Rođendan u Beču

Beč sam uvek ostavljala za kasnije. Tu mi je, ima vremena, daj sad da obiđem ovo što mi je manje dostupno. I tako se desilo da se najbolja drugarica preselila u Pariz, pa se prvi put posle 26 godina, ne videsmo nekoliko meseci. Dogovor je pao da se nađemo na pola puta i proslavimo njen rođendan. Treba nam neka povoljna destinacija za produženi vikend. Logično, izabrale smo Beč. Budući da o ovom gradu postoji toliko tekstova i da skoro ne postoji osoba sa ovih prostora koja ga nije posetila, što zbog njegove blizine, što zbog neverovatne koncentracije ex-yu stanovništva u austrijskoj prestonici, vrlo je moguće da će moja priča podsećati na već prethodno ispričane.

Kao što sam već spomenula, nakon sat vremena u ovom gradu, moj prvi utisak je da ovde zaista ima mnogo naših i da nije preuveličavanje kada o tome ljudi govore. Smeštaj smo pronašle preko Airbnb-a, pa se ispostavilo da je i vlasnik Srbin, rođen u Beču. Prvo sam stigla ja, a Rada mi se pridružila tek uveče. Za to vreme, promuvala sam se malo po 5. okrugu. Na desetak metara od stana, postoji mali trg gde smo svraćale svako jutro na kafu, a uveče na klopu. Tu se nalazi mala fontana, Billa supermarket i tri kafića: turski, srpski i poslednji, možda austrijski, ali to je već diskutabilno.

Naredna tri dana su bila pun pogodak. Nisam imala nikakva posebna očekivanja, ali iz Beča sam se vratila srećna i zadovoljna. Osim najbitnijeg faktora – vremena koje nas je u junu mesecu maksimalno poslužilo, grad je toliko sadržajan, prebogate istorije, sa preko sto muzeja, savršene infrastrukture i perfektnog prevoza. Marija Terezija i članovi Habzburške dinastije su odradili odličan posao za života, što se može primetiti na svakom koraku. Ono što ću ja ubuduće praktikovati u novim gradovima, jesu Free walking tours. U Berlinu sam se prvi put priključila besplatnoj turi po gradu, to nam je bio plan i u Milanu i sa ovom turom u Beču, zvanično smo počele naše upoznavanje grada. Vodič nam je bila devojka iz Praga koja nas je sprovela do najvažnijih tačaka i skoro tri sata nam pričala o svim istorijskim i zanimljivim činjenicama. Tura kreće od Albertina muzeja, preko Burggartena, Mocartovog spomenika, do Nacionalnog i Prirodnjačkog muzeja, Trga Heroja, Sisi muzeja, pored Španske škole jahanja, pa sve do Katedrale, Mocartove kuće i Jevrejske četvrti. To je otprilike ono što možete očekivati, kao i veliki broj informacija koje ćete usput dobiti, ukoliko se odlučite na ovaj način upoznavanja grada. Kao što sam napomenula, ture su besplatne, ali skroz je u redu ako vodiču date neki simbolični iznos, pogotovo ako je vodič interesantan, kao što je naša devojka bila. Ono što sam takođe želela da odradim, kao neko koga tema Drugog svetskog rata veoma interesuje, je priključivanje turi – Hitler’s Vienna, ali prosto nije bilo vremena za sve u četiri dana. Ako i vas ovo zanima, ture se organizuju tri puta nedeljno i posebno se naplaćuju, a detalje o svemu ovome pogledajte na sajtu.

