Zemlja crnih ljudi*

 

Zanzibar je skupina ostrva u Indijskom okeanu uz istočnu obalu Afrike. Dva najveća su Unguja
(na kojem je glavni grad Zanzibar i njegov stari deo Stone Town) i manje turistički razvijeno
Pemba. Na Pembi se pretežno bave uzgajanjem začina i kokosa.
Kad su se starosedeocima iz afričkog Bantu plamena u X veku priselili Persijanci ovo ostrvo
je dobilo naziv prema persijskom Zangi-bar* prilagođeno svahili izgovoru. Tada je prihvaćena
muslimanska vera koju danas upražnjava velika većina od nešto preko million stanovnika.

pogled na Zanzibarsku luku

Danas je Zanzibar sve privlačnija turistička destinacija zbog predivnih plaža na 6 stepeni
južno od ekvatora i interesantnog starog dela glavnog grada koji je pod zaštitom UNESCO-a
kao svetska baština. U turističkim aranžmanima sa letovanjem se često povezuje safari u
Mikumi nacionalnom parku na tanzanijskom kopnu. Intenzivniji razvoj turizma počeo je
od 2004. kada je zakonom dozvoljeno strano vlasništvo nad hotelima.

More u Kendwi nema izrazite plime i oseke kao na drugim delovima ostrva

Klima u Zanzibaru je odlična, ali i pored temperatura koje nisu previsoke (najčešće su
do 30°C) sunce je izuzetno jako, tako da su obavezne sve moguće zaštite lica i tela.

Kendwa Rocks resort. Sa plaže za desetak metara ulazi se direktno u dublje more.

Nažalost, imao sam nesreću da osetim tu razornu snagu sunca, jer je prevoznik Turkish
airlines prtljagu dostavio tek 3 dana nakon dolaska. Kreme za sunčanje faktor 60 koje
sam kupio u Stone Townu (navodno proizvedene u Tajlandu) bile su potpuno beskorisne.
Najviše sam izgoreo na mestima gde sam se najviše mazao. Još gora greška je bila da
nisam kupio novi šešir ili kapu, pa mi je čelo prvo izgorelo.

deo plaže ispred Kendwa Rocks resorta

Oko nove godine u Zanzibaru je bilo desetak grupa turističkih agencija iz Srbije.
U tim grupama je bilo mnogo turista iz Crne Gore i Hrvatske.
Avion stiže oko 4 h ujutro. Zgodna prilika za carinike da jednostavno naplate
vize za oko 300 putnika po 50 USD u kešu. Agencija nas je unapred upozorila
da se viza plaća prvenstveno preko kreditne kartice, ali to nije bilo moguće.
Saputnicu koja je insistirala da plati preko kreditne kartice su četri puta stavljali
u neke redove da čeka. Kad su svi osim nje završili proceduru granični policajac
joj je zapretio da on može i da joj ne dozvoli da uđe u zemlju. Nikakvu vizu nam
nisu zalepili na pasoš. Za dve naplaćene vize izdata “potvrda” samo za jedan pasoš.
Verovali ili ne ali ima zemalja gde je veća korupcija nego u našoj regiji.

“potvrda” o plaćenoj vizi

Nakon iscrpljujećeg putavanja koje sa dugom pauzom na istanbulskom
aerodromu traje 19 sati dođete rano ujutro na aerodrom u Zanzibaru, pa
3 sata popunjavate formulare za prtljagu koja Vam nije prevezena i čekate
u redu da ih predate.
Tek tada sam shvatio zašto su na istambulskom aerodromu mnogim
putnicima predlagali da promene let, verovatno uz neku nadoknadu.
Prevoznik nema kapacitet aviona koji može da vozi pun avion putnika
sa dozvoljenom količinom prtljage ili je dodatno prevozio neki teret.
Onda jednostavno odluči da ostavi višak prtljage i preveze kad mu bolje
odgovara. Najlošiji mogući početak odmora.

Zanzibar je ostrvo sa mnogo vrsta začina

Dobrodušni vodič grupe nam je iskreno priznao da je za njega još bolje
da se time zabavljamo, jer nezna šta da radi sa nama do ulaska u hotel,
koji je službeno posle 14h. Ovako smo došli taman na vreme na doručak,
koji je poklon od hotela. Posle toga kupovina najnužnije odeće (koja je
ostala u koferima) i dugo knjavanje po foteljama ili uz bazen dok se ne
smestite. Boravak u raju je imao pakleni početak. Na kraju oko 12h bile
su spremne sobe za većinu grupe, pa smo uspeli malo odmoriti pre
popodnevnog razgledanja grada.

