Lisboa

Lisabon je glavni grad Portugala, drugi po veličini posle Porta, sa 545 245 stanovnika, prema podacima iz 2011. godine. Klima je sredozemna, sa blagim zimama, toplim letima i prosečnom temperaturom od 17C. Leži na ušću reke Težo u Atlanstki okean.

Ko nije ljubitelj leta, sunca, mora, kao što ja nisam, a takvih nije mnogo, najbolje je da poseti Lisabon u vreme kada sam ga i sama posetila, u septembru ili oktobru. Još uvek je toplo, ali ne prevruće, onako, idealno, do maximalnih 25C. A opet, potrebno je i slojevito oblačenje, posebno pored vode ili uveče. Novembar i decembar su uglavnom kišoviti, a ostatak godine uglavnom sunčan.

Sa aerodoroma je najbolje ići autobusom 91. Do centra ide na svakih 20 min, od 7-21h. Cena karte je iznosila 3.50e, ali ovo treba usvojiti sa rezervom, jer se moja poseta desila 2013. godine. Postoji direktan prevoz i metroom, ali u tom slučaju se propušta prilika razgledanja.  Taksijem je 7-11e, pa ni ta varijanta nije loša. Aerodrom je udaljen od glavnog trga samo 7km, tako da će svako uživati u vožnji. Usput se prolazi pored niza zgrada sa dobro poznatim lisabonskim muralima, velike crvene zgrade orijentalnog izgleda u kojoj su korida, tržni centar i koncertna sala; pored palmi, velikog kružnog toka i ogromnog zelenog parka na čijem vrhu se viori zastava koju čuvaju dva visoka stuba, verovatno, po izgledu, napravljena u doba komunizma. Avenijom Liberdad, skoro celom dužinom, prodaju su antikviteti. I tu smo skoro već na trgu Rossio, glavnom trgu. Hotel u kom smo odsele, nalazi se odmah iznad trga Rossio. Na putu do Rossio-a, prolazi se pored obeliska, prelepe železničke stanice koja spolja podseća na kakav muzej i Narodnog pozorišta. Na samom trgu su fontane i spomenici i odatle se pruža pogled ka zamku Sv. Đorđa, okružen drvećem prelepih krošnja koje se mogu videti po celoj Italiji. Na trgu Rossio nalazi se veliki broj prodavnica i malih restorana, gde smo mi obično doručkovale, obilno i jeftino. Kafa je veoma čudna, više izgleda kao mleko sa prstohvatom kafe, pa čak iako se od konobara naruči kafa bez mleka, opet se dobije neka čudna bleda tečnost koja nikako nije za jutarnje razbuđivanje. Ne treba se iznenaditi ukoliko vas sredovečni muškarci, sa brkovima i u odelu, ponude marihuanom ili nekim drugim opijatom, jer je zloupotreba droga u Portugalu dozvoljena. Odatle, ulazi se u glavnu ulicu Augusta, koja podseća na svaku pešačku zonu u velikom gradu i koja vodi na veliki Trgovački trg i reku.

Ono što je obavezno obići su:

