Wunderland

Drezden – Magdeburg – Hamburg – Libek – Berlin – Potsdam – Lajpcig

Dan 1

Plan je bio sasvim drugačiji – prvo noćenje u Pragu, pa Drezden, pa Berlin. Bio je u planu i Šverin, al je to važilo pre godinu dana. Morali da otkažemo. Ok, takav je život.

Dve nedelje pre puta udari me neka budala na parkingu. Nije neka šteta al’ loš znak. Šta još može loše da se desi? Ništa osim da ti pukne guma kod Indjije u petak u 9 uveče. Šta pukne, otišla što onaj kaže, pod mač. Ostale samo froncle. Jedva sam ustavio. Ima rezervna u gepeku. Ćopavac. Odmah računam – ako je ćopavcu max. dozvoljeno 80 na sat, koliko će mi trebati do Hamburga. Sreća nadjemo u Novom Sadu gumu. Jes polovna al hvala AMSS.

Dan 2

Na Paliću je bio lep apartman. Došli smo oko ponoći i samo prespavali – 16 evra. Ujutru rano krećemo i na pumpi pre granice, uzimamo elektronsku vinjetu za Madjarsku. Plaćamo u dinarima al’ računam da je 10 evra.

Kiša nas prati . Zalepila se i neće da ode. Na granici Slovačke kupujemo elektronsku vinjetu -10 evra i jedinu što moraš da zalepiš na šoferku -češku. Da me ubiješ ne mogu da se setim cene – dal’ bi 14 il’ 17 evra.

U Češkoj toliko pada temperatura da moram da uključim grejanje. Bar su put popravili. Osim na par mesta, nema više onih nezgodnih prelaza. Najzad oko 4 stižemo u Drezden. Hotel je na 15 minuta šetnje od centra. Taman da se razmrdaš posle celodnevne vožnje. Ma koje vožnje – ceo dan sam osluškivao gumu.

Srećom promeni se muzika u Drezdenu. Doter’o čovek klavir na trg. Beo k’o sneg. Sve sa postoljem na točkićima. I postolje belo. Svira maestro a ljudi slušaju. Neko baci i kintu. Popravi mi se raspoloženje u trenu – mada priznajem da sam se pitao dal’ i on ima ćopavac. Beli maestro se na slici nazire u donjem levom uglu.

Dan 3

Baš bio dobar hotel. Check in preko automata. Dobiješ šifru za sobu umesto ključa pa nema ni check out. I na parkingu ukucavaš šifru. Lozinku za wi-fi poslali unapred sms-om.  Noćenje je koštalo 64 evra.

Idemo dalje na sever. Nema ograničenja na banu, al’ se suzdržavam. Pravimo jednu kafe pauzu i u 9 smo u Magdeburgu. Kola ostavljamo u garaži u centru – 1,5 evra na sat.

Magdeburg mnogo lep grad. Baš ga sredili. Ulice asfaltirane bez šahti iz kojih viri guma i bez zakrpa tipa „sir Oliver smoking“ iz stripa Alan Ford. Biciklistička staza odvojena od trotoara. ‘Ajd što su trotoari čisti  nego nema ni tragova ulja na njima. Ili ih ne koriste za parkiranje ili im  ne curi ulje iz auta? Ko bi ga znao. Nema ni  stubova gradske rasvete na sred trotoara, pa možeš da fotkaš a da ne razbiješ nos. Zgrade im izgledaju dosta stabilne a ne kao kod nas što se moraju vezivati raznim kablovima za struju ili kablovsku tv. I miris ulice je drugačiji tj. odsustvo mirisa iz auspuha mi je baš nedostajao. Jedino što su zadržali iz komunizma je čovečuljak na semaforu – Ampelmann, mada je i on modernizovan pa pokazuje vreme preostalo za prelazak ulice.

Najviše mi se svidela Zelena tvrdjava od arhitekte Stovodića . Grune Zitadelle je poslednji rad Hundertwasser-a. Za razliku od Beča (gde mu stanari one zgrade verovatno pominju 100 majki zbog turista koji im zvone na vratima) ovde turisti mogu da udju – izmedju ostalih sadržaja Citadela je i hotel.

Obilazimo sve po planu a za kraj ostavljam Elbauenpark. Tamo je Millennium Tower – najviša drvena konstrukcija na svetu ili je bar tako reklamiraju. Taman da je uslikam kad poče kiša. U trenu menjamo plan i krećemo dalje.