prosečna soba u Kendwa Rocks resortu

Sobe su na nivou standarda *** ili ****. Svi kreveti su sa baldahinom
od mreža za komarce. Srećom iste nam nisu trebale. Za 10 dana boravka
na Zanzibaru video sam samo 2 komarca, a bili smo i na farmi začina.
Nije bilo mnogo ni nekih drugih buba. U svakoj sobi u kojoj smo bili
imali su sprej za komarce u ormanu. Možda je drugačija situacija u
kišnoj sezoni.

doručak u krovnom restoranu Spice Palace hotela

U Stone Townu su najpopularniji restorani na krovu hotela. Prvi doručak
smo imali u krovnom restoranu. Blagi vetrić nas je osvažavao. Po preporuci
probao sam da rezervišem večeru na terasi hotela Emerson on Hurumzi.
Ima predivan pogled na luku preko tvrđave i na celo mesto. Izvodi se
taraabska muzika. Dva dana pred polazak bilo je kasno. Oba dana su bila
bukirana iako je cena menija 40 USD po osobi bez pića. Višestruko skuplje
od drugih restorana. Uslovna rezervacija na čekanju nije uspela.

Full Moon Party u Kendwa Rocks hotelu ne može bez plesa uz pesmu Jumbo

Svahili koji se ovde govori je po mentalitetu veoma sličan našim jezicima.
Najčešći izraz je pole pole. Znači polako. Nigde im se ne žuri. Što pre to
shvatite manje ćete se nervirati. Drugi izraz je pre više godina na našim
prostorima udomaćio Minimax uvodnom pesmom svog talk showa.
Hakuna Matata ima daleko šire značenje od Nema Problema. Najčešći
pozdrav je Džambo (Jumbo).
Najpopularnija pesma na prostorijama Kenije i Tanzanije već više od
20 godina je Džambo. U toj pesmi se pozdravljaju turisti koji dolaze u
ove krajeve.

Ulazna vrata sa šiljcima za zaštitu od slonova. Legenda kaže da je Marco Polo Hiljadu Laži opisujući ove
krajeve pričao o slonovima na Zanzibaru, pa su ugrađena ta vrata iako ovde nikad nije bilo slonova.

Do danas je sačuvano oko 270 autentičnih rezbarenih vrata u indijskom,
arapskom i swahili stilu. Većina novih hotela i radnji za turiste na ostrvu
nadmeću ko će napraviti lepša vrata. Divno.

rezbarena vrata su jedna od najvećih atrakcija na Zanzibaru

Moram priznati da je moj prvi dojam Stone Towna prilično loš iz
više razloga. Većina fasada na zgradama su propale od vlage. U
starom gradu ulice su uske, ali to ne smeta motoristima koji vas
stalno ometaju u šetnji.

trgovačke ulice u starom delu

Nema kanti za đubre već se isto sabira na ulici. Organizovan je prevoz,
ali u toku dana veoma ružno izgleda. Tek u Kendwi na pristupnom putu
prema Kendwa Rocks resortu videli smo neku vrstu kutija za đubre od
šatorskog krila. Imam dojam da su iste postavljne samo radi turista i da
se uopšte ne koriste. Postavljene su na pustom delu uz put i bile su prazne.

đubre se skuplja na ulicama

Nakon što je Stone Town uvršten u svetsku baštinu u starom gradu
zabranjeno je kopanje bez specijalnih dozvola, pa većina kuća nema
kanalizaciju. Vodovodne cevi se postavljaju na fasadama uz električne
kablove.
Dok se ne naviknete osećate smrad kanalizacije pomešan sa mirisom
nafte. Neki putopisci su celo vreme osećali miris začina koji se uzgajaju
na Pembi. Verovatno su se nakupovali začina na Darajani pijaci.

Karanfilić je jedan od najznačajnih izvoznih proizvoda koji ima državni monopol.

Odkad je lokalna kompanija za preradu nafte prodata američkoj
cena goriva je poskupela dvostruko. Kako je prosečna mesečna
plata tek nešto preko 70 USD da bi se održao postojeći standard
gorivo se kupuje u pola cene od “viška” koji se nađe kod profi
vozača. Uobičajeno se na motorima ili drugačije prevoze kante
sa gorivom koje se presipa u vozila ili čamce.

