Amsterdam flash back

No sex, no drugs. Amsterdam.

 Teško vreme za matore, prijatelju moj

Štulić je bio u pravu – hoćes negde a moraš da radiš. Kad dobiješ slobodnu nedelju, ajde budi pametan pa je iskoristi. Zato umesto u subotu, ko svi normalni ljudi, krećemo u petak uveče.  Što bliže granici. Što pre kroz ovu nesrećnu zemlju.

Kiša nas prati od Palića. Put je odličan, dosta brzo idemo, pa imam vremena za benzinske pumpe. Oduvek sam ih gotivio. Napolju kamioni, avioni. Unutra puni rafovi čokoladica, novina i raznih džidža bidža. Automati za kafu i svetlo koje se pali kad uđeš. Onaj osećaj kad otkriješ način za puštanje vode na umivaoniku. Po pumpama si znao da si na zapadu. Sad su takve pumpe došle i kod nas. Samo pumpe, nažalost.

 U duhu Mocarta

Stižemo u Salzburg dosta pre check in-a. Idemo u hotel, pa šta bude. Devojka na recepciji nam kaže da je soba spremna. Na košulji okačena pločica. Vidim – naše  prezime. Ima onaj jak, austrijski izgovor. Druga ili verovatnije treća generacija. Ne reče nijednu na srpskom. Iskreno, bi mi malo krivo.

 Mirabell gardens. Sedimo na klupi, čitam (aplikaciju, jebote) a neke reči i naglašavam : princ je toliko voleo ženu da je morao da napravi palatu i ove vrtove pride i to kao dokaz ljubavi. Bla, bla… baš volim srceparajuce love story. Naročito bogataša.

Spirit of Mozart –  stolice su detalj rada Marine Abramović. Ima i jedna visoka 15 metara. Nije htela u kadar.

Zanimljivo upustvo za upotrebu umetnosti: Sedi na stolicu. Zatvori oči. Zaviri u sebe. Izgubi pojam o vremenu.

Ne vredi, ne uklapa mi se u sliku grada. A i mrzelo me da se penjem.

Lutamo. Sebastianskirche, Andrakirche… Kirche, crkve, kirche, crkve…. booooring – ko da čujem Homera Simpsona iz daljine.

Prelazimo reku i ulazimo u ulicu Getreidegasse. U broju 9 je Mocartova kuca. Boooring – dere se opet debeljko ali ga skriveni Japanac pobedjuje. Pridruzujem se masi i fotkam.

 Bazilika St.Petar je podignuta u 8 veku. Podseća na Ostrog.

Groblje je ispod bazilike.  Nema mega spomenika. Zelenilo i cveće. Većina grobova su malih dimenzija. Bože oprosti, ko da ih sahranjuju uspravno.

Tvrdjava Hohensalzburg. Nebu pod oblake. Srećom ima prevoz funikularom.

 (Stolice Abramovićke ti se ne uklapaju u sliku a moderna zičara se uklapa)

Najbolje očuvana tvrdjava u Evropi. Ima besplatan wi-fi – a to  je, izgleda, najvažniji info u 21 veku.

 Sidjosmo peške. Na Mocartovom trgu spomenik Mocartu. Napadamo kobasice i pivo. Gledam Mocartovu bistu. Što veci čovek, veći i spomenik. Al od golubova ne možes pobeći. Uvek te zaseru.   

 Deca

Preko 5000 vojnika je sahranjeno na Američkom vojnom groblju u Lukseburgu. More krstova. Ime, prezime, godina rodjenja i smrti. Većina mladi. Deca jebote. Na 21 mestu leže, jedan do drugog, rodjena braća. Vidim i Davidovu zvezdu. Ostavljen beli oblutak. Takav  običaj.

 General Paton je preživeo bitku u Ardenima ali je po sopstvenoj želji, mir našao sa ovim  mladićima. Još je na čelu. Takav red u vojsci.

 Besprekorno održavano vojno groblje. Odmah vidiš da je ozbiljna zemlja. Brine o svojim vojnicima. Ulazimo u spomen sobu. Lični predmeti, pisma, fotografije. Prilazi nam kustos i ne krije iznenadjenje čuvsi da smo iz Srbije. Američki naglasak.

 Htedoh da  pitam kako bre čovece sam održavas ovo groblje i dal imaš sina koji ćete naslediti i jel  tvoj deda tražio mrtve drugove po Ardenima  i  oćemo li po jednu mučenicu i …

Priča još Amer. Profi tip, trudi se al ne vredi. Ne slušam ga ič.

Samo vidim Zejtinlik i Djordja Mihailovića. Vojnička košulja. Natuko šajkaču. Nikad nisam vido veću. Taman da pokrije celu Srbijicu.

