6 dana, 6 gradova…

Pre nekoliko dana, vratila sam se sa instant putovanja, gde smo sestra i ja, za 6 dana, obišle 6 gradova. Još uvek se nisu slegli utisci, pa je možda bolje da odmah sednem i napišem po koju, dok je tema još uvek vruća.Prva destinacija je Venecija o kojoj je već bilo reči ranije. Ovog puta, vreme je bilo divno, pa smo se uglavnom grejale na suncu kao gušteri i isprobavale sve moguće opcije na novom fotoaparatu. Lutale ulicama, preko mostića, nekoliko puta se izgubile, jele pastu, sladoled, pile kafu i najmanje pivo ikad, za, sića, 4e. Ne treba da posebno napominjem, da sam i na ovo putovanje otišla u najjeftinijoj mogućoj varijanti, pa je stoga jasno da smo nakon celog dana u Veneciji, uveče krenuli ka severoistoku Francuske, a čime drugo, nego autobusom. Da je placebo najčudniji efekat, govori činjenica da smo ne znajući, umesto tableta protiv povraćanja, tj. tableta za spavanje, sve vreme pile šumeće tablete za varenje i čvrsto verovale da nas je tableta za spavanje, odnosno za varenje, toliko ošamutila, da se nismo pomerile celu noć i spavale kao bebe.

U ranim jutarnjim satima, stigli smo u naše glavno odredište – Kolmar, gradić na severoistoku Francuske, u regiji Alzas. Sama regija je poznata po veoma sušnoj klimi i minimalnoj količini padavina na godišnjem nivou, što je veoma pogodno za vinograde, pa je cela regija ujedno poznata po veoma dobrom belom vinu. Međutim, tri dana, koliko smo proveli u ovom gradiću, kiša nije prestajala. Bukvalno, kao da je neko odvrnuo česmu. Mislim da je za to vreme koliko smo proveli tamo, ona minimalna količina padavina na godišnjem nivou, odradila svoje, i sada je, sigurna sam, vreme sunčano, kakvo će i biti u narednih godinu dana. Međutim, gradić je toliko bajkovit, da se stiče utisak da će iza svakog ugla izaći Crvenkapa. ,,Kuće od čokolade, prozori od marmelade“. Postoji od 9. veka i od tada, stalno se pripajao Nemačkoj, pa Francuskoj, pa Nemačkoj…da bi 1945. godine, definitivno bio vraćen Francuskoj. Kroz grad protiče rečica Lauh, kojom se turisti mogu voziti čamcima u okviru ture La Petite Venise. Što se tiče moje sestre koja je odrasla na velikom, lepom, plavom Dunavu, uska i plitka reka poput ove, predstavljala je smejuriju, tako da smo vožnju istom prepustile drugima. Grad je poznat po bajkovitom osvetljenju, oko 900 izvora svetlosti omogućavaju jedinstveni ,,light show“ i svaka boja ima svoje simbolično značenje.
Iz Kolmara su August Bartoldi, tvorac čuvenog Kipa slobode u Njujorku, pa se mogu posetiti njegov muzej i replika Kipa slobode koja se nalazi na ulasku u grad; i Džordž Čarls de Hekeren, oficir koji je na dvoboju usmrtio Aleksandra Puškina.
Da je Kolmar prelep gradić, više govore fotografije u prilogu. Ali sa druge strane, užasno je dosadan. Bar je nama tako bilo. Da li zbog kiše i hladnoće, ili možda zato što 1. maja ništa nije radilo, ne znam. Sa svojih 65 hiljada stanovnika, osim kulturne baštine, nema ništa drugo da ponudi. Zato se uglavnom na ulicama mogu videti penzioneri ili mladi roditelji sa sitnom decom u kolicima. Bile smo smeštene u hotelu koji je na dva minuta hoda od centra grada, pa smo tog dana jedno tri puta obišle uži i širi centar. Kasnije u toku dana, po neki restoran je i bio otvoren i uspele smo da nađemo piceriju, a uveče čak otišle na pivo. Niko ne govori engleski, pa nam je izbor bio prilično ograničen, jer bismo često prolazile pored restorana i pokušavale da naslutimo šta je na meniju. A možda ja samo u stvari nisam imala priliku da osetim noćni život, jer su mi noge konstantno bile mokre od kiše, pa sam večeri uglavnom provodila u hotelskoj sobi, sušeći fenom jedine patike koje sam ponela. Mada sumnjam. U svakom slučaju, lepo iskustvo. Ko voli miran život, to mesto je idealno. Zbog položaja grada, svakog dana smo obilazile druga mesta, i Kolmar nam je bio baza i mesto za odmor, nakon dugog dana na drugim destinacijama.

