Drezden

Planirajuci samostalno putovanje u Prag, istrazivala sam sta bi bilo vredno videti u okolini. Ta okolina se malo prosirila, cak van granica Ceske, te sam se narocito zainteresovala za Drezden. Shvatila sam da ovaj grad sa okolinom ima mnogo zanimljivosti koje bi valjalo obici, pa sam putovanje produzila I rezervisala tri nocenja u ovom gradu.

Putujuci pravcem iz Karlovih Vari, rano popodne smo planirali za obilazak dvorca Moritzburg, u istoimenom mestu, 20-tak km udaljenom od Drezdena. Ovaj barokni kompleks gradjen je za lov I odmor Avgusta Jakog, elektora Saksonije I kralja Poljske . Dvorac I njegovi parkovi smestili su se na malom ostrvcetu u sred jezera, okruzenog sumama I bujnim zelenilom.

Sa kopna se do dvorca prilazi sirokim nasipom odakle se pruza divan pogled na gradjevinu u svoj njenoj lepoti, sa cetiri kupole sa strane, prilaznom rampom ogradjenom balustradom I skulpturama od Pescara.

Dvorac je otvoren za obilazak, ulaznica je 7 eur. Kada smo dosli u toku je bila specijalno organizovana poseta pod nazivom ” Od podruma do krova”, sto znaci das u bile otvorene I neke prostorije koje inace nije moguce obici. Nesto smo se smuvali po ulaznom holu s a visokim tavanicama, gde su nekada ulazili kocijama, skrenuli desno na neko stepeniste… Bilo mi sumnjivo, nije mi to bas licilo na glavni pravac kretanja tura, karte nismo kupili…
Shvatili smo da smo usli bez ulaznica, niko nas nista nije pitao, sem jedne tete kad smo vec skoro zavrsili obilazak. Pravili smo se malo nevesti, ona nesto na nemackom, mi kao ne razumemo… Mene bilo blam, ali eto mi obidjosmo sve za dz, iako nam to bas I nije bila namera.
Elem, u dvorcu su namestene prostorije, moze se videti lovacki salon sa trofejima iz lova (neki su stari I 400 god), trpezarija sa kompletno postavljenim servisom za rucavanje Maisen proizvodnje, kitnjasti kamini, kozne tapete na zidovima…

Na gravirama su prizori iz lova koji, bar meni, ne lice na lov onako kako ga ja zamisljam. Na livadi ispred sume, razapinjala se ograda od belog platna u krug, sa otvorom u koji su sluge halabukom bukvalno uterivali sumske zivotinje.. Nobl lovci bi ih docekivali I besomucno stupali u akciju. Po francuski, lukom I strelom, uz pomoc dresiranih ptica grabljivica I sl. To je pre bila opsta klanica, nego lov. Platneni paviljoni su bili razbacani u pozadini, odakle su dame iz pratnje mogle da gledaju I zabavljaju se, a muzjaci da se odmore u hladu uz vino I djakonije. Po jezeru su plovili bogato ukraseni camci koji su podrazavali oblike ribe, kita, labuda isl. Preterivanje I bahatost na nivou.

Nakon obilaska dvorca, zaputili smo se ka Majsenu, gradicu na Elbi,15-tak km udaljenom.
Majsen se smestio na obe strane reke, ali stari deo je na levoj obali. Na vrhu grebena tik uz Elbu, uzdize se Majsenski zamak, Albrehtburg, I majsenska goticka katedrala.

Parkiramo automobil ispred glavnog ulaza u grad. Malo nas buni sto moramo na automatu odmah da platimo, nemamo pojma koliko cemo da se zadrzimo. Ovaj nacin placanja me bas nervirao, nisam mogla da procenim koliko je vremena potrebno da se nesto obidje. Ubacujemo iznos za 3 sata I krecemo ulicom ElbStraße ka glavnom trgu Marktplac.

