Hauptbahnhof (Glavna železnicka stanica) srce grada

Najveći grad u Švajcarskoj sa preko 350.000 stanovnika. Po nekima najbolje mesto za život na planeti. Po drugima najskuplji grad. U svakom slučaju organizovan grad u organizovanoj državi. Verovatno nam je to trebalo, pa kad su naši lokalni avio prevoznici ovoga leta ponudili povratne karte za ispod 100 Evra nismo mogli odoleti izazovu. Naravno, veoma teško smo našli termin po tim najjeftinijim cenama, ali kraj augusta je bilo obećavajuće “osveženje”.
Od osveženja nije bilo ništa jer je i u Cirihu dnevna temperatura tog vikenda bila čak i preko 30°C. Podsetilo me na Norvešku, kad sam ustanovio da i kod njih postoji toplo leto.

Ovo je bila moja treća poseta ovom gradu. Prva “turistička”. Posle 30-tak godina. Ovo nije bilo jasno policajki koja je bila na carini. Prvo joj nije bilo jasno kako neko iz Srbije može doći na vikend u Cirih. Turistički. Moj stari pasoš je bio prepunjen, pa sam uzeo novi. Na to mi je rekla da sam trebao poneti i stari da ona vidi da bar 6 meseci nisam bio u Švajcarskoj. Ovo mi ni dan danas nije jasno. Valjda i kod njih postoje neki IT programi koji to lako prate. Možda nije prošla obuku.

Vikend. Kratko vreme za upoznavanje nekog grada. A meni kako reče Tin Ujević u pesmi pomalo “kleca slabašno koleno”. Srećom, kako napisa neki od mojih predhodnika u centru grada tramvajska stanica na svakih 250-300 metara. Jedini problem je kad ne znaš gde vozi koji tramvaj. Kad smo to shvatili drugog dana, sve je bilo jednostavno.

Dobro smo izabrali hotel. Interesantan moderan hotel u širem centru grada. Neuobičajena recepcija. Sve možeš sam da obaviš na kompjuterima, ali tu su i ljubazne recepcionerke koje će ti po potrebi pomoći. Nemaju veze sa onom policajkom sa carine. Ciriški hoteli su jako skupi pa je i ovaj relativno skroman smeštaj u jednom od najjeftinijih hotela sa 4 zvezdice koštao 50% skuplje od povratne karte avionom.

Kratko vreme boravka nam nije dozvolilo da idemo na neke preporučene vidikovce. Brda iznad grada, gde se po lepom vremenu vide i Alpe sa druge strane. Ima mnoštvo programa za razgledanje nedalekih Alpi, vozom, autobusom, pa i helikopterom. Bio sam u Alpima, pa mi nisu više interesantne.
Samo mi je žao da nismo imali vremena da posetimo muzej drveća Enea za koji se putuje brodom po Ciriškom jezeru na drugu stranu od grada. Ovaj muzej” je postavio jedan od najpoznatiji pejzažnih arhitekata današnjice Enzo Enea iznad živopisnog mesta Rapperswil-Jona. Broji preko 2000 vrsti drveća od kojih su neka starija od 100 godina. Ovih dana njegov autor frapira svetsku javnost a posebno ljubitelje prirode smestivši celu šumu u fudbalski stadion Wörthersee u Klagenfurtu. Poseta je bolja nego na lokalnim fudbalskim derbijima.

Od aerodroma stalno vozi brzi voz kojim se veoma lako stiže u sam centar grada. Kasnije sam shvatio da je železnička stanica najznačajnija. Posebno vikendom. Posebno nedeljom kad ne rade radnje ni u glavnim ulicama. Železnička stanica je grad u gradu. Uvek radi. Vri od ljudi. Svi ovde prolaze.

