Romance with Venece

“Kada bi čovek mogao da kaže i čini ono što misli, uvideo bi kako može da se preobrazi.” (natpis s jedne od mletačkih palata)

Krećući na još jedan put, po zna koji put, pitao sam se otkud u meni taj skitnički duh, duh Odiseja. Onda sam se setio stare Micike koja je posle putovanja dolazila kod moje babe s pričama i sitnim poklonima. Tada mi se činilo da u tim svojim putovanjima preteruje, ali izgleda da sam i ja zaražen ovim neizlečivim virusom, virusom skitnje. Tek kasnije saznao sam da su Micika i njen muž bili osoblje na Titaniku.

Ona je bila kuvarica, a on mornarički oficir. Kada je brod počeo da tone u noći 14 na 15-ti april 1912. godine, orkestar je i dalje svirao, a oni su se sakrili u središnji deo broda. Tamo, u potpalublju gde se nalazila i mumija egipatskog proroka. Ona s natpisom ispisanim hijeroglifima:

„Probudi se iz nesvesti u kojoj spavaš i pogled očiju tvojih pobediće sve koji su protiv tebe!“

Micika je preživela, njen muž nije.

Bez osećanja krivice menjao sam kišno, junsko beogradsko vreme za mletačko Sunce. Promiče bela linija autoputa i stižemo do 127 kilometra od Beograda (negde kod Šida) koji je izgradio moj otac u, u sklopu tada popularnih radnih akcija. Nije protraćio vreme, jer sam ovu trasu bezbroj puta obišao.Hit the Road Jack!

Na početku da vas ohrabrim: na sreću drevni grad ne tone. Drveni temelji, davno su zamenjeni betonskim. U cilju zaštite Venecije ostvaren je MOSE projekat (Modulo Sperimentale Ellettromeccanico) u koji je uloženo više od petsto miliona evra. Sistemom pokretnih kapija venecijanska laguna je odvojena od Jadranskog mora kada nivo vode premaši dozvoljenih 110 centimetara. Radi zaštite grada od strašne vojske boga Neptuna. I žiteljima Venecije obezbede spokojne zime.

Venecija, koja se nalazi u italijanskoj pokrajni Veneto, najveću poplavu doživela je 1966. godine.

No za ulaz u grad se plaća taksa koja je uključena u kartu venecijanske prevozne kompanije „Marko Polo“.

Čuveni moreplovac, Marko Polo rođen je u Veneciji 1254. godine, pokraj kanala Kanaređo, a nedaleko od mosta Rialto. Već 1271. godine otisnuo se na put oko sveta. Uspomene s putovanja sakupio je u bestseleru, knjizi „Milion“ za vreme boravka u đenovskom zatvoru.

Muzika u kafeu „Florijan“. Krovovi i kupole Venecije koje, kao hirurškim rezom razdvajaju mnogobrojni kanali. Ne čudi, stoga, što se u Veneciji Madoni učinilo da je devica, a Al Paćinu da je trgovac. Posle toliko godina sam opet u gradu krilatog lava i svetog Marka. Grada koji su podigli Veneti. Sliuete su ovde bez senke, a koraci bez odjeka.

Duž kejova Mletačke države, na zidinama se svojevremeno moglo pročitati ispisano načelo trgovine:

„Neka trgovački zakoni budu pravični, merenje ispravno a poslovanje trgovaca kontrolisano“.

„Mletački trgovac“ je to dobro osetio na sopstvenoj koži.

