Evia, druga epizoda

Evia, iz drugog pokušaja

Nakon prve posjete sjevernom djelu Evie koja je neslavno završila ponovo odlučismo da istražimo neistraženi dio ovog velikog i lepog ostrva.

U planiranju puta težište za smeštaj sam tražio u centralnom delu ostrva kako bih imao najbolju poziciju za skitanje na sever i jug. Radi se o drugom najvećem ostrvu u Grčkom arhipelagu, posle Krita. Izbor je pao na Panorama hotel u Kymi.

Pripreme su već odavno rutina, putno osiguranje, ispravan automobil, kofer dobrih misli i put pod točkove. Plan je već u glavi i pokušaćemo se držati njega ali ako i dodje do kakvih promjena, nije strašno.

1. dan, 04.09.

Prethodni dan je bio prilično buran. Naš drug Škora se ženio pa je cela ekipa MK Istok bila angažovana. Valjalo je uživati u dobrom druženju i sjajnoj svadbi a ostati i spreman za dužu vožnju. No, put do Moska i nije nešto zahtjevan pa prvi dan prodje u laganom klizanju do juga. Vreme lepo, 350 km u točkovima. Već vidjeno sve!

2. dan, 05.09.

Rano ustajanje i lagani polazak ka Crnoj gori. Dobro poznat put bez ikakvih iznenadjenja. Zadržavanja na granicama nema. Vrlo brzo stižemo do graničnog prelaza Hani Hotit na Albanskoj granici. Za pohvalu je putna operativa Crne gore, obzirom da su deo vrlo lošeg puta izmedju Tuzi i Drume sanirali i otvorili u punom profilu.

Ovog puta Albanski granični policajac vrlo raspoložen i ne traži medjunarodnu vozačku dozvolu. Pita kud putujemo i zahvaljuje se što posećujemo Albaniju. Ubrzo smo u Skadru. A kako nismo pravili pauze od Trebinja vreme je za malo odmora i osveženja. Valja naći parking, promeniti nešto novca u leke. Gde će biti pauza već znam. Pored Bojane, neki od onih prelepih restorana. No, stvari se malo komplikuju!

Epizoda „Majica i razmjena para“

Nadjem neki slobodan parking malo niže od, inače, prepunog centra grada. Kao da je cela Albanija izašla baš u Skadar. Okićeno sve nacionalnim zastavama, policija na svakom koraku, zviždaljka se čuje na sve strane. Nešto se dogadja u gradu, ali ja ne znam šta!

Inače, natpisima na majicama koje nosim, ne prenosim nikakve poruke. Za mene je majica odjevni predmet koji služi da pokrije stomak a ne da šalje poruke, pa tako i taj dan. Vozio sam u nekoj majici koja je na sebi imala sva Srpska obilježja i tekst na ćirilici. Uredno propješačim par stotina metara do centra grada gde su većina banaka i menjačnica a obzirom da su bili redovi u njima, pomislih, odoh prvo do caffea Nederland. Zamolim konobara da udjem u toalet ALI pri izlasku na šanku me sačeka grupa mladih i nasmejanih albanaca i spontano mi preprečiše put. Dijalog teče od prilike ovako:

Mladi Albanac (MA): Do you speak English?
Ja: Yes
MA: Mogu li da pogodim iz koje zemlje dolaziš?
Ja: Pogadjaj
MA: Makedonija
Ja: Ma jok, pogadjaj ponovo. I tada shvatim da na meni sve piše. Pokrijem riječ Srspka rukom da on ne čita i pustim ga da pogadja.

Bilo je tu opcija: Bugarska, Srbija, Rusija… Ajd, mislim se dosta je. Objasnih mu ja gde je Republika Srpska.

MA: Ti si Strbin?
Ja: Da
MA: Drago mi je da upoznam Srbina iz Srpske.
Ja: I meni je drago da upoznam Albanca iz Albanije.
MA: Ja sam podgorilčanin po dedi…

Htedoh ja da idem dalje. Ipak žena čeka u kolima a i novac nisam zamenio. Zahvalih se ja na kratkoj priči. No, nema izlaska. Ekipa je bila raspoložena za druženje i priču. Pokazaše mi prstom na TV koji je bio uključen. Na njemu DM SAT. Kaže, samo gledamo narodnjake na Satelitskoj televiziji Dragane Mirković.

