dosli smo u vreme kad jos nije bilo navale, pa se nismo osecali kao u rezervatu.

Prvi dan

Prvo jutro u cik zore, budi me neka cudna huka. Skacem iz kreveta, ne razumem o cemu se radi. Gledam kroz prozor, jos se nije ni razdanilo, i… auuu, sareno nebo! To je to, to je Kapadokija sa slika! Hipnotisana, samo navlacim pantalone ispod spavacice, bosa ,radosna kao malo dete istrcavam iz sobe . Jurcam kroz travu da vidim iz bliza, muz zamnom. Neki su uzleteli, drugi se tek pripremaju, a na sve strane iz dolina zaklonjenih stenama, lagano se promaljaju sarene glave balona. Trcim nazad po foto aparat i zaticem zatvorena vrata , jos se i zakljucala, kljuc unutra! Sta cu, privlacim neku stolicu pa kroz prozor , cepam spavacicu, malo se izgrebem. Heeej, ma nema veze, mi smo u Kapadokiji!!!

Goreme muzej na otvorenom je na 15 tak minuta peske iznad centra mesta. Kompleks manastira i crkava, izdubljenih u stenama, je na UNESC ovoj listi svetske bastine. Ulaznica je 20 TL, na info pultu se nude brosure, audio vodic koji se dodatno placa.

Muzej je na sirokom prostoru, izmedju kapela i crkava vijugaju staze , postavljene su table sa kratkim opisima. Najbolje je posetiti ga po otvaranju ili par sati pred zatvaranje, vrlo je posecen.Cekajuci da kupimo karte, nepravilni oblici visokih stena, izrovaseni otvorima, razbacani na blagoj padini su nas fascinirali. Ulazi u neke crkve su dostupni uskim stepenicama, unutrasnjost nije velika, dobar razlog za izbegavanje guzve. Lokalitet ima korene u IV veku. Freske su ocuvane, period nastanka razlicitit pa se tako menjaju i motivi. Iz perioda ikonoklastike, kada je bilo zabranjeno predstavljanje ljudskih figura, zidni crtezi su jednostavni, simboli i geometrijske sare uglavnom oker i crvene boje.

Zavlacimo se u svaku mogucu rupu, prasnjavi od tufa koji se osipa u fini beli prah. Lukovi, stubovi, oltari, apside, trpezarijski stolovi…sve izdubljeno i isklesano u mekanom materijalu stena.

Crkva koja je na mene ostavila najjaci utisak je Tokali, nalazi se van ogradjenog kompleksa, malo nize niz put. Vazi ista ulaznica, nemojte je nikako propustiti. Najbolje ocuvane freske, XI vek, drugacijeg kolorita, preovladava vizantijsko plava, sa najdetaljnijim prikazom Hristovog zivota. Visoki svodovi, 4 prostorije. Fotografisanje je u njoj zabranjeno, jedna revnosna Spanjolka me tuzila cuvaru. Morala sam na njegove oci da izbrisem foto. Ispravno.

Automobilom nastavljamo ka Urgupu, najvecem mestu u okolini. Naravno, vozimo se lagano i zastajemo gde god vidimo malo prosirenja, jer svuda oko nas su neverovatni prizori. Oci nam se jos nisu navikle na predeo ,svaka kamena forma nas odusevljava. A ima ih u ha haj.

Urgup je gradic od 18.000 stanovnika, sa novim i starim delom. Mestom dominira velika stena sa ravnim prostranim platoom, koju zovu Temenni, sto podseca na rec teme. Uz padinu su priljubljene kuce tradicionalne arhitekture sa lucnim drvenim vratima koja vode u dvorista. Penjemo se poplocanim ulicicama do restoranske terase na vrhu, odakle puca pogled. Nebo je vedro, planinski lanci se na horizontu stapaju sa plavetnilom.

