Kratka holandska horor priča i njen happy end

Svi likovi u tekstu su izmišljeni, svaka sličnost sa stvarnim događajima i osobama je slučajna.

Kada putujem sa svojim dečkom, ja sam ta koja sve organizuje: prevoz, smeštaj, poklone, karte za muzeje i koncerte, a kada sve to odradim, onda kreće preslišavanje: je l’ si poneo to, to, to i to i da li si odradio onu jednu i po stvar koju sam te zamolila da uradiš pred put. To ume da bude veoma naporno čak i kontrol friku poput mene i svake godine obećam sebi da ću ove godine više uživati i manje organizovati, ali slaba vajda. Jednom kada navikneš okolinu na to, teško je da posle menjaš.

Elem, tog ranog jutra, 14. februara, oprostismo se od sestara Panić i nevoljno krenusmo na metro. Napuštamo Pariz u zategnutoj atmosferi, jer njega drma temperatura, a mene pms, pa nismo baš kompatibilni. Stižemo na autobusku stanicu pola sata ranije, čekiramo karte i narednih osam sati provodimo u autobusu. Put od Pariza do Amsterdama vodi autoputem kroz Francusku, zatim kroz Belgiju preko Monsa, Brisela i Antverpena, a dolaskom u Holandiju, svraća se do Ajndhovena, Utrehta i konačno Amsterdama. Naš je plan da u Amsterdamu presednemo na voz do Harlema (Haarlem), prenoćimo, sutradan skoknemo u Amsterdam, opet prenoćimo u Harlemu i sledećeg dana imamo taman vremena za sam Harlem, sve do polaska u Brisel. Harlem je gradić koji planiram već neko vreme da obiđem, pa sam ovu priliku iskoristila da tamo rezervišemo smeštaj jer nam je to bila mnogo jeftinija varijanta od Amsterdama.

Iz nekog razloga, stanica za Eurolines autobuse više nije tamo gde je nekad bila, ili jeste, samo smo mi kupili karte do nekog drugog stajališta koje je malo dalje od centra. To je značilo da moramo preko puta na veliku železničku stanicu odakle možemo direktno u Harlem. Ali, s našim dolaskom se sve nekako zakomplikovalo jer nismo imali sitan novac za direktnu kartu do Harlema, pa se automat pokvario i nije vraćao kusur zbog čega nismo mogli ni da uđemo na tu železničku stanicu, a osim male autobuske stanice preko puta, ništa drugo nije postojalo u blizini. Motali smo se tu neko vreme i na kraju bez mnogo izbora, na automatu kupili dve karte, za koje smo imali tačno za metro liniju 54 kojom se ide do Amsterdam Centraal, a onda odatle, na šalteru dokupili kartu do Harlema. Ulećemo u prvi voz koji nailazi i vozimo se čitavih 15 minuta.

Konačno stižemo u Harlem. Nakon predugog dana, samo želim da se istuširam i legnem. Na stanici uzimamo mapu, ljubazan čika na šalteru nam objašnjava da nas samo jedna ulica deli od Grote Markt, glavnog trga na kome se nalazi naš hotel. Nekoliko metara dalje, Golub shvata da mu fali ranac. I tu se dešava onaj momenat kada u mikrosekundama premotavaš film i vidiš svoj ranac iznad sedišta kako odlazi u nepoznatom pravcu, vozom iz kog smo pre nekoliko minuta izašli.

A u rancu je pasoš.

Lova.

I sve stvari.

