Baltička tura: Varšava

U narednom periodu, na stranicama bloga, naći će se priče sa poslednjeg putovanja koje mogu bez problema da uvrstim u jedno od najlepših. Jer: na to putovanje, išla sam sa dvoje fenomenalnih prijatelja sa kojima nijedan trenutak nije bio uzaludan. Spontane situacije, lud i nezaboravan provod i poznanstva sa novim, drugačijim, zanimljivim i divnim ljudima. A sve nas je spojila želja da obiđemo Baltičke zemlje o kojima sam ranije samo čitala i gledala fotografije retkih prijatelja koji su imali priliku da posete neku od tih zemalja. Putovanje je trajalo 16 dana, išli smo autobusom i koštalo nas je sve skupa (smeštaj + prevoz), otprilike koliko košta povratna avionska karta od Beograda do Talina. Jasno nam je bilo da ekipa koja je krenula, voli putovanja koliko i mi i na naporan put gledaju zatvorenih očiju, jer kada prođe štruckanje autobusom, ostaju samo stvari koje ćemo zauvek pamtiti. Zbog svega navedenog, u narednom periodu, podeliću naša iskustva iz Varšave, Rige, St. Peterburga, Talina, Helsinkija, Kaunasa, Viljnusa i Krakova.

Naša prva stanica je Varšava.

Stigli smo u nju po vrelom danu. Nije moglo da se diše i moram priznati da nam je taj deo puta bio najnaporniji, jer smo iz Beograda krenuli dan ranije, gde je bilo još toplije, pa ne treba da objašnjavam kako i koliko smo se osećali prilikom posete poljskoj prestonici. Ali po strani to. Sačekao nas je prijatelj Španac koji živi u Varšavi četiri godine jer tamo radi za špansku turističku agenciju i odvlači Poljake u mediteranske krajeve njegove šarene zemlje. Tako da smo prepodne imali stručnog vodiča, dok nam se u popodnevnim satima pridružila Poljakinja koja živi u Varšavi, pa smo imali i lokalca. Dan smo započeli uz kafu u jednom od kafića koji se nalaze na glavnoj promenadi, poznatoj kao Nowy Swiat. Prvi utisak nije bio baš sjajan, jer nam je naš Španac odmah objasnio da u Varšavi i nema baš toliko toga da se vidi. Ok, to bi trebalo da bude kao glavna ulica, ali ni po čemu nam nije bila zanimljiva. Međutim, što smo dalje odmicali, to nam se više novih stvari ukazivalo. Moram da napomenem da u ovom tekstu neće biti nabrojane znamenitosti, jer se nismo previše interesovali o svakoj zgradi. Imali smo samo 10h u ovom gradu i trudili se da ga što bolje doživimo. Ono što nam je svima bilo najzanimljivije, jeste činjenica da je ovaj grad bio skoro potpuno uništen i ponovo sagrađen, zbog čega ga zovu i ,,grad Feniks“. Tako da stari grad (Stare Miasto) i nije toliko star, u potpunosti je rekonstruiran ’50-ih godina prošlog veka. Tom ulicom dalje prolazimo pored nekoliko crkava, spomenika, univerziteta i pored čuvenog hotela Bristol iz 1901. godine. Dolazimo do glavnog trga gde se nalazi spomenik kralju Zigmundu, okruženom zelenim, žutim, crvenim i narandžastim kućama i ceo taj deo je pod zaštitom UNESCO-a, kao i u većini gradova koje smo kasnije obišli. Nastavljamo dalje i dolazimo do još jednog trga (Rynek Starego Miasta) sa još lepšim kućama, svaka ima drugačije prozore i šare, fasade su različitih boja, ukrašene do najsitnijih detalja. Na sredini kaldrmisanog trga, nalazi se spomenik sireni koja je zaštitnica grada. Veruje se da su ta sirena i ona čiji je spomenik u Kopenhagenu, drugarice i postoji mit o njima, ali to je neka druga priča. Prolazimo pored kuće Marije Kiri, tvrđave, zatim do još jednog malog trga sa fontanom i crkvom i stižemo do tačke sa koje se vidi Visla. Pravimo krug oko tvrđave, gledamo izložbu fotografija razorene Varšave posle Drugog svetskog rata, prolazimo pored jedne od Šopenovih muzičkih klupa, pa kroz uske ulice u kojima se snimao ,,Pijanista“ i stižemo do ogromnog parka gde pravimo pauzu u debelom hladu. U tom parku, nekada se nalazio Saksonski trg koji je obuhvatao Saksonsku palatu i rusku Katedralu Aleksandru Nevskom, a od svega što je ostalo  nakon rata jeste nekoliko lukova –  spomenik nepoznatim vojnicima.

Put nastavljamo kroz deo grada koji pomalo podseća na Karaburmu. Ali vidi se da se sve zgrade renoviraju u nastojanju da se taj komunistički izgled izbriše. Dolazimo do veličanstvene ,,Staljinove torte“, Palate nauke i kulture koja podseća na Univerzitet

Lomonosov u Moskvi (istu takvu, ali manju, obišli smo i u Rigi), a koju je Staljin poklonio Varšavi. Sve te komunističke građevine i spomenici, oduvek su mi bili grozni, ali sada sam počela da ih posmatram na drugačiji način i na ovom putu su mi bili najzanimljiviji. Tako da je kombinacija ove groteskne građevine i modernih nebodera i solitera vrrrrrlo interesantna. Zgrada je visoka 234.5m, predstavlja najvišu građevinu u Poljskoj, ima ogromnu kongresnu salu, tri pozorišta, bioskop i Tehnički muzej. Kada smo se popeli na 30. sprat, počeo je takav pljusak, mrak se spustio na ulice, sevale su munje, grmelo je otprilike koliko i sad dok ovo pišem i bilo je užasno hladno. Ali zato nam je Varšava bila kao na dlanu i tu smo proveli neko vreme dok se nije sve smirilo.

Malo kasnije, svraćamo na pirogi, poljsko tradicionalno jelo koje izgleda kao njoke, samo mnogo veće i mogu biti punjene mesom, kupusom, sirom, pečurkama, a najlepše su one sa mesom, prelivene sosom od brusnica. Njam! Usput slušamo poljski jezik, koji je toliko sličan našem – kada ga čitamo, ali u praksi to je jedna gomila ,,šćžćšćšćšććšćšćć“ reči od kojih ne razumemo apsolutno ništa. Još malo se muvamo po gradu, srećemo horde AC/DC fanova, čiji je koncert uskoro počinjao i pozdravljamo se sa Varšavom, željni tuša i smeštaja u čijim ćemo čarima uživati tek nakon još jedne noćne vožnje.

 

Za ostale destinacije, možete posetiti moj BLOG ili lajkovati FB stranicu Pozdrav, Majus