Trg Ralje smatra se centrom starog grada

Dokone stanovnike Stone Towna ćete sresti kako sede na klupama
naslonjenim na zid ispred kuće ili na “glavnom trgu” Ralje. Ovde
za svega oko 5 dinara piju kafu u improvizovanom uličnom “kafiću”.
Uprkos brojnim uličicama u starom gradu skoro je nemoguće izgubiti
se, jer ćete nakon nekog vremena verovatno ponovo doći do trga Ralje
ili u ulicu uz luku. Ako i malo lutate pitajte za pravac prvog prolaznika.
Većina dobro govori Engleski. U obaveznu školu kreću sa 4 godine.
Prvo šta uče je Engleski, Kuran i Swahili. Osnovno školovanje traje
10 godina.

gledanje fudbalske utakmice na trgu Ralje

Na trgu se zajednički gledaju fudbalske utakmice, značajni prenosi,
a ponekad vode i žučne političke rasprave. U uskim uličicama ćete
neretko uveče kroz otvorena vrata videti grupe ljudi i dece okupljene
u nekoj prostoriji ispred televizora. Ovo me podsetilo na sredinu
60-tih godina prošlog veka kad su se kod nas pojavili prvi televizori,

Rečeno nam je da su zgrade okićene trakama zbog izbora, ali ne
verujem da je tako, jer su sledeći predsednički i parlamentarni
izbori u Tanzaniji tek u oktobru 2020. a prošli lokalni (koje je
bojkotovala opozicija) su bili u novembru 2019.
Verovatno su te trake postavljene povodom 12-og januara kad
je godišnjica revolucije iz 1964. Tada je svrgnut omanski sultan
i uspostavljena Narodna Republika Zanzibar koja se nešto kasnije
udružila sa mnogo većom Tanganjikom u Saveznu državu Tanzanija.

Stranci kafu najviše vole da piju u Zanzibar Caffee House-u.

Ovde je za njih primerenija cena (2-3 Evra). Kafa začinjena cimetom
i kardamonom ili hladna kafa koja se dobije tako da zrna stoje
potopljena na sobnoj temperaturi 12 sati. Takva kafa je manje kisela
od obične, ali čuva svoj okus. Izvoz kafe Arabika (70%) i Robusta
(30%) je jedna od najznačajnih izvozih stavki u Tanzaniji.

Oko pažljivog promatrača naći će mnoštvo predivnih detalja. Hibisus u cvatu.

Na Darajani pijaci se ne prodaju samo začini, već i sve drugo,
a preko puta ulice je i buvlja pijaca. Ono što nas Evropljane
frapira su loši higijenski uslovi. Ribe i meso se prodaju na
običnim stolovima, bez ikakvih frižidera, Komadi se seku
mačetom. Na slici ispod se vidi levo kako jedan prodavač
0dmara držeči noge na stolu gde je donedavno prodavao ribe.
U mesari je jedan spavao na praznom stolu.

Ako poranite u ribarnicu možda ćete prisustvovati aukciji za najveće ribe.

Na ulicama Stone Towna na svakom ćošku nude na brzinu
rađene slike sa afričkim motivima. U svom tom mnoštvu
teško je pronaći neko dojmljivo umetničko delo. Uglavnom
se slika šablonski sa unapred zadanim temama i motivima
bez prave inspiracije. Po uzorku prethodne slike, sa telefona
ili po sećanju. Zasad je izgleda najvažniji kvantitet.

ova radnja prodaje tzv. Tinga Tinga slike

Slike rađene emajl bojama na lesonitu nazvane su po
tanzanijskom umetniku Edward Saidi Tingatinga (1932–1972).
To je instant slikanje sa svrhom prodaje stranim turistima.
Zato je većina ovih slika u formatu da se lako može poneti u
prtljazi avionom.

slikari na poslu

Jedna od najznačajniji turističkih destinacija je Muzej ropstva.
Zanzibar je vekovima bio glavno mesto za prodaju robova iz cele
Afrike od sadašnjeg područja Nigerije, Zaira, Ugande do Tanzanije.
40 do 50.000 robova koji bi preživeli surove uslove na putu je
godišnje prodavano na ovdašnjoj pijaci robova Mkunazini. U
muzeju su sačuvane jedna muška i prostorija gde su čuvani žene
i deca pre prodaje. Tu se može videti u kakvim uslovima su
preživljavali poslednje dane do prodaje. Vode i hrane su dobivali
tek toliko da prežive, ako su imali snage i sreće. Na kraju bi ih
vezane uz stub bičevali da pokažu koliko su otporni na patnje i
na taj način im podizali cenu.
U muzeju je karta sveta sa naznakama područja gde je danas
zastupljeno ropstvo. 2017. snimci prodaje ljudi u Libiji su
šokirali svet, ali to nije jedino područje gde još uvek postoji
trgovina ljudima. U našoj blizini to je Moldavija.