Put nas dalje vodi ka Mustafapasi, kroz zelenu dolinu. Nailazimo na putokaz ispisan rukom i skrecemo na sirok prasnjav put. Vozimo pored vinograda gde loza raste zbunasto u sirinu, grana gotovo poleglih uz tlo. Nailazimo na crkvu i pored nje na “prodavca karata”. Dekica ispod sklepane tende,naslonjene na stenu, u uglu, zapalio varticu od grana loze, stavio ulubljen plehani cajnik na ognjiste od kamenja i nudi nas cajem. Dascani sto prekriven ulepljenom musemom, par klupa. Posluzi deda caj uz reci “Kasik, seker, caj”. Ne zna deda nista sem turskog, al sta mari, ko da prica srpski. Nama mnogo dobro, ne vidimo ni stroku, ni musave case, samo njegov sirok osmeh. A kad smo na odlasku hteli da platimo, deda odmahuje glavom i smeska se, muz vadi novcanice, on gura ruku, ni da cuje.

Sledece iznenadjenje desava se u Mustafapasi. Selo lepo, mirno, mirise iz pekare na pite. Svega 5 km udaljen od Urgupa, a cini mi se redje poseceno.Trg velik, prodavci nude svoju robu, cilime, lutkice.

Stare kuce zidane od tesanog kamena sa divnim ornamentima na fasadama, sto je tipicno za ovu kasabu. Gledamo neko zrnevlje izlozeno u kupama i onako izmedju sebe se pitamo sta je, kad mladi prodavac na engleskom kaze “Dodjite da vam pokazem coveka sto govori vas jezik”. Ja ga gledam u neverici. Ode muz, kuma i ja kao zaostajemo. Razgledamo robu. Kad li ide baka u salvarama, siri ruke u zagrljaj pa kaze “Ste dosli, kako ste putovali”

Selo se nekad zvalo Sinasos, sa hriscanskim stanovnistvom. U velikoj razmeni 1923. preseljeni su u u Makedoniju, a muslimane iz Makedonije doselise ovde. Sad vec cetvrta generacija tu zivi, ocuvao se jezik, stariji ga govore najbolje. To nam je ispricao bakin muz, a na netu smo nasli info da je izvrsena razmena izmedju Grka i Turaka. Posto u Grckoj postoji mesto Nea Sinasos, mislim da su tacna oba podatka. Proculo se po selu odakle smo, pa nas bez ulaznica uvedose u jedinu zidanu crkvu u sirem okruzenju, Sveti Konstantin i Jelena iz 1729. U cuvenoj pekari ispekose pitu, a decko iz restorana nam donese jelovnik, na brzinu ispisan na srpskom. Kapadokija, zemlja cuda!

Posetili smo i obnovljeni manastir Sv. Nikole, udaljen oko 2 km, i tako smo se ovde zadrzali duze nego sto smo planirali. To nam nije palo tesko. Naprotiv. Zato je dobro odvojiti za Kapadokiju vise dana.

Drugi dan ranom zorom kuma odlazi na let balonom, prethodno dogovoren uz pomoc Osmana, sa mnogo snizenom cenom, mislim da je bilo 80 eur. Kombi pokupi putnike, odveze ih do uzletista, a nakon sletanja pocaste se sampanjcem, kombi ih vraca. Pravac leta se ne zna unapred, zavisi od vazdusnih struja, covek upravlja samo podizanjem i spustanjem. Pletene korpe su velike i primaju od 15 do 20 osoba, svako ima svoje mesto uz ivicu, pa je pogled zagarantovan. Vratila se odusevljena, a mi smo mogli samo da uzivamo u gomili fotografija.

Iz centra Goreme hvatamo lokalni bus do Uchisara s namerom da se promuvamo kroz mesto, pa Dolinom golubova spustimo peske nazad. Pesacenje dolinama kroz klance, je nesto sto se mora uraditi, da se predeo dozivi iz druge perspektive. Moguce je unajmiti lokalnog vodica koji zna sve staze i bogaze, mi se organizujemo sami, uz prethodno proucavanje GE. Nismo u nekoj narocitoj kondiciji, te sam osmislila lakse staze gde nema mnogo uspona. Na dobre mape nisam naisla, koristimo neke iz hotela, koje su vise nego skromne, prikazuju celu oblast na A4 formatu.