Opšti utisak

Mletačka republika (Serenissima Republica di Venezia) prostirala se na dalmatinsku obalu i Albaniju, Peleponez, Krit sve do Kipra. Nastala pod okriljem Vizantije, postala je njen ozbiljni protivnik. Nezavisnost stiče u XI veku. Prvi „turisti“ bili su krstaši koji su ovde pravili predah na putu u svetu zemlju. Na značaju gubi tokom XI veka otkrićem Amerike i pomorskog puta za Indiju Nezavisnost joj oduzima Napoleon, koji je pripaja Austriji. Grad na vodi opustošila je u XVII veku „crna smrt“ (kuga). Tom priliko stradala je trećina stanovnika.   Na Pjaca San Marko, najslavnijem venecijanskom trgu, na koji se sa mora dolazi preko Pjacete, dominira istoimena Bazilika, građena u obliku grčkog krsta, kao i slavna Biblioteka.  U Bazilici svetog Marka, iznad glavnog oltara ugledali smo Zlatnu palu (Pala d’Oro) 250 slika na zlatnim pločicama, ukrašenih zlatom, srebrom i dragim kamenjem. Doneta je iz Vizantije, a pojedini delovi datiraju iz V veka. U riznici smo razgledali ratni plen donet iz Konstantinopolja.Do 1807. crkva je bila duždeva kapela i mesto gde su se odvijale protokolarne ceremonije.   U vreme Mletačke Republike podignuta je velelepna gotska palata poznatija kao Duždeva. Građena je od 1280.- 1401. godine od belog i ružičastog mermera. Uđite kroz kapiju Porta dela Karta i dođite do Stepeništa džinova, na čijem su vrhu, posebnom kapom, corno dogale, krunisani venecijanski duždevi. U palati se nalaze slike duždeva. Pronađite onog koji je zakićen crnim florom.   On je ubijen!   Ovde postoje brojna mesta koja obavezno treba obići i istražiti iznad trga kao što su muzej Korer, Arheološki i muzej del Risorgimento, koji je smešten u okviru Procuratie nuova. U nastavku Procuratie Vechie je trijumfalna kapija Tore del Orologio. Sledeći ulaz vodi kroz Mercerie, venecijansku glavnu šoping ulica koja se susreće sa Rialtom.   Stižemo do gotska Basiliike dei Frari iz XIV  veka. Unutrašnjost crkve je ukrašena radovima poznatih umetnika; Donatelovim i Belinijevim, kao i Ticijanovim poznatim delima “Uspenje Bogorodice” i Madona od Kase Pesaro. Njegov grob je u južnom crkvenom krilu, okrenut ka ogromnoj mermernoj grobnici u piramidi, koju je kreirao Kanova, koji takođe ovde počiva. Ulaz se naplaćuje 2,5 €.   Nastavljamo ka Školi San Roko koja je finkcionisala kao investicioni fondovi danas. Religiozno bratsvto uplaćivao je godišnju članarinu, kako bi pomogli siromašnijim i obolelima, a ako bi nešto peostalo dekorisali bi školske prostorije. Ovde su izloženi radovi Tintorete, koje je izradio tokom dvadesettri godine boravka u školi.  Radovi su postavljeni po hronološkom redu koji se može pratiti od početka na drugom spratu u Sali del Albergo. Ulaz se naplaćuje 5 €. Nikako ne propustite kolekciju Pegi Gugenhajm u Palati Venier dei Leoni u kojoj su izložena najprestižnija dela moderne umetnosti, a koja obuhvata umetničke pravce od kubizma, evropske apstrakcije i realizma. Kolekcija je sakupljena u periodu od 1938. do 1947. godine. Pikaso će vas odvesti „Na plaži“, delo iz kubističkog perioda. Pogledajte  „Oblačenje neveste“ Maksa Ernsta i razmislite da li na njoj nije lično Pegi Gugenhajm, sa kojim je bila u braku. Onda pogledajte „Rađanje tečnih želja“ starog perverznjaka Dalija,  prosvetite se „Carstvom svetlosti“  Renea Magrita, a  ne propustite nikako ni skulpture Henrija Mura, Konstantina Brankuzija ili Alberta Đakometija.   Pegi Gugenhajm rođena je 1898. godine u Njujorku. Otac joj je stradao na istom onom brodu, na kojem i muž Micike s početka priče. Na Titaniku. Neka predanja kažu, da je posle jedne fatalne ljubavi, uvek kada bi „prevarila nesuđenog“ kupovala po jednu sliku. I sakupila impozantnu kolekciju. Istina je manje romantična. Slike je kupovala kako bi pomogla Jevreje, kojima je i sama pripadala, a koji su bežali od fašista. A u bašti palate, ispod drveta koje je posadila Joko Ono, počiva Pegi Gugenhajm..   Smrt u  Veneciji     Trg i danas krase restorani zamišljeni za skupa zadovoljstva bogatih posetilaca i čuvaju uspomenu na Getea, Vagnera (koji je umro u palati Vendramin 1883. godine), Keplera, Misea, Vernera, Mocarta, Vindzore, Tomasa Mana, Balzaka, Prusta, Debisija, Ernesta Hemingveja, Kenedijeve, Elizabet Tejlor, Frenka Sinatru, Pitera Justinova, princezu Dijanu … Znajući za kvaku, da je na samom trgu svetog Marka kapućino čak paprenih 15 €, što pravdaju uživanjem u muzici kamernog orkestra i pogledom na trg preplavljen turistima, predvođeni našim vodičem Branom, potražili smo u bočnim uličicama nešto prigodije našem buđelaru i pronašli odličan kapućino i tiramisu po vrlo prihvatljivim cenama. A onda u šetnju i to bez straha da ćete zalutatu u zamršenom lavirintu uličica, mostova i kanala, jer su postavljeni putokazi, koji će odagnati svaku vašu dilemu!

