Albanija, Grčka, motorom, juni 2014

Eto, snovi se ostvaruju.

Par meseci unazad, sedeći onako, uz Vrbas, preturajući po idejama šta i kako, rodila se priča o turneji van Bosne i Hercegovine, negde ka jugu. Željko i Mario su već bili prošle godine na sličnoj trasi ali eto ajd da je razradimo još jednom pa se pridružih idejnim tvorcima sa svojim predlozima.

Okvirno, trebalo je malo prokrstariti celom Albanijom od severa ka jugu, preći u Grčku a potom sa Jonskog mora preći na Egej uz obaveznu posetu Meteorima i lagano zaokružiti preko Makedonije i Srbije kući. 10 dana, 8 dana, hm, kako, kuda, mnogo pitanja! 🙂

 

Da ne dužim, napravljena je trasa (na slici) a vožnja planirana od 1.-9. juna (8 dana).

Karta kaže oko 2500 ali je na kraju ipak bilo ravno 3000 km raznih staza i magistrala 🙂

Ekipa: Žeka (Yamaha XJ 6), Mario (Intruder 1800), Lija (Suzuki GSX 1400), Aca (Kawasaki VN 2000), Zoka (Aprilia Caponord 1200), Gaja (Honda Hornet 900), Triva (Piaggio Beverly 500), Stefan (Gilera Nexus 300) i ja (BMW F650 CS). Do poslednjeg dana ukupan broj članova ekspedicije nije bio definisan, ali ipak broj se zaustavio na 9 putnika, željnih avanture i kilometara.

Orjentirno su napravljene putanje, dnevne trase i spavanje a naravno, sve je bilo podložno promjenama tokom vožnje i u zavisnosti od situacije i realizacije plana.

Dan 1. Nedelja

Kiša nas budi i odmah baca u bedak. Valja oblačiti kišna odjela, glumiti nindža kornjače putem i razmišljati o klizavom putu.

No, već prva kafa i Majin doručak u Zeppelinu su nas vratili u „normalu“ i ekipa kreće u 10.10 časova ispraćena ovacijama 🙂

Nije trebalo posipati vodu za nama, bilo je već dovoljno mokro sve!

Zbog različitih informacija o putevima odlučujemo se za trasu preko Manjače. Kiša nam pravi društvo a i hladnoće ne nedostaje. Prva pauza kraj Balkane u Mrkonjić gradu. I prvo fotografisanje ljudi-žaba.

 

Planirano je bilo ići na Kupres ali u Jajcu donosimo odluku da idemo preko Bugojna i Prozora dalje. To biva dobra odluka. Putem od Prozora kiša prestaje a i put je prilicno dobar za lepu vožnju. Kolona se odmah formirala i svako se uvežbava za svoju poziciju. Kolonu vodi šef Lija a u stopu ga prate Aca i Mario. Teška artiljerija na čelu. Za njima su Žeka, Zoka i Gaja, dok začelje držimo Triva, Stefan i ja. Lep je osećaj biti na začelju kolone i slušati brundanje mašina koje grabe krivinama dolinom Rame i Neretve. 

Bogme, valja napuniti i rezervoare. Jablanica mu ga nekako dodje nakon 200 km puta. Takav je i ritam dogovoren. Tankanje na svakih 200 km puta. Restoran Maksumic nas mami da napravimo pauzu i ručamo nešto onako na brzinu. Ne valja kvariti večeru koja nas čeka u motelu Konak na Mosku. 

Nastavak puta je bez kiše i po malo osecamo toplinu Mostarskog okruženja. Stolac je na desetak minuta nakon Mostara i odluka pada da idemo preko Popova polja. U Maslinama većina nas može osetiti koliko ume biti klizav asfalt blago nakvašen kišom 🙂 Naravno, bez problema nastavljamo dalje.

 

Sledeća pauza restoran Zvezda, iza Žegulje. Jedinstvena prilika da malo uživamo u lepotama hercegovackog krša i da našim drugarima u BL pošaljemo po neku fotografiju te planetarne lepote! 🙂 Pozdrav Herc!

 

Oblaci koji su nad Popovim poljem opominju nas da bi moglo biti kiše. Oblačimo kišna odela i spremamo se za dalje. Ipak kiša nam je ovog puta bila saveznik, mimoišla nas je a i verno pratila!

