Kanadske Stenovite Planine – Nacionalni Park BANFF – Alberta, Kanada – Turizam u doba Korone !

KANADSKE STENOVITE PLANINE – NACIONALNI PARK BANFF – ALBERTA, KANADA – TURIZAM U DOBA KORONE !

KANADSKE STENOVITE PLANINE – NACIONALNI PARK BANFF – ALBERTA, KANADA

Kao sto svi znamo “turizam u doba korone” je nesto sasvim novo I svima predstavlja toliku muku da se ne zna kome je gore: turistima ili onima koji od turista zive, odnosno onima kojima je to posao ili nama kojima je to strast.

Bilo kako bilo sasvim je sigurno da ni nama  a ni “njima” nije lako.

Apsolutno postujem sve mere koje se primenjuju u zastiti od pandemije, takodje potpuno razumem ljude koji su zabrinuti za svoje, I zdravlje svoje porodice. To je nesto sasvim normalno I lose bi bilo da nije tako, ali ja za sebe smatram da se zivot nastaviti mora pa makar I pod ovim I ovakvim uslovima.

Malo zbog toga sto smo tako hteli a vise zbog okolnosti koje su nas zadesile sledeca destinacija je bila : Kanadski srednji zapad. Predeo Kanadskih stenovitih planina I sve ono sto uz to ide: brojna jezera, sume, reke I sta sve ne.

Gotovo su svi culi za kanadske zime, ali malo ko zna da se recimo Toronto po svom geografskom polozaju naalzi JUZNIJE od Beograda, Mnogi se zacude kad im to kazem I ne mogu da veruju I povezu toliku zimu sa lokacijom koja uopste nije “negde tamo gore” kako mnogi misle I kazu.

Od severnog pola pa sve do Amerike gotovo da nema nijedne planine, sve izgleda kao “brisan prostor” I ne postoji nista sto bi moglo da zaustavi prodor hladnog vazduha sa severa, nema nijedne prirodne prepreke. Tako bi u najkracem izgledala moja definicija Kanade I njene klime. Tek severni krak  Stenovitih planina na (srednjem) zapadu prave tu barijeru I cine (kanadsku provinciju) Britansku Kolumbiju klimatski potpuno drugacijom od ostatke zemlje. Vankuver zato nije grad snega vec mnogo vise grad kise ali ako nista drugo barem je u njemu prosecna godisnja temperature znatno visa nego u Torontu a pogotovu Montrealu.

Zato eto odlucismo da odemo I da vidimo kako to izgleda I sta se desava na mestu gde priroda “kroti samu sebe”.

Najbolji nacin da stignete do brojnih Nacionalnih parkova koji se ovde nalaze a medju kojima je Nacionalni Park Banff mozda I najpoznatiji, je da dodjete avionom do Kalgarija, nekadasnjeg olimpijskog grada. Ni ne pomisljajete da ovoamo pokusate da vozite iz bilo kog pravca jer su distance neverovatne. Banff je udaljen od Toronto nekih 3400 kilometara sto je isto koliko je Teheran udaljen od Beograda. Vankuver neki tamo smatraju za grad koji je , maltene, u komsiluku  ipak je vise od 1200 kilometara daleko. Kanada je ogromna zemlja I sve te distance su neshvatljive za nase pojmove.

Prvi utisak za Kalgari – jako dobar. Lep grad cist, sredjen I veoma bezbedan sa vrlo ljubaznim domacinima. Za turizam dovoljno, rekao bih.  Pa ipak ima tu I interesantnih muzeja I gradskih trgova, u svakom slucaju grad u kome treba provesti barem nekoliko dana a mi za to ovog puta nismo imali vremena I odmah smo se uputili u Banff. Auto putem  “Trans Canada Highway” , koji je usput budi receno najduzi auto – put na svetu (7604 kilometra), treba preci samo nekih 150 kilometara da bi ste se nasli u jednom potpuno drugacijem okruzenju. Posle odprilike sat voznje pred vama ce se pokazati prve planine, masivne I nekako teske I ciji su vrhovi pod snegom cele godine. To je znak da ste na dobrom putu ! Nakon toga ulazite u Banff, zivopisni gradic koji zivi od turizma I u kome je sve “pod konac”. Tako je I brzina vozila u vecem delu  grada ogranicena na samo 30 kilometara na sat ! Na ulazu u samo mesto nalaze se nacickani brojni hoteli I pansioni, namenjeni uglavnom ljubiteljima skijanja ali svi ne samo da su otvoreni I leti nego i svoje dosta visoke cene “drze” tokom cele godine. Ne retko desava se cak da su I tokom leta, narocito u vreme produzenih vikenda (praznika) I svi popunjeni.