Venecija je prvi grad koji je numerisao kuće u ulicama. No, kao i sve ostalo što je pionirsko dosta je i mukotrpnu. Tako da je danas snaći se s kućnim brojevima u Veneciji, podjednako teško kao i novobeogradskim blokovima.   Ovaj deo Venecije, koji se nalazi u delu grada Dorsoduro, kvart tržnica i prodavnica, vezan je za život jednog od najpoznatijih stanovnika ove varoši; Đakoma Kazanovu. Ljubomorni  muževi verovatno su smatrali da su bezbedni ako ga smeste u mračnu ćeliju. Da posti na hlebu i vodi, bez veselog ženskog društva.   On je bežao čak triput iz zatvora  Pjombi. Prvi put je iz tunela koji je kopao završio u kancelariji javnog tužioca. Pošto je i drugi put omanuo, 1755. godine angažovao je svoje brojne ljubavnice da animiraju stražu, a sam zapalio preko krova zatvora. Kada je dignuta uzbuna, on je bezbrižno ispijao kafu na trgu svetog Marka. Možda i u društvu lorda Bajrona, posle posete galeriji Akademije, gde je sate i sate provodio posmatrajući svoju omiljenu sliku Đorđonijevu „Oluju“, a pre plivanja od Lida do Santa Kjare.   Precizni statističari tvrde da se Kazanova upustio u ljubavne pustolovine sa čak deset hiljada žena! Možda baš zbog toga zaboravlja se da je Đakomo Kazanova bio filozof, pesnik, opat, advokat, romanopisac, esejista, matematičar, ekonomista, mason, špijun, pisac libreta i komediograf, violinista, okultista ..     Četiri bronzana konja, postrojena na prvoj terasi Bazilike na trgu svetog Marka, nekad su krasili atinski Akropolj i monumentalni Hipodrom sa sto hiljada sedišta u Konstantinopolju. Ispod njih je jedna imperator, Justinijan izgubio vlast i glavu. U Veneciju su prebačeni po nalogu dužda Enrika Dandola. Šest vekova kasnije uz zvuke „Marseljeze“ nekoliko puta su „progalopirali“ Marsovim poljima u Parizu, kada ih je Napoleon „kidnapovao“ iz osvojene Venecije. Onda su se, krećući se uz  obale Sene, zaputili ka Luvru. Ni tamo se nisu dugo zadržali. Kada je na Trgu Karusel podignut trijumfalni luk, na njemu je kočijaš upregnuo ova četiri konja. No po silasku Napoleon s trona, konji su se kasom zaputili kuću, u Veneciju.No ovi kipovi su replika, orginali su u muzeju Marćano.   Interesantna je i priča kako su u crkvu svetog Marka stigle mošti svetog Marka. Godine 687. nekoliko ambicioznih i beskrupuznih mletačkih trgovaca ukralo je mošti svetog Marka Apostola iz Aleksandrije.   Simbol Venecije je Kampanila,  toranj visok 98 metara, S njega su Galilej i dužd Leonardo 1609. godine dvogledom osmatrali ostrvo San Đorđo Mađore.   Venecija se nalazi 50 metara iznad nivoa mora. I ono što je plavi nije more, nego pri poplavama proključaju kanalizacije. Sastavljena je od šest sijestara. Za ulazak u gradsko jezro plaća se taksa. Stan od 26 m2 u centru Venecije košta 320 hiljada evra. I još je ova oblast poplavljena od decembra do februara. Ali bitna je lokacija!  