Uchisar je oko 5 km udaljen od Goreme i nadaleko se vidi njegova Kamena tvrdjava, s obzirom da se nalazi na najvisoj tacki u oblasti.Prirodna tvrdjava je sva izbusena prolazima i prostorijama, a do vrha se dolazi obezbedjenim vijugavim stepenistem sa spoljne strane. Ulaz se placa simbolicno.

U podnozju su prodavci suvenira i susenih kajsija, kamila za turiste i restoran odakle sam se divila pogledu.

Muz i kuma su se popeli na vrh, kazu da je pogled neverovatan. Vidi se celo Goreme i dalje, put koji vijuga, visoki masivi u pozadini i sve doline.

Sa leve strane mesta proteze se Bela dolina ili kako je neki zovu Dolina ljubavi, a sa desne Dolina golubova ili Guvercinlik. Obe idu u pravcu Goreme. Pri pripremi putovanja imala sam muke sa nazivima, jer se pojavljuje nekoliko razlicitih za istu dolinu, cak i isti naziv za razlicite. Kroz mesto se spustamo do jednog od ulaza, koji sam videla iz busa. Postoje putokazi, ali nisu postavljeni bas na svakom racvanju, vazno je samo da se prati pravac i ne skrece nigde. Moze se skrenuti, to mozda znaci duzi put, veci uspon, ili cak nuznost povratka nazad.

Ovaj pravac je laksi, vodi nizbrdo. Naravno, moguce je isto ovo uraditi iz Goreme, sto zahteva vise napora. Bitno je imati dobru obucu koja se ne kliza, a zgodno je uzeti stap. Moj muz nasao neku mocugu, pa nas ko pastir ovcice vodio . Evo mocuge u saksiji, pridrzava Bendzamina.

Dolina golubova je dobila ime po golubarnicima, usput se vide rupe visoko u stenama i mali zarezi kojima ljudi prilaze da skupljaju djubrivo. U dolini ima basti i vocnjaka.

Staza nije teska, duga oko 4 km, prolazi se kroz tunele isklesane u stenama, a okolo zelenilo, bele siljate gromade zguzvane jedna na drugu i plavo nebo iznad. Odjednom iskrsne improvizovana tezga sa cedjenim sokom nara i pomoranzi, nezaobilaznim cajem. Nekoliko stolova ispod krosnji, cvrkut ptica, negde reve magarac…

Popodne sedamo u kola i krecemo severno, glavnim putem do Cavusina, nekoliko km udaljenog. Zovu ga Grad duhova zbog napustenog naselja na uzvisenju. Kuce su bile izdubljene u stenama, zbog obrusavanja su napustene i stanovnistvo je gradilo nove od klasicnog materijala podno brega. Susrecemo jahace, turiste koji su konjima odlucili da prodju dolinama.

Do Cavusina se moze Crvenom dolinom peske, od Goreme muzeja na otvorenom. Tu postoji vise staza razlicite teskoce i duzine, licno ne bih njima bez vodica. Stene su u nijansama crvene boje sto narocito lepo izgleda neposredno pre zalaska sunca. Penjemo se na vrh brda, uzivamo u pogledu na Crvenu dolinu.

Nakon Cavusina skrecemo desno na Zelve Yolu, put za drugi Muzej na otvorenom.Voznja nikad ne traje dugo, em je sve blizu, em te pejzaz mami da svaki cas stanes. Parkiramo se da obidjemo Pasabagli ili Pasine vinograde, Monks valley. Najneobicnija policijska stanica koju smo videli, izdubljena u kamenom stubu. Upravo tu su najlepsi vilinski dimnjaci od tufa sa kapicama na vrhovima, slicni kao u nasoj Djavoljoj varosi. Neki imaju po dva, tri roga.

Simeon stolpnik je boravio na jednom od njih, kasnije su drugi monasi dubili kelije, u izolaciji trazeci put vere. Postoje ostaci crkve Sv. Simeona, vinogradi, sve je dostupno stazicama i ne placa se ulaz.