Ja: Pa da, a i pijete Nikšićko pivo, video sam to.

U sekundi u mojoj ruci bila je otvorena flaša ledenog Nik piva. Nema nazad. Nema opravdanja da vozim, putujem dalje, policija, radari, alkotest… žena u autu… Zdravica se ne sme odbiti.

Onako uzgred im pomenuh da u taj kafe dolazim sa svojom ekipom bajkera već tri godine. Ne veruju. Telefon krije sve slike. Pokazah galeriju slika od 2014 i 2015 kad smo čak 12 motora parkirali ispred. Stiže nova tura. Neka meza je pred nama. Svaki pokušaj da objasnim da sam krenuo u menjačnicu i da me žena čeka lagano je prećutan i priča je išla dalje.

Pokušah upotrebiti adute:

Ja: Kljuć mi je u autu, otići će žena bez mene.
SA (Stariji Albanac, inače vlasnik tog kafea): Jesu li pare kod tebe?
Ja: Jesu!
SA: Ne brini, neće ona nikud!

Objasniše mi da je grad okićen u čast fudbalske utakmice Albanija – Makedonija i da očekuju 16.000 navijača iz obe zemlje pa čak očekuju i nemire nakon utakmice te je policija iz tog razloga tu. Rekoh, ljudi, puštajte me, valja meni stići do Djirokastre danas! Ispozdravljasmo se prijateljski, obećah da ću i u povratku navratiti.

Sedam u auto. Žena čekajući pročitala skoro pola knjige. Na ono prećutno pitanje očima, nema čovek pametno objašnjenje a da bude i uvjerljivo. „Ništa, ne bi mi vjerovala da ti ispričam“, palim auto i produžavam dalje do izvorišta Bojane iz Skadarskog jezera gde sam ipak morao popiti kafu i malo odmoriti u tišini!

Restoran Panorama je bilo odlično rešenje. Osmeh mi nije silazio sa lica. Dobra dužina iz Nederland kafea je bila krajnje pozitivna, raspoložena i pričljiva. Dobar početak letovanja. Dobar znak

Nakon kraće pauze produžavamo znanom rutom do Djirokastre. Očekivao sam da je deo nedovršenog autoputa kod Fiera makar malo skraćen, ali nije. Radovi napreduju ali i dalje treba voziti kroz grad i vrlo slabom i opterećenom deonicom do nastavka autoputa.

Djirokastra. Stižemo za dana. Smeštaj prethodno rezervisan preko Booking.com. Hotel Domino u centru starog grada. Na slikama jesam video da je hotel mali ali kad sam parkirao ispred uplašio sam se koliko je mali.  Smeštaj u vrlo vrlo maloj i ukusno opremljenoj sobici. Sve je tu, dva kreveta, noćni ormarić, tri prozora, TV na zidu, mali uski plakar, kupatilo i mislim da nema više od 10 m2.

Stara kuća u lokalnom stilu gradnje, renovirana u potpunosti i pretvorena u porodični hotel. Na spratu tri sobe, u prizemlju pored recepcije još jedna a u suterenu trpezarija i kuhinja. Nemamo primedbi – ali baš nikakvih. Dokaz da se u malom prostoru može napraviti mnogo toga i da nije sve u veličini.

Kratka šetnja put tvrdjave Djirokastra. Znakovi su na sve strane. Ne može se zalutati. Uskoro smo pred kapijom. Ulazak u tvrdjavu je 200 leka (oko 3€) po osobi.

Unutar tvrdjave nalazi se muzej za koji se posebno plaća karta po istoj ceni od 200 leka. Sa zidina tvrdjave puca predivan pogled ka gradu i okolini.

Tu je i stari arsenal orudja iz ko zna sve kojih ratova

Pa i jedan FIAT tenk

Plato tvrdjave sada služi za kulturno umjetnička dešavanja sa velikom binom i kulom u pozadini.

Nakon lepe šetnje valja malo i odmoriti. Centar starog grada prepun je malih porodičnih restorana a glad nije dobar saveznik u mom životu.