Torre Dell’Orologio, šest vekova star toranj-kapija, s zodijačkim znacima i satom koji arapskim brojkama pokazuje minute, a rimskim sate na oba lica časovnika. Astronomski sat i dan danas pokazuje tačno vreme. Arhitekti su izvađene oči kako nikada ne bi nešto slično napravio.   Venecija je sasvim prigodna pozornica za neku romantičnu ljubavnu dramu. Kažu da je ime poteklo iz indoevropskog jezika i da označava plemića. Drugi tvrde da je nastalo pre i da je značilo došljaci („novi venti“), pa su ovako ime dobili i Veneti i Venecija. Kroz ovaj grad su prošle patrole inkivizicije i sjajne procesije, sveci i mučenici, mudraci i ludaci, putnici, prosjaci i skitnice, poznati glumci i pesnici nalepše žene i najmudrije ličnosti. Dobri poznavaoci ove jadranske lepotice znaju za „Boca di Leone“ (Lavlja usta) koja i danas stoje razjapljena u jednom delu Duždeve palate. Bilo je to mesto na kojem  se obavljala anonimna špijunaža u korist duždeve vlasti. Građani su dolazili do njih i ubacivali nepotpisana pisma na osnovu kojih bi sudilo Veće trojice koje se sastajalo noću, a protiv njihove oduke nije bilo prava žalbe.   Osuđeni bi bio proveden dvoranom i preko Mosta uzdisaja do tamnice i sigurne smrti. Kažu da odatle niko nije uspeo da pobegne, osim već pomenutog pustolova Kazanove. Danas su duždevi zatvori osvetljeni, da bi izgledali nevinije. Za tričavih 12-tak evra možete razgledati sobe u kojima se baškario dužd, ali i onima u kojima sau vršena mučenja i vešanja,  a potom, uživati u Ticijanovim slikama, čak i dospeti u „Raj“, najveće platno na svetu koje je oslikao Toren. Onda krenite istom stazom kuda su prolazili osuđenici i bacite pogled kroz dva prozora na Mostu uzdisaja.   U ovom gradu je ispustio dušu i Marin Držić, tvorac „Dunda Maroja“ i potom ostao da počiva uz 25 mletačkih duždeva, u crkvi Santi Đovano e Paolo. Divili su joj se i u njoj provodili dane  Njegoš i Dositej, ali i Laza Kostić, kome je bila najveća inspiracija. Naime, u nju je smestio radnju svoje drame „Maksim Crnojević“, a njenoj Santa Mariji Della Salute napisao je pesmu, koja će u nas biti proglašena najlepšom ljubavnom pesmom XX veka.   Mit o Veneciji „Gospodarici Jadrana“, trgovačoj meki posvećenoj svetom Marku, od trenutka kada su njegove mošti prenete iz Aleksandrije ovde, u doba renesanse je označavao idealizovanu sliku ovog grada, viđenu očima onih koji su joj divili. Čak je i ratoborni Napoleon ustvdio da je Venecija – najlepši salon sveta. Njena moć je proneo  dužd Enriko Dandolo, koji je 1201. godine osvojio Carigrad.   Simbol Venecije lav (u miru u ruci drži knjigu, a u ratu mač)   Petrarka je 1364. godine izrekao da je Venecija bogata zlatom, ali jos više slavom. Gete je četiri veka kasnije govorio kako se ona ne može porediti ni sa jednim drugim gradom. Čarls Dikens je mislio da stvarnost Venecije prevazilazi i maštu najburnijih snova, a Tomas Man ju je nazvao najneverovatnijim od svih gradova.Grad nastao na ušću reka Po i Pjave u Jadransko more..   Venecija je izgrađena na temeljima od drvenih balvana koji su duboko do devet metara zabijeni u mekano glineno tlo, spojivši 118  odvojenih malih ostrva, ispresecanih s 160 kanala, a povezanih sa 400 mostova, od kojih je najpoznatiji Ponte Rialto. Ime potiče od reči „rivo alto“ (visoka obala). On je bio centar trgovine i špijunaže, ispod kojeg bi svaki brod bio dužan da ostavi dve trećine svoje robe. Ovaj most je bio inspiracija slikarima Gvardiju i Kanetu. Interesantno je da je u konkursu za izgradnju ovog mosta učestvovao i čuveni Mikelanđelo, ali da je most, ipak, sagrađen po projetima Antonija da Pontea (od 1588.-1591.)  Do XIX veka ovo je bio jedini most koji je premrežavao Kanal Grande. Šekspir je baš na njemu smestio deo radnje „Mletačkog trgovca“. Poznatija venecijanska ostrva su Burano, Murano i Torćelo. Na Buranu su nastanjeni ribari i poznato je po šipkama koje venecijanske pletilje boje duginim bojama.

