Tara – priprema za prvi susret

Tara punjac baterija sa neogranicenim rokom trajanja i dozivotnom garancijom

Moje baterije su se napunile, pa nikako da se potrose. More, kao morskom detetu, mi je zauzimalo neprikosnoveno nekoliko prvih mesta na listi prioriteta. Tara je, gotovo na prvi susret, uspela da unese haos na listu. Ovo pisanije bi moglo dobro da dodje onima koji je nisu jos posetili i otkrili zasto je tako ludo dopadljiva. Opisala sam lakse dostupna mesta i staze za koje nije potrebna narocita kondicija.

Negde na Predovom krstu

Bio je to poklon iznenadjenja mojoj jacoj polovini za jubilarni rodjendan. Zajedno imamo skoro ceo jedan vek, pa smo tako vremesni, sa kondicijom u minusu i sedelackim navikama, skitali planinom. Znaci nije bilo veranja uz litice, kanjoninga, planinarskih cipela i opreme. Samo pun rezervoar goriva, dobra volja, patike i ponesto u rancu za prvu pomoc od gladi i zedji.

Pogled sa brane Lazovici

Tara je velika, sastoji se od brojnih planinskih uzvisenja, klisura, vrela, jezera i potocica. Bujne stogodisnje sume, proplanci i livade sa obiljem planinskog cveca i lekovitih trava, mir i tisina, zaseoci razbacani po padinama… Ne moze se pogresiti, gde god se odlucite za boravak. Smestaji su mnogobrojni i povoljni, ja sam odabrala zabit bez prodavnica, hotela i restorana, na padinama Zaovljanskog jezera u zaseoku Mandici, u drvenoj kucici nalik na stare tarske.

Nasa kucica i trem sa pogledom na jezero

Preko Bajine baste stizemo u Perucac, pa nekoliko kilometara nakon brane do splavova na plazi gde preuzimamo karte za brodsku voznju Drinskim jezerom do Visegrada, prethodno ugovoreno telefonom. Varljivo leto 2014, resilo da malo zasija pa se ponton na plazi nakrcao kupacima. Vidim kod brane nema otpada i gomila plasticnih flasa, kao pre neku godinu.

Pontonska plaza iza brane, peko puta bosanski predeli

Penjemo se ka Mitrovcu, savladavajuci krivudavi put, nekoliko tunela i razliku od oko 700 mnv. Vec usput, na usponu siri se pogled na blage bosanske padine sa druge strane Drine, sa razbacanim kucicama i belim minaretom. Oko nas svuda zeleno, a na dnu se plavi Drinsko jezero zarobljeno branom.

Pogled sa puta koji se od Perucca penje ka Mitrovcu

Do Mitrovca se vozi lagano nekih desetak kilometara, put nije los, ima malo odrona, pa krivine, a i pogled ne dozvoljavaju brzinu. Na Mitrovcu kupujemo kartu u Informativnom centru, pored puta. Karta je 200 rsd i obelezene su sve vrste puteva, sto se pokazalo kao vrlo korisno. Putokaza ima, ali ne bas svuda. U Centru za posetioce ima i besplatnih brosurica o setnim i rekreativnim stazama, obavestenja o vidikovcima. Tu se prodaju i dozvole za ribolov. Spustamo se kroz sumu jos nekih desetak kilometara do brane u Lazovicima, na Zaovljanskom jezeru.

Deo plaze kod brane Lazici

Na brani je plaza, vidimo nekoliko satora i kamp kucica na cistini. Ovo nije uredjen kamp, nema vode ni toaleta. Voda jezera deluje cisto. Sa brane, na drugu stranu, u udolini pribijeno uz visoke litice s jedne, a blage zelene proplanke zaseoka sa druge strane, uglavilo se usko jezerce Spajici. Proglaseno je za pastrmski revir, duboko oko 22 m. Sa jednog uzvisenja pored brane, vidi se litica na kojoj raste Panciceva omorika, citava skupina visokih stabala piramidalne krosnje. Pored je tabla sa informacijama o ovoj endemskoj vrsti. Pripada rodu smrca, cetinar koji raste na strmim krecnjackim liticama. Na Tari postoje 22 lokacije sa zasticenim stablima.Panciceva omorika je najcesce u zajednici sa drugim cetinarima kao sto su beli i crni bor, jela i smrca. Zaslugu za njeno otkrice nosi Josif Pancic. 1875. god pronasao ju je upravo na ovom lokalitetu Sklopovi.