• Zamak Sv. Đorđa do kog se može doći pešice, uz strme stepenice i to je najbolji način da se upozna grad. U Lisabonu, sve kuće izgledaju oronulo i staro, oblepljene pločicama, daju poseban šmek gradu i čine ga takvim kakav jeste. Ulice su uske i kaldrmisane, pa automobila skoro da nema. Taj deo grada je nekada bio sirotinjski, a sada je središte umetnika. Zamak Sv. Đorđa čini tvrđava sa predivnim pogledom na ceo grad, može se odmoriti na nekoj od klupa i gledati zalazak sunca, dok se paunovi ponosno šetaju. Prelepa panorama grada, pogled puca na most 25. April koji podseća na Golden gate iz San Franciska, i na spomenik Isusu Hristu, nalik onom u Rio de Ženeiru.
• Katedrala Se predstavlja crkvu koja je nekada bila džamija, i ispod koje se i dalje vrše arheološka istraživanja. Crkva je iznutra veoma mračna i svetlost ulazi samo kroz tzv. Ružin prozor.
• U Jeronimitskom manastiru, nalazi se grobnica Vaska da Game. Manastir je poznat po manuelskom stilu – kasnogotički portugalski stil iz 16. veka, u kom su raskošno korišćeni pomorski mitovi, prizori velikih geografskih otkrića i njihovi simboli. Preko puta Jeronimitskog manastira, nalazi se spomenik posvećen moreplovcima i geografskim otkrićima, okrenut ka vodi, u obliku pramca broda, gleda na most Isusa, a iza spomenika je karta sveta i osvajanja Portugala.
• Odmah pored, nalazi se tvrđava Belem, odbrambeni toranj u obliku čizme. Tu se mogu kupiti najbolji kolači po kojima je Lisabon poznat, zovu se ,, pasteis de nata’’, napravljeni od jaja, spaljeni odozgo, pa malo podsećaju na crème brulee, i u pakovanju je 5 komada. Ima ih na svakom koraku, ali ovde su kao najbolji.
• Lift koji se nalazi u centru grada, poznat je jer ga je napravio Ajfelov učenik. Sa njega takođe puca pogleda na ceo grad sa svih strana. Odmah pored, vidi se crkva Karmo, sa lukovima umesto krova. Naime, 1755. godine, Lisabonu se desio zemljotres o kome se dugo pričalo u Evropi, i posle kog je grad znatno izmenio izgled. Tada je otpao krov sa crkve i ubio hiljade vernika. Napomena za lift – na Trgovačkom trgu, postoji info pult gde se može kupiti karta za tramvaj (bilo koji osim broja 28), po ceni od 18e koja uključuje cenu lifta. Treba proveriti koje su cene sada aktuelne. Čuvenim tramvajem 28, nisam imala priliku da se vozim, jer su se redovi pružali u nedogled, svaki put kada bismo rešile da se provozamo. Ako neko baš želi da se vozi tramvajem, može izabrati bilo koji drugi, ali svakako, šetnja je preporučljivija ukoliko se ima vremena i može se obići cela tura. Najbolje je grad obilaziti pešice i lutati ulicama. Najlepši delovi grada, ako se to uopšte može reći, jer je svaki deo grada poseban, su Alfama i Bairo Alto. Uske ulice, bašte restorana napolju, uz kuće, između starih zgrada prostran veš sa malih terasa, ukrasi sa fešte, pločice, kaldrma, mladi i stari ljudi napolju, svi lepi, jede se riba, pije se vino…milina. Cene veoma pristupačne, jeftinije nego u Beogradu. Primer menija od 30e za dve osobe: kotlić čorba sa ribom i raznim morskim plodovima, hobotnica sa krompirom i belim lukom, salata i 1l zelenog vina.

Muzeji – izbor je veliki. S obzirom na moju opčinjenost pločicama koja se rodila u Istanbulu, a nastavila u Lisabonu, posetile smo Nacionalni muzej azuležo pločica. U Lisabonu postoji i taj nezaobilazni, moderni deo grada, visokih, poslovnih zgrada do kog se brzo stiže metroom. Park naroda je novijeg datuma. Tu se nalazi Okeanarijum, koji nije ispunio moja očekivanja i cena karte je 13e. Ko se već nađe tu, preporuka je vožnja žičarom ili šetnja mostom Vasko da Gama koji je tik iznad vode, pa se stiče utisak hodanja po vodi. Svako ko dođe u Lisabon, mora da obiđe i Sintru i Cabo da Rocu. Za taj izlet dovoljan je jedan dan i preporučljivo je ustati ranije. Sa železničke stanice, vozom se stiže u Sintru za 45 min. Usput, ukoliko se sedi sa leve strane, može se videti Akvedukt slobodnih voda koji je izgrađen pre velikog zemljotresa 1755. i koji i dalje postoji. Čini ga 35 kamenih lukova, visine 64m i u vreme gradnje, bili su najviši lukovi na svetu. Po dolasku u Sintru, na autobuskoj stanici postoji info tabla sa vremenima polazaka autobusa koji voze u zamak Pena. Autobusom se prolazi kroz ceo gradić, prolazi se pored manjih zamkova, i onda se veoma strmim putem, autobus penje duboko kroz šumu. Cena karte za zamak je 13e. U zamku su živele kraljevske porodice, i malo je reći da je zamak lep. Žuta, ljubičasta i crvena boja. Obilazi se unutrašnjost i spoljašnjost zamka. Po povratku u Sintru, na istoj stanici, čeka se autobus za Cabo da Rocu – najudaljeniju tačku Evrope. Afrika mi nikada nije bila bliža no tada. Priroda je predivna, usput su mala, morska sela, bele kuće, vijugavi putevi. Ipak, preporučuje se lek protiv mučnine za sve koji ne podnose vožnju, jer je put naporan, zuji u ušima i vožnja traje oko 1h vremena. Cabo da Roca – brdo, svetionik, mali spomenik, ograda, litice, stene, okean i zalazak sunca. Čuju se samo snažni talasi koji udaraju u stene. Atmosfera tera na razmišljanje ili odmara dušu i mozak.

Lisabon je grad koji svako treba posetiti ako ima mogućnost. Iz Beograda postoje direktni letovi preko Tap avio kompanije. Smeštaj se može naći jeftino. Moja preporuka je hotel Turim Suisso Atlantico Hotel gde je 6 noćenja koštalo 135e, a hotel je u centru, pristojan i čist. 7 dana je sasvim dovoljno za gore opisano. Sve manje od toga, podrazumeva brži tempo, a sve više od toga pruža veće mogućnosti i obilaske i drugih mesta u Portugaliji.

Srećan put!

Više možete pogledati i pratiti na mom blogu