Objektivno govoreci sam Banff je maksimalno nasminkana varos koja zivi za I od turista. Sa tim ide sve sto se pod tim podrazumeva:  brojni restorani I prodavnice sa cenama znatno :”jacim” nego sto je to uobicajeno ali to je takav biznis ! Na kilometer pred ulazom u grad nalaze se 2-3 manja jezera koja izgledaju dosta lepo.  Kanada je zemlja koja ima najvise jezera na svetu. Ima ih koliko I sve druge zemlje sveta zajedno –  ravno 2 miliona ! Naravno mnoga od njih su vrlo mala I izgledaju kako bi ja rekao pre  kao veci bazeni, ali je cinjenica da ih ima 2 miliona. Ko ne veruje ima – Google !

Prvog dana smo obisli  smo obisli 3 jezera na nekih 10-15 kilometara od grada. Jedno je jezero “Johnston”, drugo se zove “Two Jack” a trece je “Minawanka” ili tako nesto slicno…sve vreme lomim jezik kada pokusavam da izgovorim ime tog jezera koje verovatno potice od nekog starog indijanskog naziva.

Slicna je prica za sva tri: Izgledaju vrlo lepo I nadasve – cisto ! Leti ima kupaca mada je voda vrlo hladna. Nad svima njima nadvile su se surove “planincine” sa vrhovima uvek pod snegom pa to nekako nebicno izgleda da dok se kupate – gledate u sneg ! Ili jos bolje pesacite okolo u majci I sorcu na nekih I vise od 30 stepeni  a sve vreme gledate u sneg ! Malo neobicno, zar ne !

Na Minawanki postoje cak I brodici koji voze turiste po jezeru. To je najvece jezero u ovoj grupi ali se nalazi tacno ispod jednog ogromnog planinskog vrha I dok smo mi bili tamo duvao je vrlo jak vetar tako da od voznje brodicem nije bilo nista.

Sutradan smo se uputili na lezero Luise jedno od dva najpoznatija u ovom delu Kanade (Jezero Luise I jezero Moraine). Da bi ste dosli morate malo poraniti. Kazem “malo” jer za jezero Moarine treba puno poraniti. Objasnicu redom na sta konkretno mislim.

U Banffu postoji stand  koji drzi sluzba “Nacionalnih Parkova Kanade” I oni Vam daju sva potrebna obavestenja, naravno besplatno. Kad smo otisli tamo rekli su nam da ne pokusavamo na jezero Louise da odemo posle 8 ujutro jer ce se parking popuniti I necemo imati gde da ostavimo kola.  To mi je delovalo pomalo cudno (zasto ne bi kola oostavili pored negde pored puta ako nema mesta na parkingu ?) ali smo prihvatili savet I sutra malo poranili jer je trebalo voziti nekih 60-ak kilometara do jezera.Stigli smo oko 7 I shvatili da smo dobili pogresnu informaci ! Vec tada je sve bilo puno. Ipak malo smo “cusnuli” auto sa strane I to je nekako proslo mada su kazne dosta visoke.

Jezeru Louise je  – prava stvar ! Smesteno izmedju planina sa izuzetno lepom bojom vode. Povrsina je kao ogledalo …prosto Vam zastane dah kad vam se ukaze pred ocima. Odmah pored su dve visoke planine (planina Viktorija sa jednim glecerom I planina  Fairview ciji su vrhovi  I neki useci uvek pod snegom). Sa druge strane jezera nalazi se jedno brdo pod sumom . Brdo koje u sebi krije jos dva jezera: Jezero Agnes I jezero Mirror. Do njih vodi uska staza kroz sumu duga 3,4 kilometra uzbrdo. Malo duza setnja – ali isplati se. Priroda je jako lepa. Jezero Mirror je vrlo malo ali kao sto mu ime kaze kompletna okolina se u njemu ogleda. Iskreno govreci to je primento kod svih jezera ovde jer je voda u vecini njih vrlo mirna I Izgleda kao staklo, ali samo ovo jezero se bas tako I zove – Mirror Lake.

Na putu ka vrhu brda do jezera Agnes vidi se recica koja iz njega istice. Ustvari  to je ovde dosta cest slucaj ; voda iz jednog jezera napaja vodom drugo jezero koje vrlo cesto na nizoj nadmorskoj visini a iz ovog voda odlazi u trece I tako redom. Tako je I ovde, voda iz jezera Agnes odlazi u jezero Mirror a iz njega u jezero Louise odakle opet voda istice  I napaja neko cetvrto jezero ili se uliva u reku.