Naravno, uz to ide i ladno pivo. Automobil je parkiran a veče je pred nama. Čovek se može malo i opustiti.

Rezime dana: 480 km puta, (ukupno 830km), smještaj 22€, ulaznice za tvrdjavu 2×200 leka (oko 6€)

3. dan, 06.09.

Kiša nas budi. Brzinsko spremanje i doručak. Koliko god mali Hotel Domino jeste, pruža potreban komfor i kod doručka. U sobi sam na vratima našao ovo:

Ima li štogod nejasno?

Doručak kombinacija Švedskog stila i spremanja hrane od strane domaćice.

Nekih 30-tak km od Djirokastre je granični prelaz. Gužva. Ne preveliki broj automobila ali prilično spor rad na oba granična prelaza. Kišica nas prati.

Ne volim ići ovim putem preko Janine, prilično je duži nego preko Sarande al htedoh da „uprečim“ preko Metsova, Kalabake, Trikale… Putarina kod Metsova 2,40€

Prvo skretanje u Metsovo. Prva pauza od polaska.

Metsovo, vrlo često pominju mnogi putnici u svojim putopisima i izvještajima sa putovanja po Grčkoj. Smešteno u visinama Pinda, više je zimski skijališni centar.

Ali nudi mnogo toga za turiste i u prolazu. Nekih 6 km grčkom „Šarganskom osmicom“ ulazimo u grad. Ko bi rekao da u tim kosinama i visovima postoji smeštano tako pitomo i lepo mestašce.

Kako nedostaje prostora u ovom malom mestašcu, tako je i Eurobanka izgleda podstanar u zgradi opštine Metsovo!

Definitivno odluka pada da jednom prilikom planiramo ovde odsjesti par noći. Internet je pun podataka šta i kada i kako obići u Metsovu. Ne može biti dosadno!

Kišica nas i dalje prati. Preprečiti putem pored Meteora kroz polja pamuka, zaobići Trikalu sjajnim putevima dotaknuti Kardisu i spustiti se u Lamiu. Karta pokazuje „žuti put“ pa sam kontao da i nije baš neka kvaliteta. Prevario sam se. Skoro kao autoput. Sjajna vožnja na laganim obrtajima i uživam da gledam brojčanik koji pokazuje prosečnu potrošnju 3,8 l/100 km i zelenilo centralnog Epira. Kišica me lagano usporava da što više uživam u predelima kojim prolazim.

Ispod Lamie se uključujem na auto put ka Atini. Osmatram na karti i tražim putokaz da se isključim ka Maratonskom polju i spomeniku Leonidi. Da u svoj mozaik znamenitih lokacija uvrstim i to istorijski važno mesto. Eeeee moja braćo Grci, nećemo tako u Evropu!!! Ni znaka ni putokaza ni ničega. 🙁 Promašaj, na žalost.

Nakon tri putarine (grrrrr mrzim autoputeve) i nekih 12 € troška lagano se isključujem i zauzimam pravac Halkida. Na ostrvo Evia može se doći trajektom sa svih strana sveta, ali kod Halkide postoje i dva mosta kojim se sa kopna prebacite na ostrvo. Bez naplate, oba.

Odmah nakon Halkide, putokaz kaže da do Kymi, našeg odredišta imamo još oko 80 km. Pokazivač goriva pokazuje znake da može još ali … Prvo sipanje nakon 1350 km i tri dana vožnje. Dizel u Grčkoj se kreće od 1,05-1,15€. Mrak nas lagano prekriva. Navigacija nepogrešivo vodi pred hotel Panorama. Uspon pred hotelom prilično jak. Ali, kad se parkirate ispred hotela, izadjete iz auta, nakon 1440 km puta,

shvatite da je izbor za ovu destinaciju bio pravi pogodak. Domaćini nas srdačno primaju i smeštaju u apartman. Svi apartmani gledaju na more a pogled preko terase

i dvorišta je za pamćenje.

