Carigrad, Konstantinopolj, Istanbul

Istanbul ima 17 miliona stanovnika. Srbija 7. Ja sam provela svega 4 dana. Znači, nisam kompetentna da pričam o Istanbulu i dajem savete šta treba obići, jer je to vreme isuviše kratko. Ali utisak koji je taj grad ostavio na mene je toliko jak, da se sve do sada nisam usuđivala da započnem ovo putovanje. Kada me neko pita koje mi je omiljeno mesto – odgovor je samo jedan.

Otišla sam u Istanbul bez ikakvih očekivanja. Samo sam želela da eto, odem, ne nadajući se ničemu. Nisam znala više od toga da se prostire na dva kontinenta, Evropi i Aziji, a razdvaja ih Bosfor, neka vodica između. A onda šok! Kulturni, društveni, istorijski, religijski…

Naš hotel je bio u blizini Kapali čaršije, tako da smo uglavnom svuda išli pešice. Prevoz skoro da nismo koristili. Sve vreme smo bili na evropskoj strani i jedva čekam da odem opet i provedem vreme u Aziji. U glavi mi je zbrka i haos dok razmišljam šta prvo da spomenem, otprilike kao u njihovom saobraćaju. Nigde nisam videla da se tako ludački vozi, kao tamo. Tokom ’80-ih godina, prvi put je raspisan međunarodni konkurs za reorganizaciju saobraćaja, kada su se samo Francuzi usudili da naprave plan metroa i saobraćaj dovedu koliko – toliko u red. Sećam se da smo na semaforu, na pešačkom prelazu proveli 15 minuta u strahu, čekajući pogodan trenutak da pređemo ulicu, svi su vozili užasno brzo i zeleno za pešake nije imalo nikakav značaj za one u vozilima. Ali s druge strane, usudili smo se da pretrčavamo najveću raskrsnicu koju sam videla tamo, jer ko će da pešači čak do sledečeg pešačkog prelaza. Ono što sam najviše volela je da posmatram ljude. Što duže gledam ljude u nekom mestu, to mi je jasnije gde sam. A ovde u svakoj minuti srećem žene sa rupičastim otvorima oko očiju, potpuno pokrivene iako je napolju skoro 30C ili sa lepim, svilenim maramama na glavi, besprekorno našminkanog lica, onih u minićima i visokim potpeticama do onih evropskih damica koje samo jake crne obrve otkrivaju da su Turkinje. Sve to govori o različitostima ovog grada. Od Plave džamije do Taksima, sve je pomešano i svaki pređeni korak je novo iskustvo i otkrovenje. A mirisi….,,da li osećaš miris istoka, da li osećaš snagu mog instinkta…“. Hodže se javljaju pet puta u toku dana iz svake džamije. A džamija ima oko 3000. Možda i duplo. Orijent me je uvek privlačio u svakom obliku, pa mi je svaka molitva bila pesma. Ali uglavnom, ljudima okolo je smetalo. Na ulicama postoji veliki broj mačaka. Ima dosta pasa, ali mačke su baš upečatljive. I vrlo pitome. Ono što su golubovi na glavnom trgu u Veneciji, ovde su mačke u celom Istanbulu.
Kada su znamenitosti u pitanju, Aja Sofija i Plava džamija su glavne i nalaze se jedna preko puta druge, tako da se obe mogu obići za par sati. Aja Sofija, nekada hrišćanska crkva, 1453. god, padom Konstantinopolja, pod vođstvom Turaka, pretvara se u džamiju. Zamislite džamiju u kojoj su freske Isusa Hrista. Kombinacija dve religije. Odmah preko puta je Plava džamija, najveća u Istanbulu sa šest minareta. Ko se uputi unutra, treba biti adekvatno obučen, noge pokrivene, žene sa maramama na glavi i na ulazu je obavezno izuvanje (kao i u svakoj drugoj džamiji), samo se ovde dobija i kesa za obuću. Ali smrad nogu unutra je nepodnošljiv! Ulaz za Aja Sofiju je 13e, za Plavu džamiju se ne naplaćuje. Ovo su informacije od pre dve godine, možda su cene promenjene u međuvremenu. Spominjala sam ranije konje na crkvi Sv. Marka u Veneciji. E pa, te statue su neko vreme provele ispred Plave džamije, još za vreme Carigrada, kada se na tom mestu nalazio hipodrom. Ispred džamije se još uvek nalaze preživeli spomenici koji datiraju iz doba Carigrada, obelisk iz 390, Zmijski stub iz 479. godine i stub Konstantina iz 10. veka. 
Za Topkapi palatu treba odvojiti pola dana. Ulaz je 40 turskih lira, što bi u prevodu značilo oko 14e. Predstavlja Sultanovu rezidenciju i sedište Otomanskog carstva (sada je muzej), nalazi se na jednom brdu odakle se pogled prostire na Bosfor, Bosforski most i ceo grad na dve strane. Palata se sastoji od ogromnog parka i gomile prostorija, tzv. Sultanovih odaja. Ko je gledao Sultana u seriji, znaće mnogo više o čemu pričam, ja sam imala u ekipi ljude koji su znali sve detalje, pa sam dobijala informacije iz prve ruke, od toga kako se zvala Sultanova majka, gde je sedela, do informacija o devojkama iz Harema koji smo takođe obišli. Ispod palate nalazi se Arheološki muzej.