Zelve muzej na otvorenom je drugaciji od onog u Goreme, jer je ovde bilo naselje u kom su ljudi ziveli, nije verski kompleks. Ulaznica je 10 TL, dobije se mapa. Naselje je organizovano kroz 3 doline koje su povezane stepenicama i stazama, a nekada je koriscen tunel, zatvoren za posetu.

Zanimljivo je videti kako se nekada zivelo u trogloditskom naselju sa crkvama, stalama, mlinom sa ogromnim kamenim zrvnjem i prostorima za muljanje i skladistenje vina. Naselje je napusteno tek polovinom XX veka. Do 1924. god zajedno su ziveli muslimani i hriscani, ima I crkava i dzamija.

Nije bilo guzve, naisli smo na jednu turu, pa malo slusali vodica. Shvatamo da nismo narocito uskraceni sto idemo sami.

Nastavljamo ka Ugrupu, zastajemo da bacimo pogled sa puta na Devrent dolinu gde nema verskih objekata i naselja. Samo luda igra prirode sa stenama. Slikamo cuvenu kamenu kamilu i bezimo od gomile turista.

Treci dan opet hvatamo bus do Uchisara, silazimo ranije, kod Onix fabrike i pored nje skrecemo na zemljani put koji uz vinograde vodi do Bele doline, Doline ljubavi. Susrecemo vise ljudi nego prethodnih dana. I ovde smo se odlucili za silazak, da bi na glavni put izasli negde kod Cavusina, onog sela duhova.

Silazak bas nije bio naivan, kuma u starkama, sto je bio los izbor, meni pomogle neke Nordijke sa stapovima. Muz brine, pa daje instrukcije, odgovoran za dve zene. Malo me strah visine, noge se udrvenele. Osipa se tlo, nemam za sta da se uhvatim. Sta cu, sednem pa se odsankam, pocepam pantalone. Ko da je vazno! Znaci, obuca i stapovi. Posle bilo lakse, opet kroz tunele, pa livadama, kroz baste, oko 6 km. Videli smo neke na biciklama, onim brdskim.A po dolini posejani stubovima falusnog izgleda, odatle i naziv.

Medju belim izraslinama scucurila se cajdzinica. U nedodjiju gazda doneo fotelje i trosede, razne. Ima i onih sto imitiraju stilske. Sto nam je to dobro doslo! Cedjeni nar, izuvanje patika, vlazne maramice pa leganje. Izlazimo na prasnjavi put, pa na asfaltni, nadomak Cavusina, pravac do hotela. Bilo je ovo vise od 6 km.

Malo se osvezavamo, klopamo u sopstvenoj reziji. Sarmice od vinovog lisca iz konzerve, salatu,bamije, tunjevinu opet iz konzerve, neke domace kiflice iz Beograda… malo bajate. Kafu iz kineskog kuvala lagano srcemo pored bazena.

Ovo je nas hotel iz vazduha, ja stojim pored kola i masem kumi. :))

Milina. Ovde bi pojeli i masno cebe, sve nam potaman, nista nam ne smeta. Kasnije popodne imamo zakazanu turu, ipak sedamo u auto i odlazimo. Kapadokija mami, nema dangube.

Selo Ortahisar, oko 5 km udaljeno. Naziv znaci sredisnji dvorac, jer je kasaba u centru oblasti. I tu se uzdize prirodna tvrdjava, mnogo strmija od one u Uchisaru.

Uz nju se zalepio restoran sa terasom, a u utrobi stene isklesano je nekoliko nivoa sa prostorijama za rucavanje.

Dok mi sedimo zavaljene u fotelje, opet stilske, jedemo gozleme i uzivamo u pogledu, muz mora da overi i ovu stenu. Stepenice metalne, uske, ko pozarne, ograda klimava. Presao pola uspona, gledamo kako ga vetar zanosi, naduvao mu kosulju. Mlatim rukama da sidje, ko ce da nas vozi ako se unakazi. Jedna baka videla da mi je hladno, ne znam kako je to shvatila, pa mi donela njen strikani sal da se ogrnem. Hvala.

Naravno, kasnimo. Po nas u hotel dolazi decko kolima, da nas odveze na punkt odakle krecemo u off road voznju onim Mad Max cudima.