Jezerce Spajici

Kilometar dalje, blagom uzbrdicom stizemo u Mandice. I tu me je Tara definitivno pridobila. Oiviceno sumama, na zelenoj travnatoj kosini smestilo se nekoliko kuca. Arhitektura stara tarska, vodilo se racuna o skladu sa prirodom. Do jezera se moze sici peske, nekih 400 m. Moguce je i kolima donekle, postoji beli zemljani put.

Zaovljansko jezero nepravilnog oblika, zavlaci se u uvalice i procepe, rtovi obrasli sumom stapaju se sa plavetnilom.Plavo gore, plavo dole, zeleno u sredini. Reverzibilno jezero je nastalo pri izgradnji HE Bajina Basta II, u dolini Belog Rzava, radi regulisanja nivoa vode. Kad je vodostaj visok , voda iz Perucckog jezera se pumpama izbacuje u jezero Zaovine prelazeci 600mnv, kad je nizak voda se vraca slobodnim padom i pokrece turbine. Moze se reci da je voda u jezeru drinska.

Tu gde je sada vestacko jezero, nekada je bio centar sela Mandici

Oko jezera su razbacani zaseoci, svuda ima smestaja za posetioce. Asfaltni put kruzi naokolo povezujuci sela, ima oko 24 km i vecim delom vodi po brdima, ne blizu obale. Zaseok Mandici Gornji ima samo tri stalno nastanjena stanovnika. Sela se ovde gase, nema mladih da nastave, skole su godinama zatvorene, a preko jezera, u Vezanju doktor dolazi na 15. dan.

Drvena crkvica u Vezanji, na suprotnoj strani jezera od Mandica

Na jezeru se moze se iznajmiti camac, domacin ce pomoci oko kontakta, moze se kupati, voda je bila cista, malo hladna, sto nije ni cudo s obzirom na kisurdace. Ko voli da peca, to je dozvoljeno, ali se mora pribaviti dozvola. Za pecanje iz camca se mora nabaviti jos jedna pored ove redovne. Kupuje se u info centrima na Mitrovcu, u Bajinoj Basti i Peruccu. Mada, iskreno, mi kontrole nismo videli, a i gazdarica nam je rekla da se pozovemo na nju.

Lagano se vozimo oko jezera, zastajemo cesto, setamo livadama da uhvatimo bolji pogled na vodu, nadisemo se mirisa borovine i pokosenog sena. Malobrojni mestani prekinuti u poljskim radovima rado porazgovaraju sa dosljacima. Zeljni razgovora sa novim licima, bar par minuta da predahnu, malo se pozale, malo pohvale… Kazu losa im sezona, nema ljudi, dal je kriza, dal je kisa u pitanju, sta god al ne valja. Putevi im bili bolji, nekad se vozio reli, pa kazu, dodju ovi poprave, zakrpe, odvozaju, pa odu. Mestanima ostane dobar put, a sad nema relija, skoro niko nista ne popravlja. Nema se. Bilo stoke, krava, ovaca, pravio se sir i kajmak za prodaju. Sad tek poneko cuva malo ovaca, par koza onih crvenih, po jednu kravu… Za svoje potrebe. Malo domacinstava nudi beli mrs na prodaju, obicno su postavljene strelice sa obavestenjem. Usput vidimo kosnice, nismo uspeli da kupimo med.