Katerina, naša domaćica nam pruža detalje oko smeštaja i okoline i ubrzo nas ostavlja da uživamo u večeri. Jednoglasno ovaj smeštaj svrstavamo u Top 3 u kojima smo boravili za ovih 19 godina letovanja po Grčkoj. Nema naročite potrebe da apostrofiram čistoću, posteljinu, peškire, kuhinja, kamin…. Naša preporuka svima.

Kad smo već kod tebe smeštaja, ovih dana pratim neke ružne kampanje ko zna kojih i kakvih autora o lošim smeštajima i još gorim mukama kroz koje prolaze naši turisti u Grčkoj, pa ne mogu da se načudim da nekome treba turistička agencija da mu organizuje put i letovanje, pored današnjih tehnologija i ponude na netu. Zlurado pomislim da su autori istih napisa, tour operateri ili turistički poslenici sa Jadrana u pokušaju da ….  Ne ide to tako rodjaci. Veeeliki broj mojih prijatelja koji su na moj nagovor ili preporuku otišli u Grčku vele, ali ladno, od srca, da ih Jadran više neće videti!

Rezime dana: 610 km puta (ukupno 1440), kiša cjelodnevni pratilac, vrhunski smeštaj.

4. dan, 07.09.

Narednih dana nema vožnje. Dovoljno je bilo tri dana za volanom. Danas je plan šetnja do Kymi Paralio i lagano kuliranje okolo.

Prvo jutarnja kafica na samoj obali u Platani.

Kymi Paralio od Platane u kojem je Hotel Panorama je nekih 2,6 km

Kymi paralio je obalni deo sela Kymi koji se nalazi lociran nekih 4 km poviše plaže na brdu. Interesantno!  Prava mala lučica sa nekoliko restorana, sjajnom ponudom grčke gastronomije, a odavde možete i putovati trajektom ka istoku.

Odlučismo za penjanje u selo Kymi. Opomenut sam od jednog ugostitelja da je to grad a ne selo. Ajd dobro, prihvatam. Dogovorismo se na kraju da je najbolja definicija opština (Dimarhio).

Ovako izgleda mokra majica nakon 4 km penjanja u punom ritmu!  Al zato Ouzo meze leči dušu i telo!

Veče lagano stiže a žedj ne volim. Silazim do Platane i tražim grčko pivo. Prvi put mi nude novo pšenično pivo, Septem. Hm hm hm zadovoljan

5. dan, 08.09.

I ovaj dan spada u dane kad se malo više pešači. Obzirom da smo juče pešačili ka severu sad je pravac jug, tačnije beach bar na plaži Mourteri. Karta kaže nekih 4 km. Ništa strašno.

Vetrić sa pučine ne prestaje i olakšava kretanje. Dnevno sidrenje.

Grci imaju vrlo „ružnu“ naviku da plažni mobilijar, suncobran i dve ležaljke, izdaju po ceni jednog pića. Tako da se možete patiti ceo dan u hladovini trščanog suncobrana i prevrtati na ispravnim ležaljkama za samo 2,5 € koliko košta jedna kafa na takvim plažama. A ako to ne odgovara, pomerite se malo dalje, bacite svoj peškir i uživajte i bez sve te muke!  Naplata parkinga! Šta je to? Gde to ima?

Česti komentari na ovakve slike idu u pravcu razmišljanja kako je sezona u Grčkoj „pukla“ obzirom da su plaže prilično puste. Pa da, to je posledica razmišljanja iz prethodnih kratkovidih iskustava sa Jadranske obale po kojima se sezona meri po tome koliko peškira ima na plaži i koliko slobodnog prostora ima izmedju!

Mi biramo mesta bez gužve, čak i ona mesta koja nisu obeležena kao turistički centri, Grčka ima hiljade kilometara obala i plaža i moguće da cela Evropa u avgustu dodje na grčke plaže, ne bi ih „pokrili“ kao u Tučepima, a i čemu da objašvanjvam bilo kome bilo šta?

Predivan dan pred nama za kuliranje uz muziku i povremeno osveženje u valovitom moru i hladnom Mythosu!

Večernaj šetnja opet ka severu gde otkrivam jednu malu peščanu lagunu oivičenu sjajnim stenama za sunčanje!

Tu lokaciju ostavljam za neki sledeći dan.