Opet nam Osman sredio cenu. Ispalo je bolje nego sto smo se nadali. Grupa otisla, pa je vodic bio samo nas. Trajalo je sve oko 2 sata, prvo smo se na poligonu navikavali na dzombast teren, pa stazama i bogazama dizali prasinu pored Crvene doline, pravili pauzu za caj, presli glavni put i nastavili iznad Doline ljubavi. Tu smo u smiraj dana iz drugacije perspektive posmatrali predeo kojim smo pre podne prosli peske.

Dan zavrsavamo vecerom, sluzi se tradicionalna domaca hrana. Predjelo se sastoji od brojnih cinijica. Humus, patlidzan, salate sa sirupom od nara, mercemek kofte od sociva i bulgura, gozleme sa spanacem… Zatim sledi corba, koju oni isto tako zovu. A corbe su u turskoj kuhinji posebno ukusne. Od paradajza sa leblebijama i rendanim sirom, tarhana od jogurta, mercemek od sociva… Kao vrhunac dovoze nam na kolicima keramicki cup sa zapaljenom vatricom. Cirkus za turiste, al nema veze. Konobar nudi kumi sataru, ona je strucno nacilja i iznenadivsi samu sebe uspeva iz prvog da je obezglavi.

Jelo se zove Testi kebab, govedina u sosu , sluzi se uz pirinac. Na kraju, sta bi drugo nego baklava. Uz sve to lokalno crno vino iz Turasan vinarije. Odlicna turska kuhinja, nekada sam mislila da je teska i prezacinjena. Velika greska!

Cetvrti dan se odjavljujemo iz hotela, u Dia marketu kupujemo gomilu sitnica inspirisani prethodnom vecerom. Bulgur, one sarmice, bamije, narandzasto socivo, ekstrakt nara kao sirce, razne Knorr ove turske corbe… Bice i u Srbiji turske kuhinje! Na soferki nas ceka vizit karta. Na pozadini citam poruku „Dodji na kafu ja sam iz Pljevalja”. Ima li mesta gde nas nema. Nemamo vremena, zao nam.

Idemo juzno, sledece prenociste je u Guzelyurtu, 100 km udaljeno. Usput planiramo obilazak Kajmakli podzemnog grada I Ihlara doline. Na ovom putu postoje dva podzemna grada Derinkuyu, najdublji, i Kaymakli, najsiri. Odlucujemo se za drugi , manje posecen, kako bismo izbegli mogucu guzvu.

Kaymakli je slucajno otkriven kada su stanovnici sela kopali da bi napravili ostave i stale. Potice iz perioda Hetita, da bi ga koristili i hriscani u kasnijim vekovima. Privremeno skloniste je moglo da primi do 5.000 ljudi sa stokom, cak i po tri meseca. Zivot je morao biti dobro organizovan, te se tacno planiralo gde ce boraviti stoka, gde ljudi, odvojeno bolesni od zdravih i gde ce sahranjivati mrtve.

Napravljene su i prostorije za skladistenje namirnica, cisterna za vodu, podrumi za vino, zajednicka pec za pecenje hleba, zrvnji za zitarice, kao i crkva. Grad je dubok je 8 spratova, moguce je posetiti 4. Lavirint prolaza je obelezen pravcima kretanja, negde su hodnici normalne visine, poneki su jako uski i niski, njima se prolazi cucecki. Nije pogodno za osobe koje ne podnose zatvoren prostor.

 Ovo je jedan od visih i komotnijih prolaza, na kraju se siri u vecu prostoriju

Unutra nije zagusljivo, u funkciji je prvobitno napravljen ventilacioni sistem. Razgledamo ogromne kamene tockove od 200 do 500 kg teske, koji su zatvarali prolaze da neprijatelj ne udje. Sistemom poluga pomerani su sa unutrasnje strane. Ulaznica za lokalitet je 20 TL. Vodica ima ispred, mislim da nije potrebno angazovati ih, mi smo imali stampani materijal koji smo proucili, pa smo znali o cemu se radi. A i, posto je tesno, uvek moze malo da se odvoji uvo i salusa sta ima da kaze tudji vodic.