Na Bajazitovom trgu, pored Bajazitove džamije, nalaze se Univerzitet, ulične knjižare, vrt, groblje na kome se može popiti čaj i pušiti nargila, i inače na grobljima su obično smeštene kafane. Pored je Kapali čaršija za sve ljubitelje šopinga. Tamo bih po ceo dan mirisala začine, kupovala ukrasne lampe, činije, džezve, ćilime, marame, šalvare i šarene bluze, samo da prodavci nisu toliko navalentni. Bukvalno vuku za rukav, dobacuju, užasno su dosadni, insistiraju na cenkanju, napadni su do te mere da smo izlazili potpuno iscrpljeni. Sve džamije su manje – više iste, ali opet, izdvajaju se Sulejmanova i džamija Mehmeda Paše Sokolovića.

Kao i svuda, najbolje je u nekom trenutku izgubiti se i lutati nepoznatim ulicama, zaći u delove gde nema turista i gde se može osetiti život lokalaca. U Istanbulu se u takvim ulicama uglavnom mogu videti stare, drvene kuće koje su gorele u požarima. Musava deca igraju fudbal na prašnjavom asfaltu, psi trče za njima, čuje se molitva, stari Turčin sedi ispred kuće i puši svoju ,,pljugu“. Ulice su uske, kuće popločane, a onda odjednom iz susedne ulice koja se ni ne vidi, izroni džip širine koliko i sama ulica i projuri brzinom da se naježiš.

Meni omiljeni deo je oko kule i mosta Galata. Most Galata predstavlja obeležje grada,razapet preko ušća Zlatnog roga – prirodne luke Istanbula. Na mostu, jedan do drugog stoje pecaroši sa obe strane, a odmah ispod nižu se restorani. Kula Galata, nalazi se u blizini mosta, u delu grada – Begoglu. Sagrađena je 1348. god. kao mletačka tvrđava, a kasnije je korišćena kao kasarna, zatvor i astronomska opservatorija. Vidi se sa svih tačaka Istanbula, i sa nje se vidi ceo Istanbul. Deo oko kule je veoma lep i svaka ulica vodi do Trga Taksim na kome se nalazi spomenik Republike, koji predstavlja Ataturka i druge revolucionarne vođe. Odatle se ulazi u ulicu Istiklal, pešačku zonu, kojom prolazi ,,nostalgični tramvaj“ dužinom od 1.6km, i proteže se sve do drugog trga – Tünel. Kada se krene od Taksima, glavnom džadom, skreće se desno u ulicu koja je nas podsećala na Čika Ljubinu u Beogradu, pa smo je tako i zvali. Tu je potpuno drugi svet, mladi ljudi, umetnici, studenti, pije se pivo, vode glasni razgovori, neka sasvim drugačija energija se oseća od svega što smo do tada videli, čuli i omirisali. Krigle Efesa se smenjuju jedna za drugom i mi se polako stapamo sa okolinom.