Majsen smatraju za kolevku Saksonije, a naselje je ovde postojalo jos u 10. veku. Istorijski centar je mali, dosta ulica je zatvoreno za saobracaj. Sve je skoncentrisano oko zivopisnog glavnog trga okruzenog sarenim kucama, sa brizljivo cuvanim fasadama. Baste restorana, cvece, kocije sa upregnutim konjima, Gradska kuca, tipicna arhitektura. Sarmirao me ovaj srednjovekovni trg, i vec mi je u prvih 5 min boravka u mestu prirastao srcu..

Na jednom uglu trga nalazi se crkva Frauenkirche , u kasnogotskom stilu iz 15. Veka. Ako vas put nanese do nje obratite paznju na mala zvonca od porcelana, smestena u prozorske okvire sa vanjske strane fasade. To je prvi porcelanski karilion ikad napravljen. Naravno, porcelan je majsenski, iz cuvene fabrike, po kojoj je ovaj gradic svetski poznat. A tradicija nije mala, samo 300-tinak godina. Nisam na zalost imala prilike da cujem muziku koju proizvode.

Sa trga, splet srednjovekovnih kaldrmisanih ulicica vijuga ka brezuljku . Do njega je moguce doci peske setnjom kroz mesto, dok vas iz izloga gledaju porcelanske guscarice, pastirice, andjelcici, Kinezi … Cene zanemarljive… Soljica 100 eur.

Kasnije sam videla da je do gornjeg trga opasanog zidinama, na kom se nalazi dvorac I katedrala, moguce doci I s druge strane, malom panoramskom uspinjacom. Uzbrdo, kaldrmisanim puteljkom, oivicenim nazubljenim zidinama, pa kroz lucne prolaze iznad kojih rastu kuce, stizemo na veliki trg.
Sa bokova uokviren je zutim, plavim, crvenim fasadama, a na centralnom delu ka nebu streme siljati, potamneli od zuba vremena, kameni tornjevi. Katedrala, evangelisticko-luteranska crkva Saksonije.

Od aprila do oktobra otvorena je svaki dan od 9-18 h. Placa se ulaz 4 eur bez vodica, a moguce je svaki dan, sem nedelje, tacno u podne prisustvovati sviranju orgulja, sto se placa 5,5 eur.
Mi smo se malo kolebali na ulazu kad smo shvatili da se kupuje ulaznica, ali ljubazna teta koja je verovatno shvatila da se preracunavamo, nam je prodala samo jednu ulaznicu po nekoj umanjenoj ceni.Neka decija karta, verovatno.
U toku osam vekova katedrala je dogradjivana, pa su vidljive karakteristike arhitektonskih stilova iz razlicitih perioda. Kao dodatak katedrali, izgradjena je kapela sa grobovima pripadnika Wettin dinastije.

Trg se sa strane koja gleda na reku, zavrsava dvorcem.

Albrecht dvorac je najstariji u Nemackoj, izgradjen u 15. veku za Wettin dinastiju.
Radno vreme od marta do oktobra od 10 do 18 h, ulaznica kosta 8 eur I audio vodic se dobije besplatno, kao I brosura o dvorcu. Fotografisanje je dozvoljeno uz doplatu od 2 eura, a zanimljivo je sto je ulaz besplatan ako ga odlucite posetiti na svoj rodjendan.

Posetili smo sve spratove kojima se dolazi spiralnim uskim kamenim stepenicama.

Prostorije su oslikanih zidova, nema mnogo namestaja, ali su podovi i svodovi originalni. Kaljeve peci raskosno ukrasene, svodovi isprepleteni siljatim gotskim lukovima, masivni stubovi, drveni obojeni kipovi velikasa…

U veliku balsku dvoranu ualzimo sa nekim filcanim papucama koje navlacimo preko cipela. Ispred masivnih dvokrilnih vrata parkirano je citavo jato papuca, sve da bi se zastitio originalni parket. Klizamo se uz smeh po sali, od jednog kipa do drugog, kao dva ludaka, sreca nije bilo posetilaca… Nedostajala nam je samo neka muzika da zaigramo menuet .