Ostio sam ljubomoru. Da li iko još u Beogradu zna gde je naša Železnička stanica? Bio sam nedavno u Prokopu koji je svečano otvoren pre nekoliko meseci. Za 15 minuta koliko sam tamo boravio nisam video niti jedan voz. Nema nikakve infrastruktue uz stanicu. Možda sam bio u pogrešno vreme. Ili u pogrešnom veku. Leteći vozovi će verovatno ovde ućestalo pristajati.
Železničku stanicu Topčider pamtim po nekom jadniku koji je bolovao od raka i žena je prodavala stan na samoj stanici da bi ga, nadam se uspešno, održala u životu. Peron kao u nekim socrealističkim filmovima, Kolega Slađan preko puta u nekim nastambama pere i farba odeću. Odavde se kako sam čuo danas putuje na odmor u Crnu Goru. Kad vozovi idu.
Novobeogradska železnička stanica je vrhunac tehnike iako više deluje kao tramvajska nego kao železnička stanica. Sa nje se putuje za Zagreb i Novi Sad, pa dalje u Evropu. Samo momentalno nemamo prugu do Novog Sada. Ali putovaćemo za 20 minuta. Možda i brže.

Kasnije ove godine imao sam sreću ili nesreću da vidim železničke stanice u jugoistočnoj Kini koje redovno obilaze naši političari. Verujem da je njima jasno zašto se sve brojniji kineski turisti nađu u čudu kad dođu na železničku stanicu Topčider, Kineske železničke stanice za brzi voz su veće, organizovanije i lepše od beogradskog aerodroma. Nikola Tesla bi se posramio. Nema veze što je tamo prosečna brzina brzog voza oko 250km/h, a najbrža i do 45o km/h. Stanice su velelepne građevine sa kompletnom infrastrukturom.

Na železničkoj stanici je sedište turističke organizacije. Nažalost, sa istom imam loše iskustvo. Probao sam preko interneta rezervisati redovno razgledanje grada na engleskom jeziku u nekom terminu. Naravno to nisam uspeo direktno preko interneta, jer nešto nije radilo, pa sam se obratio centru. Sve je završilo tako šta su tražili da im mejlom pošaljem svoje podatke. Među ostalim i o mojoj kreditnoj kartici sa svim podacima. Kako iste ne dajem ni svojoj ženi prekinuli smo dalju komunikaciju. Kasnije sam ustanovo da sam verovatno imao sreće, jer sam lako sam napravio rutu razgledanja i sve obišao vlastitim tempom bez suvišnih informacija od kojih bi većinu ionako nakon nedelju dana zaboravio.
Dakle, sa te železničke stanice se ulazi u Cirih i izlazi na sve strane. Ja sam unapred odlučio da se uspinjačom popnemo na vidikovac  kod Ciriških univerziteta. Odavde je stvarno lep pogled na grad.

Posle smo se spustili nazad u blizinu Železničke stanice i obišli Landesmuseum. Ovaj istorijski muzej nam nije ostao u sećanju osim po izložbi “Hajdi u Japanu”. Više po nazivu i tematici nego po sadržaju. Zgrada izgleda lepo, ali je bila u toku rekonstrukcija.

Dok smo čekali brodić uz reku Limat video sam u blizini kako je par policajaca u invalidskim kolicima dovezao beskućnika ogrnutog nekim frotirom do klupe gde smo i mi čekali brod. Ovaj prizor mi je delovao nadrealino jer su se policajci prema njemu odnosili sa punim uvažavanjem, a on je na kraju veoma ljubazno zahvalio na “servisu”. Tu se potom našla i žena verovatno iz neke nevladine organizacije za pomoć beskućnicima ili novinarka koja je prvo mene kontaktirala, ali kako je nisam razumeo prešla je kod tog beskućnika i njegovog društva na drugom kraju klupe I duže se zadržala sa njima u razgovoru.

Dočekali sam brodić koji nas je poveo kroz središte grada do Ciriškog jezera i Ciriškog zaliva /Zurichhorn/ gde se po ovako lepom vremenu građani sunčaju, a poneki i kupaju. Usput smo prošli i pored Ciriškog “babinjaka” gde gospođe u priličnim godinama izlažu svoja toples prsa sunčevim zracima.