Ihlara kanjon je udaljena oko 65 km od Kaymakli. Postoji nekoliko ulaza. Odlucujemo se za drugi punkt u blizini Ihlara sela, kod vizitorskog centra, do Belisirma sela, gde je treci. Duzina ove rute je oko 4 km. Poslednji punkt je u selu Selime, a cela duzina je 14 km. Ulaznica je 8 TL, bez obzira na duzinu.

Deonicu smo izabrali iz vise razloga. Tu se nalazi veliki parking, ide se nizbrdo, ima 360 stepenika (a kolena su nam luda za njima , skoncentrisano je najvise crkava, a u Belisirmi su brojni restorani na vodi koji nude svezu pastrmku. Proucavajuci tudja iskustva, u toku pripreme, shvatila sam da problem moze biti povratak. Nema organizovanog prevoza , a nemamo nameru da se nazad vracmo kroz dolinu, kasno je. Sta bude, neka bude.

Kroz kanjon, dubok oko 100m, protice recica Melendiz, uskog korita. Na pojedinim mestima stanovnici obradjuju baste i vinograde, ima stabala pistaca. Naselja nema, sem mesta za predah u kafanicama negde na pola puta.

Duz kanjona su u stenama iskopane brojne crkve i monaske kelije, do kojih se prilazi stepenicama. Kanjon postaje religiozni centar u IV veku. Freske su nastale kasnije , pocevsi od XI veka i mnoge su ostecene, sto od zuba vremena, sto od strane bahatih posetilaca. Crkve u blizini ulaza su pravljene pod uticajem Egipta i Sirije ,i to su starije. Dalje je primetan vizantijski stil.

Postoje putokazi i panoi sa opisima Staza nije naporna, proteze se duz obala reke ispod bujnih krosnji, nema uspona, sem stepenica ka crkvama. Mostici i brvna povezuju obale kako bi mogle da se obidju sve crkve .

Nakon par sati, stizemo do Belisirme. Kuma i ja zauzimamo busiju na terasi ponad vode. Posetilaca nema, sve ture bile i otisle, ni jedan auto parkiran, par lokalaca u poslu oko novih nadstresnica, vecina restorana ne radi, a i kasno je popodne. Konobar zove nekog telefonom, da dodje po nas, 30 eur prevoz. Za 4 km. Mi ga belo gledamo u stilu matinisinormalan. Ne mozemo peske kroz dolinu, ulazi se zatvaraju, a asfaltni put nam ne deluje bezbedno.

Ove tete prave gozleme. Jufke testa se tanko kruzno razvuku, stave na ovaj okrugli metal iznad vatre, premazu nadevom od npr. sira i spanaca, preklope, malo poprskaju uljem i vodom, pa ispeku s obe strane. To ispadne ogromno.

Muz odlazi u akciju trazenja… Otisao, pa ga nema li nema. Vraca se zabrinut, kaze popeo se do glavnom puta, niko ziv ne prolazi. Kada je konacno zaustavio jednog, ovaj mu trazio 40 eura. Nas dve zapele, ocemo tu pastrmku, jos od Beograda se ostrimo. Kaze da nismo normalne, kupice nam 10 kg , samo da krenemo… I tako, porucili onaj za 30 eur, a ono krs, sav se raspada. A platili ga ko da smo angazovali pilota.

Savet je da se ne propusti ovaj kanjon. Da se vec na ulazu organizuje nesto, krene pre podne kad ima vise posetilaca i vremena, ili da se vrati istim putem. Naravno, uvek je moguce preko agencije izabrati celodnevnu turu iz Goreme, ukljucuje podzemni grad, posetu nekom selu, rucak i kanjon , cene su od 45eura.