Dvorac je odlican, interaktivne postavke pokazuju kako se pravio porcelain I sl. Kad smo kod porcelana, Albert Jaki je ovaj dvorac pretvorio u radionicu za proizvodnju porcelana jos 1710. U vreme kad je Evropa poludela za kineskim soljicama, vaznama I cinijama. 150 god se medju zidovima gotskih odaja culo lupkanje, lomljenje, pucketanje vatre, skripa cekrka I njistanje konja dok se proizvodilo belo zlato. Kada krenete jednim od uskih prolaza koji je pokriven tablama inoxa, svaki korak aktivira zvuke, koji su se navodno mogli cuti u vreme proizvodnje.

Moja jaca polovina i ja obicno zajedno krenemo u obilaske, pa se razdvojimo svak na svoju stranu, onako bas zaneti bez nekog plana i dogovora. Dok sam ja tako kocila vrat zevajuci u tavanice,

on mi nestao iz vidokruga… I iz prostorije. Primetim ja cuvari zveckaju kljucevim, upucuju mi neke znacajne poglede. Pa dobro, shvatam. Oce ljudi kuci, gotovo radno vreme, njih briga samo za vlagu i bezbednost, ne vide vise lepotu. A muza nema.Krenem ja da jurcam naokolo, sve se vrtim nekim prolazima, pa se nadjem na pocetku… Stepenice vijugaju, ja preskaci stepenike, penji se, silazi… a one tavanice spicaste, prozori zasiljeni, hladan kamen, teska okovana vrata, cijuce negde nesto, skripi, ne srecem ni cuvare.

Gotska saga uzivo. Naravno posetilaca vise nema Ja ko Luda Nasta unezverena, naletim na neku stamenu Nemicu, rasnu DDR-ovku, a ona pokazuje na sat. Ne razume ta ni rec engleskog. “ Kajne majne man !!!” otvori mi se neka fijoka u mozgu iz treceg osnovne, prosli vek. Uzme ona onaj toki voki I naravno – nadje ga. Zabio se u potkrovlje, ma slepo crevo potkrovlja, zablesavljen u oruzja i stare mape. Ja se sva iskolacila, a on mrtav ladan, samo malo razocaran sto moramo napolje. Da me oladi, vodio me na ladno belo vince u neku tavernu, odma tu na trgu. A terasa joj okrenuta ka gradu, puca pogled na krovove i majsenske mostove.

Citav ovaj kraj uz reku Elbu je vinogradarski. Ima dosta vinarija koje je moguce posetiti i degustirati vina. Smesteni na suncane padine brezuljaka, brizljivo negovani, lepo izgledaju i iz bliza, i iz daleka. Imanja osim zasada loze, krase negovani parkovi, cvetni vrtovi i stare vile. Tu se mesaju istorija i hedonizam. U Majsenu se odrzava septembra svake godine Festival vina, a gradic je vazna tacka na putu Saksonske vinske ture. Ovaj vinski put nije mnogo dugacak,nekih 55 km, medjutim krajolik je bogat i raznovrstan.

edna od interesantnih stvaru u Majsenu je obilazak danasnje fabrike porcelana.Ulaz s e placa 9 eur.U fabrici se obilaze radionice gde se rucno oblikuju I ukrasavaju ukrasni i upotrebni predmeti , izlozbeni prostor sa kolekcijama i sl. Naravno, tu je i prodavnica za zainteresovane. Malo je van grada, ali u sezoni april –oktobar na svakih 30 min saobraca City bus shuttle koji povezuje fabriku, staro jezgro Majsena i Domplats (katedrala, dvorac). Mi je nismo posetili, dovoljno mi je bilo figurica I servisa iz mnogobrojnih izloga.

