San Leo – lepota u malom

Nekada davno, dva siromašna kamenoresca napustiše rodnu Dalmaciju , pa krenuše na put bez povratka. Bežeći  od Dioklecijana, strašnog progonitelja hrišćana, koji  je u svojoj raskošnoj  palati u  gradu Spalatum gajio kupus,  lutali su stazama i vrletima.  Ko pustinjaci  potucali su se  od nemila do nedraga, propovedajuci  novu veru medju ljudima koje su sretali usput.  Neki su ih pazljivo slusali, davali im konak i čanak tople čorbe, drugi su ih  terali i gadjali kamenicama.  Mnogo su  se umorili od lutanja , pa shvatiše da je njihovom putu došao kraj.  Skrasili su se oni tako , svako na svom brdu. Marin izabrao planinu Titana, drugi , Lav, visoku kamenu liticu što je nikla na sred polja sa hramom Jupiteru na njoj. Svako je sa svog, mogao da vidi brdo onog drugog.  U stenama su napravili sebi poslednji dom gde  su se molil, skromno ko što su i vek proveli.  I učili su pagane o novom jednom bogu, do svog poslednjeg ovozemaljskog časa.  Tako je bilo, a sad se pripoveda.

A možda nikada i nije bilo. Legenda traje, a traje i San Leo.

“La città più bella d’Italia? San Leo: una rocca e due chiese”  reče Umberto Eko i upisa se na listu počasnih gradjana. A kad moj omiljeni italijanski pisac (što  me, uzgred rečeno, pošteno namučio sa Fukoovim klatnom)  koji je napisao Istoriju lepote I ruznoće, to kaže, ne preostaje mi nego da mu sto odsto verujem.

Stizemo iz pravca Riminija,Strada Provinciale N22 namerno izabrana, volimo da se vozimo lagano tim uskim sporednim putevima uprkos mestimično  ispucalom asfaltu. Krivine blago savijaju dok se lagano penjemo, proleće je, sve buja, brda se mreškaju  dok valovito teku,  gdegde vire gole krecnjacke stene. Kesten pored puta procvetao, makovi poprskali poljane, mala sela se sćućurila po vrhovima.

 Usput pretičemo bicikliste.  Mnogo ih je i ima ih svuda po ovim predelima. U većim ili manjim grupama, sa pratnjom automobila ili solo, ima i  mladih i onih u godinama za respekt. Putokazi za sve neka mesta što im imena na  pesmu podsecaju Santa Lucija, Kastelnuovo,..Ja ne znam kakva su ta mesta, al imena im milozvučna i pevljiva.

 I konačno tabla  „San Leo citta d arte Benvenuti“. I pogled, moram priznati ipak, ne onaj najlepši. Sa druge strane, dole niže iz polja i sa livada  vidi se ceo potez brda. A na brdu minijaturno mesto.

Gore visoko na glavi grebena raste tvrdjava, a po ledjima se izdužilo  mesto.  Tvrdjava neosvojiva, do sela se moze samo jednim pravcem  preko mosta, pa putem usečenim po ivici stene. Lako je sada asfaltom, al kad je Dante dolazio valjalo se svojski pomuciti. Uskom strmom stazom izmedju  kamenih blokova  tražio je i ovde mesto mira i gostoljubivost u godinama doživotnog izgnanstva. Inspirisan vidjenim predelima, spominje San Leo u Božanskoj komediji.  Grabeci rukama i nogama da dodje do vrha, pita se moze li se gore doći bez pomoći  krila.

Umberto Eko prica o mestu  punom lepote. Dante ga smeša u I krug pakla kojim lutaju nekrštene duse. Svakom svoje.

Osim što se nalazi na listi najlepših malih sela Italije, nosilac je i Narandžaste zastave koja se dodeljuje za dobro očuvane kulturno istorijske sredine, sa dobro organizovanom ponudom za turističke posete.

U mesto ulazimo kolima kroz gradsku kapiju i dalje nastavljamo popločano ulicom izmedju starih kuća nesigurni da  li smemo da vozimo ovuda. Idu biciklisti, idemo i mi.  Izbijamo na glavni i jedini,  Danteov trg. Srećom nalazimo putokaz za parking. Dal je samo za rezidente, opet se pitamo al niko ne obraca pažnju na nas pa se ipak ovde zaustavljamo. Nema policije.

Sve je tu, zbijeno oko trga, malo i ušuškano. Dobro je rekao Umberto  dve crkve i jedna tvrdjava . Gradska kuća, restorani, crkva, katedrala, toranj , stare palate, muzej, par prodavnica suvenira – jedna sa lokalnim proizvodima. Prostrani trg sa fontanom u centru, okružen je starim kamenim zdanjima. Fontana je bas zanimljiva biciklistima, čekam da iškljocaju svi redom za uspomenu pa da opalim i ja neku.