Vožnja Bosforom je obavezna. Kao što sam ranije napisala, zamišljala sam ga kao neku vodicu. Iako predstavlja uski moreuz između Mramornog i Crnog mora, dug 30 km, izgleda ogromno.. Košta 12 lira. Na putu za Topkapi, našli smo nekoliko manjih agencija koje se bave ovim turama. Tu se dogovara oko termina i cene, a onda nas taj čika odvede do pristaništa gde nas predaje drugom čiki, pa onda sa njim idemo na brod. Vožnja traje oko sat vremena, sve do Bosforskog mosta, ispod kog se okreće i vraćamo se nazad. Bosforom šibaju vetrovi, pa je poželjno slojevito oblačenje. Kada smo već kod ovih tura, oko Istanbula postoje Prinčevska ostrva, ima ih četeri: Kinalijada, Burguzada, Hejbelijada i Bujukada. Najlepše i najveće je Bujukada. Na ostrvima žive uglavnom bogataši u svojim vilama, zabranjena su motorna vozila, a glavno prevozno sredstvo su bicikl i kočije koje se mogu iznajmiti na ostrvu. Imali smo našeg kočijaša Mitu koji nas je provozao celim ostrvom i bio je veoma fin. Na ostrvu se pored vila, mogu videti bele drvene kuće, priroda je prelepa, a u šumama odmaraju krave i konji slobodno galopiraju. U povratku sa ostrva, prolazi se pored Dolmabahče palate, raskošne palate u kojoj je živela kraljevska svita, a potom i Ataturk i koja je bila toliko skupa da je delimično uzrokovala bankrot Otomanske državne blagajne. Takođe, vidi se i prelepa Devojačka kula – Kiz Kulesi, kula svetionik na ostrvu na ulazu u Bosfor.

Jedi kule tvrđava su ostaci carigradskih bedema koji su se protezali od Mramornog mora do Zlatnog roga i obavijali čitav Konstantinopolj. U okviru bedema postoje kule, Krvavi bunar i ćelija u kojoj je na svirep način ubijen Osman II. Uspeli smo da vidimo ostatke tvrđave samo usput. Ono što smo takođe propustili, je Cisterna bazilika koja je snabdevala vodom Veliku palatu u vreme cara Justinijana, sa poznatom Glavom Meduze i 336 stubova, i nalazi se na 6m ispod vode. Propustili smo nekoliko velikih i prelepih parkova, ali grad je ogroman, a mi smo tako malo vremena imali. I propustili smo toliko stvari kojih nismo ni svesni.
Ali nismo propustili njihov čaj u staklenim čašicama, nismo propustili pravu turskukahvu i nismo propustili njihove kolače sa pistaćima i raznim koštunjavim plodovima koji su preslatki. Hrana je odlična, na svakom koraku može se kupiti kebab (ko ne voli jagnjeće, može uzeti pileće meso), i ima tako mnogo ribljih i morskih specijaliteta.

Po povratku, Istanbul postaje moja opsesija, a sa Istanbulom i turski filmovi, knjige, muzika, njihova kultura, hrana i pločice iz Harema. Za kraj, preporučujem da pogledate ,,Gegen die Wand“ i ,,Crossing the Bridge: The Sound of Istanbul“.

Istanbul’u tadını çıkarın!

Za više destinacija, posetite moj blog:

https://majusnikolicmajus.wordpress.com/ ili 

https://www.facebook.com/pages/majusnikolicmajusputovanja/1588551624728982