Prostorije za čuvanje muških robova /levo/ i žena i dece /desno/

Prve robove su odavde odovodili portugalski osvajači, a od kraja
XVII veka Zanzibarom su vladali omanski sultani. 1873 pod
pritiskom Britanije je ukinuta pijaca robova. Prodaja robova i
dalje je trajala neslužbenim kanalima, a robovi su čuvani na
ostrvima u pećinama i spiljama.

Šveđanka Klara Sornas je 1998. izradila dojmljivu umetničku kompoziciju Memorijal robova

Velika Britanija je vekovima u Zanzibaru radila šta je htela.
Tako je zabeležen i najkraći rat u svetskoj istoriji 27 augusta
1896. Trajao je 38 do 45 minuta. Razlog je bila smrt dotadašnjeg
sultana Hamad bin Thuwainija. Britaniji se nije svideo novi
sultan, pa se izborila da se postavi njen favorit Hamud bin
Muhammed. Nakon Zanzibarske revolucije 1964. tadašnji
sultan sa svitom je prvo pobegao u Oman, a kasnije u London.
Najstarija građevina na ostrvu je Stara tvrđava sa kraja XVII
veka. Danas je to mesto održavanja Zanzibar filmskog festivala
što je najveći kulturni događaj u istočnoj Africi. Amfiteatar
Stare tvrđave je izrađen 1990. za potrebe tog festivala.

Na kraju iza zidina tvrđave je Kuća Čuda iz 1883.

Brejkdenseri vežbaju na pozornici tvrđave

U svim muslimanskim gradovima rano jutro uz otvoren prozor
počinje pevanjem hodže. U Stone Townu se čak i ranije čuje
pevanje petlova. Petlovi su nešto manji nego kod nas ali deluju
“čvrsto” (kao oni iz Balaševićeve pesme).

zanzibarski petao i kokice

Malo iznenađenje je da nema klasičnih džamija sa minaretom.
Tek kad vidite odloženu odeću na ulazu u neku veću kuću i
štandove sa verskim knjigama preko puta shvatite da ste pred džamijom.

Moderne džamije imaju stilizovani minaret.

Na ulicama starog grada video sam mnogo školske dece.
Često veoma lepe male dece uredno obučene u školske
uniforme. Zanzibarski muslimanski školski sistem uživa
veliku podršku Saudijske Arabije.

levo policija obezbeđuje ulaz u školu, desno srednjoškolci na školskom odmoru

Naše agencije pišu o akcijama podrške školskoj deci kroz
davanje raznih sitnih poklona. Prihvatajući tu ideju mnogi
u ovoj grupi su poneli poklone, ali nas je vodič odgovorio da
to napravimo direktno u školi, jer nastanu velike gužve.
Saputnice koje nisu poslušale vodiča su izazvale haos pred
ulazom u školu. Deca su ih skoro srušila na zemlju kad su
skočili da se grabe za poklone. Svoje poklone sam dao
pomoćnom osoblju u hotelima u kojima sam boravio.
Nadam se da su stigli onima kojima su namenjeni, a ne na pijacu.

Jedna od lepših građevina je madresa gde se školuju budući hodže

Kao ljubitelj morske hrane I tropskog voća jedva sam
čekao da probam te kulinarske specijalitete. Ono šta
sam tamo jeo nije ispunilo moja očekivanja.

ražnjić od sirove lignje, smrdljivih škampa i poluživih komada tuna u Kendwa Rocks hotelu

Da li ste nekad probali neočišćene škampe? Ako ih ne
pomirišete i osetite smrad kanalizacije možda ćete ih
pojesti. Nažalost, ova tehnologija je uobičajena u Zanzibaru.
Jastozi su bili solidni ali neki komadi su trebali još malo rasti.

škampi sa pirinčem i jastog sa krompirićima i povrćem

morski plodovi sa hobotnicom

Hobotnice obožavam na salatu ili kao glavno jelo,
tako da sam ih jeo više puta, ali ne mogu ih jesti
svaki dan. Meni su bile uvek solidne bez obzira na
način pripreme i priloge. Najbolji prilog je pilav sa
raznim začinima.
Najčešće ribe koje se ovde spremaju su tuna, kraljevska
skuša i barakuda. U Kendwi smo dobro jeli u lokalnom
restoranu Fisherman. Tu su sveže ribe dobro spremali.

