Kairo – daljina, dim i prasina

 

Cairo, Al Qahirah, Masr, Umm al-Dunya, majka sveta, osvajac, grad nad gradovima… Teskog se posla prihvatam, al duzna sam to ovom gradu. U meni i dalje oprecne emocije. Neki ne zele vise nikad da kroce na zakrcene prasnjave ulice, neki bi se vracali trazeci jos, niko ne ostaje ravnodusan. Ni jedna priprema nije dovoljna, ni jedna prica dovoljno dobro ispricana. Nece biti ni ova. Obecavam.

 

Slecemo na kairski aerodrom u gluvo doba noci, prolazimo kontrole zbog vladajuceg svinjskog gripa. Predajemo pasose mrzovoljnom sluzbeniku, vrti listove, pita “Viza”. Znamo mi da treba, al ne videsmo nigde pogodan salter. Pitamo Haitl, on lenjo mase rukom, pokazuje da sednemo. Sednemo. Cekamo. I cekamo. Minuti prolaze ko sati. Gledamo kako zene, kojima se samo oci vide, prolaze pasosku kontrolu. Kako sluzbenik zna ko je ispod cadora, kakva joj je slika u pasosu… Svi otisli. Mrsavi cicica u galabiji, glave uvijene u turban, umornim pokretima brise mermerni hol.

 

 

 

      Nije ovo nocni cistac, al lici

 

Dve plavuse, dve generacije, sedimo, spremne da poskocimo na znak sluzbenika. Ne obraca paznju na nas, tek baci pogled sa strane, ispod oka. Da, shvatam. To je to arapsko polako, ima vremena. Dobro, prihvatamo pravila. Drugi kontinent, drugacija mera vremena. Vode nas dugackim blistavim hodnikom u neku kancelariju, sa uglancanom mesinganom plocicom na vratima. Neki vazan tip iza masivnog kancelarijskog stola nas ljubazno prima, postavlja vazna pitanja. Gde idemo, kod koga, koliko ostajemo i sve tako nesto. Kad smo se siti izdivanili, pozeli nam ugodan boravak, sve fino, odmereno, ko da ponoc nije davno prosla. Uputi nas na salter da kupimo vize, vidimo to salter ispred koga smo sve vreme sedele. Dobro, reko, to tako treba, procedura, propisi… Kad smo posle prepricavale, svi nas belo gledali. Kazu:” Ma kakav razgovor i kancelarije, pa samo pridjes salteru i kupis vizu”. Eeeee, dosadno bilo sluzbeniku, pa skratio vreme malo u drustvu plavusa!!! Duga je kairska noc. A plavuse, ko plavuse… Ispred nas nestrpljivo ceka treca, da se zagrlimo nakon par dugih meseci.

 

 

Letimo udobnim belim taksijem sa ukljucenim, ispravnim, taksimetrom, dok najlonom prekrivena sedista ispod nas susketaju. Ulice siroke, puste, nadvoznjaci se izvijaju uporedo sa zadnjim spratovima solitera. Blize centru, guzva sve veca, sirene paraju noc, bljeste svetla i reklame. Na Tahrir mostu gomila ljudi seta, stoji, sedi u plasticnim stolicama. Brodovi okiceni ko novogodisnje jelke klize Nilom,tresti muzika, kairski toranj menja boje. Da li ovaj grad ikada spava?

 

 

 

Ujutro nas budi cikica ibn el balad, sin svoje zemlje, sto prodaje sveze povrce na konjskoj zaprezi. Postarija gospodja sa susedne terase spusta korpu vezanu kanapom,cikica pazljivo slaze sargarepu, krastavce…Posle njega ide onaj sto skuplja stare stvari sa olinjalim magarencetom, pa onda neki sto nesto popravlja na sklepanom tandrkalu… Redjaju se oni tako svako jutro po istom rasporedu, uzvikujuci na sav glas uvek iste recenice.

 

Pokretna prodavnica bez volana i pedala

 

Uvece je druga serija na programu. Zaglavljivanje u jednosmernoj ulici, vozila u oba pravca,sirene, svadja, ostra gestikulacija do tuce. Baovabi, domari u galabijama sa sirokim rukavima, obavezno pritrcavaju da zaracene odvoje. Ljudi navijaju sa terasa. Besplatno pozoriste na otvorenom.

Skoncentrisano savladavamo obuku. Ne hodaj trotoarom, malo je raskopan, gomile suta, lakse je ivicom kolovoza. Ne idi do pesackog prelaza,ne trosi snagu, tamo te ionako niko ne ferma. Ne tragaj za semaforima, to je raritet van funkcije. Prelazi ulicu slalomom, prati lokalca pesaka, izmedju besnih vozaca koji gaze papucice gasa, psuju i mlate rukama kad te vide. Mada te uglavnom i ne vide.

 

 

 

 

Za kratke relacije hvataj crno beli taksi, onaj sto se raspada i kome taksimetar sluzi da drzi jamboliju. Daj taksisti cigaru. Daj mu zguzvanih par funti kroz prozor, kad izadjes, kolko mislis da treba. Neka vice, samo gazi pravo, guzva je, trube mu, mora on dalje. Za duzu voznju samo beli taksi, ima taksimetar, cist je, nov i mirisljav.Skuplji, al jeftin. Ponudi i ovom taksisti cigaru. Ne kolutaj ocima kad covek slusa propoved (gleda te taj stalno u retrovizoru), ni slucajno ne trazi da utisa.Obuci se pristojno, ne goliti se. Ne gazi petkom po tepisima na ulici, tu ce ljudi da klanjaju. Ne osvrci se za dobacivanjima, ne buni se ako te deca pipkaju, to je baraka, blagoslov kad dodirnu belu zenu. Zaobidji djubre i ne zgrazavaj se, ionako ne smrdi. Uzivaaaaj! Kako? Promeni oci, zaboravi na Evropu, ustani na desnu nogu, uspori, otvori srce. Uzmi ono sto se nudi.

