East B E R L I N

,,…Tu se možete prebacite do East Side Gallery, gde su ostaci zida uz reku, sa svim legendarnim slikama. Majus pada u trans, desno se nalazi i legendarni klub Berghain u koji imate zadatak da uđete. Pravila koga će da puste, a koga ne – nema. Ja vam želim da uđete! Ka Warschauer ulici se nalazi gomila drugih klubova, kao, alternativa. Svi su malo kinky, kao i Nemci. Mi smo čak našli klub sa srpskim narodnjacima. Pređete reku preko mosta Oberbaum, onaj sa tornjevima i dolazite u naš deo grada, Friedrichshain-Kreuzberg. Tu su svi drogoši i Turci na jednom mestu, u savršenoj simbiJozi. Ima puno raspalih hipsterskih mesta, kao i najveći drogoški park Görlitzer. Super mesta za klopu i piće, a baš jeftino…“ – sa ovim rečenicama mog prijatelja i velikog putnika, odštampanim na papiru, otišle smo u Istočni Berlin.

U suštini, najjasniju sliku o Berlinu dobijate nakon što posetite upravo ovaj deo. Meni je omiljeni. Mislim da u Berlinu ne postoji nijedna građevina koja će vas oboriti s nogu kao što to možete doživeti na primer u Italiji. Sve je nekako priča za sebe, a opet svi njegovi delovi veoma lepo sarađuju i stvaraju energiju koja nas vuče da joj se vratimo. Ili što bi Ljuban rekao, sve je u savršenoj simbiozi. Stvarno je tako. Možda u početku budete i zbunjeni, ali kada malo obradite podatke, kada odmore utisci, onda stičete mišljenje o Berlinu.

Razlika između zapadnog i istočnog dela počela je da se uočava kada smo se, jednim od žutih vozova na linijama U odnosno S-bahna, kretali iznad uobičajene podzemne železnice kojom smo tih dana uglavnom išle. Bio je lep i sunčan dan i kroz prozore voza je jasno mogla da se uoči gradnja, tako tipična za komunistički režim i nama veoma bliska. Po izlasku iz metroa, stojimo na stanici okruženoj stambenim zgradama sa leve i desne strane, a iza i ispred nas, prostire se zamršena mreža železničkih šina. Dok se približavamo Istočnoj galeriji, na uzanom putu oko mosta, u susret nam idu najzanimljivija lica, prolaze roze, zelene, obrijane i svakojake frizure, i najluđi stajlinzi koje sam u poslednje vreme snimila. Već mi se sve dopada.

East side gallery, kao ostatak Berlinskog zida predstavlja međunarodni spomenik slobode i najveću, svetsku galeriju na otvorenom. Nalazi se u poznatom istočnonemačkom, a gorepomenutom naselju Friedrichshain-Kreuzberg i dugačak je 1.3km. Ako niste do sada posetili Berlin, sve one murale koji simbolizuju zid, a koje smo do tada viđali samo na fotografijama i filmovima, mogu se videti ovde. Naravno, najveća gužva je kod famoznog i sočnog poljupca između poslednjeg lidera DDR-a Eriha Honekera i Leonida Brežnjeva, generalnog sekretara Komunističke partije SSSR-a. Fotografija je nastala 1979. godine, povodom tridesetogodišnjice od osnivanja Istočne Nemačke i poznata je pod nazivom – Господи! Помоги мне выжить среди этой смертной любви, ili, Mein Gott, hilf mir, diese tödliche Liebe zu überleben. Zid se nalazi na obali reke Špre odakle se pruža pogled ka mostu Oberbaumbrücke. Ceo ovaj kraj je na toliko različitih nivoa živ i zanimljiv. Ostaci istorije i jednog vremena se i dalje osećaju, preko zida do arhitekture karakteristične za doba komunizma i sudaraju sa trenutno aktuelnom energijom koja je u ovom delu grada toliko jaka. Iako u Berlinu živi blizu četiri miliona stanovnika, čini mi se da je koncentracija ljudi ovde veća, jer u ostatku grada gužve skoro da nema.

Ceo dan šetamo i upijamo zrake zubatog sunca. Ne postoji kuća ili zgrada koja nije išarana, ukrašena zanimljivim muralima i grafitima. Jesenje boje samo dodatno upotpunjuju šarenilo ulične umetnosti. Na svakom koraku su mali restorani raznih, nacionalnih kuhinja, kafići, od onih sređenih hipsterskih do poluraspadnutih, zagušljivih, underground mesta. Ovde se mogu i dalje videti napuštene zgrade koje su se nakon rata koristile za skvotiranje. Nedaleko od skulpture Molecule Man, nalazi se zanimljivo parče prostora sa zgradama i dvorištima u kojima je smešten ogroman buvljak i gde možete naći bukvalno sve što vam padne na pamet – nameštaj, knjige, ploče, garderobu… Možda je ovo i najbolji muzej koji smo posetile u Berlinu. Na kanalu povezanom sa rekom, jedna do druge, smeštene su male drvene barake. Ispred i unutar svakog kafića u blizini postavljene su umetničke instalacije i džinovske klupe.

