Итакa

„Ја сам Одисеј, Лаертов син, што свима сам људима
по свом лукавству познат, а слава ми до неба стиже.
С Итаке сунчане ја сам, на острву томе се диже
брдо шумовито Нерит, а види се већ из даљине;
острва многа леже око ње, сва су наблизу:
Ту је Саме, Дулихиј и јоште шумовити Закинтос.
Итака сама је ниска и најдаље у мору лежи
на запад, остала острва истоку леже и сунцу;
кршна је она додуше, ал колевка храбрих момака:
ништа ја слађе немогу од своје видети земље.“
Хомер-Одисеја: 9, 21-28.

Увод:

Овогодишње сјајно летовање на Лефкади сам искористио да 3 пута у оквиру организованих излета скокнем и до Итаке. То, а и ранији целодневни излет за време летовања на Кефалонији 2010. ме је навело да своје одушевљење овим острвом поделим са колегама форумашима. Али одмах ћу једну ствар поштено признати: моји мотиви одласка на Итаку нису баш слични мотивима већине обичних туриста. Главни мотив је човек, писац који живи као и ово острво већ 3 хиљаде година кроз књигу коју су и један Гогољ и Црњански оценили као најлепшу књигу икада написану, а чији већи део радње се управо одвија на Итаци. Тако, ако ово буде икоме икада иоле користило за посету, макар и кратку овом острву, бућу срећан због труда да ово напишем, а тог колегу молим да се одужи такође макар и кратким писанијем и сликама, јер ово митско острво свакако заслужује већу пажњу од ових скромних 3 стране које је добило до сада на форуму.
И још једна техничка напомена: Итака као острво је суштински састављено од два дела која повезује танак земљоуз. У досадашњим обиласцима био сам углавном на северном делу острва, тако да о јужном делу нажалост немогу нешто конкретно рећи (осим Писо Етоса и Ватија). Нека и то буде подстрек неком од будућих путника за свој путопис.
За крај увода се извињавам и због неких лошијих снимака, јер су неки извлачени са видео записа, а и лошијих панорама (снимано је обичним дигиталцем).

Итака

Осим Патре, до острва се може доћи трајектима са Кефалоније и Лефкаде, али док трајекти у сезони иду 2 пута дневно, ван сезоне је то преполовљено, али то можда и није проблем за неког ко је решио да проведе више од једног дана. Проблем пре може бити налажење смештаја, јер Итака има само 3000 становника, мање их има данас него у бронзаном добу, а додатна компликација је да и то мало капацитета попуне богатији туристи са запада, који тиме по обичају дижу цену. Са Кефалоније, трајекти обично возе за луку Писо Етос.Ова мала лука (све луке и плаже на Итаци су мале) има и своју шљунковиту плажицу.

 

 

Пут ка престоници Ватију или ка северном делу острва пролази тик поред скромних остатака античког града Алакломена, које су локалци дуго времена звали Одисејев замак.

 

 

Одавде пут води до супротне, источне обале па скретањем улево стиже се и у престоницу Вати (што на грчком значи дубок). Овај градић је тако слатко ушушкан у једној ували, а на брегу изнад, баш код скретања за мармароспилију (или пећину Нимфи) се пружа и леп поглед на цео залив.

 

 

Улаз у луку краси и једно острвце са капелом по имену Лазарето, које је то име добило јел је служило као карантин за посаде бродова које су долазиле у Вати. Сам Вати је јако питорекстан Грчки градић, са доковима, тавернама, сувенирницама, црквама и пар музеја од којих сам обишао онај археолошки који покрива период од 1000 г. пре Хр. до Римског доба. Неком нумизматичару може посебно бити занимљива колекција новца кованог на Итаци (јако ретко), на којима је на лицу приказан Одисеј, а на наличју његова заштитница Атена, или клас жита или певац (неки мисле да је то био Одисејев грб).

 

 

Иначе, као што сам написао у опису из 2010. сувенири су прилично скупљи у односу на Кефалонију, а додатно ме иритира што је већина (част изузецима) на енглеском а не на Грчком (ово ме иначе смета са свим грчким сувенирима). Пошто сам већ споменуо грб Одисејев, ево је и слика једног малог ћупа (тражили су 26 евра па нисам желео чак ни да се цењкам), али је стављам само због једног занимљивог нама блиског детаља који се може видети на античким Грчким посудама-крста са оцилима.

 

 

Пут из Ватија на север води поред неколико мањих плажица: Дексија и Етос (у самом заливу који дели острво на два дела). Али ако ћемо о плажама саме Итаке, велики део њих се може досегнути не точком ни ногама већ само кормилом. Док смо ове године са Лефкаде прилазили са северне стране острва, нагледали смо се те дивне и недирнуте „дивљине“:

 

 

И овакве какве су, ове ситне плаже су прилично удаљене од најближих лука.