Čangu ribe

Na ostrvu Zatvor probao sam Changuu ribe po kojima
je ovo ostvo dobilo službeno ime. Neukusna riba sa
mnogo kostiju spremljena u improvizovanoj kuhinji
nije mi ostala u lepom sećanju.

roštilj u Forodhani parku levo i Zanzibarske pice desno

Forodhani park u Stone Townu tik uz rivu se uveče pretvara
u kulinarsku noćnu pijacu. Mnoštvo štandova za pripremu
hrane. Sedi se na klupama parka i na kamenim ogradama.
Retki restorani imaju stolice i stolove. Ovde sam probao tzv.
Zanzibarsku picu. Spremaju je u mnogo slanih i slatkih
varijanti. Slane od povrća, sira i majoneze su imale malo
previše luka za moj ukus, a slatke sa bademom, bananom
I Nutelom su bile odlične
Nakon pice odlično prija sok od šećerne trske. Iznenađujuće
ukusan sok. Pije se odmah nakon pripreme. Priprema zahteva
mnogo snage i spretnosti.

Voće je uvek sveže. Mango, marakuja, džekfrut, papaja,
kokos, pomorandža, ananasi više vrsta, lubenica, banana
i drugo. Zato su ceđeni sokovi veoma ukusni. Banana se
češće jede pečena zelena kao prilog jelu. Njen okus
podseća na krompir. Od domaćih piva najviše se piju
Kilimandžaro i Safari.

džekfrut i papaja na drveću.

Kako se turizam razvija prilično naglo razni izleti su postali
potpuno komercijalizovani i prilagođeni masovnom turizmu.
Nešto što je verovatno bilo interesantno do pre nekoliko
godina dok nije bilo toliko turista danas je samo turistička
traka programa po kojem se redaju grupe. Dovesti 300-400
ljudi na peščano ostrvo usred mora, pa tamo jesti voće koje
posada čamca nosi sa sobom ili 10-15 minuta plivati u
predivnoj uvali nema smisla. Sve češće kvantitet ima
prednost u odnosu na kvalitet.

Blu safari. Kupanje u koralnoj uvali.

Na jednom izletu voziti se Dhow barkama, videti predivne
morske zvezde, plivati u koralnoj uvali, jesti domaće voće
na peščanom ostrvu, kupati se između načičkanih čamaca
iza kojih ostaje smrad goriva, ručati morske plodove u
kolibi na nenaseljenom ostrvu (hrana se nosi sa kopna i ovde
priprema na drvima koja se isto donose), piti najpoznatija
domaća piva, malo trgovati u za to improvizovanoj pijaci,
razgledati baobab star preko 600 godina. Previše sadržaja
da bih mogao provariti u jednom danu. Ako uz to još izgoriš
nedovoljno zaštićen od sunca onda si dobio prejaku dozu adrenalina.

Blu safari. Pauza za kupanje i degustaciju voća na pešćanom ostrvu

Ostrvo Zatvor sa najpoznatijim domaćinima džinovskim
Aldabra kornjačama poreklom sa Sejšela. Otužan rezervat
koji me je naveo na filozofska razmišljanja. Jadne kornjače
koje tu vegetiraju stotinama godina. Dan im je ispunjen
hranom, mirovanjem, spavanjem u blatu ili na stazama u
vlastitim fekalijama. Ne bih se sa njima menjao pa makar
živeo 300 godina.

na slici: levo deda drži uplašenog unuka. Najstarijim kornjačama na oklopu piše broj godina.
Neretko imaju preko 100, a neke i preko 200 godina. Ova prva 131.

Farme začina su sve popularnije u zemljama gde ih uzgajaju.
Ono šta se nudi turističkim grupama je više bašta uzoraka,
jer su prava uzgajališta obično daleko. Sve je lepo isplanirano
i interesantno. To je naravno dobra prilika da se nešto proda
na licu mesta. Kako sam naivno naleteo na jednu sličnu
farmu začina u Šri Lanki i potrošio skoro dvesto dolara za
“čudotvorne čajeve i kreme” koji su se pokazali kao potpuni
promašaj, ovaj put sam možda bio i preterano oprezan.

Na farmi začina je glavna atrakcija branje kokosovog oraha. Penjači usput pevaju pesmu Džambo.
Na ovo drvo desno niko se nije penjao

Uz svaki izlet išli smo na neku plažu. Tako smo ustanovili
da je plaža na Kendwi stvarno jedinstvena, jer skoro da
nema razlike između plime i oseke. Na svim drugim plažama
je ova razlika ogromna, pa su retki trenuci kada se možete
normalno kupati. Kao ljubitelj mora i laganog plivanja ne
mogu da razumem ljude koji desetak dana provode zatvoreni
u hotelskim kompleksima koji se završavaju na ovakvim plažama.
Zbog mene ne bi trebali graditi te silne bazene uz hotele. Kadu
imam i kod kuće, a tapeta sa egzotičnim motivima u radnjama
koliko hoćeš. Do sledećeg putovanja biće dobro i to.

oseka