 Zlatne gospodje

Smeštamo se u hotel, malo dalje od centra Luksemburga. Busem stižemo do trga – Place d Armes. Neki tipovi sa čudnim instrumentima kao nešto sviraju. Bacim krišom pogled u kutiju – neće se leba ovi najesti na glavnom trgu, glavnog grada, najbogatije zemlje u Evropi.

Kratka setnja do Monument du souvenir – spomenik palim u oba svetska i korejskom ratu. Zbog pozlate, ovaj spomenik  zovu i Zlatna gospodja. Mala al kočoperna zemlja.

 Odmaramo se u kući čokolade – kafiću preko puta Palate Velikog Vojvode.

 Odlazimo do starog i novog mosta. Usput gledam izloge fensi radnji. Krpice ko da su od zlata. Za zlatne gospodje, valjda.

Opet čujem Simpsona.

 ABBA

Radni je dan pa pri polasku ulecemo u špic. Pakovanje, pa dorucak, pa kafica, pa jos jedna cigara, pa nije ni čudo.

 Kolone vozila sa tablama raznih zemalja. Rade u jednoj a žive u drugoj drzavi. Setih se u trenutku da su i Mišelinke na autu verovatno projektovane ovde.

Luksemburške Mišelinke gutaju put. Nema kise. Blizimo se Briselu. Menjam muziku.

Waterloo, Waterloo – finally facing my Waterloo.

 Lion Mund je brdo visoko 41 metar. Homer je vrištao. 256 visokih stepenica i godine druženja sa nikotinom i maliganima. Ovde je najebo Napoleon a izgleda ćes i ti – opet debeljko gundja. Iznenadjujuce, penjem se bez pauze. Brisem znoj i (opet!) razmišljam turisticki. Selfi!

Neka Španjolka što čita misli nas uslika.

 Silazimo do panorame. Slika 110 x 12 metara. Iz daljine se čuju  zvuci bitke. Muka mi više od ratova.

 Coffe shop

 Ulazim u coffe shop.

Dobar dan. Dobar dan. Izvolte. Ja bi da zavijem jednu. Aaa-ha. Može. Eeee, ovde je zabranjeno pušenje. (Vracam cigaretu).  Imate li iskustva sa travom. (Reci ne, reci ne).  Ne, kažem. Jeste li doručkovali – kaže lik. Jesam,  znam foru ….

 Auto-put se iz dve širi u 4-5 traka. Kapiram da smo blizu cilja. Sanjarenju je kraj. 

 Sirotinjo i Bogu si teska

Ubodoh hotel iz prve. Iznenadjujuce dobar. Velika soba i moderno kupatilo. Super parking. Metro na 10 minuta. Ideala. Samo skup dorucak -15 evra.

Gundjam dok idemo ka stanici : 15 i slovima p-e-t-n-a-e-s-t evra! Pa 15 evra ti je predjelo, kupus, pečenje, piće i muzika u restoranu za jednog svata. Čak i fotografije i DVD su u ceni. Mlada tvoja. Ako nisu u medjuvremenu promenili.

To prvo veče popismo 2 doručka.

Vetar

Centraal Station je glavna železnička stanica. Amsterdam je poznat po ledenom vetru (znao). Pored sata na stanici je sokoćalo sa skazaljkom koja pokazuje smer vetra (nisam znao). Iz nekog razloga im je to bitno. Kad te šibaju i nije baš nešto važna strana. Bole sve.

 Rajks, no drugs

Slab sam u umetnosti. Nikad me to nije naročito zanimalo. Tačnije , nije me zanimalo dok nisam otisao u Luvr i video uživo majstore. Direra, recimo. Slika malog formata – Autoportret. To je bilo otkriće za mene. Od tada ne propuštam muzeje.

Rijks muzej. Rajks se izgovara. Čekamo u redu. Lagana kišica. Rajks, Rajks, Rajks… – vežbam naglas. Tiho pa sve glasnije. Sve čekam da mi se neko pridruži. Da se zaori iz stotine grla. Huk ko na stadionu …

Srećom, red kratak pa brzo udjosmo.

 Rembrantova “Mrtva straža” je najpoznatije delo. Meni se najviše svideo Vermer.  Opušta pa ti i ne treba ta njihova trava.

 Van Gog ludilo

 Zabranjeno fotkanje u muzeju. Piše lepo na ulazu. Džabe trošili slova. Odmah se nakostrešim. Dodje mi da se svadjam. Ma šta svadjam – dodje mi da se bijem. I ovaj narod u redu me nervira. Niko se ne gura, ne pokušava da prodje ispred. Jebote, sve mi smeta.