Ljuban je bio u pravu, Majus stvarno pada u trans, ali bukvalno i na svakom koraku. Po njegovom uputstvu krećemo se u pravcu parka Görlitzer. Mali mostovi išarani grafitima, dečija igrališta sa zanimljivim spravama za penjanje i skakanje, Berlinci šetaju, trče, roditelji vode svoju decu, u jednom uglu skupila se grupica oko zapaljene vatre. Prolazimo ispod reči UTOPIA napravljene od igračaka i raznih predmeta koji vise, sa svih strana dopire miris marihuane, ispod nekog mosta su razapeti šatori, crnci se šteknuli po uglovima parka i ulica, dobacuju i nude svoje opijate. Smrkava se polako i sve poprima drugačiji ton. Vraćamo se na stanicu, subota je, gužva je, mnogo mladih, svi su lepi i zanimljivi, svi piju pivo usput. Idemo metroom do različitih tačaka Istočnog Berlina. Ulična umetnost je na svom vrhuncu i užasno žalim jer je mrak i toliko toga propuštam. Tražimo markthalle, ali stižemo na zatvaranje. Prošle smo već nekoliko puta Currywurst – kobasice sa karijem, ali nikako da ih probamo. Odlučujemo se za Burgermeister, mali kiosk ispod mosta. Red je predugačak, dobija se broj na ulazu i cela procedura od dolaska do izlaska traje oko sat vremena, ali burgeri su odlični, pogotovo kada opet zaboraviš da jedeš ceo dan.

Toliko toga bismo još da obiđemo, ovde ti bar ne treba mapa, dovoljno je samo da šetaš i razgledaš oko sebe. Ali malo je jedan novembarski dan za sve. Dok pišem o Berlinu i dok čitam o njemu, uviđam koliko sam još stvari propustila i jeeeeedva čekam nazad! Razmišljamo da li da se iscimamo do tzv. meke tehno kulture, tog famoznog Berghain kluba, ali nešto nas mrzi i kasno je. U stvari, ni ne zanima nas. Možda nekad, fore radi, čisto da proverimo da li istetovirani Sven na ulazu smatra da smo dorasle klubu. Sada želim da odem u neki mali, raspadnuti bar, popijem kuvano vino dok slušam dobar mjuz i posle nekoliko metara nailazimo na baš takvo mesto. Idealno za kraj tog dana.

Našu posetu Berlinu završavamo sutradan. Avion nam poleće oko 17h, znači da do 15h imamo ihaaaj vremena. Odlazimo na Ostrvo muzeja. Planiram šta ću sve seledeći put obići – Novi, Stari, Bode, Pergamonski muzej, Nacionalnu galeriju. Opet je hladan i sunčan dan. Jesmo se smrzle, ali imale smo bar sreće da ne pada kiša i svih dana nam je bilo sunčano. Ne žurimo nigde i upijamo sunce i poslednje trenutke u Berlinu. U jednoj od knjižara nailazimo na besplatne filmske projekcije o Berlinu. Stvarno neverovatan grad. Posle dokumentarca ne ostajemo ravnodušne. Početkom devedestih kreću bolja vremena za Nemce, dok kod nas počinje novo ludilo izazvano još jednom ljudskom glupošću. Završavamo našu turu u restoranu Currywurst-a, jer je glupo da odemo iz Berlina, a da ne probamo ovaj specijalitet. I mogu vam reći da se nije slavno završilo. Put od Berlina do Beograda vodio nas je preko Temišvara i ne znam kako sam preživela to vreme do kuće. Trovanje ili stomačni virus, ne znam, ali sam sigurno zauvek završila sa kobasicama. I karijem.

Ovom pričom završavam i trilogiju o Berlinu. Nadam se da sam uspela da vam prenesem svoje oduševljenje ovim, toliko zanimljivim gradom i navedem vas da polako planirate svoje prvo prolećno putovanje u sledećoj godini. Kako sam i dalje pod utiskom, u poslednje vreme gledam isključivo nemačke filmove i čitam nemačke knjige sa radnjama koje se mahom dešavaju u Berlinu, pa bih vam preporučila da pogledate ,,Good bye Lenin!“ i pročitate knjigu Tomasa Brusiga – ,,Na kraćem kraju Sunčane aleje“. 

Do sledeće destinacije, veliki pozdrav!

Majus

Na mom blogu možete pročitati originalnu priču.

Lajkjujte FB stranicu i pogledajte sve fotografije iz Berlina.