Konacno stizemo do parkinga i nastavljamo preko mesta Ihlara severozapadno 15 tak km do Guzelyurta, kasabe pored jezera. Tu smo rezervisali hotel Karvalli, nazvan po antickom imenu mesta. Hotel, smesten u nekadasnju grcku bogosloviju, bi trebao da bude iznad vestackog Gelveri jezera, pre ulaska u centar. Omasujemo put, od asfaltnog postaje zemljani. Trubimo nekim kolima ispred nas, masemo kroz prozor da stane. Vozi neki brkati cikica, mislimo, ne zna taj ni reci Engleskog. Pitam ga “Otel Karvali”. On razvukao osmeh ispod brka pa na cistom srpskom kaze: ”Ja sam Karvali”. Smejemo se, zateceni.

Covek radi u hotelu, kod gazde debelog Nemca. Brkati cika, kad je bio mlad, radio u Svajcarskoj. Ziveo sa nekom nasom, pa naucio jezik. Posle otisao svako na svoju stranu. Rece nam ime i prezime pa nas pitao da je slucajno ne poznajemo. Trazio je na razne nacine, nikad je nije nasao.

Dok sedimo na hotelskoj terasi, sa pogledom na jezero i cekamo da nam brka servira PASTRMKU… nije bilo po 10 kg svakom… debeli Nemac se cudi sto mu zaposleni zna nas jezik. A drago mu sto smo iz Srbije, jer eto dolazili mu i Brazilci i Japanci, Ameri i ko zna koji jos, ali iz Srbije nikad niko.

Vrhovi planine vulkanskog porekla, Hasan Dagi, i u maju pod snegom,  visoki 3268 m

Guzelyurt smo izabrali zbog povoljnog smestaja u okolini Ihlara kanjona, i nismo pogresili. Ovde je od davnina bila kapadokijska kapija ka zapadu. Selo lezi na platou iznad kanjona, sve kuce moraju da se grade od lokalnog kamena postujuci tradicionalan izgled. Odvojeni od centalne Kapadokije i gomile turista, dani teku mirno i lagano. Deca jurcaju kaldrmisanim ulicicama, zene sede ispred kapija u popodnevnom druzenju, muskarci ispijaju caj na senovitom trgu, cuje se njak magaraca, devojke uce oslikavanje keramike.

U mestu pocinje manastirska dolina duga 5 km. Jos od III veka formiraju se manastiri, i ovde su brojne crkve isklesane u stenama, nekoliko podzemnih gradova. Lokalitet nije dobro obelezen, nema objasnjenja, sto nije prepreka da se uziva u prirodi.

 Zelenka privezali da se hladi

Nakon ukusnog turskog dorucka, prepodne provodimo u mestu.

Ono sto je mene narocito fasciniralo je zidana Crkva Dzamija, koju zovu Mala Aja Sofija. Podno mesta, na samom ulasku u dolinu car Teodosije Veliki nalaze gradnju 385.god. Posvecena je jednom od tri velika Kapagokijca, Grigoriju Nazijanskom Bogoslovu, carigradskom arhiepiskopu, koji je jedno vreme ovde boravio.

Nakon razmene stanovnistva u XX veku, crkva se pretvara u dzamiju. Nista cudno, rekli bi. Ali, na fasadi ostavljaju hriscanske simbole, ikonostas cuvaju i prenose ga na zid u pravcu Meke, tj. transformisu ga u mirhab, ostavljaju drvenu, bogato izrezbarenu predikaonicu, poklon ruskog cara Nikolaja II. Zidovi su prekreceni u belo, da se prekriju freske, kao sto su i zvonik pretvorili u minaret. Nikada jos nisam videla dzamiju koja ima sacuvano bar nesto od hriscanskih simbola!

Napustamo Kapadokiju kako i dolikuje, kapijom ka Zapadu. Pravcem pored slanog jezera Tuz Golu, vozimo ka Ankari. Tu se ova prica o zemlji vilinskih dimnjaka okoncava.

Kapadokija ne trpi visoke potpetice, elegantnu garderobu, sminku… Budite spremni da ste prasnjavi, mozda pocepani, a ni upala misica nije iskljucena. Nista to nije vazno, vazno je bar jednom u zivotu posetiti je!

Kao i putovanje, ovaj putopis je bio grupni rad. Kuma prilozila neke slike, muz pregledao i odobrio, ja pisala.