 

 

Piramide. Naravno, htela sam da ih vidim, al nekako sam strepela. Kako da me iznenadi nesto sto sam videla mali million puta na slikama jos od malih nogu. Ko nije? Milimo taksijem zatrpanim jambolijama, dok se brojanice ljuljaju, Fatimina ruka nam mase podno retrovizora, a gomila ogledalaca zalepljenih na soferku baca nase odraze. I dok hodza cita,a taksista nesto mrmlja, medju bezlicnim soliterima promalja se silueta trougla. Neverica. Pa nisam ja to tako zamisljala! Grad se spojio sa platoom, piramida se ogrnula izmaglicom. Smogom, prasinom, nekim gustim vazduhom. A kad sam konacno stala podno nje, srce htelo da mi iskoci.

 

 

    Taman, po meri

 

Ma ne vidim ni kamilare, ne cujem prodavce djindjuva, ne smeta mi guzvu, nista… Esencija srece i divljenja. Rascistio se vazduh, nebo se zaplavilo. Stara je ona, iskusna, zna kako da zavede. Necu kod Keopsa, ni Napoleon nije hteo da isprica sta je doziveo unutra, a i kasnije mu se bas nije posrecilo, necu da iskusavam sudbinu. Obilazimo, pentramo se, ulazimo u posetu Kefrenu, krstarimo platoom. Ispod se razbaskario grad azdaja, drugu stranu zaposelo pescano prostranstvo.

 

 

 

 

 Ulazimo u mastabe, pretke piramida.

 

A onda nizbrdo, pravcem, ne i smerom, kuda se kretala pogrebna procesija faraona Kefrena. Ka Sfingi, vecno zagledanoj tamo gde se sunce radja. Kazu da joj Napoleon otkinuo nos, ma ajte molim vas, izgubila ga ona mnogo pre toga.

 

 

A glava joj nestrazmerna telu. Neki kazu da lezi na ispruzenim sapama oduvek, Kefren joj samo dodao glavu. Teorija hiljadu, i o njoj i o piramidama. Opet obuka lepog ponasanja. Ne upustaj se sa prodavcima, ne uzimaj nista sto ti nude, ne sedaj na kamile, daj neku sicu panduru kad te slika onako u forsiranoj perspektivi (dok grizes Sfingi nos, il je davis il je ljubis, dok drzis piramidu za vrh sa tri prsta, il na dlanu…) i nemoj da si na kraj srca! Pomisli, bar krajem mozga, da moraju svi oni od necega da zive, da ih kuci ceka gomila dece.

 

 

 

 

 

 

Muzej na cuvenom Tahrir trgu, sa oko 150.000 izlozenih predmeta zahteva vremena, dobrog vodica, pa opet ostaje mnoooogo neotkrivenog. Doci u Kairo, a ne uci u muzej bar na par sati… bar dva puta…greska! A vodic treba, jer kako se snaci u gomili prostorija, medju onoliko blaga ne znajuci sta gledas, ko je ko, sta je sta. 5.000 godina, predinasticki period, dinastije, Staro kraljevstvo, Srednje kraljevstvo, Novo kraljevstvo, gornje, donje… 107 prostorija, treba godina da se obidje ako ces minut da stanes ispred svakog predmeta. Obicno volim sama, al ovde nam je jedan baletan koji studira arheologiju bio i te kako od pomoci. Na zglobu ruke istetoviran krst, znak da je Kopt. Elegantno nas je proveo oko statua, sarkofaga, zanimljivo pricao. Tutankamon, mumije, blago i oni bazaltni kolosi, bogovi, reljefi, mrtvi faraoni, zivi faraoni ovekoveceni u kamenu, ali pisar… Pisar nije velik, nije ni od dragocenog materijala. Smeskamo se jedno drugom, srecna sto se susrecemo. Poznajem ga ja jos iz proslog veka. Dok sam listala neku deciju enciklopediju u glavi mi se stvorila veza… Pisar – Egipat. Dobar dan Pisaru, dobar dan Egipte!

 

Stari Kairo

Hocemo u Koptski Kairo. Ima metro do tamo,staje tacno ispred ulaza.Stanica Mari Girgis, Sv. Georgije.

 

 

 

Ne usudjujemo se da ga koristimo, kao ni autobuse, tramvaj. Kazu postoje posebni vagoni za zene, posebni za muskarce. Da sam drugog pola, probala bi sigurno, ovako… beli taksi. Idemo preko Roda ostrva na Nilu, dajem instrukcije soferu.On mlad, nekako smusen. Pokazujem mu prstom na mapi gde hocemo. Uzima mapu, zagleda, vidim ja nista od toga. Drzi mapu naopako! Ajd mi malo neki arapski. Hena kvajs, ala tul, kabr, pa rukama …Zove on nekog telefonom, daje mi da se dogovorim. Objasnim zenskom glasu gde hocu, ona kaze OK. Dobro, sad je valjda sve jasno.

 

 

 

Zivi dokaz, zasto nismo htele da koristimo autobuse, ni ostala sredstva javnog prevoza

 

Vozimo mi Rodom, opet mu zvoni telefon, prica nesto, vice Baba, Baba! Ja se nerviram, dal je toliko lud da ne zna gde je Koptski Kairo. Gledam ga u retrovizoru, nesto mi cudan. Parkira se, pa nam pantomimom objasnjava… “Baba”, sagne glavu i zazmuri. Najmladja plavusa shvata brze od ostalih. “Pa mama, njemu je umro tata, a ti zapela Koptski Kairo pa Koptski Kairo!”

 

 

Dokaz zasto sam navalila u Koptski Kairo

 

Totalno zbunjene dajemo mu pare, on nece, spustamo ih na sediste. Nisam nacisto, dal me folira il je istina. Nekako, s njima covek nikad ne zna. To laganje i lazuckanje im dodje deo nacionalnog folklore. Ne preterujem, stvarno je tako. Nevezano za slucaj sa ovim momkom, ali pricali mi neki malo slobodniji mladi ljjudi. Stalno su pritisnuti raznim moranjima. Moras da se ponasas u skladu sa verom, ne smes ovo, ne smes ono. Neko klanja stalno, neko ode samo petkom na dzumu, al vera se zivi , ne ispoveda se samo. A dusa hoce, ne moze se stalno pod MORAS… Komsija, rodbina, prijatelji, hiljadu ociju vecito upereno u lovu na gresku. Velika je muka i sramota biti odbacen, prezren u zajednici. Sve se zna i sve se cuje. Sto mi rece jedna zena tamo “Kairo je mali, sve se sazna!” (cuj, Kairo je mali!!! Samo dve i po Srbije!) Vole da ogovaraju, uplicu se u tudje zivote. Nije to kao ono da komsiji crkne krava. Ne zele zlo drugome, nego kao brinu da se ostane na pravom putu, sta ce Prorok pomisliti. I sta onda pojedinac radi? Mora malo da lazucka, da ima neke svoje tajne, inace bi eksplodirao ko pretis lonac.(Tako ovi gore pomenuti mladi ljugi probali Sljivovicu sto sam donela i pobudalili posle jedne casice!)