Na Muranu, koje je centar duvača stakla, najčuvanija tajna zanata se prenosi s kolena na koleno još od XII veka. Na Torćelu, koga krase dva bisera vizantijske umetnosti, crkve Santa Marija Asunta i Santa Foska. Ovde je i nastala Venecija, u  V veku. Danas na njemu jedva živi pedsetak ljiudi, ne slutećii da, možda, ispod njihovih nogu počiva drevna Atlantida. Grad bar ne oskudeva u mačkama. Po popisu iz 1994. godine bilo ih je tačno 2327!   Najduži i najpoznatiji je Kanal Grande, duž kojeg su posejane sve značajnije palate, od kojih su dve stotine njih građene samo u mermeru. Po rečima  francuskog ambasadora 1495. godine Kanal Grande je najlepša ulica na svetu. Iz svojih soba na kanal su gledali Rihard Vagner (ovde je napisao „Tristana i Izoldu“)i Lord Bajron Danas baš na ovom mestu nekretninu poseduje Vudi Alen. Kanal je dug četiri kilometra, a vijuga u obliku latiničnog slova S i pretstavlja glavnu vodenu saobraćajnu arteriju grada na vodi. U Palati Labia Đovani Batista Tijepol je na freskama dočarao Klepatrin život. S obe strane kanala su prelepe plemičke palate, koje skrivaju negdašnje tajne i intrige… Krenite u potragu za Zlatnom kućom (Ca d’Ora), gotska palata, koja je spolja bila dekorisana listićima zlata.   Na skveru San Trovazo u Veneciji još možete videti radionice u kojima se prave gondole. Nekada davno, stolari, čuveni po svom umeću, spuštali su se s Dolomita, tačnije iz oblasti kadore, kako bi na obali mora za Venecijance pravili gondole. Trebalo je poput pazla sklopiti 280 delova! Oblik gondole je preuzet od  ribarskih čamaca  s druge strane Jadrana, a karakteristična asimetrična konstrukcija trupa, omogućava lakše manevrisanje po uskim venecijanskim kanalima.   Doduše, i sad ih prave, ali jedva desetak godišnje. Graditelji gondola jedva sastavljaju kraj s krajem. Umetnost graditeljstva polako, ali sigurno, odumire..Đanfranko Vjanelo, vlasnik skvera, fabrike za proizvodnju gondola, s velikim naporom odlaže stavljanje lanca na svoju radnju. Cena nove gondole je oko 30 hiljada evra, a na toj ceni se mnogo i ne zaradi. I sama tražnja za gondolama je smanjena. Po vodi ipak jedre i džubretari, vatrogasci, čak i hitna pomoć!  I danas na obali,  ćete ugledati prevrnute gondole, sveže obojene ili premazane katranom. A značenje reči „skver“  potiče verovatno od venecijanskih skverova (squeri), pristaništa gondola i radionica gde su pravljene.Po zakonu koji datira iz XVI veka gondole se boje u crno i duga su jedanest metara. Po legendi par koji se poljubi dok prolazi ispod Mosta uzdisaja ostaće večno u vezi!   A ko ovde planira da ozvaniči svoju vezu, radnim danima će platiti 1600 €, a vikendom 3600 €. Za dodatnih 125 € prijatelji će sve to moći da proprate na Netu.   Od nekadašnjuh 15 hiljada gondola danas je u upotrebi ostalo 425. Vožnja košta 25-30 € zavisno od broja putnika. Poziv gondolijera prenosi se s kolena na kolena, s oca na sina. Poneki od njih imaju i zavidne glasovne mogućnosti. Zaštitnik gondolijera je sveti Kristofer. Gondolijeri su osim svog osnovnog zanimanja, zavodili i turistikinje. Pusta latinska duša! Ova dopunska aktivnost toliko je uhvatila maha da je 2002. godine grupa od tridesetak gondolijera i turističkih vodiča donelo „Pravilnik o zavođenju žena“, kojim je zabranjeno zavođenje žena u muškoj pratnji. Da je tradicija živa potvrđuje i činjenica da je tek  2009. godine gondolom po prvi put zaveslala jedna žena, lepuškasta Đorđa Boskalo. Nije mi poznato da li pomenuta dama poštuje doneti kodeks…

