Grad tornjeva, alhemije i piva! Prag

Prag! Zlatni grad sa zlatnim ulicama i kupolama kojih ima najviše u Evropi! Grad koji je prag sa kojeg ćete uskočiti iz Istočne Evrope u kapitalistički Zapad. Osim toga, ovaj grad je bio centar Habzburga i jednog od najstarijih univerziteta na svetu. Niz njegove ulice se sem piva, sliva i reka turista. A nekoliko logoreičnih pravnika je zaplovilo tom rekom.

Ovo veselo putovanje (kako za nas tako i za putnike iz gornjeg doma koji nisu oka sklopili slušajući naše pravničke priče) započelo je u svežem Beogradu, da bismo narednog dana stigli u ledeni Prag. Prvo sto nas je sačekalo jesu konj, konjanik i muzej naspram kojih se proteže trg, tzv. Vaclavske namesti. Identično kao u Beogradu. A da. Tu su i kocke na ulicama. Lepe, sitne. Čiste. Ali to nije to. Vidi se da Česi nemaju ukusa pošto iste nisu presložene. 

Prateci smer koji nam Vaclav pokazuje, krećemo se ka centralnom trgu na kom se nalazi astronomski sat, uz Karlov most najpoznatija slika Praga. Tačno u podne turisti se tiskaju kako bi posmatrali svece koji izlaze iz kućice iznad sata. Ne sačekavši da vidim tu viševekovnu predstavu, krenuo sam ka Karlovom mostu. Mišljenja sam da se jedan grad najbolje može pročitati upravo sa reke. Karlov most, jedan od 15 mostova koji vezuju levu i desnu obalu Vltave, postao je nas poligon za slikanje i posmatranje brojnih brodova i osluškivanje raznih jezika.U tom metežu jezika, do nasih usiju dopirali su ruski i kineski jezik. Ima tu i češkog, ali njega ćete najbolje upoznati u restoranima kada vam nakon pojanja čeških čiča donesu račun sa celkemom, napojnicom od 10 posto u koju ulazi i muzički dinar. Karlov most krase brojne skulpture radjene od srednjeg veka pa na dalje. Najveća gužva stvara se oko male zlatne skulpture Jovana Nepomuka koga su, prethodno ga spalivši, bacili u Vltavu. I sve to bez ijedne jedine suze ili plača. Sasvim dovoljno da ga proglase za sveca i  zaštitnika grada. 

Posebnu celinu grada čine Hradčani nad kojima dominira gotička crkva svetog Vita.Dugotrajno uspinjanje do Hradčana se isplati kad sa obližnjeg vidikovca opazite ceo grad i smenu straže ispred Zemanovog dvorca. Nama je pripala cast da portu crkve svetog Vita obilazimo sami u kasne sate. Neverovatan je osećaj kada čujete sopstveni eho u toj istorijskoj kutiji. Došli bismo mi i do Zlatne ulice ( iliti Golden state 😀 ), ali svađa naše koleginice na turbo-ruskom ( bžii, bžii iliti beži bre :D) sa čuvarom nije urodila plodom, sem što joj je uputio par osmeha. Zato je drugi čuvar osetio njen gnev. 😀 Noćni Prag je pokazao mnogo više čari nego onaj dnevni. Idući od restorana sa vozićima koji razvoze pivo, preko kafana sa češkim konobaricama koje razumeju samo naše osmehe, došli smo do autentičnog muzeja piva. Dok smo ispijali piva sa ukusima, posmatrali smo Kuću koja pleše i razmišljali kako da se vratimo u nas hotel. Doneli smo odluku da tramvajem ( grad je njima premrežen) peticom stignemo do hotela. Putovanje od 25 minuta je uključivalo i prolazak kroz krematorijum. U isti bismo završili da nas je presrela kontrola. Naravno. Koji Srbin još plaća kartu. Ipak smo mi srednja skola. 😀 Nije tramvaj jedino prevozno sredstvo koje smo koristili.

1041

Želeli smo da posmatramo Prag iz ,,riblje“ perspektive. Vožnja brodićem je fascinantna. Sve vreme sam imao osećaj da prolazimo kroz krvotok istorije. I dok fiksiramo pogled na fasadama, Jirži, naš kapetan nas pozva da preuzmemo kormilo. I takav poziv nisam odbio. Iako je Jirži sve vreme pevušio na češkom kao da isti razumemo, na kraju smo se sporazumeli pozivajući se na Tita, Jovanku , Zemana i Navratilovu. Divno iskustvo. Celokupnu sliku o Pragu zaokružuje i muzej Franca Kafke sa njegovim originalnim crtežima i rukopisima, medju kojima je i Proces. Kao neko ko je čitao Kafku, a uz to je i njegov kolega, morao sam da dođem na to sveto mesto.

 

Obišao sam brojne evropske gradove, upoznao različite kulture, ali Prag je nešto sasvim drugačije. Valjda u vazduhu trpere neke supstance drevnih alhemičara koje mame radoznale turiste (pri tom ne mislim na neke opijate koji su u ovoj državi dozvoljeni). Kad malo tog alhemičarskog praha ubacite u Kozel, Ferdinand ili Staropramen, te u preukusni trdelnik, dobijete potpuno zadovoljstvo koje se zauvek pamti. I još neku reč da prozborim o Česima. Kao što rekoh, nisam se mnogo susretao sa Česima u centru. Srecom, hotel je bio van centra, te smo vecernje sate koristili za provod u lokalnom pabu punom Čeha i njihovih narodnjaka. Da li zbog piva ili nečeg drugog, ne znam, ali ta gomila mladih Čeha nas je animirala i uživala sa nama u ćaskanju na turbo rusko engleskom jeziku. 😀 Priče o frigidnim Česima time padaju u vodu. U stvari, Srbi uzdržanost i pristojnost Čeha na javnim mestima vide kao ,,nadrndanost“ i gordost. Nadam se da ćemo se ugledati bar malo njih…