Pogled iz mesta Vezanja

 Oliver Mandic poceo gradnju, nije zavrseno

Mitrovac ima dosta smestajnih kapaciteta, postu, prodavnicu, info centar koji radio d 10-17 h, tu je cuveni kompleks decijeg odmaralista i etno restoran Kacara. Setnom stazom se jednostavno stize do vidikovca Banjska stena ili Kozja stena. Nekada je ispod vidikovca postojao izvor, zbog koga i nosi naziv Banjska. U 19. veku ovuda su se spustala secena debla do reke Drine, gde se drvo slagalo na splavove, pa prevozilo dalje Drinom nizvodno. Staza do vidikovca je dobro obelezena, to je u stvari sumski siri put, u duzini 6 km kojim se moze i kolima. Uz stazu ima nekoliko edukativnih tabli o biljnom i zivotinjskom svetu. Staza je lagana za setnju posto nema uspona, a prijatno je jer se ide kroz sumu hladovinom. Sa Banjske stene je jedan od najlepsih pogleda na Drinu i HE Bajina Basta, Bosnu prekoputa. Postavljena je ograda , ima punktova za odmor sa klupama i stolovima ispod nadstresnica. Iskreno, meni je svaki vidikovac bio fantastican i vredelo je doci do svakog.

Slika cveca umesto panorame, nemam ni jednu bez nas

Kraca staza, takodje obelezena, sa tablama obavestenja, vodi do rezervata prirode Crveni potok i Tepih livade. Tlo u sastavu ima pretezno crvenu ilovacu, pa potok koji protice dobija crvenkastu boju, odatle naziv lokaliteta. Laganom setnjom kroz mesovitu sumu prasumskog tipa, stize se do Tepih livade, tresetnog podrucja koje je mekano za hodanje. Zbod podloge koja ne propusta vodu, taloze se lisce, iglice i grancice drveca pa se tako stvara nerazgradjen biljni sloj koji se ugiba pri hodanju. Tresetiste raste oko 1 mm godisnje i staro je hiljadama godina.

Pecurke Curanov rep

Duz puta od brane Lazici i Zaovljanskog jezera ka Mitrovcu postoje skretanja na sporedne puteve.

Skrecemo kod Krnje Jele na onaj koji vodi ka ski stazi Nagramak i Mokroj Gori. Put je makadamski, uzbrdo, moze kolima a moze i biciklom, ili peske. Kako je kome drago. Necemo do Mokre Gore, vec samo nekoliko kilometara, oko 2 cini mi se, do naselja Sekulici. Ovde nema zvanicnog vidikovca, moze se reci da je celo selo prelep vidikovac, okrenut ka Zaovljanskom jezeru. U centru je drvena crkva Kneza Lazara novijeg datuma. I ovde ima vikendica i kuca za izdavanje, mirno, pogled divan gde god se okrenes.  Ski staza je duga samo 860m, a nalazi se na nadmorskoj visini od 1300m.

Crkva u selu Sekulici, dole levo vidi se jezero

Vidikovac Oslusa

Sledeci put na koji smo skrenuli je odmah nakon Mitrovca i putokazi oznacavaju da je to pravac za Kaludjerske bare. Hocemo kolima do vidikovca Oslusa. Vozimo asfaltnim putem nekoliko km i kod prve table za Oslusu silazimo levo na makadamski put. GRESKA! Trebali smo od skretanja za Kaludjerske bare da nastavimo jos duze, tj na sestom kilometru da skrenemo na makadam, ne ranije. Posle makadamom ima samo 2 km. Ovo je bio putokaz za pesake i bicikliste. Put postaje sve losiji i uzi, pitamo coveka sto kosi, mozemo li dalje. On vrti glavom, zagleda auto,kaze : “Pa, idu ljudi. Ima dzombi,cini mi se da ste malo niski. Al moze, ako oces, samo polako, skreni preko moje livade, videces tragove, svi tuda idu, pa malo nizbrdo kroz sumu po dzombama, posle je dobro.” I posto ovaj moj BAS voli tako, pa sta bude, odemo mi i preko livade i preko tih famoznih dzombi. Polako, 15 na sat, al dobro je proslo. Kolima se dodje skroz do zaravni gde je vidikovac. Raj za lenje, sto nece peske. Dobro, ovo je bio nas prvi put na Tari, morali smo sve da izvidimo. Sledeci put ce da padne vise tabananja!