Stižemo u Hamburg oko 4 popodne. Hotel je na Reeperbahnu, ulici poznatoj kao centar četvrti crvenih fenjera – 2 noćenja 138 evra. Ima parking garažu – 20 evra. Ulazimo u sobu – ogledala, ružičasti detalji, lajt šou. Rek’o bi da si u bordelu a ne u hotelu. Red light fazon.  Najviše mi se svidelo što nema recepcije. Umesto nje postoji kafić sa barom i sve barskim stolicama. Nema ni barmena. Uzmeš piće i upišeš broj sobe. Ubrzo krećemo u obilazak.

Elbphilharmonie  je otvorena u januaru 2017. Spucali mnogo para al’ vredi. Zgrada liči na brod koji plovi. I oblak koji se zaglavio iznad nje doprinosi tom utisku – kao da je iz dimnjaka. Koncertna hala prima 2100 srećnika. Gde god da sedneš isti zvuk čuješ. Pravio neki Japanac. Nismo uspeli da rezervišemo karte. Zato odlazimo do tunela ispod Elbe. Pustili ga u rad 1911 godine.  Za auto karta košta 2 evra a pešaci i biciklisti džabe. Pored novih, još rade i stari liftovi. S druge strane baš lep pogled na grad.

Ima svašta u Hamburgu da vidiš : prelep gradski trg i zgrada opštine, kanali i kuće k’o u Amsterdamu, ima i podmornica pretvorena u muzej, tango zgrade ili kule koje plešu, lokal gde su svirali Bitlsi pre svetske slave, katedrale, ogromne brodove na Elbi, ma svašta. Grad je dosta bombardovan u II svetskom ratu, pa na nekim mestima okačili ploču – ovde bilo to i to a ovde rodjen taj i taj. Tako saznam da je i Mendelson iz Hamburga. Pošteno – ranije sam Hamburg znao samo po tv zvezdi  Lilu Wandersu, voditelju kultne emisije Wa(h)re Liebe.

Dan 4

Pravi razlog za posetu Hamburgu je Miniatur Wunderland. Rezervisali smo karte preko neta – 13 evra je ulaz.

15,5 km pruga, 10000 vagona i preko 1000 lokomotiva. Aerodrom sa koga poleću avioni, brodovi koji plove, ski staze, fudbalski stadion sa 12500 navijača, koncert na otvorenom,  žičare – svet u malom za decu i one koji se tako osećaju. Dosad ga je posetilo 15,5 miliona ljudi-dece iz celog sveta.

Ko je dovde izdrž’o – stigao sa čitanjem, sa pravom je zaključio da je naslov „Wunderland“ vezan za ovo mesto u Hamburgu. Ipak moram da dodam da je Wunderland pojam koji vezujem i za Nemačku. 

Dan 5

Polazimo u 8 iz hotela. Libek je blizu, nepun sat vožnje. Kola ostavljamo u garaži na ulazu u stari grad – 1,5 evra na sat.

Holsentor je glavna atrakcija grada. Pored odbrambene uloge, pokazuje da je sredinom 15-tog veka, Libek bio jedan od vodećih gradova Hanse. Desno na slici su Salzpeicher – skladišta soli ili belog zlata kako su ga tada zvali. Izgradjena su na obali reke Trave koja okružuje staro jezgro grada, praveći ga ostrvom. Od rudnika soli u Luneburgu pa preko Libeka, so je tzv. „putem soli“ transportovana prema Skandinaviji.

Holsentor se nalazio i na novčanici od 50 maraka.

Libek me podseća, kao uostalom i svi severni gradovi, na Briž. Uske popločane ulice i kuće od crvene opeke, Rathaus sa gradskim trgom, kuća Budenbrokovih, bolnica iz 13-tog veka, blizina plaže Travemunde i crkve, privlače turiste koji naprave više od milion noćenja godišnje.

Libek je grad Nobelovaca. Pored već pomenute kuće Tomasa Mana, obilazimo i kuće Vilija Branta i Gintera Grasa.

Pada neka sitna kišica al ni ona ne pomaže da skratimo posetu. Ipak moramo dalje.

Kiša prestaje ispred Berlina. Na ringu ulećemo u veliku gužvu. Srećom hotel nije daleko, tako da smo u 4 popodne već u sobi. 225 evra za 3 noćenja sa doručkom. Garažu ne naplaćuju. Dve metro stanice su blizu ali odlučujemo da malo protegnemo noge, jer do ulice Kurfurstendamm nema više od 20 minuta lagane šetnje.