 

Dolazak na Mosko u večernjim satima. Svi smo dobro raspoloženi, motori u formi, vozači takodje. Deo ekipe ide kod mene kući na presvlačenje a deo ostaje u Konaku na noćenju. Posle sat vremena presvlačenja i spremanja nalazimo se u Hercegovačkoj kući na večeri. Valja probati specijalitete motela Konak, na daleko čuvene.

 

Rezime: 400 km puta, pretežno kišno i hladno, bez problema.

 

2. dan, Ponedeljak

 

Rano ustajanje i okupljanje na terasi motela Konak zbog kafe i detalja dogovora za narednu etapu. Sići ćemo u Trebinje na točenje goriva i krecemo preko Nikšica i Podgorice dalje za Albaniju. Rečeno – učinjeno. Kratko zadržavanje u Trebinju na NESTRO pumpi i dopuna zaliha goriva i Eura za put. Pravac Nikšic. Kolonu preuzimam ja, nekako sam vičan ovim stazama. Dan prelep za vožnju a krivine prema Klobuku

jednostavno mame da malo probamo ležanje u krivini i produvamo ventile. Niko nije odoleo iskušenju! 🙂

Ekipa se skuplja na granicnom prelazu i nastavljamo put ka Podgorici gde na pumpi ka Tuzi pravimo i malo veću pauzu. Valja nešto i doručkovati. Tu dolazi do izražaja domaća radinost i specijaliteti a Lijin topcase služi nam kao trpezarijski sto. 

Nastavljamo put dalje prema Tuzima i ulazimo u lokalnu gužvu koja izlaskom iz mjesta prestaje. Posle Tuzi nam se „otvara“ uski put koji na momente unosi nervozu, da li smo na pravom putu a onda na nekih desetak kilometara pre graničnog prelaza Hani i Hotit pocinje prava magistrala koja nam pored lepih putanja otvara i predivan vidik ka Skadarskom jezeru. Granicu prolazimo bez veceg zadržavanja. Čini nam se da nam Albanski graničar nije ni overio naše pasoše 🙂 Po malo nam krivo. Put do Skadra isti kao i pre granice. Odlican, dobro uradjen sa čestim kružnim tokovima koji služe kao isključenja za lokalna mesta na jezeru. Jednostavno predivna vožnja kakvu može poželeti svaki bajker. 

 

Mislim da većini nedostaje nešto. Očekivali su drugačiju Albaniju, punu iznenadjenja, loših puteva, „zategnute“ živce ili slicno a ono, kao da smo na odavno poznatom putu. Iznenadjenje je to što nema iznenadjenja. Ili valjda, predrasude treba malo razbiti. Videćemo, vreme će pokazati.

Ulazimo u Skadar. Zaboravih reci, Žeka je preuzeo kolonu nakon Tuzi. Trebalo je valjano iskoristiti blagodeti slabog saobraćaja i sjajniih krivina koje traže da se forsiraju punim obrtajima. Skadar mu je već znan obzirom da je bio prošle godine sa Mariom. Vodi nas pravo u centar gde parkiramo motore kraj šetališta i parka. Odmah preko puta motora kafe „Nederland“. Naručujemo kratki esspreso i svi smo iznenadjeni kvalitetom kafe. Mario je definitivno bio u pravu. Na daleko dobra kafa a cena, samo 70 leka ili 1 KM. Kolege su se malo rastrčale okolo da prošetaju i po neki suvenir. Valja protegnuti noge, 200 km je za nama a i od prilike još toliko pred nama do smeštaja i cilja za taj dan, grada Berata. 

Ostavljamo centar Skadra sa željom da ponovo dodjemo i pravimo mali krug do tvrdjave sa koje se pruža predivan pogled na okolinu a pogled seže daleko daleko. Okom možete pratiti kako Bojana curi iz Skadarskog jezera ka Jadranu. Boja vode je predivna i sa visine daje utisak čistoće. Priroda sva okolo prelepa, jednostavno traži da se fotografiše. Momci obilaze tvrdjavu a ja ću ipak ostati kraj motora, za svaki slučaj! Nije da ne verujem „Nekome“ al čisto da nas ne boli glava.