Jos bi se moglo ponesto videti u Majsenu, nismo imali vemena. Ovih par sati koje smo izdvojili, na mene su ostavili jak utisak.
Na parkingu shvatamo da nam je placeno vreme uveliko proslo, posto nismo nasli nikakvo upozorenje, slezemo ramenima I krecemo put Drezdena. Spavanje u hotelu Holliday Inn Expres, na jako dobroj lokaciji.

Parkinzi se u Drezdenu placaju, evo jednog sajta na kome su korisne informacije o pozicijama I cenama http://www.dresden.d…ie-parkplaetze/.
Hotel koji sam rezervisala ima obezbedjena mesta za parkiranje, posto nam njihova cena nije odgovarala, mi smo nasli jedan u trznom centu Centrum –Galerie, na zatvorenom, sa kamerama. Moguce je ostaviti automobil nekoliko dana, placanje je po izlasku na automatu.

http://www.parkopedi…01069/dresden/. Ovo je jos jedan sajt sa parkiralistima u Drezdenu.

Drezden je smesten na obe strane reke Elbe. Stari deo grada sa bitnim znamenitostima koje valja obici je organizovan po meri coveka. Ni prevelik, ni premali, lako ga je obici laganom setnjom.

Prva poseta bila je rezervisana za Kraljevsku palate i muzejsku postavku Grünes Gewölbe.

To je bogata kolekcija od oko 1000 dragocenih predmeta, smestena na prvom spratu zdanja u baroknom ambijentu. Predmeti su izradjeni od plemenitih metala, dragog kamenja, emajla, slonovace, kokosovih oraha, nojevih jaja poticu od 16. veka na dalje. Fotografisanje je zabranjeno, te sam morala da kupim knjigu, doduse na nemackom, sa fotografijama, kako bi se s vremena na vreme podsetila vidjenog.

Posle tri sata divljenja i neverice sta su davnasnji majstori bili u stanju da ucine bujnom mastom i vestim rukama, shvatam da mi je koncentacija pobegla. Mnostvo prizora iz grcke mitologije u slonovaci, razmetljivi servisi za caj od zlata srebra I dragog kamenja, kostica tresnje sa izrezbarenih 185 portreta u okviru od zlata i bisera koja se gleda kroz povecalo, figure koje mrdaju ocima I izbacuju strele iz lukova, filigranski ukrasene kupe i vazne kombinovane sa umetnutim nojevim jajima… Cudo do cuda!

Uz ulaznicu od 12 eur dobije se audio vodic, mapa prostorija, kao I mogucnost obilaska Turske sobe, galerije slika i oruzarnice. Pomalo umorni obisli smo samo Tursku sobu. Naime Avgust Jaki, elector Saksonije bio je opcinjem robom sa istoka, pa je poslao svog izaslanika put Stambola da mu nakupuje svega i svacega. Na svecanostima je voleo da se obuce kao sultan, a uvezao je kamile i arapske konje. Voleo covek tematske maskarade. Odatle ova Turska soba , gde se na sredini uzdize otomanski sator izvezen zlatom i srebrom, dugacak je 20 m a visok 6 m.

Drezden nudi svasta i spolja i iznutra.Odlucujemo da provedemo malo vremena na otvorenom i kratkom setnjom od Rezidensschloss-a krecemo ka Zwingeru.

Usput spolja razgledamo cuvenu zgradu Semper opere podignutu 1841.

Nakon 103 , grad je bio strasno razrusen tokom bombardovanja, pa je i ova opera imala tuznu sudbinu. Mnogim gradjevinama je vracen stari sjaj, dok se seta ulicicama starog jezgra prosto je nepojmljivo da je skoro sve bilo unisteno.