Pogled ko magnet vuče najviša tačka mesta, vrh stene gde se iz zelenog zagrljaja otima debela tvrdjava.  Na bokovima su dve kružne kule povezane zidovima, a na sredini sve nadvisuje četvrtasta gradjevina. Tvrdjavu je ojačao Federico da Montefeltro, onaj iz Urbina, ko je čitao  putopis o Urbinu zna o kome se radi – Nosonja. Sve mi se pomešalo, zbrka mi u glavi. Pape i Franjo Asiški, krunisane glave,Goti,  Karolinzi i Langobardi, Mediči i Bordžije, Dante,  alhemičari, sveci sa krstovima  i ratnici s okrvavljenim mačevima… Previše je to muških glava za  moju jednu žensku…Vekovima su se tukli i otimali oko ovog parčeta stene sa nepristupačnim liticama. Neki neveseo svet.

Tražila sam neko žensko bice, ljubavnu idilu ili tragediju da se doda prstohvat začina. Nisam našla ni jednu, sem neke Wille od Toskane, žene samoproglasenog kralja. Al ona mi se ništa nije dopala, zato  je meni ta jedna ko nijedna. Trovala, spletkarila, mučila i tamničila. Bar joj odajem priznanje što je do kraja i u zlu ostala uz muža, Berengarija II.   Taj je tamo negde u  u desetom veku bežao od Otona Velikog, sakrio se ovde u utvrdjenje,  pa je San Leo čitave dve godine bio prestonica  Kraljevine Italije. Postoji i neka lokalna legenda o izgubljenom blagu što ga je Berengar sakrio. Osam vekova kasnije neki meštani što su obradjivali zemlju u polju, pronašli su dragocenosti u šupljini starog debla. Crkva se pobunila, pa se stvar zataškala… Tako je bilo, a možda i nije.

 Tvrdjava je sada muzej. Mislila sam da se do gore može kolima, pogrešno sam mislila. Pa me nešto mrzelo da pešacimo uzbrdo, jer na trgu je bilo tako lepo.

„Kako je čovek pohlepan, na putu, u mladosti. Sve bi da vidi. Pravi planove i čitav raspored kud sve želi da stigne i šta sve namerava da iskusi. Unapred obeležava mesta na karti. A kad počne stariti, sve se to izmeni. … Ostaje se duže nego što se nameravalo, u nekom malom mestu, na nekoj klupi…“ pisao je Crnjanski u Hiperborejcima.

 Kako je ovo bilo tačno tada, meni,  tamo,  u San Leu.

Bez griže savesti što nešto propuštam,   gledala sam tvrdjavu izdaleka, odozdo. Uz dobru kafu, uživajuci u hladovini, dok me sa spomen ploce gledao Dante.

Katedrala romaničke arhitekture, nasukana na stenu, posvećena  je Svetom Leu. Bukvalno se nasukala, nema temelje. Zbog kosog terena na kom je podignuta vrata se ne nalaze na uobičajenom mestu, već negde sa strane. Oker masivna gradjevina od peščara je  najbolje sačuvan primer ranog srednjeg veka i lombardsko-romaničke arhitekture u ovoj oblasti.

Na kraju mesta je mali park vidikovac sa spomenikom palim borcima, mislim iz Velikog rata, ne znam, a za postolje je iskorišćen materijal drevnog hrama. Jupiterovog

La Torre Civica,  zvonik i osmatračnica Kuća čuvarka,  samostalno stoji pored katedrale. Da onako robusna i visoka plaši nevaljalu decu.

Palazzo Mediceo renesansna gradjevina iz 16. veka izgradjena nakon osvajanja San Lea od strane firentinske vojske. U palati je sada  Muzej crkvene umetnosti, na fasadi je grb nekog pape iz vremena  Papske drzave.

La Pieve, župna crkva, najstarija verska gradjevina u selu, kažu podignuta na mestu gde je Lav navodno imao kapelicu.

Palata Rovere, nekadašnji posed porodice Rovere koji su nasledili Federica Nosonju. Sad su tu kancelarije gradske kuce.

To je sve što moze da se vidi ovde. Deluje malo, al lepota je u malom. Tako se udobno smestilo na stenu, tako je ostalo nedirnuto i staro. Pogled se siri do planinskih vrhova, preko dolina i brežuljaka sa tankim ožiljcima krivudavih  puteva. Panorama koja je inspirisala renesansne umetnike. Tamo negde, ne tako galeko, je i San Marino, planina Titana koju tek treba da savladamo. Onu na koju je otišao Lavov saputnik, Marin sa Raba.

Turistička sezona još uvek nije, verovatno, u punom zamahu, pa je ovo selo bilo zanimljivo  nama, nekolicini turista sa rančevima  i biciklistima. Sasvim dovoljno da ne deluje napušteno, a opet da se može uživati u spokoju koji se širi mestom. Biciklisti su zašarenili  okamenjeni trg, parkirali svoje dvotočkase, pa seli u restoranske bašte. Tek  da odmore noge od pedala, do osvajanja nekog sledećeg, zahtevnog  brda. Proleće je pravo vreme za njih. A i za nas.

Ovde nisam  čitala nista sem gomile istorijskih podataka, pa me  to smorilo, onda muž reko ma pusti sad to, gledaj… pa sam papire negde ćušnula… Crnjanski kaže: „Treba proučavati, naći neki smisao u tom putovanju u tudjinu.“  Ne trebaju papiri, ja sam u lepoti našla smisao.  

A lepo je da se dodje, da se gleda i oseti tišina, ona što je ko melem za gradske uši, koja se cuje kada umete da je slusate.