Vremena je bilo baš toliko da prošetamo šetalištem Zatera i odemo do najstarijeg jevrejskog geta (ghetto) na svetu, koji se nalazi u četvrti Kanađo. Osnovao ga je Savet desetorice 1516. godine. Stanovnici geta morali su da nose posebne oznake i kape. Prava na rad su im bila ograničena, pa su samo mogli da se bave medecinom, trgovinom i zelenašenjem (danas bi rekli bankarstvom). Davali su kredite.   Vremena nije bilo za poseti ni Arsenalu, ni Lidu, kupalištu i mestu gde se odvija međunarodni filmski festival.   Sledi povratak u Lido de Jeselo, večera u sjajnom rustičnom rastoranu „Mille Luci“ (Via Dei Mille), a onda šetnja veselim tamošnjim korzoom. Korzo (corso) je,najčešće, glavna gradska ulica, svojevrsni gradski izlo, glavno gradsko šetalište (promenada), gde se izlazi da vidite i budete viđeni.mjesto susreta i razmjene važnih i nevažnih informacija i vijesti. Šetalo se uglavnom u ranim večernjim satima (od sedam do kratko prije pola deset), uglavnom po krug, dva ili tri, po određenoj ruti. Sezona šetanja otpočinje s prvim sunčanim zracima, a okončava s poslednjim.