Sa Osluse se vidi Bajina Basta, Bosna i Drina. Teren je ravan i sirok u odnosu na druge vidikovce, odavde se spustaju paraglajderi. I ovde ima mesta za sedenje i piknik pod nadstresnicama, info table, samo zastitna ograda i nije u najboljem stanju. U stvari, i nema je.

Vidikovac Sokolarica

Izlazimo na asfalt makadamom kojim smo i trebali da dodjemo, pa nastavljamo do sledeceg vidikovca na Sokolici. Skrecemo na makadam ka selu Sokoline. Ovi sporedni putevi su cesto u boljem stanju od asfaltnih. Bar nema rupcaga i losih zakrpa. Vidikovac Sokolarica nema klupa ni stolova, nema zastitne ograde, nije o njemu nista napisano u prospektima o vidikovcima. Ne vide se ni Drina, ni Bajina Basta. Pogled nije tako sirok i dalek kao na drugim vidikovcima. Ipak, ta kratka setnja kroz sumu do litica iz kojih raste smrca i bor, dok kroz cestar cijuce i kresti, suska i gamize, pecurke proviruju kroz opalo lisce, a naokolo nigde zivog coveka, meni je bila bas po volji. Na mapi ucrtano da ima medveda. Nismo sreli ni jednog. A videli smo neke ptice grabljivice u letu, mozda su sokolovi.

Sokolarica

Brda se primakla blizu, kanjon Race je ispod nas. U sumi okrugla cistina oivicena nekim ogromnim kvrgavim stablima, pravo mesto za vesticiji kotao. Vidimo veliko okruglo ognjiste za logorsku vatru i tragove gde su bili postavljeni satori. Lomatamo se ivicama kanjona pored siljatih belih stena, dole se obrusava suma.

  Los put od Mitrovca ka Kaludjerskim barama, al cvece je lepse nego u parku!

Opet povratak na glavni put, koji je u najgorem stanju od svih puteva kojim smo prosli na Tari. Okrnjen, rupa do rupe, uspeli smo da iskrivimo felnu, guma izdrzala nekako do kuce. Danas kupili nove. A isli smo bas polako. Ovaj put duzine 18 km povezuje Mitrovac sa Kaludjerskim barama, dva najveca turisticka centra i sramota je sto je u takvom stanju.

Kaludjerske bare je naselje na istoku Tare i ima najvecu turisticku ponudu , najurbanije je mesto. Osim hotela i privatnog smestaja, postoje prodavnice, restorani , benzinska pumpa, sportski tereni, bazen u hotelu Omorika. Vazno je znati da na Tari osim ove NEMA druge benzinske pumpe. Sledeca je tek u Bajinoj Basti, u Peruccu nema pumpe. Treba voditi racuna o ovome, jer Tara mami da se obilazi, a predjena kilometraza moze da bude poprilicna. Kaludjerske bare su na nadmorskoj visini od 1000m. Postoje uredjene staze za setnju.

Vidikovac Crnjeskovo

Se nalazi na Kaludjerskim barama, kada se krene ka hotelu Beli bor. Prati se putokazka Manastirskim stanovima, put je najvecim delom asfaltni, tek malo pred manastir postaje makadam. Prolazi se kroz vikend naselja, a za one koji ne mogu ili nece dugo da setaju, vozilo se moze parkirati kod manastira.

Crkvica posvecena Saboru srpskih svetitelja na Kaludjerskim barama, na mestu manastirskih stanova

Odatle se spusta staza kroz sumu oko 1 km duzine do samog vidikovca. Lako je nizbrdo, malo teze u povratku, sreca pa je kratko. Sumski put je prilicno razrovan na nekim mestima, sece se suma pa su vozila za transport napravila duboke brazde. Nista strasno, tek da napomenem.