Sledećeg dana, u planu je bila ,,Švica“. Cirih i Bazel. Jedva sam čekala da odem, jer sam oduvek verovala kako je tamo život idealan, priroda i gradovi su prelepi, ali nekako nisam verovala da će me put ikada navesti. Od Kolmara, autobusom do Bazela treba 45 min, a 2h do Ciriha. Tako da se šansa pružila i konačno smo otišle u Cirih, grad čokolada, satova, banaka i sireva.
Ali posle nekoliko minuta hodanja kroz glavno šetalište Bahnhofstrasse, obilaska najpoznatijih crkava (Grossmunster je glavna protestanska crkva sa dva tornja i crkva Fraumunster – izgrađena kao ženski samostan), mostova preko reke Limat i jezera u podnožju Alpa, jasno mi je bilo da ovo mesto nije za mene. Nakon one ušuškanosti u Kolmaru, došli smo u hladan, sterilan grad kom bi svaka apoteka pozavidela. Ni na jednoj fasadi nema pukotine, građevine koje postoje tu stotinama godina, u odličnom su stanju i izgledaju kao nove, na ulici nema nijednog papirića… Daleko od toga da meni smeta što na ulici nema đubreta i ne podrazumeva se da to što dolazim iz Srbije, tako nešto očekujem, ali u poređenju sa drugim evropskim zemljama koje su takođe uređene, svaka ima neku toplinu, neki šmek i šarm, čega ovde nema. Ljudi izgledaju kao roboti, u svojim skupocenim odelima deluju kao da nemaju probleme. Možda mi odavde to ne razumemo, jer dolazimo sa prostora gde se oduvek ratovalo, ali Švajcarci su uvek bili neutralni i ubirali plodove svakog rata, sa svih strana. Prosek plate je 5500 franaka, tj. evra, jer je sada odnos franka i evra 1:1. Menjačnica nema, pa smo prinuđeni da plaćamo u evrima, kusur dobijamo u francima i hteli to ili ne, opet smo prinuđeni da potrošimo i taj kusur koji je uglavnom u metalu i koji nigde u menjačnici van Švajcarske, ne može da se promeni. Nakon nekoliko sati obilaženja grada, znamenitosti i gledanja u izloge sa cenama od po nekoliko cifara u nizu, odlučile smo se za uličnu hranu: kobasice, koje su nas koštale 14 franaka, tj. 14 evra. Znači, dva hot dog-a, platile smo 1500 din. Kusur je bio 6 franaka od kojih smo mogle da kupimo samo vodu i sok u nekom marketu. U McDonaldsu, na primer, dva mala pomfrita koštaju 10e.

Dok smo sedele na zidinama sa kojih pogled puca na ceo Cirih, pročitale smo neke zanimljivosti o Švajcaracima. Na primer, Švajcarci su poznati kao velike tužibabe. Komšija će prijaviti komšiju ukoliko se ovaj prvi nepropisno parkirao – čitaj: za centimetar prešao preko linije. Postoji jedan ili dva dana u nedelji kada se đubre izbacuje iz kuće u kontejnere. Ukoliko se đubre iznese bilo kog drugog dana koji nije predviđen za to, takođe sledi kazna. Čula sam da vlasnici pasa moraju da sa svojim ljubimcima prođu posebnu dresuru za koju se dobija posebna dozvola, a koja omogućava da vlasnik može da ostavi psa ispred prodavnice, i za to vreme, ljubimac ne sme da obraća pažnju na druge pse. Takođe, u bankama, pored stambenog kredita, kredita za automobil i slično, može se podići i kredit za odlazak u ekskluzivniji restoran. 

Švajcarci nemaju metro, a glavni gradski prevoz su plavi i zeleni tramvaji nalik našim koje smo dobili baš iz Bazela pre mnogo, mnogo godina. Znači, isti kao naši, samo noviji. Takođe, tvrde da je njihova voda sa česme i fontane zdravija i čistija od one kupovne, pa smo tu vest primile sa oduševljenjem.
Bazel je manji, ali sličan Cirihu po mostovima i reci Rajni koja tuda protiče, zgradama, katedralama i crkvama. Nalazi se na tromeđi Švajcarske, Francuske i Nemačke i poznat je po jedinoj luci u zemlji. Poznata građevina je Katedrala iz 11. veka, nalazi se na mirnom, kaldrmisanom trgu, okruženom divnim zgradama. Odatle se spuštamo na glavno šetalište na kom ima svakakvog sveta, uličnih svirača i atmosfera je potpuno drugačija od one prethodne. U produžetku se nalazi Gradska većnica, zgrada jarko crvene boje, iz 15. veka, a preko puta su tezge sa šunkom, sirevima i voćem, tramvaji se smenjuju i sve vrvi od života. Bazel mi se više dopao, jer nije tako ,,straight“ kao Cirih i nisam osećala onu cirišku neprijatnost.
S druge strane, sve ove informacije ne treba uzimati zdravo za gotovo. Ovo je samo moje viđenje stvari i svakako da se mnogi neće ili hoće složiti sa mnom. Drago mi je što sam otišla, jer sam razbila svoje iluzije. Prijateljica mi je pred odlazak ispričala svoju verziju koja je totalna suprotnost od ovoga što smo mi doživele.

Utisak je svakako bolji ako odete kod prijatelja u posetu, pa se neke stvari vide i osete na neki drugi način, ili ako odete ciljano u Cirih, bez prethodne posete nekih šarenih gradova, malih i velikih Venecija gde sija sunce i sve izgleda kao proleće i pesma.

Povratak u kišni Kolmar, nikada mi nije bio draži, nego tog dana.

Više možete pogledati i pratiti na mom blogu:

https://majusnikolicmajus.wordpress.com/

Nastavak ,,6 dana, 6 gradova“ pogledajte na sekciji Evropa/Francuska/Alzas/Strazbur