 

Koptski Kairo, stari Kairo, ogradjen zidom od zutog tesanike. Lezi na Vavilonu, rimskom utvrdjenju koje su kvasile vode Nila.

 

U pozadini kapije Vavilona vidi se dvoriste Koptskog muzeja

 

Nil je sada par blokova dalje, a vrh okruglog tornja kapije na vodi stoji u nivou ulice. Odavde je nekada poceo da se siri grad. Splet uskih prolaza krije riznicu crkava i sinagogu. Okrugla grcka crkva Sv. Georgija sa kupolom, do koje vode siroke stepenice, uzdize se iznad druge rimske osmatracke kule.

 

 

 

U podnozju grcka aleksandrijska patrijarsija, grcka zastava i groblje. Crkva Abu Serga poluukopana u zemlju najstarija je crkva u Egiptu. iz IV veka.Posvecena je muceniku Sv. Sergeju, rimskom vojniku koji je ubijen u Siriji braneci hriscanstvo. Veruje se da je ovde boravila Sveta porodica po begu iz Vitlejema. Freske sa semitskim crtama lica, velikim crnim ocima. Aktivan zenski manastir nije moguce posetiti, ali ima jednu prostoriju u prizemlju za molitvu vernika , gde su na  zidu okaceni lanci sa okovima koje vernici stavljaju na rucne zglobove.

 

 

 

 

Crkva Sv.Marije, poznatija kao Viseca crkva, uzdize se visoko iznad ostalih, lezi na vrhu juzne kapije rimskog Vavilona. Kroz stakleni pod vide se temelji. Zidovi prekriveni ebanovinom i slonovacom, arabeske potsecaju na one u dzamijama. Staro, sve je jako staro. Trinaest stubova podupire predikaonicu. Isus i 12 apostola. Svi su beli, sem jednog crnog i jednog sivog. Juda i neverni Toma.

 

 

Jedan od belih

 

Sedimo, cutimo. Gledamo plafon,u obliku Nojeve arke, kroz vitraze padaju zrake svetlosti. Jedna pticica zaleprsala zbunjeno krilima, sela na predikaonicu, pa zapevala.

 

 

Mozaici skorije napravljeni na zidovima dvorista Visece crkve

 

Cuju se zvona, brzo ih zaglusuje poziv sa brojnih minareta. Ben Ezra sinagoga zatvorena. Steta, dosli smo kasno. Kopti su prilikom izgradnje Ibn Tulun dzamije bili iscrpljeni nametima, pa su zemljiste na kom je bila crkva, prodali Jevrejima. U 12. veku na mestu crkve grade sinagogu. Na malom prostoru Grci, Kopti, Jevreji. Iza zidina zovu hodze “Alahuekber “ na aksam.

 

 

 

Al Azhar park

 

 

Bese ovo smetliste podno Saladinove citadele, iza odbrambenih ejubidskih zidina. Aga Kan dao parice i djubriste pretvorio u oazu mira, raj bez saobracaja, prasine, guzve i buke. A dinastija Aga Kana vodi poreklo od mucenika Huseina, Prorokovog unuka.

 

 

 

Ulaz jeftiniji za zene, skuplji za muskarce. Sa jedne strane parka protezu se ejubidske zidine iz 12 veka, sa druge strane severni Grad mrtvih sa mameluckim grobnicama iz 15.i 16. veka, podno parka Citadela, Saladinovo delo, sa Alabaster dzamijom iz Otomanskog perida.

 

 

deo severnog dela Grada mrtvih, vidljiv sa Salah Salem modernog, brzog bulevara, sa mnogo traka

 

Ni obican park, mesto za beg i opustanje u Kairu ne moze bez istorije. Setamo alejom palmi, odmaramo usi uz mrmor fontana, potocica, kaskada. Cistimo grla detox koktelima od voca i povrca, odmaramo oci medju cvecem i zelenilom. Pored jezerceta, drveni paviljoni sa stolovima u senci, pogled na Mukatam planinu,ma brdo, ali posto su kao na tepsiji ovo zovu planinom.

 

U pozadini se vide zgrade naselja sagradjenog na Mukatam brdu

 

 

Privatne skolice i obdanista doveli uniformisane klince na izlet, vaspitacice im strankinje. Sedamo na zidic pored ruzicnjaka i krajem oka spijuniramo troje mladih pored nas. Njih dve, on jedan. One zabradjene, skupocene burke na njima, On lep, doteran, moderno obucen. Da li su one doterane, ne vidim. Ispod burki sigurno jesu. Vadi iz kese dve kutijice, pruza jednoj, pa drugoj. Njih dve zveckajuci narukvicama, negovanim rukama otvaraju poklone, zabljesnuse satovi. Naravno, zagrljaja i poljubaca nema, ovde se to ne sme, ne na javnom mestu. Ja izgoreh od znatizelje sta je on njima, sta su one njemu. Mozda su mu zene. Ako je muskarac dovoljno bogat, moze da ima vise zena, ovaj mi tako deluje. Koji je ovo Kairo? Neki drugi, sjajniji i bogatiji. Doduse, jos uvek ne i najbogatiji. Klasne razlike su nepremostive. Dok jedni kuvaju mrsavu corbu na primusu na sred trotoara, oni na vrhu ne znaju sta je trotoar.

 

 

Cekajuci posetu u drzavnoj bolnici, svega stotinak metara od sjajnog Hayata

 

 Bogati zive u ogromnim stanovima i raskosnim vilama okruzeni pozlatom, baskare se u laznim Lujevima, voze luxuzne automobile, lece se po inostranstvu, decu skoluju po privatnim skolama i salju na studije preko bare, sopinguju u City starsu, gde je ulaz zabranjen onim drugima u galabijama, druze se po zatvorenim klubovima uz skupe ili nasledjene clanske karte, rekreiraju na sportskim terenima medju visokim zidovima… Takvi se ne srecu po ulicama, vide se iza zatamnjenih stakala dok ih voze licni soferi.