U blizini “Ciriškog roga” je kineska bašta koju je Cirihu poklonio “grad-prijatelj” Kunming, 7-milionska prestonica provincije Yunaan u jugozapadnoj Kini u znak zahvalnosti za tehničko rešenje vodovoda i navodnjavanja koje sui m projektovali švajcarski stručnjaci. Bašta je divno mesto za kratki odmor.

Izašli smo u povratku na Burkliplatz-u i pešice prošetali do Ženskog manastira /Frauminster/ u gotičkom stilu. Mnogi turisti su ovde tražili ulaz pre svega da bi videli Šagalove vitraže. Nažalost vikendom je malo termina za turiste, jer se tada održavaju i mise za ugovorene grupe, venčanja i slično. Pa i turisti koji imaju sreće da se nađu u pravom terminu ne smeju da slikaju te vitraže tako da ne mogu dokazati da su ih videli. Kako kaže papa Franjo odnosno Francisko nekako je danas turistima često bitnije da materijalno mogu dokazati svoje iskustvo nego šta ga u stvarnosti dožive. Šagalova dela, kao i mnoga druga mogu videti i u Kunsthaus-u /Muzeju umetnosti/ koji je mnogo manje posećen. Ovaj muzej ima velik deo značajnih izložaka, ali iskreno nisam se u njemu snašao. Nikako nisam mogao shvatiti logiku organizacije odnosno kako su postavljena dela. Jedino sam shvatio da većina oznaka preferiše privremene izložbe. Verovatno zato jer se iste dodatno plaćaju. Nažalost, ovo nije samo ovde slučaj.

Neposredno uz Ženski manastir (ili Gradsku katedralu- kako neki prevode), se nalazi gradska većnica gde možete gledati svatove ili se čak uključiti u proslave nakon venčanja koje se organizuju u prolazu kroz crkveno dvorište uz opštinsku zgradu.

Od ženskog manastira malim strmim ulicama se prolazi pored crkve Svetog Petra (sa navodno najvećim satom u Evropi) i može se popeti do platoa na brdu Linderhof odakle se takođe pruža predivan pogled na grad.

Preko puta reke Limat je Veliki stari manastir u gotičkom stilu. Kako se ističe svojom visinom mnogi ga koriste kao orjentacionu tačku u centralnom delu grada. Tu se može uskim stepenicama doći na toranj koji nadvisuje obližnje građevine.

S te strane paralelno uz reku je Niderdorf ulica koja je noću najživlja. Ovde su i brojni restorančići gde se može probati domaće specijalitete od kojih su najpoznatiji Fondue sa švajcarskim sirom i Raclette sa sušenim mesom, sirom, pekarskim krompirom, povrćem i slaninom. Naravno možete uživati i u topljenoj čokoladi i sličnim slatkim specijalitete po kojima je Švajcarska poznata ili samo đuskati uz house, hip-hop ili rok muziku koja trešti sa svih strana.

Slična atmosfera je i na zapadnoj strani Ciriškog jezera gde se leti održavaju razne prigodne masovne manifestacije. Mi smo se našli u vreme ZURCHER THEATER SPEKTAKEL-a. Prema programu izabrao sam da idemo na KoKoKo koncert ekološkog afropop benda iz Zaira. Na internetu niije bilo prodaje karata. Kasnje smo shvatili da je to značilo da su sve karte bile daleko unapred rasprodate. Na dan koncerta je dato u promet svega 30-tak karata do kojih naravno nismo uspeli doći. Posle ponoći je bio after parti benda u jednom klubu, ali ko bi umorne turiste držao budne do jutra. Možda neke mlađe turiste.

Prema broju ljudi koji se sjatio na tu zapadnu obalu Ciriškog jezera ne bi se reklo da se radi o gradu malo naseljenijem od Novog Sada. Nikad toliko ljudi nisam video npr. na Štrandu. Tu se masovno jela brza hrana, sladoledi i pretežno pilo pivo, pa je red za improvizovane toalete bio podugačak. Na otvorenim pozornicama su nastupali razni klovnovi, žongleri. pevači. Bilo je više alternativnih umetnika koji su bili predstavljeni kroz svoja likovna dela, skulpture ili performanse.