Pokusali smo nakon obilaska ovih jezera da odemo na jezero Moraine ali u tome vec nismo uspeli. Jezero Moraine je najatraktivnije I privlaci najvise paznje a ima vrlo ogranicen pristup  I dozvoljen je samo odredjen broj automobile da udje na taj lokalni put koji vodi do jezera. Taj broj je jednak broju parking mesta oko jezera, Nijedan automobile vise I nijedan manje.  A taj parking oko jezera nije ni blizu da moze da zadovolji interes publike pa zato da biste ovde dosli – valja poraniti.  Da bi smo prekaratili vreme dok pokusavamo da udjemo da vidimo jezero Moraine, uputili smo se na nekih 60-ak kilometara putem na sever da vidimo jezero Bow.

Kao svuda okolo I ovde je priroda takva je smo morali nekoliko puta da stanemo I izadjemo iz kola da bi na miru pogledali okolinu. Kombinacija, planina, snega, leda, izmaglice, sume I sunca stvara neopisive slike priorode.

Samo jezero “Bow” je posebna prica. Nalazi se u podnoziju nekoliko vrhova ili bolje reci u podnoziju nekoliko manjih glecera. Bistrina vode se ne moze opisati, izgleda kao da u njemu niko nikad nije ni noge oprao..bukvalno sta vam prvo padne na pamet je da bi voda iz jezera bez ikakvih problema mogla da se koristi kao voda za pice. U daljini se vidi jedna gradjevina sa crvenim krovom koja je verovatno neki motel I – nista vise. Samo netaknuta priroda I tisina.  O cistoci ne treba trositi reci, nigde nijednog papirica ili opuska, sve je bas onako kako treba.

Vracamo se u Banff posle delimicno uspesnog dana ciji bi rezime odprilike bio: videli smo jezero Louise, videli smo jezero Bow ali nismo uspeli da vidimo jezero Moraine I njega ostavljamo za sutra. Vec u kolima parvimo “ratni plan” kako da se sutra nekako usunjamo I vidimo ga jer radi se o vema poznatom mestu I slika ovog jezera je dugo vremena bila na novcanici od 20 kanadskih dolara (vise nije). Kad su kanadjani pored ovoliko prirodnih lepota koje imaju, bas ovo jezero stavili na svoju novcanicu onda to samo po sebi nesto znaci.

Odmah po dolasku u Banff odlazimo na lokalnu reku koja se prakticno nalazi u samom gradu. To je ta ista reka koja nas je pratila uz auto put samo sto na ovom mestu malo skrece I ulazi u grad. Odmah tu reka pravi manji slap I nastavlja dosta brzo da se udaljava od grada. I bas tu odmah posle tog slapa krecu rafting ture za posetioce. Tu cak postoji I mala plaza za one najhrabrije jer voda je ipak dosta hladna.  Nekako nam se ovo ucinilo najboljim mestom da u nase reportaze unesemo I jednu novinu – snimanje dronom.  Vezbao sam kod kuce da upravljam letelicom I mislio sam da sam to savladao makar toliko koliko mi je potrebno za nekoliko minuta snimanja. Uz malu pripremu dron je poleteo I sve je izgledalo kao da je pod kontrolom ali odjenom sam izgubio kontrolu nad njim I jedina misao mi je bila da dron ne padne na decu koja su se igrala na obali. Uspeo sam nekako da ga usmerim na suprotnu stranu I on je , bez ikakve kontrole, prvo udraio u drvo a zatim se odbio na jednu stenu a sa te stene u reku ! Istog trenutka sam se u sebi oprostio od drona koji me je kostao 500 evra.  Ali pare nisu bile bitne,  ustvari bio sam prezadovoljan da njime nisam nekog povredio. Ali stvari dobijaju neocekivan obrt. Pad drone su videli I drugi  kao I neki kupaci kojih je, nekim cudom, tog dana bilo I oni su krenuli da izvade dron sa dna reke. Ali reka je vrlo brza i ako ne uspeju da ga odmah uhavte matica bi ih odvukla od mesta gde je dron pao. Trebalo je dobro odmeriti  mesto gde ce zaroniti  I u glavi “proracunati” koliko ce vas snaga reke odvuci jer ako zakasnite morate pokusati ponovo. Posle desetog pokusaja jedan plivac je uspeo I sav ponosam doneo mi dron. Odbio je cak I da ga castim picem u restoranu pored, jednostavno nije se znalo ko je bio zadovoljniji u to momentu;  ja kojim sam dobio svoj dron nazad ili on koji je dokazao drugima koji su takodje pokusali da izvade dron, da bas on moze da ga izvuce.

Nakon toga susio sam dron fenom u hotelskoj sobi do kraja boravka u Banff-u, verujuci da bi mozda mogao nekako da ga “ozivim” I zad ivno cudo  – uspeo sam ! Dron je na kraju opet poleteo ali ga nisam pokusao ponovo koristiti dok ne bude 100% suv  ne bi li mozda uspeo  da revitalizujem I kameru koja se nalazi unutra….ostaje za neke druga putovanja – boze zdravlje !