6. dan, 09.09.

Divno jutro, sunce razbudjuje. Plan za danas je vožnja i kupanje na plažama juga ostrva. Krajnji cilj je Karistos na samom jugu Evie.

Prvo skretanje sa „žutog puta“ je bilo u Panagia.

Žuti put je kategorizacija po maps.google.com i na ovom ostrvu je to put koji ima magistralni značaj. Iskreno, vozeći se po ćoškovima ostrva i nisam baš uvideo neku razliku izmedju „žutih“ i „belih“ puteva.

Beli su oni niže kategorizacije ali na mnogim deonicama ni malo ne zaostaju za magistralnim.

Spuštanje u Panagia prilično strmo. Ako štedite kočnice, onda je to maksimalno druga brzina a po negde i prva.

Panagia je malo mestašce u srcu zaliva. Pitomo i mirno. Na ulazu će Vas dočakati pernata straža!

Pronalazim zgodan kafe na obali. Ipak, vreme je i za kafu i uživanje. Voda, kao ulje. Volim razbudjivanje na samo 2 m od vode.

U par navrata poželeh da se bućnem u vodu ali odustajem! Jednostavno, greh mi je uzburkati ovako mirnu vodu.

Mala šetnja mjestom otkriva nz predivnih detalja zbog kojih volim doći ovako daleko.

Ribarske mreže čekaju novu noć.

Na vjencu planina iznad ovih čamaca mogu se vidjeti desetine vjetroelektrana kojih na ovom ostrvu ima na stotine. Imao sam osećaj da je svaki dašak vetra iskorišten u proizvodnji električne energije.

Dokoni turisti mogu odigrati koju partiju šaha sa domaćinima.

Nerado napuštamo ovu malu tihu oazu, ali plan je plan i idemo dalje ka jugu.

Deo zaliva slikan iz auta.

A često na putu može biti i ovakvih „učesnika saobraćaja“

Lagano putem izlazimo na magistralu, pravac – Nea Styra.

Vrlo brzo se stiže do još jedne malo veće lagune koja se zove Nea Styra. Ne zna čovek koja bi bila lepša, ona prethodna ili ova sada?! Čemu i vagati lepotu kad se radi o ocenama u rasponu prelepo i još lepše!

Sa visine se vidi prelep zaliv koji na pučini „čuva“ nekoliko ostrva i čine zaliv bogatijim i lepšim za oko.

Dominira najveće zalivsko ostrvo Styra.

Mnoštvo hotela i restorana kao i predivno uredjena obala i plaže u samom mestu odmah su me očarale.

Kratka šetnja pa onda kupanje.

Trajekti spremni da putnike prebace u Ag. Marina na kopnu, prema Atini. Na ovaj način se prilično skrati put do prestonice zemlje Helena.

Mnogo malih sitnih detalja koji plene pažnju.

Sledeča destinacija je opet južno, Marmary.

Do Marmary-ja se ide opet planinama i strmim spustom do obale. Okolina je prilično siromašna.

Detalj jedne obeležene lakat-krivine kojih ima na svim pristupnim putevima ka mjestima u podnožju planina. Ništa strašno ali traži pažnju vozača.

Na svakom mestu su mali privatni kamenolomi koji u duhu imena ovog malo većeg mesta, kopaju kamen, preradjuju ga u manje ploče i tako pakuju na palete i prodaju, najčešće za fasade kuća ili pločnike. Pored toga možete samo još naići na stado ovaca koje bez hladovine planduju onako kako to samo ovce umeju. Uvek se pitam šta to ovčice pasu na skoro, suncem spaljenoj zemlji.

Samo mjestašce je maleno i lepo ušuškano u srce zaliva.

Krajnje odredište našeg današnjeg dana je Karistos nekih 20-tak km dalje. Najveće mjesto na jugu ostrva i ostrvska luka.

Kao i svako mesto na moru ima svoju dušu. Ovde je već više turista. Parkinzi su puni automobila kao i luka čamaca.

Glad čini svoje. A mi imamo preporuku naše prijateljice Dragane da baš od svih restorana biramo restoran Filipas. Kao što to i Dragana reče, restoran koji sigurno ne bi odabrao da nije bilo preporuke. Kako ona, tako i mi.