Dopuna goriva na lokalnoj pumpi i nastavak puta ka Tirani. 

 

Put do Tirane magistralni, sa primjesama auto puta ali u svakom slučaju odličan za vožnju. Ulazimo nakon 100 km u centar grada. Parking problem rešavamo zaustavljanjem motora na samom trgu Skender-bega ispred istoimenog spomenika. Hm, mislim da nismo ni skinuli kacige uniformisani policajac je parkirao svoje službeno vozilo blizu nas. Pomislio sam da je nevolja na vidiku ali osmeh policajca i njegov izraz dobrodošlice u Albaniju sve je promenio. Rekli smo mu da želimo na par minuta napraviti pauzu, osvežiti se u lokalnom kafeu i nastaviti ka Draču i Beratu.

Ponudio nam je svaku pomoc ukoliko je trebamo i obezbedio nam čuvanje motora od strane njegovog mladjeg kolege dok smo na pauzi.

Za većinu nas, čudno, nesvakidašnje, neočekivano i prilično iznenadjujuće. Padaju slike, osmesi i zajednicki utisak da je sve dobro pa čak i bolje nego smo očekivali. 🙂

Drac je na nekih 40-tak km od Tirane. Do njega vodi brzi auto put. Saobraćaj je toliko brz da jednostavno ne možete biti spori. Gužva vas nosi. Parkirasmo na obodu Drača da prošetamo malo do mora i protegnemo noge na peščanoj plaži. Iskoristimo priliku i da opet malo predahnemo na terasi lokalnog hotela. Ne zadugo. 

Put ka Beratu vodi novim magistralnim putem koji ima odvojene kolovozne trake, ali ubrzo smo shvatili da na njemu važe pravila jačeg. Mjestimično na putu nedostaje zaštitni zid koji odvaja kolovozne trake. Kao po pravilu te „rupe“ služe kako bi se promenio smer kretanja ili skratio put „nazad“. Valja biti vrlo oprezan ovom deonicom obzirom da ne postoji ni zaštitna ograda sa strane autoputa pa pojedini primerci životinja mogu mirno da pasu krajem vozne trake ili zalutaju na traku. No, navikavamo se na ovo vrlo brzo. Brzina realna i ne rizična. Iza Kavaje ceka nas Lušnje. Tu se isključujemo sa magistralnog autoputa i silazimo na put nižeg reda. Od prošle godine on je u nekoj sanaciji što nama diže „živac“ al šta je tu je, želimo posetiti Berat i trpimo rupe i makadam. Prilazeći Beratu pokušavam da nadjem rezervisani smeštaj. Na žalost, niko koga sam pitao nema pojma o Gasthouse Famillia u Beratu i ubrzo odustajemo od svega. Ljubaznošću turističhir radnika nalazimo smeštaj u Hotelu Palma u centru Berata. Za par mintua smo tamo i vec nakon kraćeg pregovaranja oko soba i cene nalazimo se pod tušem. Svima prija, nakon ove dnevne ture po suncu. Vecera po preporuci lokalnih decaka koje sam „uhvatio“ dok su se slikali kraj motora. Restoran – White house.

Hm, ne znam šta reći. Hrana vrhunski ukusna, pivo rashladjeno još bolje – „Tirana“. Ceh, ne mogu da prećutim. 7 evra po glavi za prelepo čašćavanje! Valja ići na spavanje a i domaćin mora da zatvori restoran oko 23h. 

 

Rezime: 400 kilometara, odlican put, suncano, bez ikakvih problema. Troškovnik zanemarljiv. Smeštaj u hotelu 15 Eura, večera 7 eura.

 

3. dan, Utorak

 

Ustajemo, neki rano neki malo kasnije. Iskoristio sam predivno sunčano jutro da se prošetam do male pravoslavne crkve Sv. Mihajla ali je na žalost bila zaključana.

Doručak na terasi hotela Palma. Ekipa okupljena i raspoložena za daljnji put. Definitivni dogovor i pokret ka Fieru i Djirokastri.