Генерално пут ка северу показује сву недирнутост острва и као што је колега изнад написао, на острву као да је време стало а то је иначе један од првих утисака које путник може о острву стећи. Да није асфалта и далековода, заиста бисте по пејзажима могли да мислите да се налазите у Хомеровом времену.

Пут из Ватија ка северу води ка највећем месту северне Итаке, Ставросу, и ако икада одем на Итаку да летујем у неком пуном обиму, ово би дефинитивно било место које би изабрао и другоме препоручио. Разлог је тај јер вам некако од њега путеви воде на све стране подједнако. Ставрос има један мали паркић преко пута кога је црква. Парк је посвећен Одисеју где је и његов бронзано попрсје и (предпостављена) мапа његових лутања

 

 

 

Одмах испод Ставроса је Поли, залив са луком и плажом чија ме је плаво зелена боја потпуно очарала

 

 

Недалеко од плажице је и Луизос пећина која је коришћена као светилиште још од најранијег па све до римског времена. Многи верују да је то пећина где су Феачани (Крфљани) искрцали Одисеја после 20 година његовог одсуства. Велика је срећа за археологију што су сва истраживања завршена пре катастрофалног земљотреса из 1953, после кога је пећина скоро потпуно се урушила и потонула.

 

 

За љубитеље роњења једна веома важна напомена: Поли(с) је место где лежи потопљен читав један град. Тамо је наиме постојао Византијски градић по имену Јерусалим који је земљотрес од 967 потпуно спустио у море. Многи туристички водичи напомињу да се по изузетно повољним условима на дну чак могу с копна разазнати остаци. Нисам успео да проверим, али је свакако вредно спомена.

Даље од Ставроса ка северу пут води у Пиликату, мало месташце које краси један мали али слатки музеј са најстаријим до сада откривеним објектима на Итаци. Ту су изузетно ретка 2 фрагмента исписана на Линеарном А писму (иначе писмо је Критског тј Минојског порекла) потпуно недешифрованог и јединог откривеног до сада на неком од Јонских острва. Остаци оружја, алата, керимаке и посебно једна мала маска из 2 в. пре Хр. на којој пише „посвећено Одисеју“ сведоче о људима који су овде живели у давним временима и узгред славили свог најпознатијег претка.

Причу о самом Одисеју би заокружио посетом најпознатијем локалитету на Итаци: Хомеровој школи, коју многи сматрају остацима Одисејевог дворца или бар месту где је касније Хомер поучавао своје следбенике. Тек пре неколико година архелози су на овом месту открили у камену урезано степениште што их је уверило да је то била његова палата.

 

 

 

Иначе за посету овом месту посебну захвалност дугујем једном изузетном Грку, капетану са великим срцем и још већим телефонским имеником.

 

 

Капетан Панос, брода Нидри стар, коме сам само поставио питање да ли је могуће да за време његове једносатне стајанке у Фрикесу, таксијем одем до локалитета (неких 4 км даље). Лик је у року од 5 минута, после пар позива на Итаци, ми обезбедио такси за следећи дан, тако да је то било мојих најбржих сат времена у Грчкој икад, али због малог локалитета и близине ипак се исплатило. Волео би само да зна српски па да може да прочита још једно искрено Хвала.

Пут из Егзогија (где је Хомерова школа), води у Фрикес, мало месташце од стотињак становника, 2 тавернице и 2 сувенирнице, мало али бар јефтиније од Кионија и Ватија а и довољно за мањи брчкањац.

 

 

 

 

Фрикес је баш мали али за пар сати останка сасвим довољно. Следеће место после њега које сам највише обишао на Итаци и 2 године раније а и сада (једино где сам се и бућнуо) је Киони.

Киони је очигледно занимљиво место власницима јахти због нешто већег броја таверни и сувенирница од Фрикеса. Има такође и неколико малених плажица (наравно као и остале на острву камените или шљунковите).

 

 

 

 

Иначе посету Кионију сам искористио да пробам још једном Итачки специјалитет: колач Ровани (они га тамо зову скоро по Руски-Ровањи). Ово помали личи на нашу раванију, али уместо гриза ставља се пиринач, маслиново уље и мед. То се прво кува па потом пече у пећници. Резултат је јако сладак колач који се не може јести без да се залива водом, и мада овај у Кионију је био доста лошији од оног ранијег у Ставросу, вредело је платити по 4 е.

 

 

Узгред, и таквог сам га једва нашао у Кионију. Прву таверну у коју сам ушао одговорили су ми: то праве тамо у Ставросу. У последњој су се и зачудили да им странац то и затражи, очигледно га само домаћини воле.

Са малим слатким од Итаке завршавам и овај мали путопис. Почео сам га цитирајући Хомера, а завршићу га цитирајући једног другог грчког песника-Константина Кавафија. Тачније остављам линк видеа целе његове песме Итака, коју сјајно рецитује Шон Конери

Песмa Итака