Uvek verujem domaćinima ili preporukama prijatelja. Takodje, ako dodjemo negde gde smo prvi put, biramo restoran gde je najviše domaćih. Oni ne greše!

Krenusmo već poznatim aperitivom Ouzo meze. Nekako smo se sporazumjeli sa debeljuškastim konobarom.

Da li smo im bili simpatični ili možda čudni, vlasnik nakon nekoliko minuta donosi nešto u čašama. Pitam, šta je sad to? A on ćutke, a sa šeretskimi osmehom samo namignu i udalji se od stola

Supa!

I tako reč po reč, jelo po jelo dodjosmo do Kokino! Ni ne znadoh nakon toliko godina da je crveno vino – kokino. Al ima ko zna! Šta ću kad se više baziram na grčka piva.

Ajd da vidim koliko Vas još ima koji bi ste prešli oko 1600 km samo radi ove klupe

Svako mesto u kojem sam makar malo privirio našao sam po neki ovakav spomenik posvećen nekom od svojih lokalnih moreplovaca.

Vreme je za ići nazad. Tu smo na nekih 120 km od smeštaja u Kymi.

Vraćajući se nazad shvatam kritike mojih poznanika na magistralu u ovom delu ostrva. Ovog puta idemo planinskim vencima i ne spuštam se u luke pa naleteh na podužu relaciju koja nije sanirana duži niz godina. Nema žurbe. Lagano, vrhovima planina, družeći se sa vjetroelektranama koje su, u nekim momentima na samo 50 m od puta.

Za ovaj dan ostavljeno je još jedno mesto. Aghii Apostoli (Sveti Apostoli). Eee to je tek bio pogodak.

Mnoštvo krivina, vrlo jak pad ka moru i jedan prelep pogled. Ne gubim mnogo vremena, klizim dalje i da, ostajemo bez daha. Onaj osećaj kad vas jedno malo mesto kupi na prvi pogled. Vredelo je svake krivine!

Škoda parkirana na pesku u hladovini. Biram prvi restoran i pravac u vodu. Onako plivajući poželim da vreme stane i da imam neku malu kućicu, tu, iznad mora.

Ne znam zašto pod „Domaće pivo“ pokušaju da mi posluže Amstel ili Heineken. U domaća piva ubrajam Mythos, Alfa, Fix … i to hoću da vidim ledeno ispred mene. Ipak, uporan, nadjoh.

Setnja otkriva mnoštvo malih i većih brodova koji uredno čekaju noć ili jutro da sa spremljenim mrežama isplove u ribolov!

Od turista po govoru pretpostavljam da je većina iz Nemačke ili Austrije. Opet ne previše gužve. Uživanje u tišini i miru. Volim taj osjećaj kad poželim da vreme stane. Volim taj osećaj kad mi se neko mesto svidi „na prvu“. Volim i taj osećaj kad poželim da tu u tom kraju imam parče „svog krova nad glavom“.

Ovom malom mestašcu ćemo se još vraćati tokom letovanja.

Bejaše to vrlo aktivan i dinamičan dan sa posetom 5 prelepih mesta. Predjeno oko 240 km.

7. dan, 10.09.

Dan za šetnju i odmaranje. Nema vožnje. Sjeverno od Paralio Kymis već sam našao jednu malu lagunu sa Beach bar-om i odluka za subotu pala je na to mestašce.

Ono što nisam mogao pretpostaviti bila je dobra odluka da krenemo odmah jutrom i zauzmemo suncobran i ležaljke. Ubrzo su sve garniture za sunčanje i sakrivanje od sunca bile popunjene. Plaža je žamorila od brojnih gostiju.

Jedna dobra stvar na ovom mestu bila je „NO WiFi“. Na prvu ruku bijah ljuti i neraspoložen. Svetogrdje!!! A onda dohvatih knjigu i tako do zadnje stranice. Dobra knjiga a dobar i otklon od telefona i internet konekcije. Muzika opuštajuća. Ledeno osveženje pod rukom!

8. dan, 11.09.

Posjeta manastiru Sv. Jovana Rusa u Prokopi.