Za one koji nisu upumpali dosta adrenalina, tumaranjem po venecijanskim uličicama, mostovima i kanalima na rasolaganju stoji akva park „Aqualandia“, po tvrdnjama vlasnika najbolji u Italiji. A ako ste više za šoping idite u outlet selo „Palmanova“   Te noći sam, u gradu gde sam kao tinejdžer spavao u vreći ispred železničke stanice Santa Lučija na Pjaca de Roma, hodao sam po vodi i sanjao marokanske kraljevskih gradova.

  Život je maskembal

  Svakog februara venecijanskim kanalima, uličicama i trgovima, u promenadi koja oživljava duh i ambijent epske Evrope, defiluju ljudi sa maskama, najavljujući proleće i možda, novu nadu. Ne pokreće sve entuzijazam, deo vesele povorke čine i glumci koje plaća opština. U srednjevekovnoj Veneciji, Dužd lično je na glavnom trgu mačem odsecao glave svinjama, mlazevi krvi su prskali, u potocima, svugde naokolo, a meso je darivano lokalnom plemstvu. Tako je karneval i dobio ime (carne levare = ukloniti meso).  Građani su jedni druge gađali jajima i pevušili bezobrazbe pesmice.  Bilo je to vreme čuvenih karnevala, paganskog običaja proslave smene zime i proleća. Maske iz kultnog Kjubikovog filma „Širokom zatvorenih očiju“ izrađene su uravo ovde. Venecijanske kurtizane uživale su izuzetnu reputaciju, kako zbog raskošnih toaleta, već i zbog ljubanog umeća vrednog divljenja.   Kao godina osnivanja venecijanskog karnevala uzima se 1162. U jednom dužem periodu (150 godina) na snazi je bila naredba o zabrani prerušavanja, kako bi se smanjo kriminal. Napoleon, koji je osvojio ovaj grad, ukinuo je maske, plašeći se da bi se iza njih mogli kriti špijuni. Tradicija karnevala oživela je od 1979. godine.   „Il Carnevale di Venecia“ ušao je u svetsku literaturu zahvaljujući Goldonijevim i Geteovim tekstovima, a slavu su mu proneli Karlo Goci i Kazanova. Na karneval van karnevala, podsetiće vas i ljudi koji svakodnevno, danju i noću, šetaju Venecijom noseći tradicionalnu baoutu, masku sa otvorima za oči, koja prekriva celo lice, a ne smeta pri jelu i piću. Prodaju ih i danas kao i nekada maskareri, priznati kao zanatlije još u XV veku, u malim prodavnicama koje su ujedno i radionice za njihovu proizvodnju.  

„Zar nije lepše nosit lepotu, svodova tvojih postati stub, nego grejući svetsku grehotu  u pepeo spalit srce i lub;  tonut u brodu, trunut u plotu, đavolu jelu i vragu dub! Zar nije lepše vekovat u te Santa Marija dela salute!“   Do crkve Santa Maria dela Salute stigli smo linijskom gondolom koja nas je za prelaz kanala koštala sam 50 evrocenti. Ali za onu pravu vožnu kanalima moraćete da izdvojite oko šesdesetak evra. Mada kako se ljuljuška na talasima i ne ostavlja mnogo mesta za romantiku. U samoj crkvi Santa Maria dela Salute  u sanskritiji smo pronašli Ticijanova dela. A naredne 2012 godine planirana je velika izložba njegovih dela.   Antonio Vivaldi je rođen u ovom čudesnom gradu 4. marta 1678. godine. Njegov otac je bio violonista u Duždevoj kapeli crkve svetog Marka. Tako je Đovani Batista Vivaldi podučavao svoga sina sviranju na violini. Seme je bačeno na plodno tlo, pa je zamenio oca na mestu violoniste. Iako je bio slep, nije bio glup. Muzicirao je u ženskom manastiru! Uporedo pohađa časove orgulja. Godine 1703. imenovan je za sveštenika, ali je umetnost prevagnula. Predanja kažu da je prekidao mise kako bi zapisao teme jedne fuge, za šta je saznala strašna inkvizicija i najurila ga iz crkvene službe. Uhlebljenje pronalazi podučavajući muzici devojke bez roditelja u školi La Pietá. Njihovi koncerti bili su dobro posećeni. Napušten od svih, plaćajući cenu svog krhog zdravlja, okončaće život 1741. godine.   Venecijanski spric (spreetz)