Na žalost, boljeg puta od onog jucerašnjeg za povratak do Lušnje nema, pa moramo ponovo na truckanje. Fier, napokon. I moja greška. Pratio sam putokaze a ne kartu. Moje sećanje me je izdalo i zabasah na neki stari put ka Djirokastri. Nakon desetak kilometara zaustavih da proverim navigaciju, ona kaže ok, doci ceš do Djirokastre, pogledah googlemap on mi kaže da još malo pa nema puta! Auuuu. Predlažem vraćanje do Fiera – Odbijeno višeglasno. Pitamo lokalnog taksistu da li smo na pravom putu do Djirokastre on odgovara PO PO i lupka nogom po asfaltu dajući nam do znanja da nas čeka dobar put dalje. A kako je bilo dalje, hm bolje da ne pričam. Klizišta, nedostatak asfalta, krivine, armagedon, miris sirove nafte, sve je podsećalo na kraj sveta. No ipak, izbismo na magistralu Fier – Djirokastra koja nam je svo vreme bila sa desne strane ali na nekih 20-tak kilometara rastojanja. Čini mi se da ekipa ipak ne zamera za ovu grešku jer vredi upoznati i ovu stranu zemlje iza čelične zavese. Kako smo stupili na dobar magistralni asfalt svi smo malo, brzinom želeli da stresemo prašinu koja se nataložila na odecu i motore. 

Kratka pauza u lokalnom kafeu kraj puta. Čisto da presvučemo znojne majice i odmorimo mašine a i speremo prašinu iz grla. Asfalt vreo i motori nogarama lagano tonu pod teretom.

 

Nastavljamo ka Djirokastri i sledeća pauza je u centru starog grada. Motori parkirani a družina se raštrkala da u što kraćem vremenu vidi i obidje što više lokacija.

Ovu pauzu koristimo i da malo rucamo, a scenografija ista kao i prethodnog dana u Podgorici. Lijin motor kao stvoren umesto trpezarijskog stola 🙂

Nakon Djirokastre, koju uvek i svima preporučujem za obilazak i šetnju, dopunjujemo gorivo blizu Grčke granice. Tu negde blizu nalazi se i na daleko poznato selo Lazarat. Znano po tome što mu policija ne prilazi a obezbedjenje sela je organizovano od samih stanovnika. Razlog – proizvodnja ne dozvoljenih trava 🙂 

 

Oblaci koji su pred nama ne obećavaju ništa dobro. Meni bankomat „guta“ karticu, Zoka odlazi da nadje plin a svi lagano i nevoljno oblačimo kišna odela. Ekipa se pred Grkom granicom okuplja i ubrzo prelazimo u drugu vremensku zonu. A izgledalo je i kao da smo ušli u drugu klimatsku zonu. Kiša. Armagedon. Hladno. No, nema stajanja. Treba stići u Igumenicu do 20.30 kad nas čeka poslednji dnevni trajekt za Lefkimi. Kolonu i dalje vodim ja. Put dobar ali kiša je prejaka i ne dozvoljava opuštanje. No, kako mi kolege prigovoriše, malo sam prebrzo vodio kolonu kroz tunele a usporavao na otvorenom. Ko zna zašto! 🙂 A i ladno je bre, bilo!

Igumenica, pola sata pred trajekt. Skidamo kišna odela, kupujemo karte za Lefkimi i lagano se ukrcavamo. Ima nas manjka? Hm, uskoro lokalna policija „privodi“ Zoku koji ih je zamolio da ga doprate do luke kako ne bi zakasnio na „prevoz“ do Krfa. 

 

Trajekt Igumenica – Lefkimi. Motori parkirani, utisci, fotografisanje na palubi, malo umora malo svega! 🙂 Gladni stižemo u Lefkimi i tražimo prvi restoran. Mislim da su momci bili u stanju pojesti i masnu krpu a ne ukusan roštilj i ražnjice koji su nam prvobitno bili najavljeni kao Girospita i Souvlaki. Mrak je već uveliko, a i prilično hlando. Pred nama još nekih 50 km do Ipsosa gde nas „čeka“ smeštaj. Krstarimo Krfom prilično umorni i željni kreveta. Dolazimo u Kerkiru, i samo centrom grada prolazimo za Dassiu i Ipsos. Ipsos, 23 h. Zovem domaćina, telefon mu je isključen. Hm, problem. Uz pomoć lokalnog kafedžije nalazim lokaciju smeštaja „Paradiso“ i odlazim da budim domaćina. Uspevam. Sobe su nam ponudjene i vraćam se u Ipsos na plažu gde zetičem družinu kako proveravaju temperaturu mora a i degustiraju Mythos pivo iz lokalnog frižidera. Pridružujem im se ali ubrzo idemo u sobe na spavanje. No, spavanja baš i nema! 🙂 Druženje na terasi je bilo bogme do kasno ujutro! Ipak, napravili smo tri dana vožnje, prešli tri zemlje, oko 1200 km puta i ima razloga za opuštanje.