Agonija. Do tog trenutka niko nije pomislio da tako nešto može da se desi. Da to može nama da se desi. Pomračenje svesti. Prijavljujemo na stanici nestanak. Ali problem je u tome što ne znamo pravac. Sećamo se samo da smo još u vozu komentarisali kako staje na svakih nekoliko min i da je od Amsterdama ovo četvrta ili peta stanica na kojoj smo izašli. Ne znamo ime grada poslednje stanice, a to je najbitnije. Jer za Harlem vozovi idu na svakih pet minuta. Čika kaže da se u 90 i nešto posto slučajeva, stvari vrate. Prolazi sat vremena na stanici, i dalje smo na telefonima. On prijavljuje nestanak, ja zovem Pariz i Brisel. Kao za baksuz, ambasade ne rade naredna dva dana ni u Belgiji ni u Holandiji zbog praznika. Danas je utorak, imamo samo u petak vremena da izvadimo potvrdu, jer sutradan, u subotu, letimo za Srbiju. U najboljem mogućem slučaju, osim ukoliko procedura ne potraje duže od dana. Sve se pretvara u noćnu moru. Shvatam da za hotel i čekiranje imamo samo još sat vremena, u suprotnom ostajemo bez smeštaja i bez para (posle određenog datuma svako otkazivanje hotela se naplaćuje).

Ostavljam Goluba na stanici u potpunom rastrojstvu i nalazim adresu sa rezervacije, ali ovo mesto izgleda kao kafić. I zaključano je. U tom trenutku me zovu iz službe kojoj je prijavljen nestanak, javljaju da na žalost ništa nije nađeno i da pokušamo sutra. Ponovo proveravam da li sam na dobroj adresi i to je to – Bed and Breakfast L’Anders. Pitam u kafiću pored, devojka kaže da trenutno nema nikog u objektu i da treba da odem po vlasnika u restoran koji se nalazi iza katedrale i koji se zove… pa izgovori reč sa previše hhhhhh, a ni vlasnikovo ime nije ništa drugačije, bar u mojoj glavi to tako zvuči. Sve mi je previše komplikovano i ne mogu da sakrijem očaj na licu, pa se devojka ljubazno nudi da mi pomogne i poziva nekog telefonom. Nakon desetak minuta pojavljuju se iz hotela i čekiram se u poslednjem trenutku, dok objašnjavam šta nam se sve desilo. Ako ništa drugo, soba nam je topla, lepa, čista i prostrana.

Na putu nazad uspem da se izgubim. Sneg je padao nekoliko dana ranije i iako nije hladno, led se zadržao na trotoarima. Super, izgubila sam se, nema nikog na vidiku i klizavo je. Konačno stižem po njega. Čini mi se da je dobio nove sede u poslednja dva sata. Ostavljamo stvari (moje stvari) u hotelu i vodim ga na piće jer shvatam da je danas Dan zaljubljenih, bar malo da ga oraspoložim. U svakom minutu sahranjuje jednu po jednu stvar iz tog nesrećnog ranca. Prilično smo tužan prizor, on potpuno slomljen sa šoljom kafe ispred sebe, jer pije antibiotike (ili ih je bar pio dok ih je posedovao), a ja sa slomljenom rukom i drugim crnim vinom po redu.

Amsterdam

Sutradan ustajemo baš rano. Na stanici još uvek ništa. Žao im je. U Amsterdamu smo samo mi i komunalci. Ujutru je sve nekako lakše, koliko god izgledalo loše. Ako ništa drugo, ta tri dana su bila najsunčanija od svih koje smo ikada proveli u Holandiji i bez kapi kiše. Tešim ga da samo proba da zamisli kako bi bilo grozno da sada pljušti. Uostalom, to nije najgora stvar koja može da se desi. Ljudi u Siriji su izgubili porodice i krovove nad glavom, a on je izgubio nekoliko stotina evra i par omiljenih majica. Dobro, i pasoš. Kada tako gledaš na stvari, onda sve ima drugačiji (be)smisao. Uostalom, u Holandiji smo, ako je Dač našao ranac, sumnjam da će ga zadržati, šta će njemu kinta kada je ima dovoljno, a još manje mu treba bedni srpski pasoš ili nečije iznošene stvari. Ja bih uvek sve vratila, savest mi ne bi dala mira. Možda tako i ovo neko vrati.