Zwinger je barokni kompleks nastao na zapustenom parcetu zemljista za potrebe zabave, dvorskih ceremonijala i festival. Lepo uredjeno dvoriste okruzuju kitnjaste gradjevine u kojima su danas smestene muzejske postavke. Najvrednija je Galerija starih majstora sa Rafaelovom slikom kao najpoznatijim artefaktom . Na zalost nisam imala vremena da udjem, sad mi zao. A i iscrpela me ona Zelena tavanica.

Kompleks je sa dve strane okruzen kanalom i parkom.Sa zapadne strane nalazi se Nimfeum, bazen sa fontanom i malim vodopadom, nisama sa statuama nimfi. Malo se osvezih uz zvuk vode koja prsti, pa ipak krecem da obidjem Galeriju porcelana koja se takodje ovde nalazi. Muz nece, kaze idi ti, dosta mi zatvorenog prostora . Ode on na pivo, a ja u galeriju

Nasli smo se u Italijanskom selu. Da, I to postoji u Drezdenu. Sada se tako naziva restoran preko puta opere ,sa terasom koja gleda na stari most na Elbi. A nekada su ovde zaista ziveli Italijani, arhitekte i gradjevinci koji su dosli da izgrade Hofkirche, negde u 18. veku. Selo su srusili, a ostala kafana. Popili po kriglu piva, odmorili tabane, gledali parobrode kako plove rekom, pa nanovo put pod noge.

Malo smo zavirili u tu Hofkirche, em je u blizini, em je red kad smo se vec gostili kod majstora. U ovoj najvecoj crkvi Saksonije sahranjen je izmedju ostalih i Avgust Jaki, nekoliko puta vec spominjan ovde do sad. Pa ajde dag a predstavim.

Ovaj spomenik podignut je sa druge strane reke, kad se predje stari most koji se zove, kako drugacije nego, Albertov most. U ovom delu grada nismo proveli mnogo vremena. Malo smo prosetali ulicom trasiranom jos 1731, zavirili u pasaze barokne cetvrti sa restorancicima i prodavnicicama zanatskih proizvoda.

Vracamo se opet preko Avgustovog mosta pa pravac Altmarkt. To je starogradski trg na kom se uvek nesto desava. Kad smo dosli upravo je bio u toku jesenji sajam. Za Bozic se okiti sarenim lampicama, ogromnom jelkom i standovima sa sarenisima. Malo smo prezalogajili, naravno kobasice, kupus sa pivom , slusali neki lokalni bend, upijali atmosferu.

Setismo se naseg zelenka, pa posto je sve vrlo blizu, malo smo ga obisli. Stoji zelenko, nista mu ne fali, a mi lagano nastavismo duz Prager ulice. To je dugacka nemotorizovana strafta sa prodavnicama I buticima, moderniji deo grada. Raj za kupoholicare. Na brzaka biram neke krpice za klince, nemam ja mnogo zivaca za izloge i trzne centre po belom svetu. Moj najdrazi jos manje.

Ulica se zavrsava starom zgradom zeleznicke stanice. Moramo da zavirimo i unutra i ko poslednji seljaci odusevljavamo se medjugradskim vozom na sprat, sa sve prostorom za biciklove. Gledam decko lepo utero svog dvotockasa, seo na sediste sto mi delovalo udobno, a posebno cisto, pa izvukao slusalice iz naslona sedista… Aaa, Srbijo, majko, kad cemo mi ovako! I tako zadovolji i onako bas lepo umorni, zavrsismo taj dan.

Treceg dana smo planirali voznju parobrodom do Pillniza I dvorca na vodi, obilazak Transparentne fabrike automobila, setnju Velikim gradskim parkom i Bruhlsche tarasom.