 

Rezime: 400 km puta, vecinom sunčano ali i jaka kiša i hladna planina. Putarina 1,70 eur (etapa Joanina-Igumenitsa), trajekt 6,5 eur za osobu i 8 eura za motor(Igoumenitsa-Lefkimi), spavanje 11 eura za noć. 

 

4. dan, Sreda

 

Krf, ostrvo Srpske istorije. Po glavi mi se roje planovi za taj dan. Svašta bih ja ali je pitanje koliko drugari žele i mogu da se vozaju nakon tri dana jahanja. No, ipak, neki okvirni plan je tu. Ustajem pre svih. Sunce me mami, a inače na Krfu ne volim da sedim u sobi dok vani letnji dani teku. Prošetam do lokalne kafeterije i narucim Ouzo meze i grcku kafu.

Sedim u društvu vremešnih grka koji nešto žučno raspravljaju. Nakon ovoliko godina shvatio sam da je to njihov normalni način komuniciranja. Neko ipak mora biti najglasniji. Ne razumem ni jednu jedinu reč ali mi se priča čini tečnom. Sunce me greje, već znoj curi niz ledja, Ouzo me razbudjuje a meze mi daje pun ukus Grcke u ustima. Samo zbog toga sam bio u stanju doći „Tamo daleko“. Ipak, kako jutro odmiče, ekipa se okuplja na istoj lokaciji i lagano se pravi plan za odlazak u Kerkiru. Ideja je prošetati malo gradom, odvesti se brodicem do Plave grobnice i ostva Vido. Rečeno – učinjeno. Dorucak u vidu ogromne Giros pite u centru Kerkire

 

i lagana šetnja do Listona ili Spianade zalazeci u lokalne ulicice pretražujuci šopinge u hodu!

Liston prepun turista, ostavlja utisak starog grada.

Park Spianada pun zelenila. Hodamo lagano do luke pa cekamo brodic za Vido.

Ide na svakih sat vremena u svakom pravcu. Cena povratne karte je 2 eura. Osecam zadovoljstvo što sam uspeo da dovedem bratiju na izvorište istorije Srpske vojske iz Prvog svetskog rata. Iskreno, to je bio jedan do mojih osnovnih ciljeva. Na Vidu, odmah u luci su dva spomenika.

Jedan novijeg datuma iz 2011 godine, spomenik Rusko Grckog prijateljstva i nekih desetak metara od njega spomenik Sprsko Grckog prijateljstva cijem postavljanju sam i licno prisustvovao 1998 godine prilikom proslave 80 godišnjice zasjedanja Vlade Srbije na Krfu.

Lagana šetnja do mauzoleja i par fotografija pre samog ulaska u spomen kosturnicu.

Borova šuma miriše a tišina pomalo budi emocije. Šetamo na severnu obalu ostrva Vido gde je lokalna plaža, na moje iznenadjenje prepuna turista pa Lija i Zoka koriste priliku da provere salinitet i temperaturu Jonskog mora, po prvi put nakon Banja Luke 🙂 

 

Čamac nas vraća u Kerkiru, hvatamo se motora i lagano u nabavku za narednu noć pa put Ipsosa. Plaža Ipsosa je sledeća destinacija to veče. Svi željni kupanja i sunčanja. Ipsos mi je odavno poznat ali sam hteo da malo odem dalje. Ponudih drugare da me prate ali ne dobih pozitivan odziv pa sam krenuh do Paleokastrise. Nekih 15 km vožnje do predivne obale koja gleda ka Sredozemlju. No, pre nego što posetih Paleokastrisu, morao sam malo da se popnem do restorana Golden Fox,

odakle se pruža predivan pogled na more. Slike govore više od bilo kakvog mog objašnjenja. 