Ova destinacija nam je ostala iz našeg prvog boravka na Evija ostrvu. Nalazi se na svernom delu ostrva nekih 140 km od našeg smeštaja. Lagana vožnja kroz Chalkidu pa onda pravac sever. Gužva preko planinskih prevoja neočekivana.

Krivudavi planinski put pravi je magnet i za mnoge bajkere u vikend vožnji. Dan Usekovanja glave Sv. Jovana Krstitelja. Verovatno je to bio dodatni povod za gužvu i mnoštvo posetilaca koji su pohodili Prokopi od jutra.

Manastir i nije kao svi ostali. Radi se o crkvi koja je smeštena u sred mjesta a oko koje se nalaze brojni restorani, suvenirnice i odmorišta. Sve puno. Grci porodično dolaze ovde. Naleteh i na nekoliko turista iz Srbije.

O istoriji ovog manastira mnogo je zapisano i postoji dostupno na netu. Unutar crkve velika je gužva kod otvorenog kovčega u kojem su mošti Sv. Jovana Rusa. Kovčeg je stakleni i moguće je videti mošti.

Za razliku od plaža i vreline ovde je vazduh šumski svež, priroda koju jesen još nije „dohvatila“. I pored mnoštva turista i posjetilaca, mirno je i prijatno za odmor i malo dužu pauzu.

Polazimo nazad i bez zadržavanja prolazimo kroz Chalkidu.Ne može se proći kroz Chalkidu a da se ne primeti jedan sačuvani deo starog Akvadukta.

Cilj nam je jedna malena uvalica na pola puta do Kymi. Akti Nieros. Primećena još jutros i zabeležena za kupanjac u povratku.

Opuštajuće. A ni ne žurimo nigde.

Do hotela Panorama dan završavamo sa predjenih 280 km. Prelepo planinsko osveženje u odnosu na vrelinu kraj mora.

9. dan, 12.09.

Kratka vožnja do Mourteri plaže. Vetar je tog dana bio vrlo loš saveznik. Prejak sa Egeja. Menjamo plan.

U zaledju Mourteri plaže nalazi se malo selo Orio. Više puta smo prošli sredinom i poželesmo da svratimo u samo središte i prošetamo malo.

Iznenadjujuće mnogo autobusa sa turistima na premalom trgu stvara gužvu. Meta svih turista je šetnja do obližnje crkve i usamljene kule kakvih je više po ostrvu.

Značaj ovakvih utvrda bez većih tvrdjava ili borbenih (zaštitnih fortifikacijskih prepreka) nisam mogao baš shvatiti. Knjige kažu da su, izmedju ostalog služile i za prenos poruka i signalizaciju. Istorija takodje kaže da je Evia neko vreme svojeg postojanja bila pod Turcima.

Orio je tipično malo mjesto na brdu i u podnožju.

Ulice uske, jedva prolazne. Kaldrma i kamen. Saobraćaj prilično živ.

A ima i onih kojih saobraćaj i šetnja turista ne može sprečiti da odmaraju na suncu.

Atipična crkva, vrlo niske gradnje a velikih dimenzija.

Ostatak dana, provodimo, a gde drugo nego u Aghii Apostoli. Ukupno oko 100 km vožnje.

Po povratku u hotel, sredjujem račune sa Katerinom. Naše pregovaranje na kombinaciji grčkog i engleskog prekinuli su divni mladići koji su nam pomogli u prevodima. Zahvaljujemo se Katerini na predivnim danima u njenom hotelu i u sobu se vraćam sa zdjelom suvih smokava. Uz vino, na terasi, lepa noć uz grčku muziku, sve dok hladnoća ne kaže da je dosta.

10. dan, 12.09.

Rano jutrom polazak kući. Dopuna zaliha u Lidlu, biram trasu van autoputeva, obilazeći mjesta Thiva, Livadia, Delphi, Itea.

Putevi magistralni, sjajni. Pored ovakvih magistrala korištenje autoputa je čista besmislica. Priroda fenomenalna. Penjemo se visoko u planine Parnasus i tako visovima sve do Delphija pa onda strmo spuštanje u Iteu na 0 m nadmorske visine.