 Ubrzo udjosmo u Van Gogov svet boja. Prodje me nervoza. Ludilo boja.

Znam samo da sam i odavde izašao ko naduvan.

 Kapetan

Neplanirano, uletimo u jedan čamac. Onaj turistički, sa providnim krovom.  Vozamo se po kanalima. Mašu deca sa mostića. Mašu i putnici u čamcu. Kapetan pita koliko turista za engleski. Digoše ruke. Onda holandski. Opet ruke. Nemački. Ruke. Francuski. Ručice. Poče čovek da priča. Engleski, holandski, nemački i francuski! Usput vozi. Aj na pravcima što vozi al kad naidje na skretanje, pa počne da vrti čamac napred-nazad! Kanali se skupili, čini ti se da ne može ni kanu da prodje, al on ne ferma. Mota onaj volan a usput parla na 4 jezika.

Gledam ga posle vožnje sa mola. Odelce, šapka. Ko uslikan. Pravi kapetan. Pomaže novoj grupi turista da se ukrcaju u njegov brod – najveći brod na svetu.

 Fenjeri

Mala ulica, skoro sokak. Sa obe strane izlozi. Negde spuštene zavese a negde jok. Prodjem par puta gore–dole sokakom. Stanem, kao zvoni mi mobilni. Gledaju kerberi al ne marim.  Razgovaram a u stvari slikam. Kakva je to potreba, ne bih znao da kažem. Jača je od pohote. To sigurno.

Kuhinja

 Kuekenhof – park na pola sata vožnje od Amsterdama. Kuhinja bašte kaže prevodilac.

Za promenu, odvedite vaše zlatne gospodje u ovu kuhinju. Ovakva će sigurno  da im se svidi.

 Ehingen Donau

 Ehingen na Dunavu. Mali grad a Dunav još manji. Ko je u formi, ladno ga preskoči. Mislim, Dunav. Volim ovakve male, ušuškane gradove. Ok, volim ga i što tamo žive nama bliski ljudi.

Tri

 Predgradje Ehingena. Ima onaj znak za naseljeno mesto. Kibicujem kraj. Kuće iste visine. Ne možeš da zidaš kolko oćeš, samo dva sprata. Oćeš treći – može al u zemlju. Naši tako uradili. Da vidiš, dobro ispalo.

 Nema ni ograda, samo zelenilo. Na krovovima skupljaju sunce. Oluci uranjaju u zemlju i  vode kišnicu u rezervoar. Ništa se ovde ne baca.

Ispred skoro svake kuće po tri automobila. Imaju garaže ali ih slabo koriste. Vole da se pokazuju ko i mi. Samo što ne dižu tri prsta.

 Jezero

Vikendice na jezeru Erbaich kod Ulma. Napravili veštačko jezero, isparcelisali okolo i nikle kuće za odmor. Samo odeš i izabereš. Ko u prodavnici.

 Gledam , sve pod konac. Ni da dodaš, ni da oduzmeš. Jeste lepo al mi fali malčice, onaj naš haos. 

 Vreme uživanja

 Mnogo bre težak život. Mnogo. Čini se i da vreme brzo prolazi. Prosto leti. Tako je i napravljeno – da ti  brže prodje muka. Piše u Bibliji.

Zato putujemo. Menjamo vreme putovanjima. Tražimo lepe trenutke. Sve nam se čini da su negde daleko – na Ajfelovom tornju, na nekom egzotičnom ostrvu ili medju dinama u pustinji. I ništa nam nije teško.

Vreme uživanja – Amsterdam. Uživa ko kako hoće. Imaš kanale, muzeje, legalnu marihuanu ili crvene fenjere. Ja se radovo pivu!

Da mi je neko pričo da se i neću baš nešto sećati piva…

Ne kažem da nije dobro. O, jeste. Probao više vrsta. Svetlo, tamno, čuveno, polučuveno, nikad čuo. Premotavao  film u glavi – restoran, kafić, klub. Ne vredi. No flash back, pa to ti je. Gledo i fotke. Jok. Ništa.

 Baš bilo hladno pre neki dan. Odem do prodavnice da poslušam.  Sedi tip ispred i pije pivo iz flaše. Dugo poteže. Igra jabučica kolce. Zategle žile na vratu. Vidim, sijaju mu oči. Uživa čovek. Jebote, popi iz cuga flašu! Ma šta flašu, i staklo popi i etiketu popi. Dobro je da stade. Popio bi taj i  Ljubić sa sve Tanaskom Rajićem i trešnjevim topom!

 Nešto sam posle manje razmišljo o Amsterdamu. A i što bi? Vidim da ga ima svuda oko nas. Samo ga treba prepoznati. I uživati.