Detalj na ovoj fotografiji možda govori još više nego prethodni 🙂 Pročitajte natpis na vidikovcu. 

Rezime: oko 50 km puta, dan predivan za vožnju i šetnju. Povratna karta do Vida je 2 eura. Dorucak grande Pita Giros 3,5 eura. 

 

5. dan, Četvrtak

 

Budjenje i lagana vožnja ka Lefkimiju. Žeka vodi kolonu nakon Kerkire. Dobijamo na brzini i na vreme stižemo na trajekt. Nakon sat vremena već smo u Igoumenitsi i u luci doručkujemo hvatajuci zalet za dalju vožnju ka Meteorima.

Ići ćemo skoro istim putem kao i dva dana ranije. Auto putem pored Ioanine sve do Koridallosa gde se isključujemo na stari magistralni put ka Kalampaki i Meteorima. Na lokalnoj pumpi kratka pauza i točenje goriva sa kratkom analizom o stanju puta i povremenom klizanju motora na previše uglačanom asfaltu ali i predivnim predjelima koji pucaju pred nama. Sve je bolje od dosadnog autoputa. Nakon nekih 50 km lagano se spuštamo u niziju sa Pindskih obronaka i dolazimo do Kalampake gde pucaju predivni pogledi na Meteore i njihove obrise. Postaje prilicno vruće.

Kratak uspon do Megalo Meteoras manastira i obavezno presvlacenje. Motori parkirani. Ekipa ulazi u manastir.

Drago mi je da na licima drugara vidim izraz ushicenja i radosti što se nalaze na mestu koje je na daleko poznato. Fotografije koje prikazuju okolinu, stene, manastire, isposnice, reljef, pa i one iz manastira govore same za sebe. Ovo je još jedno od mesta koje su moja definitivna preporuka.

Obilazak Meteora se produžio na dva sata i lagano se okupljamo kraj motora sa namerom da nastavimo ka Larisi. Spustili smo se u doline pamuka i nakon Kalampake hvatamo prvi restoran van grada da se osvežimo malo i odmorimo, iako smo tek pre desetak minuta odmarali! 🙂 Moram napomenuti da su Grci uradili skoro celu trasu do Larise kao auto put ili široka magistrala. Predivno za putovanje. 

Larisu zaobilazimo i izlazimo na Auto put A1 koji vodi od Soluna do Atine. Cilj nam je Paralija. Nemamo nikakav dogovoreni smeštaj ali želimo biti što bliže Srbiji, tj. ostaviti što manje kilometara za poslednja dva dana do kuće. 

 

Stižemo u Paraliju i Žeka i ja ubrzo nalazimo odlican i vrlo povoljan smeštaj u mestu. Samo sat vremena nakon dolaska već smo u sobama i treba se pripremiti za odmaranja, ali aktivno! 🙂 Ekipa je krajnje opuštena i dobro raspoložena. Sutra ne planiramo ništa od vožnje osim dobrog odmaranja i kupanja. 

 

Paralija je već prilično popunjena Srbijanskim turistima tako da se oseti da je tu sezona već odavno počela. Mi smo ipak našli jedan lokal na plaži koji nam je bio baza za celodnevno uživanje i kupanje 🙂

 

Rezime: Oko 450 km puta. Vecinom auto put. Vreme odlicno za vožnju. Cetiri putarine, najskuplja je 1,70 eura, trajekt 6,5 eur za osobu i 8 eura za motor(Lefkimi-Igoumenitsa). Smeštaj 8 eura za noc. Da napomenem i dorucak od 5 Eura u Igoumenitsi.

 

6. dan, Petak

 

Bez vožnje. Samo cooliranje i odmaranje na plaži Paralije uz obavezan šoping i skiranje po mestu.