Saksonska parobrodska kompanija ima tradiciju tugu 175 godina, danas flota broji 9 istorijskih parobroda I dva veca salonska broda koji plove duzinom 80km. Najstariji je proizveden 1879, a najmladji 1929. Reklamiraju se kao najstarija i najbrojnija flota parobroda na svetu.Postoje stalne linije, kao i tematske i sezonske . Mogucnost izbora je velika, mi smo se opredelili za redovnu turu do Pillnitza pod nazivom Palace tour, ali samo u jednom pravcu, s namerom da se vratimo autobusom. Parobrod plovi uzvodno, te voznja traje oko 1.5 h, nesto duze nego u povratku. Cena po osobi je 8 eur, karte se kupuju na pristanistu ispod Bruhlsche terase, gde je i ukrcavanje.

Parobrodi se vrlo pazljivo odrzavaju, tokom plovidbe jedan mali od palube je glancao mesingane delove broda. Duz desne obale reke, suprotno od starog grada, kilometrima se proteze staza za bicikliste i setace, okruzena zelenilom. Primecujem da je stanovnici vrlo rado koriste, dzogiraju, voze rolere, prave piknik na travi… Duz reke se nizu predgradja Drezdena sa palatama I letnjikovcima, brezuljci sa vinogradima, kucama tradicionalne arhitekture.

Predgradja Blasewitz I Loschwitz , jedno nasuprot drugog, povezani su celicnim visecim mostom iz 1893. god koji iz miloste zovu Plavo cudo. Most se i danas smatra tehnicki zanimljivim. Spada u grupu visecih, mada su resenja izvedena na neki neobican nacin, sto je narocito u vreme gradnje bilo inovativno. Ja sam dete iz porodice graditelja mostova, odrastala po gradilistima sirom bivse Juge, bila svedok nastajanja nekoliko vrlo znacajnih, ali ne umem da objasnim sta je osobenost ovoga. U toku gradnje potrosena je enormna kolicina novca, te su po otvaranju uveli neobicne i pomalo smesne mostarine. Osim za ljude, prelaz je morao da se placa za guske, pilice, druge zivotinje. Sto veca zivotinja, veca mostarina.

Iskrcavamo se u Pillnitzu, pored dvorca na vodi, letnje rezidencije saksonskih kraljeva. Nekada su kitnjasti brodovi plemstva pristajali tik uz siroke stepenice koje zaranjaju u vodu.

Imanje od 28 hektara je bio poklon kraljevoj ljubavnici, te nije ni cudo sto je ovde sve bilo podredjeno uzivanju i samo uzivanju. Botanicka basta, stakleni paviljon, staze kroz parkove, paviljoni inspirisani dalekim istokom sa pagodastim krovovima, egzoticne biljke, cak i jedna gondola za podsecanje na Veneciju. Obisli smo imanje, setali stazama kroz parkove I baste, nismo nigde ulazili. U okviru kompleksa je restoran sa prijatnom bastom u senci, gde smo se osvezili. Ulaz u park je 2 eura.

Nakon 2 sata, potrazili smo stanicu busa, a o prevozu sam se prethodno informisala preko sajta www.dvb.de/en, koji je interaktivan i odlican za snalazenje. Od Pillnitza do Drezdena ima oko 15 km I sa presedanjem na tramvaj, voznja je trajala oko 40 min.Dobro je sto smo odlucili da koristimo parobrod u jednom, bus u drugom pravcu jer smo tako na dva razlicita nacina videli zanimljiva predgradja.

Tacno na vreme stizemo na turu u Transparentnoj fabrici. Karte nismo kupili unapred, sto je moguce uciniti preko njihovog sajta. Malo je nedostajalo da nas odbiju, zato sto je broj posetilaca ogranicen. Kada smo im objasnili da sutra putujemo i da smo, kao, specijalno dosli da vidimo fabriku prodadose nam karte . Ulaznica je 7 eur za osobu, ukljucuje neki popust u njihovom restoranu. Fotografisanje nije dozvoljeno tokom trajanja ture, vec samo u ulaznom holu.