Kaiser-Wilhelm-Gedachtniskirche – Spomen crkva cara Vilhelma je teško oštećena u bombardovanju 1943. Gradjani tražili da se ne obnavlja, da opominje na posledice nacizma. Iza nje, na trgu, cveće i sveće za nevine stradale u napadu kamionom prošlog Božića. Neko napisao na kartonu „Zašto?“

Dan 6

Lep sunčan dan. Pevušim onu od Djavola – „sunny day- ona dolazi iz Zagreba…“  Menjam plan dok se približavamo stanici U-Bahna. Pravac Alexanderplatz.

Nismo ni nameravali da se pentramo na toranj. Prognoza je bila užasna. Srećom promašili debelo. Nema skoro nikoga na ulazu pa za 13 evra dobiješ ovakav pogled na Berlin.

Sunce i 30 stepeni u Berlinu nam potpuno menja planove – muzeji  odlaze pod mač. Opuštena šetnja i pivo su logična opcija a za muzeje ima vremena sledeći put.

Topografiju terora ne mogu da preskočim – to je po meni broj 1 u Berlinu. Propaganda nacista o Hitlerovim auto-putevima ili folksvagenu koji može da kupi svaki čovek je raskrinkana na ovom mestu. Deo zida i priča u formi stripa o načinu kako je jedna porodica uspela da predje iz Istočnog u Zapadni Berlin je u istoj ulici. Kome je ovo nezanimljivo, ima u neposrednoj blizini priliku da vozi Trabant ili pak da leti balonom. Mi biramo ulični kafić i hladno pivo.

Dan 7

Glavni grad Wunderlanda ima (a kakav bi i mogao drukčiji biti) odličan prevoz. Brzo menjaš pozadinu za selfi – od čuvenog poljupca na zidu u East Side Gallery do  Golden Lizzie – Kipa Pobede. Dnevna karta za metro je 7 evra.

Imam vremena i da nadjem spomenik – “ Vozovi u život – vozovi u smrt“. Nalazi se ispred glavne železničke stanice. Sa jedne strane su prikazana deca koju šalju vozovima u logor (smrt) a sa druge deca čiji su roditelji odvedeni u logore i vozovi ih transportuju na Zapad (život).

Još jedan spomenik ne propuštamo – na početku parka kod Bradenburške kapije je obeležje postradalim Romima , rad Denija Karavana. Njegov „Put ljudskih prava“ koji smo videli u Nirnbergu i dugogodišnje polemike u Nemačkoj oko značenja ovog spomenika su bile dovoljne za posetu.

Kasno je popodne. Sa stanice kod Bradenburške kapije se vraćamo  u hotel.

Spremamo se za Staatsoper Unter den Linden. Ok – znam da se zgrada opere obnavlja (prošli juče pored nje) al’ na karti koju smo uzeli preko neta (17 evra), tako piše. Šiler teatar je privremeni dom Državne Opere.  „Seviljski berberin“ je trajao skoro 3 sata. Bilo je kao što i naslov kaže: Wunderbar.

Dan 8

Opraštamo se sa Berlinom i krećemo za Potsdam. Posle 20 minuta stajemo  na mostu Glienicke. Tu su razmenjivani špijuni za vreme Hladnog rata. Film „Bridge of spies“ sa Tomom Henksom govori o tim vremenima.

Ubrzo nailazimo na kuće netipične za Nemačku. Holandska četvrt je deo Potsdama izgradjena polovinom 18-tog veka za radnike iz Holandije. Parkiramo se u podzemnoj garaži na Luisenplatzu – 2 evra na sat. Odmah idemo ka Sanssouci parku.

Schloss Sanssuoci, Velika fontana i terastasti vrtovi jasno pokazuju da Fridrih Veliki nije imao nikakvih finansijskih briga, pa je, verovatno, tako i nazvao svoj omiljeni dvorac – „sanssuoci“ na francuskom znači „bez briga“.

U kompleksu se zadržavamo  3 sata. Sunčan dan je odličan za fotkanje a temperatura od 32 stepena nam pomaže u odluci da se od Nove Palate  do Bradenburger Tora vratimo busom.

Nastavljamo dalje ka Lajpcigu.