 

Za ozvučenje tokom odmaranja I druženja na terasi napravili smo domaću verziju Bang Olufsen ozvučenja, da ne bude slučajno neke tišine u sobama 🙂

7. dan, Subota

 

Pred nama je dalek put. Planiramo da stignemo tokom dana do Užica. Po malo se oseća nervoza, ponajviše iz bojazni da li ćemo ispuniti plan. Pokušao sam da ukažem svima da ne treba brinuti jer je pred nama odličan put bez nepredvidjenih zastoja. Sipamo gorivo u Paraliji i krećemo ka granici. Plan je doruckovati u zoni Evzonija.

 

Motori spremni i natovareni dok se ispija jutarnja kafica na obali mora.

Obzirom da je pred nama samo auto put, grupa se lagano deli na dva dela. Napred su brzi momci, a ja pozadi čuvam ledja našim kolegama skuterašima koji nemaju nameru ispitivati krajnje mogućnosti svojih zujalica na ovako dugom i otvorenom putu. A nema ni potrebe za tim. Dan je prelep za vožnju i sve ukazuje na uživanje. I treba uživati! 

 

Prvo okupljanje je na samoj granici. Možda je trebalo da doručkujemo ispred granice ali niko od nas trojice nije video da je naša prethodnica vec sjahala i parkirala u hladovini. Protutnjali smo kraj njih. 🙂 Ipak doručak i pauza su napravljeni u Makedoniji na parkingu motela iza granice. Pada dogovor da sipamo gorivo negde unutar Makedonije i bez dužih zadržavanja idemo ka Srbiji. Sledeca pauza je u okolini Velesa gde smo sipali gorivo i nakon desetak minuta pauze nastavljamo ka Srbiji. I kroz Makedoniju se mogu uociti dve grupe no, ipak, brzi momci nam ne beže previše. Najviše minut rastojanja! 🙂

 

Ulazimo u Srbiju bez dužih zadržavanja na granici. Sledeci cilj nam je Leskovac i rucak. No, prethnodno kratka pauza na nekih desetak kilometara iza granice na pumpi gde sipamo gorivo i pijemo kafu. Put kroz Srbiju od granice do Vranja je u izgradnji i vrlo često se ide zaobilaznicama. Tim putem smo imali jedan zastoj zbog uboda ose, ali ništa strašno. Ispostaviće se, kad smo došli kuci u Banja Luku, da je taj ubod ose bio i jedini problemi tokom celih 3000 km puta.

 

Kolona nastavlja Grdeličkom klisurom. Sjajna etapa za vožnju. Nema potrebe preterivati sa brzinom jer pridržavajući se ograničenja užitak je potpun a i ritam odgovara. Nakon Grdelice vraćamo se na auto put ali uskoro se isključujemo za Leskovac. Na ulazu u grad sipamo gorivo i dobijamo informaciju gde se u tom gradu roštilja i paprike može dobro jesti.

Roštiljnica „Bibac“ pre je sve samo ne ugledna i uredjena lokacija, ali po rečima domaćina tu se najbolje jede. Uskoro smo se u to i uverili. Koliko se sećam, dimljena vešalica je 180 dinara, gurmanska pljeskavica 200 dinara. 

 

Vracamo se na auto put i nastavljamo prema Nišu i dalje do Pojata. Dve putarine po 290 dinara. Nakon pojata lagana i lepa vožnja kroz Stalać sve do predgradja Kruševca gde pravimo pauzu. Cini nam se svima da smo svesni da jurnjave auto putem više nema i treba nam osveženje. Kafa nam „sjeda“ kao „šaka na nos“ kako bi rekli ..neki. Put ka Kraljevu je sjajan. Iako prilazi kroz brojna sela, daje mogućnost lagane i sigurne vožnje. Šumadija nam se pokazuje u svoj svojoj lepoti. Kako Dobrica Erić kaže, „Srbije medju šljivama“ 🙂

Kraljevo, pauza na pumpi i dosipanje goriva. Pauza desetak minuta i nastavak ka Čačku. Put i dalje fenomenalan i užitak je potpun. Prolazimo obilaznicom Čačka i ulazimo u Ovčarsko Kablarsku klisuru. Začelje kolone policija zaustavlja i ukazuje nam na probleme koji su tu, na žalost desili par sati pre. Nastavljamo dalje. Okupljanje grupe je na samo kilometar od centra Užica. Ulazimo u grad u grupi i pridružujemo se ostalim učesnicima motorijade Užice.