Sve smo u tom maniru razgovarali i o tome razmišljali dok smo šetali još uvek mirnim ulicama ovog prelepog grada. Tek se u 10h otvaraju radnje. Imamo dovoljno vremena i pravimo krugove pored kanala i preko mostova. Svraćamo u jednu od njihovih samoposluga Albert Heijn po kroasane. Idemo ka Rijks muzeju. Pijemo kafu u kafiću pored turističke atrakcije I amsterdam. 

U 11h imamo zakazanu posetu Van Gogh muzeju. Muzej je odličan i preporučujem da ga obavezno posetite. Karte kupite preko interneta, cena je 17e (februar 2017), jer na taj način izbegavate gužve. Na tri sprata smeštena su najveća dela ovog nesvakidašnjeg umetnika i podaci i pisma koji na veoma lep način predu priču o njegovom životu, o saradnji sa Gogenom i drugim umetnicima, o njegovim ličnim problemima i demonima sa kojima genije, kakav je bio, u to vreme nije mogao da se izbori. Najbolje je izabrati neki raniji termin i na miru uživati u njegovim delima. Nama je baš prijalo i uspeli smo da na manje od dva sata ne mislimo o našim mukama. Čak su i napadi panike u Goluba bivali sve ređi.

Nakon muzeja, uputili smo se do najbliže policijske stanice. To je nekako normalan sled okolnosti kada si u Amsterdamu. Lepo prošetali, prijavili nestanak pasoša, dobili hrpu papira koju je Golub ispotpisivao i krenuli nazad ka Dam trgu, da se nađemo sa našim Wynand Fockink. Likeri raznih, slatkih ukusa i slabo holandsko pivo su odlična kombinacija.

Za to vreme, 174 km dalje od Amsterdama, u Briselu, Ivanka i M. teže podnose ovu našu situaciju. Prepričavaju je i razgovaraju o tome kako bi oni reagovali. Ivanka bezbroj puta zamišlja i analizira tu scenu. Tog dana, bez obavezne registracije, odlazi na event koji organizuje Ambasada Srbije. Nastupa samouvereno, sa stavom nekog ko poseduje malu fabriku, dok je ispred čeka limuzina, iako je u realnosti kasnila na događaj jer je promenila šest prevoza. Konzulu objašnjava problem svog prijatelja, uspeva da zakaže termin u ambasadi u petak ujutru i dobija obećanje da će sve biti rešeno istog dana. U međuvremenu, M. ceo dan poziva službu sa kojom smo prethodno veče razgovarali, da bi uveče dobio informaciju da je ranac pronađen i da sutra ujutru možemo da ga preuzmemo. Naši spasitelji!

Aaaa! To je već obrt koji nismo očekivali i u to ime uspevamo da obrnemo turu. Iako još uvek nismo sigurni šta je od ranca ostalo, radujemo se, jer smo se potpuno oprostili od svega. Amsterdam stvarno nikada nije bio lepši. Kakve prijatelje imamo! Noć je i svuda su gužve. Najveća u Red light districtu. Odlazimo na još po jedno piće. Žao mi je što se rastajemo od ekipe, ali moramo svi na poslednje vozove do naših odredišta. U vozu dobijamo informaciju da smo u pogrešnom i izlazimo napolje, da bi posle dva minuta taj isti dečko iz poslednjeg vagona vikao za nama da se vratimo jer smo ipak na pravom mestu. U sledećih 15 min stala je priča o našem rancu, našem putovanju, o ratovima u bivšoj YU, o njegovim izletima do Hrvatske i Slovenije i našim savetima o Beogradu, Srbiji i Bosni. Mlad čovek, a toliko toga zna o nekim malim rasparčanim zemljama na Balkanu..

U Harlemu smo ponovo i jedno je sigurno – Petar Pan više nije isti. Jedno iskustvo ga je razbilo i okrenulo naglavačke. Iz Neverlanda u Nederland.

Nastaviće se…

*Lajkujte FB stranicu i pogledajte više fotografija.

Posetite moj blog i pročitajte priče u originalu, kao i ostale priče.

Pozdrav,

Majus