Tog dana, slavile smo i Radin rođendan. Ne verujem da postoji bolji način da se proslavi svoj rođendan, od ovog. Samo zbog toga, pristala sam da po najvećoj vrućini čekamo u redu za Saher tortu. Svi su čuli za ovaj tradicionalni kolač koji je nastao sasvim slučajno. Naime, 1832. godine austrougarski kancelar izdaje nalog svojoj posluzi da se napravi novi dezert za njegove goste. Glavni kuvar se razboleo, pa je umesto njega, njegov učenik, tada šesnaestogodišnji Franc Saher, smutio nešto što je sada poznato kao Saher torta. Povodom tog prijema, došlo je mnogo ljudi, pa je torta bila veličine jedne ogromne sobe. Kolač je postao toliko popularan, da je mladi kuvar otvorio svoj hotel u samom centru Beča, gde se navodno i dalje pravi torta po tom, tajnom, a originalnom receptu. Iskreno, bila sam ravnodušna prema kolaču, ali svideo mi se ambijent hotela koji je zadržao svoju autentičnost iz doba njegovog otvaranja.

Muzeji

Muzeji u Beču su nešto zbog čega sam najviše želela da posetim ovaj grad i verovala da će mi dani trebati da ih sve obiđem. Ali za početak, izbor je pao na one koji su me najviše zanimali, pa smo svakog dana obilazile po jedan – Leopold, Belvedere i Albertinu. Moj omiljeni austrijski slikar je Egon Schiele i bila sam veoma uzbuđena što ćemo se prvi put sresti, njegova dela i ja. A ona su izložena u sva tri pomenuta muzeja, tako da smo se tih dana blisko družili. U Leopold muzeju, pored Šilea, možete u okviru stalne postavke pogledati i dela Gustava Klimta.

Belvedere palata je nastala 1903. godine i sastoji se od Gornjeg, Donjeg Belvedera, parka i Oranžerije. Čuveni ,,Poljubac”nalazi se u Gornjem delu Belvedere muzeja, a u vreme naše posete, u Donjem Belvederu je bila organizovana izložba britanskog para umetnika Laure i Lorensa Alma – Tademe. Koliko je palata impresivna unutra, toliko je i spolja, sa ogromnim parkom, svim svojim statuama, fontanama i drvoredima. Nešto slično, pre ovoga, videla sam u Peterhofu.

 

Albertina muzej se nalazi u samom centru Beča, odmah pored zgrade Opere i dobio je ime po svom osnivaču, vojvodi Albertu Kasimiru. Između ostalog, muzej je poznat po najvećoj grafičkoj zbirci sa oko 65 000 crteža i preko milion grafika, među kojima se nalazi i čuveni zec – Albrehta Direra, koji predstavlja i simbol grada, pa na njegove statue možete naići u užem centru. U ovom muzeju, u stalnoj postavci možete takođe pogledati dela Gustava Klimta, Šilea, Mikelanđela, Rubensa, Oskara Kokoške, Leonarda da Vinčija. Trenutno je aktuelna izložba sa delima Pikasa, Monea, Magrita, Modilijanija, Šagala i mnogih drugih.

Osim ovih muzeja, jednako važna palata jeste ona verovatno i najpoznatija, a to je palata Schönbrunn. Kada je Marija Terezija otišla u Pariz da obiđe svoju ćerku Mariju Antoanetu i videla krasan Versaj, po povratku kući, rešila je da napravi isto takvo zdanje, pa iako palata postoji od 1696. godine, današnji izgled postoji zahvaljujući njoj. Mi smo se šetale njegovim vrtovima, ali u same odaje nismo ulazile. Verujem da je većina vas bila ili će ići u palatu, tako da neću mnogo trošiti reči.

***

Hundertwasserhaus je šarena kuća do koje lako možete stići ako na primer sednete u tramvaj broj 1, ispred Opere i izađete u ulici Lowengasse. Zgrada je projekat umetnika Friedensreich Hundertwassera i malo podseća na Gaudijevu gradnju. Radi se o stambenom objektu, u kome se nalaze galerija, kafić i prodavnice. Slična ovoj zgradi, postoji još jedna, jednako lepo ukrašena, a radi se ni manje ni više nego o bečkoj toplani. Malo neobično, ali da je Beč toliko lep i sređen grad, svedoči i jedna obična toplana, čijim se izgledom obično malo ko bavi, a ovde predstavlja pravo umetničko delo.