Plan za obilazak jezera Moarine je bio vrlo karatk I jasan: Sutra treba ustati pre zore I biti prvi !

Receno – ucinjeno ! Ustali smo pre zore, pre 4 ujutro, ali ne samo da nismo bili prvi nego nismo ni uspeli da udjemo jer je oko 5:15 ujutro jezero vec bilo puno posetilaca I kapija je bila zatvorena !!! Nisam mogao da verujem !

Strasno sam bio razocaran I prosto nisam mogao da verujem da je tako nesto moguce ali me je situacija jos vise zaintrigirala jer sam se vreme pitao: Kakvo je to mesto koje turisti napune vec u 5 ujutru ???

Da se razumemo, ulaz na jezero se nalazi na nekih 12 kilometara pre samog jezera, to je ustvari ulaz na jedan lokalni put koji vodi tamo. Tako da nije moguce ostaviti auto pre  rampe I krenuti pesice. Doduse postoji neki autobus koji vodi turiste tamo ali je I on stalno pun jer je broj putnika zbog Korone striktno ogranicen.

Naravno postojao je I plan “B”, trebalo je samo “u glavi” promeniti raspored poseta svih preostalih mesta koja smo planirali da vidimo.

Uputili smo se zatim da vidimo “Jackson kanjon” .  Vrlo lepo mesto takodje meta posete brojnih turista na nekih  40-50 kilometara na severo istok. No, I tamo nas je cekalo neprijatno iznenadjenje: Zbog pandemije kanadske vlasti su odlucile da smanje broj turista na ovom mestu, tako sto su zatvorile put za drumski saobracaj verujuci da ce mnogi odustati pa da smanjenjem guzve pokusaju da sprece sirenje virusa. To je bilo losa vest a dobra je bila ta sto mesto ipak nije bilo skroz zatvoreno nego su svi koji su hteli mogli da odu pesice do njega. Vlasti su u svojoj nameri uspele  jer nije bilo puno nas koji su se odlucili da krenu peske na 6.5 kilometara dugu setnju I to samo do reke plus dodatnih 2 kilometra do vodopada. Ukupno  8+8 kilometara nazad na temperaturi visoj od 30 stepeni. U mom slucaju treba dodoati ne samo svu opremu koju sa sobom vucem nego I to sto sam se “dobro” obukao jer su ovde I usred leta jutra hladna.

Opet ista prica, kad jednom stignete do kanjona znojavi I prasnjavi “ljutnju” vam neutralise priroda koja je – fenomenalna.  Uvek mi u ovakvim situacijama padne na pamet da se zapitam: Kako to da mi ne mozemo nase prirodne lepote na ovakav nacin da predstavimo turistima , nisu to velika ulaganja. Sve je cisto I na izgled priroda nije ni pipnuta. Napravljene su staze koje su bukvalno zakacene za stene I posetioci se krecu izmad same reke ali to ni malo ne ostavlja utisak da je priroda narusena. Naprotiv izgleda pre kao da se covek stopio sa njom.  Nista drugo nije ni taknuto: voda koja se krece kroz kamenito korito , vodopadi, stara stabla koja su sama od sebe pala u vodu…sve je onako kako je priroda rezirala. Mi smo tu samo da gledamo I uzivamo.

Posle setnje od 16 kilometara po suncu donosimo jednu potpuno neocekivanu odluku; da se vratimo I da sada pokusamo da udjemo na jezero Moraine ! Dolazimo tamo I ceka nas spustena rampa. Besno izlazim iz kola ukljucujem kameru  sa crvrstom odlukom da napravim snimak ovoga I da ga okacim na youtube. Prilazim…a dvojca redara sklanjaju rampu….”pustamo 10 kola” rekose mi ! Nastaje jurnjava do naseg automobile koji je bio parkiran pedesetak metara dalje I sumanuta voznja do se stigne I prodje kroz rampu na vreme…bili smo sesti …Uspeli  smo !

Sta da Vam pricam, najbolje je to vidite na snimku kako prelepo jezero izgleda. Smesteno u podnoziju ravno 10 vrhova stenovitih planina na skoro 2000 metara nadmosrske visine (tacno 1884) 50 hektara veliko (ili malo) jezero ciju ste sliku verovatno mnogo puta vidjali na interentu ali niste znali gde je.

Jezero Moraine je pravi biser prirode sa potpuno nestvarnom bojom vode….i eto bas ovde se dokazuje da reci ne mogu da zamene kameru jer , ako vec ne mozete da odete, ovo je najblize slici “u zivo” …kliknite na donji link da vidite kako to sve zaista I izgleda ! Hvala na paznji.