Vec blizu vidikovca

Poslednja tacka ogradjena je klimavom ogradom, ne bas sigurnom na svim delovima. Na uskom stenovitom spicu vidikovca ima nekoliko klupica, a fantastican pogled se pruza na Klisuru Race i Bajinu Bastu. Sa leve strane na visokoj goloj kamenoj steni beli se krst. Ispod su pecine u kojima su se krili rukopisi i svetinje iz manastira Raca, koji se isto vidi odavde. Manastir smo posetili na povratku za Beograd. Reka Raca useca strmi uski kanjon kojim je moguce proci, ali je potrebna oprema i malo bolja kondicija. Mi smo se zadovoljili pogledom s visoka.

 Vidikovac Crnjeskovo

 Sumski lisajevi

Svuda usput u sumi vidjali smo neke pljosnate metalne crne kutije (nalik na hladnjake automobile, sto bi reko moj vozac), okacena na dva direka sa strane. Pitali smo se sta je to, i u Iinfo centru na Mitrovcu nam je covek objasnio. Pre dve godine usled susa i visokih temperatura, namnozili su se potkornjaci, mali insekti. Poceli su da napadaju i zdrava stabla, usled toga smrca, jela i Panciceva omorika su postale ugrozene. Mnogo stabala je pocelo da se susi, pa su uz pomoc Norveske ambasade postavljene klopke za insekte. Pokazalo se vrlo efikasno, jedna klopka moze da uhvati desetinu hiljada stetocina.

Setna staza Jarevac

Opis cu zapoceti sa kraja ove staze. Put se racva ka stazi kroz kanjon Race do vrela Ladjevac u blizini manastra Raca. Posto na tabli lepo pise da je za dalje potrebna planinarska oprema, skrecemo na sumski put ka asfaltu, pa se njime vracamo do tace odakle smo krenuli i gde smo parkirali kola. A tacka polaska je pored vile, ne hotela, Tara. To je preko puta cuvene Kurtine kafane. Dakle, setna staza Jarevac duga oko 1,3 km, izuzetno je lagana i bezopasna za setnju.

staza Jarevac

Prolazi se pored istoimene recice , livadama, kroz zabareno podrucje. Mostici i drvene podloge olaksavaju prolazak. Da se ne pokvase noge. Recica je obrasla rastinjem, pa se gotovo i ne vidi, samo se cuje. Ona predstavlja sredisnji krak izvorista reke Race. U Jarevcu zive mali potocni rakovi koji rastu do 8 cm i ribica gagica koja ih jede. Sve se to i jos svasta nesto moze procitati na tablama sa odgovarajucim fotografijama.

Staza Jarevac

Naokolo podivljala priroda, visoka trava isarana poljskim cvecem, endemskim biljem koje pasu krave. Dok smo mi prolazili, lezale su i prezivale, onako blazeno blagotelecih pogleda. Jezerce Jarevac se nalazi negde u blizini u Racanskoj Sljivovici, mi smo tu nesto omanuli, te ga nismo ga videli. Culi smo da je lepo. Rekli su nam da se do njega moze doci od Hotela Tara, nismo probali. Nek ostane nesto i za drugi put.

Predov krst, Omarsko vrelo, Biljeska stena

Nalazi se u najzabacenijem delu Tare, odnosno na Zvezda planini na severozapadu. Na mapi smo videli da od Mandica na Zaovljanskom jezeru postoji makadamski put ka Predovom krstu, koji je sigurno kraca varijanta od silaska u Perucac pa kroz klisuru reke Dervente. Gazda Mica iz Vezanje nas je pokolebao. Kaze, isao on skoro, a gore stotinu puteva, svi ko glavni, ne znas kud ces, a nemas kog da pitas, nema ni ptice. Ma ima i ptica i medveda i zmija, al nema putokaza. I tako nas gazda Mica posavetova da idemo “ko gospoda asfaltom, pa malo privatis tu tvoju usput, lagano, sta ces se krsiti kroz sumu.” Bila je ovo poprilicna kilometraza, 10 do Mitrovca, pa jos 10 do Perucca, pa oko 18 do Predovog krsta, pa jos 6 makadamom do Biljeske stene.