Zasto vredi obici ovu fabriku?
Nalazi se skoro u centru grada, 10 min peske od istorijskog jezgra. Zvuci sumanuto… ali… ona jeste moderno projektovana, medjutim uklopljena je u okolno zelenilo i park. Fasada je staklena, ali nije korisceno ono staklo kroz koje se spolja ne vidi unutra. Na taj nacin je napravljen kontakt u oba pravca. Kad se udje unutra, prva impresija je svetlo, svetlo, svetlo. I cisto! Radnici u belim kombinezonima, sa belim rukavicama, na patosu sa parketom koji blista. Zavrseni automobili se robotima, liftovima podizu u stakleni silos visok 40 m na jedan od 16 nivoa. I silos je staklene fasade.

Prostori fabrike se koriste i za koncerte ozbiljne I eksperimentalne muzike, plesne postavke i decije radionice. Dakle, integracija sa gradom i stanovnicima i na ovom nivou. Vodi se racuna o zivotinjama, pticama i insektima cak, u okruzenju da se ne bi zaleteli u staklene zidove, nekim specijalnim zvucima i lampama koje im ne smetaju. Delovi se dovoze iz skladista van grada tramvajima koji koriste redovnu gradsku mrezu. Nacin da se smanje troskovi, ne zagadjuje okolina i sprece zaglavljivanja u saobracaju. Zanimljiva arhitektura, za one koji to vole. I, naravno mogucnost da se izbliza vidi, uz tumacenje vodica, zavrsni proces izrade luksuzne linije Volkswagenovih automobila.
Mislim da je ovo i previse od mene koja sam za automobile totalni duduk. Ucinih ovu posetu za ljubav muzu i… nisam se uopste pokajala!
www.glasernemanufakture.de/en pa sad ko voli nek izvoli.

Nakon fabrike, pravac Veliki gradski par, u blizini. Ovde je sve u blizini. Park se moze peske, biciklom ili malom zeleznicom. Zaista je velik i u njemu su zoloski vrt, deo sa taradicionalnim tavernama, jezerce, mini golf,stena za penjanje, barokna palata sa cvetnim lejama I velikim ukrasnim bazenom… Info pultovi su na sva cetiri ulaza u park.Formiranje parka u francuskom stilu je pocelo jos u 17. veku. Ispred palate se organizuju razne manifestacije I koncerti na otvorenom. Prosetali smo velikom alejom oivicenom starim stablima raskosnih krosnji I baroknim kipovima do palate.

Voznja mini zeleznicom kosta 5 eur po osobi , sto mi nismo koristili zbog prokletog manjka vremena. Ja na putovanjima volim da se provozam I panoramskim vozicima, brodovima, uspinjacama… To progovara ono dete u meni. Ovaj put bio samo parobrod, a postoje i dve stare uspinjace u predgradju Loshewich, sa cijeg se brda pruza lep pogled na dolinu reke.

Dan zavrsavamo na Terasi Evrope, Bruhlsche terasi koja lezi za staroj gradskoj tvrdjavi.

Mesto za opusteno sedenje na klupi ili za stolom jednog od brojnih restorana sa pogledom na reku, mostove i flotu parobroda. Podno terase su prostorije stare tvrdjave i katakombe. Zbog problema sa poplavom, jedno vreme su obilasci bili stopirani, mislim da je sada to sanirano.
Sutra nas ceka put do kuce, sto mi uvek izaziva zbrku osecanja. Zao mi sto se putovanje priblizilo kraju, a opet jedva cekam da vidim decu.

Poslednji dan nikako da odlucimo da se pokrenemo ka Beogradu, pa resavamo da provedemo jos malo vremena u Drezdenu.