Venecijanski spric je aperativ za kasna letnja popodneva. Po predanju nastao je u vremena Austro-Ugarsek okupacije u XVIII veku. Slatko, osvežavajuće i penušavo… Jedino je ostalo nejasno ko je na kraju stavio maslinku? Može se napraviti na par načina, a recept vam poklanjam na kraju ovog poglavlja. Neki umesto proseka uzimaju belo vino, umesto likera Aperol- Campari ili Cynar, umesto mineralne vode koriste  Šveps biter ili Sprite. Ovo piće možete kupiti već smućkano, a ne promešano, flaširano i kao tako poneti ga kući. Gde ćete imati Veneciju, čak i ako vam se ne pokvari veš mašina!   4 čašice proseka, mineralna voda, 2 čašice Aperol likera (od pomoradži), pomoranža, limun, 3-4 kockice leda, jedna zelena maslina   A ako ogladnite  naručite karpačo, koji je ovde nastao, tačnije u Harry’s baru. U pitanju je file od presnog, tanko sečenog junećeg mesa. Po porudžbini kontese Amalije Nani Močenigo, a po preporuci lekara u cilju borbe protiv anemije. Kuvar Đuzepe Ćiprijani, s ljubavlju je pripremio ovaj biftek za kontesu i nazvao ga po slikaru Vitoreu Karpaču, koji je baš u to vreme izlagao ui Veneciji.

Trst, grad jedne mladosti

  „Imala je običaj da za sat ili dva  ostvari u praksi sve ono što svaka žena misli da zna. Vozala je frajere doslovno oko malog prsta. Išla je s njima prvo u krevet A onda u kupovinu do Trsta.“              (Krvava Meri, Džoni Štulić, Azra)     

I onda sam, s brda, ugledao more i grad u njegovom zaleđu. Trst. Nazirale se, kroz jutarnju izmaglicu, zgrada Akvarijuma, katolička crkva San Antonija i pravoslavna svetog Spiridona, koju su Srbi otkupili od Grka. I u pozadini San Gustobrdo. Prolazimo pored nekadašnjeg socijalističkog raja Ponte Rosa, koji je opet samo zelena pijaca.   U prelepu kuću pokraj Kanala Grande nekad imućne srpske porodice, Casa Gopcevic, s kosovskim junacima na fasadi, uselilo se pozorište. Đejms Đojs je ovde pristigao, kada je „zapalio“ iz Pule.   Danas je Trst izgubio onu šarenu atraktivnost poznatu iz vremena kada smo dolazili ovde da kupujemo. Nema više ni „Giovanija“. Sada je tamo neki od mnogobrojnih outleta. I ništa nije kao nekad (a opet je prepoznatljivo….).   Grad su preplavili kineski trgovci. Zato smo mogli da ga bolje upoznamo i na miru se divimo njegovoj lepoti. Posetili smo Castelo di San Guisto i Basilicu Paleocristianu    Na rivi su trenirali pse spasioce. No bilo je vreme za kapućino i  sladoled. Onda malo da se baci oko na „H&M“,“Coin“ i „Upim“ robne kuće. A na izlazu iz grada, gradska plaža i „united toples of Trieste“, pa atraktivni zamak Maramar s bogatom zbirkom krvoločnog oružja.

Dok su galebovi nadletali sinje more, vetar je doneo miris veša pred kišu. Bilo je vreme za povratak kući. Do nekog drugog puta i nekog drugog grada… da završim rečima Marka Pola:    

 „Ja ne ispričah ni polovinu od onog što sam video!“