Put ka Predovom krstu, nakon plaze u Peruccu

Od Perucca ima putokaz i drveni prolaz sa info pultom , odatle put vijuga usecen u stene pored Drinskog jezera, kroz tunele pa pocne da se penje uz korito recice Dervente. Ovaj deo je rezervat prirode i od endemskih vrsta biljaka staniste je Derventskog razlicka. Za njegovo otkrice, opet hvala Pancicu.

Put je uzak, krivudav, onako, negde bolji, negde losiji. Ipak, vredi, polako, stici ce se. A gore- raj. Na sirokom platou planinarski dom, izvorska voda, suma i brojne staze do vrela i vidikovaca. Nigde nikog od posetilaca, samo mi i radnici sumskog gazdinstva, gazda Milenko iz planinarsko-lovacke kuce sa zenom i unukom. Objasni nam covek, gde, sta, kako. Srucih kafu na brzaka, moj covek samo gleda u nebo i mantra: “Bice kise, bice kise!” i pozuruje me. A sedela bi tu… dok ne smrkne.

Planinarsko-lovacki dom na Predovom krstu

Kisa nije pala, a mi se odlucujemo za setnju do Omarskih vrela. Kratko se spustamo blagom nizbrdicom kroz sumu, vidimo posecena stabla cekaju da ih odvezu, pa nastavljamo kolskim putem pored livada i proplanaka. Tisinu remeti tek lepet krila, susanj u zbunju, zuj pcela. Mirise borovina i poljske trave, pokoseno seno.

Put se racva desno ka stazi za Brusnicki kanjon, levo ka Omarskim vrelima. Postoji putokaz za klisuru, predvidjena je samo za iskusne, sa vodicem, ozbiljnom opremom, kanjoning je u pitanju. Spustamo se kroz seosko imanje sa zatarabljenim kucama. U dvoristu se osvezavamo hladnom izvorskom vodom, ali zbog nekog gustog rastinja ne uspevamo da se probijemo do vrha kosine sa kog se, pretpostavljamo, bolje vidi kanjon. Posto sam vec imala bliski susret sa poskokom na Zaovljanskom jezeru, nemam herca za istrazivanje.

Zbunje nas sprecilo, al vidi se pocetak klisure

Vracamo se nazad i skrecemo levo ka Omarskom vrelu. Penzionerski, sigurica. Vode ovog vrela ulivaju se u Brusnicu, pa kanjonom stizu do Drinskog jezera. Cela ova staza u jednom pravcu je duga oko 2 km, laka i relaksirajuca. Pored vrela, par montaznih kucica, dva radnika sumskog gazdinstva upravo rucaju, zovu nas da im se pridruzimo. Zahvaljujemo se, nude dalje, rakiju, kafu, sta god, samo malo da porazgovaraju i ubiju monotoniju.

Omarsko vrelo

Vracamo se do Predovog krsta, pa odlucujemo da kolima,a ne peske odemo do vidikovca Biljeske stene. Pitam gazda Milenka ima li medveda. Kaze, ima, ali ih necemo videti. Dobro, samo da ne vide oni nas. Na zidu u restoranu crno-bela slika dva medveda na stazi ispred planinarskog doma. Jedan se propeo na zadnje sape, pa se naslonio na neka kola, ko da razgovara sa vozacem. Pitam sta je ovo. Milenko nam prica kako sui h nasli male, od 200 gr tezine, pa ih gajili 5 godina. Posle ih poklonili Grcima za neki njihov rezervat gde su medvedi poceli da se mnogo pare medju sobom, oslabila im vrsta, pa im trebali novi da osveze krv. Steta je do vidikovca ici kolima, staza je uredjena sumski macadam, nema uspona, usput obelezeni pravci kretanja, info table… Plasili smo se opet one kise koja nije pala, pa smo zato odvozali ovu stazu, doduse lagano, stajuci svaki cas. Staza je duga 6 km, na drugom km je levo odvajanje za selo Jagosticu, ka vidikovcu postoje putokazi.