Kako eto slučajno one najskuplje radnje u glavnoj ulici nedeljom ne rade moja žena nije imala prilike za svoju omiljenu zabave. Zato smo se vozali po Ciriškom jezeru i posetili Botaničku baštu. Ulaz u botaničku baštu je besplatan što se dobro uklopilo u naš kućni budžet. Lako smo pronašli gradski prevoz i dovezli se do ulaza. U bašti smo ustanovili da je to omiljeno mesto mnogih građana Ciriha. Posebno parova sa malom decom. Nema ljudi kao na kupalištima oko Ciriškog roga ili na kasnopopodnevnim programima na zapadnoj obali jezera, ali je zato mirnije i lepše. Posebno je bila interesantna izložba lekovitog bilja i biljaka koje se koriste za bojenje tkanina. U plastenicima oblika providne polulopte se uzgaja egzotično cveće i sukulenti. Staklenik sa sukulentima se nalazi i na zapadnoj obali Ciriškog jezera blizu jednog od pristaništa brodova koji voze rekom Limat.

Sa grupom latinoamerikanaca tramvajem smo obišli “alternativni” severozapadni deo grada. Nedeljom popodne nije delovao privlačno. Velike fabričke hale uz koje su se uklopile nove uglavnom poslovne zgrade. Nema ljudi. Ni u brojnim kafićima. Verovatno smo došli u pogrešan dan u pogrešno vreme. Samo usput beležimo poznato mesto alternative Viadukt, kontejnerske naseobine i slično.

Ili su zbog prelepog vremena od te urbane čamotinje svi pobegli uz jezero I u prirodu. I za tako kratko vreme shvatili smo da ljudi u Cirihu izuzetno vole prirodu. Čak su na referendum odbili predlog za gradnju metroa koji bi loše uticao na životnu okolinu.
U jednom od centralnih delova grada trgu uz Frauminster katedralu su postavili bašticu od poljskog cveća.

Ljudi su ovde uglavno srdačni. Ima mnogo stariji ljudi i oni su skoro svi Švajcarci. Ima mnogo mladih mešovitih parova. Belac i crnkinja sa detetom porekla iz Azije. I sve druge kombinacije. Nađe se I izbeglica koji su izgleda uspeli prevariti onu policajku sa carine iz početka ove priče. Ali ne kao šta sam video u Nemačkoj gde se smucaju i spavaju u centru grada. Ovde se uklapaju u sredinu. Prepoznaješ ih tek ih po izgledu i izgubljenom pogledu. Nisam video prosjake

Autobusi uglavnom voze po redu vožnje. Jedan nam je kasnio puna četri minuta, a tramvaju su često dolazili minut-dva pre vremena. Video sam dva sata od kojih jedan nije radio, a drugi nije pokazivao tačno vreme. Toliko o zabludi o Švajcarskoj preciznosti. Kasnije sam shvatio da su vozovi na Tajvanu precizniji od švajcarskih autobusa. Ako ništa na vreme piše da kasne 1,2 ili 3 minuta.

Krenuli smo na aerodrom ranije, ali na železničkoj stanici ima toliko lokala I svi su bili otvoreni iako je nedelja, da smo morali malo u šoping. I tamo naravno ima prodavnica nezaobilazne poslastičarnice Sprungli. Ovo su maltene jedine radnje koje rade nedeljom i u glavnoj ulici, na železničkoj stanici i na aerodromu. Tako da nema šanse da prođete bez nihovih luxenburgerli-ja I sličnih skupih ali gotivnih slatkiša. Bar sa nekom čokoladom ili bombonjerom. Ako kao ja pre niste znali ovde ćete videte da je porodica iz ove poslastičarnice kupila Lindt i od njega napravila svetski brend. Na svakoj bombonjeri Lindt se nalazi i znak Sprungli

U supermarketu smo kupili nekoliko vrsta švajcarskog sira. U Beogradu smo ih sa užitkom probali. Bili su mnogo bolji od onih koje smo probali kad su pravili fondu. Mon chapeau- šta kažu Francuzi.