Dok rezuckamo slaninicu donetu iz BG (trazilo dete, kuci je i ne pogleda), mazemo kajmak i domaci ajvar (prokrijumcareno u koferu medju peskirima), pravimo ratni plan. Osvajanje Saladinove tvrdjave, spustanje do Ibn Tulun dzamije, pa Gayer Andersonov muzej.

 

Saladinova tvrdjava

 

 

Kairo se prostire na ravnom terenu, uzvisenje na zapadu Salah al Dinu, osnivacu ejubidske dinastije se ucinilo kao odlicno mesto za podizanje citadele. Pre njega,a nakon Rrimljana grad nije imo utvrdu. Videvsi razne tvrdjave u toku makljanja sa krstasima, Saladin odlucuje da ovde izgradi jednu 1176. god.

 

 

Smatra se da je koristio kamen sa piramida za zidine. Saladin, Kurd po rodjenju, ukinuo je siitski kalifat u Egiptu, od tada je to sunitska zemlja. Kada je umro poslednji fatimidski kalif, prestaje vladavina Fatimida, nastupa Ejubidska dinastija. Vekovima su Citadelu koristili svi oni koji su preuzimali vlast, od Saladina do Otomana, svako ostavljajuci po neku gradjevinu,svoj pecat. Osim u odbrambene svrhe,ovaj prostor je koriscen kao sediste vlasti sultana i kalifa. Ulazimo kroz kapiju Salah Salem iz Otomanskog perioda.

 

 

Vrhovi Mukatam planine sa Salah Salem ulaza

 

Pogled privlaci Alabaster dzamija Muhameda Alija koji i pociva ovde. Izgradjena u vreme otomanske okupacije 1830, po uzoru na sultan Ahmed dzamiju u Istanbulu. Bela fasada bljestala je na kairsom suncu, vidljiva nadaleko. Danas je alabaster pozuteo, gradjevina izgubila nekadasnji sjaj.

 

 

 

 

 

Veliko dvoriste poplocano je belim mermerom, na sredini je fontana za abdest u kitnjastom otomanskom stilu, a na vrhu zida toranj sa satom vecno okovan u skele. Sat je bio uzvratni poklon francuskog kralja Luj Filipa, posto je iz Kaira dobio obelisk , onaj sto strci na Konkord trgu u Parizu. Vrlo glup poklon, kako sat da radi kad pesak stalno zaglavljuje mehanizam.

 

 

Zato Kairo i nema tornjeve sa satovima, a s obzirom na njihovo shvatanje vremena lakocemo i ne trebaju im. Svaki dogovor se zavrsava sa skupljena tri prsta i reci Bokra, bokra (sutra). Puca pogled na grad, sumu minareta obavijenih izmaglicom, a u daljini tamo preko Nila rastu piramide.

 

Pogled sa Citadele, ispred Muhamed Alijeve dzamije, ka smogom obavije Islamski Kairo

 

Minareti pripadaju Hasanovoj dzamiji, podno citadele na Saladinovom trgu

 

Pored dzamije prodavci suvenira, obavezna policija u raznim uniformama, zanatlije sto za turiste demonstriraju svoje vestine. Gledamo kako se prave fesovi.Otomanski Sultan Selim I je iz Kaira preselio u Istanbul 53 umetnicka zanata, koji nakon toga gotovo izumiru u Egiptu.

 

 

Citadela je prostrana, zavirujemo u dzamiju sultan al Nasira sa zelenom kupolom i minaretom ukrasenim cik cak sarama, iz mameluckog perioda. U vreme izrade minareti se nisu bogato ukarsavali, zato je ovaj jedinstven i neobican.

 

 

U Vojni muzej ne ulazimo, ovlas kruzimo oko topova, aviona i katapulta u dvoristu.

 

Pozdrav majci Srbiji sa Saladinove citadele

 

Nalazimo i nesto iz Jugoslavije. (Stariji taksisti, kad bi saznali odakle smo, krenuli bi sa evociranjem uspomena na dobra stara vremena Tita i Nasera. Oni sto pricaju engleski, a bilo ih je. I ljudi sa diplomama tako zaradjuju)

 

Statua Ibrahim Pase, starijeg sina Muhameda Alija na ulazu u Vojni muzej na Saladinovoj citadeli

 

 

 

Ibn Tulun

Peske se spustamo, nekim zarozanim ulicama sa drljavim fasadama do Ibn Tulun dzamije. Zene sede na prasnjavom trotoaru, zatrpanom gomilicama smeca, prodaju lepinjice slozene na daske. Copor mrsavih macaka, sakatih, coravih, olinjalih muva se oko hleba. Musava deca u ritama sutiraju nesto sto je nekad bilo lopta. Turisticki policajci dremaju naslonjeni na zid. Usred toga dragulj, najstariji islamski spomenik koji sacuvan stoji od kraja 9 veka. Ibn Tulun dzamija vazi za redak primer klasicne islamske arhitekture. Kompleks koji zauzima prostor od 6,5 hektara, ukrasen je jednostavnim detaljima. Znacajno je sto je ovde sve u izvornom obliku, nista nije menjano, dodavano ni ruseno.

 

 

Spiralni minaret je jedinstven,samostalno stoji u dvoristu sa stepenicama koje spolja vode do vrha. Postoji narodna prica da je Ibn Tulun razmisljajuci o novoj dzamiji uvrtao papir u spiralu, pa je, da bi opravdao dokolicu u kojoj je bio zatecen, rekao da je trazio resenje za minaret.  Ibn Tulun je rodjen u Bagdadu, kao sin turskog roba, kada su abasidske kalife upravljale muslimanskim svetom iz Iraka. Sa roditeljima se seli u Samaru gde izucava teologiju, pa je vrlo moguce da je ovaj minaret napravljen po uzoru na onaj koji postoji u Samari.