Biljeska stena, vidikovac

Biljeska stena je na nadmorskoj visini od 1225 m, okruzena stogodisnjom sumom cetinara i liscara. Od zivotinja ovde ima pomenutih medveda, lisica, vukova , orlova i drugih ptica grabljivica i divokoza. Za ovdasnje divokoze je specificno sto se spustaju na visine od 300m, sto je za ovu zivotinjsku vrstu neobicno. Osim orlova nismo videli ostale. A pogled je na kanjon reke Drine i ostatke srednjovekovnog grada Klotjevca sa druge, bosanske strane. U sumi, ponad vidikovca je drvena kucica koja je napravljena za snimanje filma “Ptice koje ne polete”.

Kucica iz filma

Vrata su otvorena, unutra kredenac sa kafom, dzezvom, secerom i svecama, sibice, ko sta ostavi… Nekoliko stolova sa klupama i starinska pec dobro dodju planinarima i putnicima namernicima kad ih zadesi nevreme ili noc. Dosta klupa i stolova na vidikovcu u hladu stoletnih stabala dobro dodju za predah i uzivanje u prizoru.

Perucac

Ovo malo mesto osim pomenute pontonske plaze na jezeru iznad brane ima i najkracu reku sa tokom od 365 m koja se slapovima uliva u Drinu. Obale reke su lepo uredjene sa mosticem i klupama, drvoredom sa obe strane. Obavezno prosetati do izvora reke Vrelo, koju zovu jos i “Reka duga godinu dana”, sa vodopadima i vodenicom van funkcije.

Slapovi na izvoru reke Vrelo

 Reka Vrelo

Nad slapovima usca reke su napravljene restoranske drvene terase u prirodnom hladu. Nismo nista ovde probali od hrane, cenim da je riba dobra. Neki drugi put. Za ovaj put , samo kafica uz huk vodopada. Ostajemo sve dok nas nije oterala ona kisa koju je moj slavljenik najavljivao ceo dan. Moze u profi dodole. U Peruccu se nalazi i skup srednjovekovnih stecaka na lokalitetu nazvanom Mramorje, odmah pored glavnog puta. Beli mermerni nadgrobni spomenici nemaju nikakve uklesane znake i ovde je info table sa podacima.

Brodska tura od Perucca do Visegrada

Cela tura traje 9 sati, polazi se u 9h pored pontonskog kupalista. Carinik pregleda pasose ili LK, voznja do Visegrada traje 3 h. Potrebno je rezervisati unapred, polasci zavise od vremenskih prilika i broja prijavljenih. Cena je 2.000,00 RSD za odrasle, pola za decu. Prolazi se kanjonom Drine, tj. Drinskim jezerom. Drina kriva, vijuga kroz klisuru izmenju visokih litica. Sirina kanjona negde je 50, negde 500m. Dok nije napravljena brana i HE Bajina Basta, Drina je bila plovna samo splavovima i to nizvodno. Reka je zauzdana, Drinsko jezero je dugo 54 km.

Orlovi sestare nebom, lete divlje patke, caplje stoje na jednoj nozici. Djubre pliva, plutajuca ostrva plastike. Sramota. Ali ni to ne moze skroz da pokvari lepotu predela. U Visegradu se pristaje tik pored starog mosta, carinik opet pregleda dokumenta. U Visegradu se ostaje 3 h. Dovoljno da se proseta mostom, obidje Andricgrad, nesto popije i pojede. Vise o ovome moze se videti u MFT. Za one za koje je ovo previse dugacka voznja, postoji kraca i jeftinija (600,00rsd) u trajanju od 2 h, ne ide do Visegrada, ali se moze lepo videti kanjon.

Manastir Raca, Setna staza Ladjevac

Na povratku kuci skrenuli smo iz Bajine Baste i pitajuci prolaznike, posto ne postoji putokaz, otisli smo do manastira Raca. Udaljen je 6 km od Baste i nalazi se na obali reke Race. Odmah pored manastira, ne prelazeci most, pocinje staza Ladjevac pored reke koja vodi do vodopada i istoimenog izvora. Staza je u pocetku ravna, ide tik uz kameno korito reke, nakon toga vijuga uzbrdo kroz sumu uskom stazom.