Prva ozbiljna pauza je u Nafpaktos. Mjesto na prvu privlači poglede i želju da odmaranje u restoranu zamenim šetnjom.

Mjesto je ujedno i luka iz Venecijanskog perioda. Sve navodi da ovo može biti jedna od sledećih višednevnih destinacija.

Pogled ka planinama govori da će i šetnja biti jedan od načina odmaranja.

Severno od Patre na kratko svraćamo do Mesolongija. Zainteresovala me je ova destinacija. Mali gradić, urban, turistički. Nije mi legao, tu su i neke banje i lekovito blato ali produžavamo dalje.

Negde iza 18 časova, kako sam obećao Mariji, vlasnici našeg narednog smeštaja dolazimo lagano u maleno mjestašce Karavostassi i predivnu vilu Rania.

Karavostassi je pre desetak dana, negde u vreme našeg dolaska u Grčku pretrpio jaču poplavu ali po rečima Marije, ništa strašno ipak nije bilo.

Smestili se u apartman na spratu za koji sam odmah poželeo da je moj. Dvorište sredjeno do detalja. Trava sva „pod konac“. U dvorištu parking za zaštitom od sunca, kamin za upotrebu i hladovina za druženje gostiju. Sobe, tj. apartmani nemaju primedbu. Još jedna preporuka za sve one koji vole mirnu oazu za uživanje, bez mnogo turista, bez velike naseljene gužve. Sjajni domaćini.

Odmah nakon ulaska u sobu šetamo do obale nekih 150-200 m. Potok koji se uliva u more je baza za prelepe gusane. Obala od nekih 500 – 600 metara je ono što zamišljam kad poželim doći u grčku. U ćošku plaže a ispod hotela Regina Mare Hotel Club parkirano je nekoliko kampera.

A ovaj hotel ima uspinjaču koja vodi od hotelskih soba nekih 50 m na brdu do plaže.

Noć lagano pada a Pirates bar je pravo mesto da se odmorimo od puta uz vino i morske specijalitete.

Lepih oko 600 km puta sa još lepšim zalaskom sunca. Smeštaj u Vila Rania je 25€ noć za apartman

11. dan, 13.09.

Ceo dan je planiran samo za izležavanje na plaži.

Moram pomenuti da je Maria bila već ujutro tu. Nakon naše jutarnje kafe vratili smo se u apartman a Maria kaže kako nas u sobi čeka vruć doručak. He he he, grci baš umeju da iznenade. Topla domaća grčka pita sa sirom nas čeka na stolu.

Slike lepo pokazuju o smeštaju u Vila Rania i njenoj okolini. Pravo malo seoce u sred maslina i šume. Nekoliko hotela, nekoliko apartmanskih objekata i po neka montažna vikendica.

Na stranici www.vilarania.gr naći ćete mnogo više od ovog ovde pokazanog.

Uživancija za mene je odmarati na plaži sa pogledom na Krf dok pučinu s vremena na vreme gaze razni brodići pa i ova grdosija od 9 spratova.

12. dan, 14.09.

Povratak do Hercegovine preko Albanije je već rutina. Biramo manje opterećen granični prelaz Ćafa Bote kod Sarande. Obavezna popuna zaliha sa Albanskim Skenderbeg konjakom i prva prava pauza je u okolini aerodroma Rinas kod Tirane. Moj drug Željo je putujući par dana prije pronašao Nord park kao odlična opcija. Hvala za preporuku. Albanci velikim koracima idu napred po pitanju turističke ponude i usluga.

U večernjim satima pristižemo na Mosko i onako gladni i žedni, pravac motel Konak. Tu nema greške pri izboru.

13. dan, 15.09.

Jutro na terasi motela Konak sa našim Kumom Zoranom uz jutarnju kafu i razbudjivanje.

Opet već vidjena trasa od Moska i Trebinja pa do Banja Luke.

Za nama je tačno 3630 km puta, 13 dana putovanja, 3 rezervoara goriva  i puni koferi predivnih utisaka. Naravno i pune baterije.

Zbog toga uvek kažem jednu lepu rečenicu: „Ja u Grčku ne idem, ja joj se samo vraćam“