Iako smo svi po malo umorni, ne krijemo zadovoljstvo da smo etapu od 700 km prošli za jedan dan i bez najmanjeg problema. Hladno pivo nam liježe kao melem na ljutu ranu. Motorijada vrhunski organizovana. Dobrodošlica. Mnogo poznatih lica. 

 

Uskoro pada i noć pa lagano razmišljamo o smeštaju. „Zlatiborska noć“ je solucija i negde oko 22.00 smo u sobama. Gaja, Triva i ja večeramo na Beloj zemlji a ostatak ekipe se vraća u Užice na motorijadu. 

 

Rezime: 700 km odlične vožnje, većinom autoputevima i sjajnim magistralama, Jedna putarina kroz Grcku, 1,70 eura, tri putarine kroz Makedoniju, oko 3 eura ukupno, dve putarine kroz Srbiju od po 290 dinara. Smeštaj 25 eura. Ulaz na motorijadu 5 eura. 

 

8. dan, Nedelja

 

Ustajanje se proteglo skoro do 11 sati (noć je bila burna). Doručak.

Hotel Zlatiborska noć, Bela Zemlja

Plaćanje računa i nastavka puta ka Kremni i Mokroj gori. Sledeći cilj je Andric grad gde ćemo napraviti pauzu. Put do Višegrada je odlican bez velikog saobracaja. Andricgrad i obilazak sa kratkom pauzom. Nakon toga tocenje goriva i nastavak ka Ustipraci. Put odlican, mnoštvo tunela i lepa vožnja. Rogatica, Podromanija, Sokolac. Uživanje u vožnji a vreme predivno. Točenje goriva na Podromaniji i plan je da idemo na Han Pijesak i Vlasenicu pa prema Zvorniku. Ovoj trasi ne može se naći primedba. Po mom utisku, najbolja trasa je ona od Vlasenice do Drinjače. Penjanje na vrh planine, gde se osetilo dosta svežine i lagano spuštanje u nivo Drine gde je vrućina pokazala svoje lice. Put fenomenalan, krivudav, a asfalt prvoklasan za oprobati svaki krivinu punom snagom, pa koliko ko ume i sme! 🙂

 

Okupljanje na ulazu u Zvornik, točenje goriva i kratki predah uz kafu i ladnu vodu. Plan je ka Tuzli i Doboju. Čim smo izašli iz Zvornika dočekala nas je kratka deonica makadama ali ne duža od tri kilometra. Ponovo povratak na staru trasu dobrog puta sve do Tuzle. Obodom Tuzle dalje ka Doboju. Nedelja je i prilicno gust saobracaj. U Doboju na pumpi nas čeka Jare! Nije taj momak mogao da izdrži a da nam ne krene u susret. Osmesi, zagrljaji, čestitanja. Naravno, moram i ja da mu se pohvalim sa tragovima „obaranja“ motora vidljivim na gumama! Znači mi priznanje starog prekaljenog vozača Jareta, mog instruktora. Njegova ocena: „To je to, nemoj više!“ 🙂

 

Nastavljamo ka Banja Luci. Plan je preko Stanara. Put i dalje dobar. Moram napomenuti da je utisak prolaska kroz Doboj i poplavljena područja oko Doboja i Drinjače, vrlo mučan. Svi tragovi poplave su i dalje vidljivi na sve strane. Grad sablasno izgleda. 

 

Uskoro se primičemo Banja Luci. Začelje i dalje „drži“ poznata trojka Triva, Stefan i ja. Okupljanje na Kia Bobic pumpi i ulazak u grad. Pred Zeppelinom doček. Tu je brojna ekipa a mi ulazimo u stilu starih pobednika. Olakšanje. Srce ispunjeno. Osmesi na licu i pored umora. Čestitke jedni drugima. Motori parkirani. Kolektivno fotografisanje. Puno priče. Želja da se 8 dana puta iskaže i ispriča u jednoj rečenici. Tu je naš drug Hana sa spremljenim roštiljem, a mi gladni. Ladno pivo na stolu… druženje…

 

Mnogo više slika možete videti na zvaničnoj internet prezentaciji MK Istok

A slike sa ove turneje možete videti i na foto galeriji!