U jednom trenutku vozila u svim trakama auto puta pale treptače i usporavaju. Stajemo i počinje čekanje. Obično su interventne službe veoma efikasne i posle 15-tak minuta saobraćaj krene. Ali ovoga puta nije tako. Vreme prolazi a kolona mrdne par metara. Retko ko gasi auto – upekla zvezda dobro, pa klime moraju da rade. Prodje pola sata. Prodje i sat. Posmatram vozače – niko nije nervozan pa i ako hoćeš da iz jedne trake predješ u drugu, samo daš žmigavac i svi te puste. Padne mi na pamet genijalna ideja – zadaću navigaciji da izadjemo sa bahna i nastavimo regionalnim putem. Imamo sreće- pomislim  dok gledam rezultat pretrage. Prvi izlaz je na manje od kilometra i do Lajpciga nema ni sat vožnje. Samo jednu stvar nisam znao – auto put je potpuno zatvoren zbog udesa kamiona i svi su usmereni na taj izlaz. Najzad se dogegasmo do izlaza. Sat i 45 minuta zastoja.  Ok, bar da vidimo kakva su sela i u bivšoj Istočnoj Nemačkoj. Garmin čitaj bauera pitaj. Vodjeni tom izrekom, zaustavismo prvog traktoristu i on nam dade sve informacije o zastoju – bitan info da tek na trećem skretanju idemo ka auto-putu jer prva dva vode na zatvorenu deonicu. Prolazimo i ta dva skretanja. Izlazi ka banu su već bili prelepljeni trakom kao nevažeći.

Stižemo u hotel oko 5 popodne. 49 evra noćenje. Parking ulazi u cenu a dobijamo gratis dnevne karte za prevoz. Hotel je blizu ringa a tramvaj rastojanje do centra prelazi za 15 minuta.

Odlazimo prvo do Thomaskirche. U njoj je radio a na kraju i sahranjen Bah. Crkva je poznata po horu dečaka i koncertima za orgulje. Te večeri je bio jedan ali smo zakasnili.

Raspoloženje popravlja hladno pivo u kafiću na gradskom trgu. Altes Rathaus dominira trgom – 90 metara je dužina Stare Gradske Kuće, a i ime je odgovarajuće, jer je napravljena u 16-tom veku. Nova Gradska Kuća je nedaleko od stare i ponosi se kulom visokom 115 metara.

Ulazimo u pasaž sa Auerbahovim podrumom. To je restoran iz 16-tog veka. Proslavio ga je Gete opisujući ga u Faustu. Gete je studirao u Lajpcigu 3 godine. Kakav je student bio, dovoljno govori činjenica da je opisao kafanu a ne faks. Nešto razmišljam, da je bio u prilici da vidi kako danas izgleda Univerzitet, možda bi „Mefisto bar“  bio na drugom mestu. Levo od zgrade Univerziteta je oblakoder visine 155 metara.

Obilazimo čuveni Gewandhaus i zgradu Opere, pa se spuštamo do placa iza Nikolakirche  gde su, posle službe,  održavane „demonstracije ponedeljkom“ 1989 godine. Lajpcig je tada bio uzor  drugim gradovima u otporu komunističkom režimu.

Nekoliko tramvajskih stanica južnije se nalazi grandiozni spomenik grandioznog naziva –  Volkerschlachtdenkmal. Tu je 1813  godine Napoleon doživeo veliki poraz a do I svetskog rata nije bilo veće bitke u Evropi – učestvovalo je više od 500 hiljada vojnika.

Dan 9

Polazimo ujutru u 7. Neko spava a neko vozi. Na gumu ne obraćam pažnju – dobro se pokazala. Vozim u cugu do Praga. Kratka pauza pa nastavljamo. Menjamo se u Slovačkoj pa opet ispred Budimpešte. Vožnja mi nije nimalo naporna. Valjda ti dodje takav dan a i nema zastoja. Jedino Madjari koče na granici – otvorili samo jedan izlaz. Još me drži ona smirenost i kultura nemačkih vozača kod Lajpciga, pa me ne uspevaju iznervirati ni najbezobrazniji vozači koji ne mogu da čekaju ni minut. Ni u Srbiji nema problema i u Čačak stižemo malo posle 9 uveče.

Prešli smo ukupno 3514 km a opuštenija vožnja se odrazila i na potrošnju – 7,2 litra benzina na sto kilometara.

Benzin je koštao 326 evra. Putarine i parking garaže 54 evra. Hoteli 520 evra.

Ukupno 900 evra. Za 7 dana u Wunderlandu.

Više fotki i video zapisa sa ovog putovanja možete videti na linku Wunderland