 

 

Deca se penju na vrh, stepenice su pri kraju uske i strme, ja se bojim visine (baksuz). Sta reci, odozgo se ceo kompleks sagledava u svoj velicini i lepoti. U blizini dzamije nalazi se

 

Gayer Andersonova kuca

 

Burence je sluzilo za dostavu manje kolicine namirnica u haremlik

 

Ovaj cudni lik, britanski major, je bio opcinjen Egiptom. Kad je otisao u penziju kupio je dve kuce iz 16 i 18 veka, spojene pasarelom na trecem spratu, pa ih je nakrcao orijentalnim namestajem i predmetima. Voleo je da se oblaci kao faraon, a kralj Faruk ga je imenovao pasom. Eto, posle njega ostade ovaj muzej gde se moze videti kako se ziveo zivot u imucnoj kairskoj porodici u periodu otomanske okupacije.

 

U svakom kutku oseca se dah starih vremena, mozda i zato sto je sve prasnjavo

 

Velika centralna prostorija u prizemlju je bila namenjena za posete i porodicne svecanosti. Drveni namestaj ima geometrijske sare sa inkrustacijama od sedefa, u sredini prostorije osvezenje pruza sadrvan, tavanice su visoke, podovi oblozeni belim mermerom koji prijatno hladi. Pri vrhu bocnog zida skrivena je terasica zaklonjena drvenom cipkom masrabijama, odakle su zene mogle da vire. Do ove terasice dolazi se tesnim hodnicicem, na cijem kraju je uzidan orman. Kad se otvore vrata ormana, ukaze se izlaz na usku, usku terasicu. Citav splet prolaza vodi do bogato namestenih soba, na krovu odvojen prostor za muskarce selamlik i zene haremlik, opet sve pregradjeno masrabijama. Skrivena dvorista u senci, prostrane terase sa cilimima i jastucima, vredi ovo obici.

 

Salemlik, muski deo terase. Masrabije ukrasene natpisom

 

Khan el Khalili

 

Tradicionalni ulicni prodavac vode i serbeta

 

 

Eeee, ovuda smo se muvali ko zna koliko puta. Svuda podji, al nekako na kraju, ovde dodji. Volim ja te orijentalne bazare i umem da se izborim sa navalentnim prodavcima. Nekako se opustim i sve prihvatam sa humorom, ne pipkam, ma ni ne gledam nista sto me ne interesuje, hocu da se cenjkam ako mi je bas stalo. Ne plasim se da zavirim svuda. A oce oni da te vode nekim lavirintima, kao u drugoj radnji im bolja roba.

 

 

 

Gledam jadne Amere, nemaju pojma. Dobro, i meni je ovo kulturoloski sok, a tek njima! Kupuju ko ludi, a domorodci ih zavrcu da usi bride. Slusam ih posle u kafeu na Huseinovom trgu, kako se hvale da su baaaas dobro pazarili. A cifre, a tek roba! Kutije za nakit, cista plastika, misle da je sedef. Gipsane macke i Anubisi, glave Tutankamona, “kao” kamene. Sise sto ne rade, filigranski nakit i sareni staklici cista biza.

 

 

Al bazar je Ali Babina pecina. Svasta bi ja nesto, samo… vracam se avionom… al ne svojim. Pijemo caj pored Huseinove dzamije, cistaci cipela navaljuju. Samo podignem nogu i pokazem japanke. Corav mu poso. Maloj slatkoj Nubijki sto prodaje neke kapice za glavu od sarenih perlica nismo mogli da odolimo. Dajemo joj dosta para, a ona NECE toliko, oce manje. Nije mala jos naucila.

 

Nije mnogo tamna, al majka joj Nubijka, mora da je iz mesovitog braka

 

Vidim svi prodavci mlate po robi nekim cudom od nojevog perja, da sklone prasinu. Ocu i ja jednog kairskog praska. Trazim svuda, nema. Jedan mi nudi da kupim njegov, sa dva iskrzana pera. U poteri za praskom uletimo u neki sokak, nigde zivog stranca, bucka se nesto u retortama, lokalci nas zagledaju, mirise da te glava zaboli. Parfemi, valjda. Pa kod onih sto u radionicama od kvadrat ipo nalik na rupe, kuckaju, prave nesto od bakra. Nema nojevog perja. Uletimo u ulicicu sa brdima zacina, pa suznih ociju, kijajuci bezimo dalje.

 

 

I nadjem ja, iscenjkam se, zadovoljna. Prasko nasusurio ono perje, al ce da leti prasina po Beogradu! Posle srkucem sok od hibiskusa i merkam onu perusku, kad…ide covek zbun! Samo mu oci sjakte iz perja! Sve velicine, pa ti biraj! De si, bre, cica bio malopre (arapska mi tastatura, ne umem da nadjem upitnik!). A prodavci, to je tek masta. To sto oni dobacuju, nisam nigde cula. Hoce da mi nabave egipatskog muza, te su nas sanjali proslu noc, te bacilli nam srce pod noge pazi da ga ne zgazis… Za srednjom plavusom vicu Sakira, Sakira, za mladjom Gazela, Gazela, kad pitaju odakle smo, mi kazemo Masr! Stanovnici Kaira su vesele prirode, vole da se sale, tako i ovo treba shvatiti. Ko nema zivce ko konopce, neka ne pokusava.

 

 

Na samom ulazu u bazar gde se turisti najvise zaguzvaju i prodavci su navalentniji. Kad se malo odmakne, pa zadje u druge sukove, mnogo je opustenije, a i roba je autenticnija.

 

 

Jeli smo ovde i neke pecene pilice, macke se verale uz pantalone. Citava armija. Gazda poslao sina da stoji pored i mlati praskom da ih rastera. A bile su nekad uzdizane do bozanstava. Piletina bila dobra, uvaljana u zacine, lepila se za prste. Ostalo i za macke.

Na Huseinovom trgu, kod jednog od ulazaka na Khan el Kallili, nalazi se velika Huseinova dzamija u kojoj se mole i visoki zvanicnici. Ovo je najsvetije i najznacijnije muslimansko sveto mesto u Kairu. Tu  se cuva glava Prorokovog unuka, Huseina. Slave ga kao svetca, a ubijen je u Iraku 680 god. I tu je nastala ona frka oko toga ko je Prorokov naslednik, zaostrilo se izmenu siita i sunita.