U Beču možete obilaziti njegove prostrane i mirisne parkove. Jedan od njih je svakako Volksgarten, u neposrednoj blizini Gradske kuće – Rathaus i Parlamenta. Ili onaj sa ruskim spomenikom podignutim u čast boraca Drugog svetskog rata. Ili Prater. Mada Prater vam preporučujem samo ako idete sa malom decom. Meni se nije svideo. Ali ako do Pratera dolazite tramvajem broj 1, zaobilazite onaj vašarski deo i ulazite u šumu koja je prilagođena za potrebe posetilaca i sportista, sa sređenim stazama i terenima za sport i rekreaciju.

Još jedna odlična stavka u Beču jeste prevoz. Savetujem vam da instalirate aplikaciju Qando Wien koju koriste Bečlije, a pomoću koje ćete se lako snaći. Ali čak i bez nje, prevoz je toliko dobro organizovan da nema šanse da se izgubite ili da negde zakasnite. Karte za 24 i 48h su mnogo skuplje od onih za npr. nedelju dana, koja košta 16,20e. Savetujem vam da je kupite i ne razmišljate više o tome, jer ćete prevoz non – stop koristiti, a jedna takva karta važi za sve vrste javnog prevoza. Karte se kupuju na automatu u metro stanicama i dovoljno je da je samo čuvate kod sebe, bez ikakvog očitavanja pri ulasku u vozilo.

U Beču smo se družile sa Anitom, kojoj se ovom prilikom zahvaljujem za otkrivanje onog manje turističkog Beča, a koja nam je između ostalog pokazala i čari reke Dunav na kojoj smo svi odrasli, samo na drugom toku. Po naredbi Marije Terezije, Dunav je ovde podeljen na pet kanala kako bi se izbegle poplave. Nedaleko od centra, u modernijem delu grada, prolazi Dunav između šetališta na kojima sve vrišti od grafita i ulične umetnosti. Dok sedimo u kafiću na reci i za promenu slušamo nemački umesto srpskog ili turskog jezika, vidimo Dinu Divljan dok trči po keju. Za tih nekoliko dana srela sam je tri puta i zamišljala kako bih sada uz nju viđala i Vladu, samo da su neka lepša vremena i zamišljala šta bih mu rekla i da li bih uopšte imala hrabrosti da priđem svom Idolu.

Hrana

Vodila nas je Anita i do onog drugog dela Dunava kojim prolaze čamci i jedrilice, sa malim vikendicama, plažicama i kupačima. Na toj strani, u Strandcaffe-u, jele smo rebarca koja su poznata među lokalcima. Ako se odlučite da ih ovde pojedete, naoružajte se strpljenjem, jer cela procedura, od čekanja za mesto, naručivanja, konačnog dolaska klope i našeg prejedanja traje oko tri sata, tako da ako ste planirali nešto posle toga, zaboravite. Ili se uputite u prepodnevnim satima, radnim danima, kada je gužva mnogo manja.

Ono što svi preporučuju u Beču jesu čuvene bečke šnicle u restoranu Figlmüller, negde između Mocartove kuće i Jevrejske četvrti. Kažu da su porcije ogromne, ali moja najnovija dijeta ne dozvoljava takvu hranu, a Rada je vegeterijanac, pa smo uglavnom jele u Jevrejskoj četvrti sa ubedljivo najvećim izborom restorana i kafića. Ako ste za piknik varijantu, uvek možete pokupovati nešto u Billa supermarketima i tako proći jeftinije, ukoliko vam je ograničen budžet. I da! Voda je toliko zdrava, da nema potrebe da je kupujete. Bečlije se ponose svojom vodom koju piju direktno sa alpskih izvora i koja je čistija i zdravija od flaširane.

***

Za mene je ovo bio savršen trenutak za konačnu posetu Beču. Pun pogodak. A kako je vama kada odete u Beč?

Pozdrav,

Majus

*Na FB stranici pogledajte više fotografija iz Beča.

*Na mom blogu pročitajte i druge priče.