Odjavljujemo se iz hotela sa kojim smo bili vrlo zadovoljni. U pitanju je Holliday In Expres u starom gradu preko puta pocetka Prager pesacke ulice. Rezervaciju smo izvrsili preko sajta booking.com. Sobe prostrane, sa svim potrebnim detaljima. Nekoliko velicina jastuka razlicite tvrdoce, kafa, caj, aparat za iste, moderno kupatilo u kom ja nisam znala da pustim vodu na tusu, udoban king size krevet, raznovrstan dorucak. Nismo nesto zahtevni po pitanju smestaja, obicno nam je bitno da to bude cisto i po mogucnosti sa dobrim doruckom , ovaj je za svaku preporuku.

Svrljamo kratko starim gradom, posecujemo Frauenkirche, Bogorodicnu crkvu na Neumarktu, koja je bila potpuno unistena tokom bombardovanja u II svetskom ratu. Na inicijativu grupe gradjana sa njenom obnovom se pocelo 1994 god, da bi se radovi zavrsili 10-tak godina kasnije.

Unutrasnjost je vrlo svetla i prostrana, sa bogato ukrasenim oltarom koji prikazuje Isusa na Maslinovoj gori.Orgulje iznad oltara su takodje velelepne, ali nisu replika nekadasnjih. Prostor je okruzen galerijama na nekoliko nivoa.

U ulici Augustus, na bocnom zidu Stalhofa, jednog od dvorskih dvorista, mural od 23.000 majsenskih plocica prikazuje povorku saksonskih princeva Wettin dinastije. Dinastija je vladala 800 god. i hronoloskim redom na konjima jase 35 princeva, od Konrada do Dzorza od Saksonije.

Predstavljeni su u garderobi tipicnoj za epohu u kojoj su ziveli. Najveci porcelanski mural na svetu dug je 102 m, a prvobitne plocice su zamenjene pocetkom 20 veka, kvalitetnijim i otpornijim na spoljasnje uticaje. To ih je spasilo velikih temperature prilikom bombardovanja 1945. pa je mali broj bio ostecen.

Kroz lucni prolaz ulazimo u Stalhof, dvoriste iz 16. veka u kom su se odrzavali viteski turniri, bozicni vasari, pozorisne predstave.

Ovo malo dvoriste su koristili i za lov, sto ne smem ni da zamislim kako je izgledalo. Iznad kolonada nalaze se trofeji iz lova i heraldicki simboli Wettin dinastije.

Danas se na ovom prostoru svake godine odrzava Bozicni vasar sa srednjovekovnom tematikom.

Nema vise vremana, vozac je jedan , a put je dug. Ostalo je jos propustenog, ali tako uvek biva.

Sta nismo, a hteli smo i sad mi zao:

Popeti se na na neki toranj zbog pticije perspektive. Mogucnosti su: toranj Bogorodicne crkve, Hausmannstorm – osmatracka kula iz 17. veka u dvorskom kompleksu, zvonik Crkve svetog krsta-Kreuzekirche koji je najjeftiniji.

Posetiti Pfund Molkerei najlepsu prodavnicu ove vrste na svetu, obloženu rucno bojenim porcelanskim pločicama od patosa do plafona(ukljucujuci i pod i plafon) iz 1880 koja i dalje radi i kupiti neki lokalni sir, pojesti rucno pravljen sladoled.

Videti Rafaelovu Sikstinsku madonu, staru preko 500 god kojoj je i Avgust treci priredio svecani docek na nogama i dok je sam odmicao sopstveni tron rekao: „Oslobodite mesto za velikog Rafaela!“

Slusati zvuk orgulja i pevanje hora crkvenih decaka , sa tradicijom od 800 god. U Kreuzkirche, Crkvi svetog krsta.

Popiti vino u umetnickom Kunsthofpassage, u novom delu Drezdena i izgubiti se u lavirintu njegovih dvoristanaca sa instalacijama po fasadama, videti te otkacene zavrzlame od cevi koje pevaju kad pada kisa, a ludo izgledaju i kada sija sunce.

Provozati se najstarijom visecom uspinjacom na svetu na jednoj sini, koja povezuje donji i gornji Loschwitz.

I ko zna sta jos…