 

 

 

Veliki praznik je rodjendan Huseina, Mevlid, videla sam da se tada prodaju zapakovani slatkisi, lutkice i igracke. Egipcani imaju taj kult svetaca i proslavljaju njihove mevlude, sto je neobicno za sunite, neki koji zagovaraju islamsko cistunstvo i strogost ovo osudjuju.

 

 

Tkanina koja se vidi levo na ulazu je batik platno koje se moze pazariti u tekstilnom suku, razne su sare, dobro za jastucice i draperije. Ovde je cesto koriste za ogradjivanje gradilista!

Ulaz u dzamiju nemuslimanima nije dozvoljen, ali zato jeste u

 

AL Azhar dzamiju, preko puta. Ulazim sama, jer mojim gospodjicama ne obecava ono sto moram da obucem.

 

 

Berberska kapija na ulazu dobila je naziv po obredu brijanja glave studentima koji su dolazili da uce na ovom, jednom od najstarijih univerziteta na svetu. Ucio se Kuran, retorika, islamsko pravo, matematicki proracuni kalendara, logika… izuvam se u prvom dvoristancetu i placam sicu cuvaru cipela.

 

Berberska kapija, ulaz sa Huseinovog trga

Ovde se vec po velikom dvoristu dzamije hoda bos. A hladan beli mermer bas dobro osvezava. Nadomak kosnice bazara, a tako mirno i spokojno. Dvoriste ogradjeno belim mermernim zidovima, bogati ornamenti, dugacka kolonada, gde naslonjeni na stubove muskarci citaju Kuran. Ovo dvoriste bilo je mesto gde su se odrzaval i politicki obojeni skupovi.

 

 

 

Prasnjave, sjurimo se taksijem do Hayata, na spicu Roda ostrva. Iz islamskog Kaira u onaj koji mirise na Zapad. Pa ipak…cistac cipela postavio radnju na sred trotoara, razmotao serdzadu, klanja uz ogradu setalista. Pandur digo nogu na kutiju, glanca li glanca. Iza rampe,uredjen prilaz hotelu i Hard rock kafe.

 

Hajat na spicu Roda ade, a brod ispred ide u obilazak Kaira Nilom, dnevni i vecernji polasci, uz hranu i muziku, cena prava sitnica. Moje dete rezervisalo da me iznenadi, ja bila sva srecna kad su zvali da otkazu!

 

Hayat ima dobru terasu iznad Nila i fenomenalne koktele. Bezalkoholne, naravno, i skupe (za nase pojmove ne preskupe). Odmeri nas onaj livrejisani na ulazu, nesto mu nismo bas reprezentativne. Baci pogled na moja stopala, ja samo mrdam prasnjavim prsticima u japankama (kakva glupost ici po Kairu u papucama!). Kaze moze, al na terasu. Mislim se, pa to sam i htela.

 

 

Pijuckamo Red latino i Vergin pina coladu i opet spijuniramo susedni sto. Dobro je, Arapin nam okrenut ledjima. On u onoj beloj haljini sa belim na glavi, ona jadna sva umotana u crno. Interesuje me kako ona jede! Odmakla malo onaj deo sto se spusta ispod ociju do grudi, pa ispod zavukla drugu ruku sa nekom mrvicom. Kao pticica. Kako ona jede corbu, pitam se. Najmladja plavusa mi kaze:”Pa ne jede corbu u restoranu, jede je kuci” ( Izgleda da sto je plavusa mladja, to je pametnija) Da. A nisu sve zabradjene. Sretala sam i gologlave, samo redje.Pedesetih, sezdesetih proslog veka bilo je drugacije. Vecina zena je bila zapadnjacki obucena, vise ih je radilo, islo na visoke skole. Sada ispred Univerziteta vidim citava crna jata i ruke su im u rukavicama.

 

 

One malo slobodnije, ali ne i otkrivene, kosu sakrivaju hidzabima, sarenim maramama umotanin na najmastovitije nacine. Kreativnost i estetika dolaze do izrazaja,a marame vezane u komplikovane masne, cvorove u obliku cveta sa strane, podvlace lepotu velikih crnih bademastih ociju. Zene su cesto vrlo negovane, interesantan je nacin na koji obavljaju depilaciju. Koriste dve ukrstene niti cvrstog tankog konca, koje brzo pomeraju, kao makazice, bez hemikalija uklanjaju dlacicu po dlacicu.

 

Opera

 

Kairo je imao Operu jos u 19 veku, prvu na africkom kontinentu. Trebala je da bude svecano otvorena izvodjenjem Aide povodom zavrsetka radova na Sueskom kanalu. Zbog tehnickih problema, Aida je izvedena tek dve godine kasnije, a na otvaranju je izveden Rigoleto. Zgrada je izgorela 1971, a 14 godina kasnije se uz pomoc Japana gradi nova. Pomalo podseca na dzamiju sa velikim centralnim kubetom. Nalazi se na Geziri, adi na Nilu, u prostranom parku.

 

 

Ovde sam gledala mnoge baletske predstave, ne verujem da cu nekada u zivotu odgledati boljeg i strastvenijeg Grka Zorbu. Baletski ansambl je internacionalnog karaktera, ima i nasih. Posebno su me odusevili muski egipatski igraci.

 

Slikanje u vreme predstava je naravno, strogo zabranjeno, ja pokusala kradomice, al obezbedjenje odmah doslo da me diskretno upozoru. Sedela u prvom redu, pa bila na meti.

 

Ispred glavnog ulaza dolaze limuzine sa soferima, gospodje sljaste, muskarci sa obaveznom kravatom i odelima.. Publika zna kako da reaguje, na kraju predstava gromoglasni aplauzi i ovacije dugo traju. Baletom rukovodi Italijanka, ballerina koju je ljubav dovela na drugi kontinent i koja je sa suprugom iz nicega stvorila ovu kompaniju. Eto, i toga ovde ima.

 

Skulptura personifikacija umetnosti u parku Opere, sa Kairskim tornjem u pozadini

 

Zamalek

 

je deo ostrva Gezira kosmopolitskog duha, u cijem centru strci panoramski kairski toranj. Visi je i od piramida, na vrhu koji podseca na lotos su restoran i otvorena platforma, a nocu sija ukrasen raznobojnim svetiljkama. Nismo ulazile, nesto nam bilo skupo. Stranci placaju tri puta vecu cenu od Egipcana.