Na pojedinim mestima se prelaze mostici i drvena debla, koja su bila prilicno klizava zbog obilnih padavina. Obelezena je i uz nju su odmorista sa cesmama i klupama, a postavljene su i table sa tekstovima i crtezima monaha manastira. Pre 300 god. su monasi isli ovim stazama ka svojim isposnickim celija oko izvora Ladjevca. Zato ovu stazu zovu “Staza duhovnog i zdravstvenog okrepljenja”. Staza je duga oko 2 km, na njenom kraju se nalaze slapovi Ladjevac, voda se preliva preko staze. Racunajte na malo kvasenja, bitno je imati adekvatnu obucu i zbog vode i zbog sumskih uskih staza.

 Slapovi Ladjevac

Iznad slapova, 46m vislje, penjuci se stepenicama, dolazi se do samog vrela. Voda izlazi iz stena, pravi mali bazen i ima stalnu temperature od 17 C cele godine, pripisuju joj lekovita svojstva.

Vrelo Ladjevac

Silazimo do recnog korita i preko kamenog mostica nastavljamo drugim putem povratak. Vracamo se asfaltom koji vodi pored sela, kroz sumu, pored livada, vocnjaka. Ima dosta uspona, krivudanja, silazaka. Mestanin nam kaze da ima 2 km do manastira, nama se ovo nesto oduzilo, mislim da ima vise, nismo poneli vodu! Lepo je proci i ovim putem, na kraju se spustamo tacno preko puta manastira. Znaci, oni koji zele kolima samo da vide slapove i vrelo, preporuka je da kod manastira predju mostic i krenu ovuda.

Detalj sa zvonika Manastira Raca

Manastir Raca je osnovan u 13. Veku kao zadudzbina kralja Dragutina. Ovde se nalazio centar prepisivanja i pisanja mnogih crkvenih tekstova, oko 40 zapisa i 15 bogosluzbenih knjiga se danas nalazi po raznim muzejima Evrope, a ima ih I u Muzeju SPC u Beogradu. U Velikoj seobi 1690. monasi su odavde otisli noseci svoja blaga i svetinje u Sent Andrej u Madjarskoj. Za vreme II svetskog rata u manastiru je cuvano Miroslavljevo jevandjelje. Manastir je posvecen Vaznesenju Hristovom, a u manastiru se cuva deo mostiju kralja Dragutina, ustanicka zastava iz 1807., zlatni krst s lancem poklon ruskog cara Hadzi Melentiju…

Manastirsko dvoriste

 Crkva u manastiru Raca

Usput nailazimo na krecanu i zastajemo da vidimo deo procesa.  Kamen krecnjak se vadi iz kamenoloma na  na Tari. Vatra se lozi 3 dana i 3 noci u krecnoj peci ozidanoj kamenom i blatom. Otvor se zazida i odrzava se visoka temperatura dok se krecni kamen ne pretvori u krec. Planirali su za ova 3 dana na naprave 14 tona kreca.

Manastir Jovanje

Na povratku za Beograd, 7 km pre Valjeva se nalazi manastir Jovanje. Malo se skrene sa glavnog puta, postoji strelica. Ovde pravimo pauzu. Manastir je posvecen rodjenju Sv. Jovana Krstitelja, a crkva potice s kraja XV veka. Crkvica je mala i po obliku pripada raskom tipu. Danas ovde borave samo dve monahinje, mestani im rado pomazu.

nismo mestani, al smo pripomogli, doduse ja samo gledala i slikala, jaca polovina ucestvovala

Definitivno se upisujem u Taroljubce (ili Taroljupce, ne znam kako treba L) a zelim iskreno mnogima od vas isto!!!

 Jutro u Mandicima

 Tarski buketic, sve razlicito cvece

 Vracamo se sigurno!