 

 

Dosli, pitali, pa odmah otisli

 

Pored obala Nila ukotvljeni su luksuzni brodovi sa brojnim restoranima i nocnim klubovima.U uredjene parkove se ulaz simbolicno placa, pretpostavljam da se spreci ulazak najsiromasnijima, a i da se prikupe parice za odrzavanje. Nema djubreta, sve je potkresano, setalista poplocana, mirno je.

 

 

Na Zamaleku su privatne skole, ogroman sportski klub sa skupim godisnjim clanarinama, prodavnice sa zapadnjackim namirnicama (nasli smo Vegetu!), mnoge ambasade ( i nasa je tu), luksuzni hoteli. Izdvaja se Marriot koji je smesten u vilu Kediva Ismaila, podkralja Egipta s kraja19. veka.

 

U Meriotu ima i dobar bazen, moze da se plati iako nisi gost hotela

 

Skolovan u Parizu, sproveo je reforme egipatskog sistema, rasipnicki gradio palate po uzoru na evropske, napravio prvu Operu, a jednom prilikom je rekao „Egipat nije vise u Africi, to je deo Evrope”. Od njegove politike najvise koristi su imale vise klase, a upravo on je zasluzan da Zamalek postane ono sto je i danas. Zamalek nam je cesto pruzao mirno utociste, obilazile smo antikvarnice i galerije, trazile spas od vrucine u divnim restoranima pored Nila.

 

Omiljeni kafic na rubu Zamaleka, gde smo izvrteli sve kombinacije vocnih koktela

 

Obisla sam Muzej islamske keramike smesten u beloj kitnjastoj palati princa Amru Ibrahima. Izlozeni su keramicki predmeti turskog, egipatskog i fatimidskog stila. Palata je dobro ocuvana, unutrasnjost je mesavina marokanskog, turskog i andaluzijskog uticaja sa lepim arabeskama, floralnim i geometrijskim motivima na zidovima.

 

 

 

 

City Stars

 

Nije muzej, nema istorije, kulturnog nasledja ali ima preko 600 radnji, gomila bioskopa, 7 ulaza, restorana svih mogucih vrsta, spratova ne znam koliko. U vecem trznom centru u zivotu nisam bila, nisam neki zaljubljenik u soping, moje devojke nisu mogle da odole, dobro su mi opeljesile novcanik. Egipcani ne idu na Khan Kallili, dolaze ovde izmedju Nasr citya i Heliopolisa. Malo se druze, malo trose pare, onima u galabijama je zabranjen ulaz. Unutra rastu prave palme, prska voda, rashladjeno, uglancano, stakleni liftovi klize, sve bljesti.

 

 

Nema sta nema. Vikendom bude bas guzva, gomile mladih, cele porodice…A vikend u Kairu je pomeren iz nama znanih okvira. Cetvrtak uvece je vreme za izlaske i svadbe. Petak je neradni dan i pre podne su ulice grada nestvarno puste, nema automobila pa prelazak preko istih nije krivudav.

 

Nestvaran prizor jednog petka ujutro, inace vozila naprave vise traka od obelezenih. A pesacki prelaz je cista sala.

Subota je nasa nedelja, a nedelja nas ponedeljak.

 

Nil

 

Bela kupolasta gradjevina je Opera na Zamaleku, u pozadini je Kairski toranj. Desno je centar i Tahrir trg, levo Giza.

 

 

Nil je mutan i prljav, ali je pogled sa reke lep. Postoje brojni brodici koje mladez rado koristi u vecernjim casovima za druzenje na reci i proslave rodjendana. Moguce je uz obavezno cenkanje iznajmiti, nisam primetila da ima tura sa organizovanim polascima.

 

 

Feluke su tradicionalni brodici na jedra, ukotvljeni kod televizijske zgrade na Masperado doku i u blizini Hayata. I oni se mogu iznajmiti. Najjeftiniji nacin voznje rekom je brodski taksi, redovna saobracajna linija, koja polazi sa Masperado doka. Cena je smesno niska, par funti.

 

Kairski vodeni taksi

 

Vozeci se brodicem videla sam brojne, mnogo privlacne baste restorane uz obalu Nila, htela da odemo na neku da uhvatimo malo svezine. Shvatila sam da su to klubovi u koje se ulazi sa clanskim kartama, ulaz nemoguc, iako smo stranci. Opet ta podvojenost I izolacija imucnijih.

 

 

Hrana

 

 

Hrana se prodaje svuda. Na improvizovanim tezgama, ali i u dobro opremljenim marketima, organizovanim po zapadnjackim standardima. Meni su najprihvatljiviji bili lanci Metro i jos bolji Alfa market. Careffour ima velike markete, u udaljenim delovima grada. Brza hrana se takodje prodaje na tezgama, u lokalima domacim i stranim lancima kao sto su Piza Hut, Mc Donalds, KFC, Burger King, Cinamon, Cilantro… U te strane lance ulaye oni koji imaju malo vece prihode, lepo obuceni, to im dodje kao izlazak. WiFi dostupan gotovo svuda. Restorana ima sa  raznim svetskim kuhinjama, tradicionalnih egipatskih od jeftinijih do skupih. U ovom gradu stranac sigurno nece ostati gladan, za domace nisam sigurna..

.

Meso nismo ovde kupovali, mesara na Dokkiju, Giza

Kafei su raznovrsni, ima stranih kao sto su Costa Cofi, Starbucks, pristojnih domacih npr. na Zamaleku narocito. Mohandesin deo grada je prepun ponude duz uzasno sirokog bulevara dugog 3 km (ovde je poseban izazov preci ulicu! Izmedju suprotnih traka kolovoza nalazi se park, nekad lokalci tu prave piknik). U tradicionalne kafedzinice , koji su velicine omanje rupe, sa piljevinom na podu, nisam ulazila. Tu sede muskarci iz kraja na klimavim stolicicama, piju caj, puse sisu  i pretresaju dnevnu politiku, traceve iz komsiluka.

 

 

Za turiste je zanimljiv Fishavi kafe na ulazu u Han Halili, sa dugom tradicijom. Nema piljevine, duz zida su klupe prekrivene cilimima. Nekada je vlasnik Fisavi ceo dan sedeo ispred lokala, sa svojim belim konjem i kavezom sa omiljenim golubovima iznad glave. Kad su nalozili rusenje kafea, pao je u krevet i umro, nakon par dana uginuo je konj, za njim i golubice. Deo lokala je srusen, tako je  sada ostao manji deo.

 

Kosari je najjeftinije jelo ,prodaje se na ulicnim limenim tezgama i po nekim malim salterima. Hrana za sirotinju, jedna plavusa se gadila, druga davila. To je miks sitne testenine, leblebija, sociva, pirinca preliven ljutkastim sosom od paradajza sa travkama, moze da se doda i neki tamni kiselkast sos. Deluje kao nenormalna kombinacija, ali je ukusno i sito. Tameja je nesto kao falafel, ali se ne pravi od leblebija nego od neke vrste pasulja. Babaganus je mazalica od patlidzana sa belim lukom, limunom, persunom, tahinom i maslinovim uljem, dobija se u tankim neslanim lepinjicama koje nemaju sredinu, samo mekanu koricu. Te lepinjice prodaju na ulici, na trotoaru, ali ima i zapakovanih u prodavnicama i zovu se ais.

 

Ovo nije ais, to su djevreci

 

 

Ovo je ais, u nacionalnom restoranu hotela Sofitel, na samom spicu Zamaleka, preko puta Opere

 

Ais lepinjice koriste umesto escajga, umacu ga u sve. A ti umaci izgledom nisu privlacni, ruzna im je boja, ukus je odlican. Saverma se pece kao doner ili giros,od svih vrsta mesa osim svinje, dodaje se sitno seckan paradajz sa gomilom persuna, preliveno tahinom. Ful je nesto kao pire boba sa raznim zacina i jajetom, maze se na ais. Punjene golubove, nismo jeli jer smo videli u samoposlugama sveze ocerupane, sto nam ubilo apetit. Na ulici ima i brda grilovanih racica, pecenih pilica,cedjenih sokova nezamislivih kombinacija.

 

 

Biras vrstu voca i povrca koje hoces da ti iscede, u velike case dodaju seckane komadice, pored slamke dobije se i viljuska. Om Ali, Alijeva mama je slatkis od nekog testa sa pistacima, bademima, mislim da ima i kokosa, preliveno pa skuvano u mleku. Basbusa je isto slatkis, u velikim tepsijama, sece se na meru, nesto od griza orasastih plodova spremljeno u secernom sirupu. Kada se ide u goste nose se slatkisi, dekorisani na tacni, mastovito uvijeni u celofan sa masnama. Pije se mnogo caja, a treba probati karakadey sok od hibiskusa koji moze biti topao i hladan, tamthindi hladan sok od tamarinda, Juhayna vocne jogurte sa limetom, guavom ili mangom koji se kupuju u prodavnicama.

 

Hladan sok od hibuskausa u Naguib  Mahfouz restoranu na Han Haliliju,  dobio je naziv po egipatskom nobelovcu, koji je opisivao zivot porodica tradicionalnog Kaira. Citala sam ga pre ove ekspedicije ulicama grada.

 

Mi smo probale hranu na ulici, u restoranima , u lancima brze hrane, pile sokove, pusile sisu sa dzerakom (duvan sa vocem i etarskim uljima) , stomaci nam ostali zdravi.

 

 

Mozda smo samo imale srece. Nisam probala sladak krompir batat koji se pece na pokretnim tezgama u nekim metalnim cilindricnim pecima, ali jesam plod kaktusa. Prodavac ocistio bodlje parcencetom kartona, ja ga oljustila na licu mesta. Plod je pun sitnih kostica, i meni je bio onako… nedefinisan.

 

Prodavac slatkok krompira na Kubrial-Gaamal, Univerzitetskom mostu

 

Kairo je neverovatan grad svih epoha,sa istorijom koja se cita na svakom cosku. Pulsira rastrzan paradoksima.

Pogled sa jednog od kairskih minareta ka islamskom Kairu, negde nize od AL Azhar dzamije

 

Sukovi u islamskom Kairu gde nema turista, ni nasrtljivih trgovaca, nije nam falila ni dlaka sa glave a kupili smo tako dobre prekrivace, peskire… cenkanje pravo i opusteno.

 

Mnostvo ocuvanih spomenika svedoce o smenjivanju dinastija, gradjevine daju pregled menjanja arhitektonskih stilova, nacina i organizovanja zivota. Sve se nadovezuje, nadogradjuje jedno na drugo, mesa i suceljava.

 

Dvoriste Qalawun kompleksa iz 13. veka sa medresom,  bolnicom i mauzolejem, nadomak HanHalilija

 

 

 

Moderna dzamija i poslovna zgrada, negde na Dokkiju

 

Kamen sa piramida ugradjen u Saladinove zidine, siroki moderni bulevari sa nekoliko traka iznad starih minareta mameluckog perioda, sve se ukrsta, moderno pored drevnog, bedno pored sjajnog, prasnjavo pored svetlucavog.

 

Sultan Barquqov kompleks, stotinak godina stariji od  Qalawunovog kompleksa, nalaze se jedan pored drugog i nobelovac ih opisuje u svojoj Triologiji

 

 

Kraj velikog bulevara na Mohandesinu, Trg Sfinge, sa nadvoznjakom koji vodi na most 15. maj, preko Zamaleka ,sece Kornis(ulicu duz Nila ) i nastavlja ka aerodromu

 

Pepsi Cola vs tamarind, francusko pecivo vs babaganus, Burberry vs kaftani… Nigde nisam naisla na ostrije kontraste i surovije granice. Na mene je grad bacio neke madjije. Ne znam da li su tu prste umesali faraoni , Saladin ili Kopti. Svejedno. Ima neka tajna veza…

Nikako ne preporucujem grad onima koji nisu zaljubljeni u istoriju, arheologiju, orijent. Oni koji ne trpe prasinu, guzvu, buku, gomile, gomile ljudi i ne mogu da se odlepe od Zapada, neka ne pokusavaju. Sve ovo (a i mnogo vise) su moje oci videle, a dusa upila pre Revolucije, u nekoliko dolazaka. Ipak, ostalo je neispunjenih zelja.