Put u Gruziju – Tbilisi

Pre nekoliko dana, vratila sam se sa jednog izuzetnog puta. Iako sam u prethodnom postu o Sarajevu obećala priče iz Višegrada i Mostara, ne mogu da izdržim a da sa vama odmah ne podelim iskustva iz Gruzije, kojom sam, najblaže rečeno, oduševljena. Ideja o odlasku u ovu neobičnu zemlju, rodila se kao i svaka prethodna, kada su putovanja u pitanju, u noći kada naš prijatelj, koga ćemo u ovom postu zvati Plemeniti, nije mogao da zaspi, pa je kao i uvek lovio jeftine letove preko low cost kompanija. Gledajući karte za Azerbejdžan, završio je na relaciji Budimpešta – Kutaisi u Gruziji, čija je cena povratnih karata varirala između 70 i 100e. Bilo je dovoljno da nam samo saopšti tako nešto, i Milica i ja, kao verne ovčice, odlučismo da ga i ovog puta ispratimo u realizaciji njegovog plana. Avionske karte, transferi između svih gradova koje ćemo obići, smeštaj, sve je bilo organizovano u roku od par dana i sve nas je koštalo oko 150e.

Naše putovanje je počelo jednog sumornog i kišovitog jutra, 29. aprila 2016. godine, u 7:20h, kada smo sa železničke stanice u Beogradu krenuli ka Budimpešti. Nakon osam i po sati klackanja, uživajući u pogledu na našu lepu ravnicu i sređene kućice uz prugu, stigli smo oko 16h u Budimpeštu. Iako sam je već posetila ranije, ostala sam iznenađena koliko toga nisam videla i koliko je ovaj grad lep u aprilu. Na put smo krenuli nas petoro, a u Budimpešti su nas dočekali prijatelji koji su prethodnog dana već otputovali u mađarsku prestonicu i kod kojih smo ostavili stvari, kako bismo olakšali naše dalje kretanje. Nakon klope i piva u Špileru, nastavili smo kroz Jevrejsku četvrt i ulicu Kazinczy do kluba koji sam u ranijem postu o Budimpešti već spominjala, Szimpla Kert. Taman kada se spuštao mrak i ludilo u nama tek počelo, nastavili smo put ka aerodromu.

Poleteli smo tačno u ponoć, let je trajao 3h, ali smo zbog razlike u vremenu, u Kutaisi stigli u 5h. Plemeniti je prethodno kupio online karte iz Kutaisija za Tbilisi koje smo overili na malom pultu, na malom aerodromu ispred kog nas je čekao kombi za Tbilisi. Vožnja do Tbilisija trajala je oko 4h. Kada smo krenuli, sunce je polako izlazilo sakriveno iza Kavkaza – veličanstvene, moćne i velike planine, snežnih vrhova, prema kojoj gajim osećaj strahopoštovanja. Žao mi je što nisam imala snage da budem sve vreme budna i što duže upijam lepote gruzijske prirode koju do tada nisam videla. Umor me je savladao i uprkos brzoj vožnji kojoj su gruzijski vozači veoma skloni, spavala sam uz stalna poskakivanja kombija sve do ulaska u Tbilisi.

Uz loš engleski naše domaćice kod koje smo odseli i skromno poznavanje ruskog jezika Plemenitog, uspeli smo da se nađemo sa njom i odemo do stana koji smo unajmili preko Airbnb-a. Dva noćenja su nas koštala oko 30e po osobi i bili smo smešteni u srcu Tbilisija, starom gradu gde su sve kuće potpuno raspadnute, sa elementima drveta, metala i drugih materijala, poduprete gvozdenim šipkama da se ne sruše. Pojedine stambene zgrade izgledaju kao da ih je neko presekao po sredini, a onda kao da su dograđivali prozore i terase kako je ko hteo i mogao. I svuda se mogu videti nadzemne cevi za plin. Pretpostavljamo da je za plin. Moja fascinacija su postala tbiliška vrata na kućama koja sam sumanuto fotografisala. Uvek me je staro oduševljavalo i uživala sam gledajući te građevine. Uprkos spoljnom izgledu, stan u kojem smo boravili je renoviran i sređen. Nakon kratkog predaha od puta i toplog tuša, krenuli smo u susret drugarici našeg saputnika, mladoj Gruzijki po imenu Tamo koja je sa nama provela lep i sunčan dan, pokazujući nam grad i pričajući nam o Tbilisiju, Gruziji, narodu.

Tbilisi je, i Gruzija uopšte, potpuno drugačiji od svega što sam do sada videla, a i većina nas koji smo pošli na ovaj put, jer smo uglavnom obilazili Evropu. Gruzija se nalazi između Rusije, Turske, Jermenije i Azerbejdžana i utoliko je drugačija jer je poprimila uticaj svih okolnih zemalja, a pritom, kao nekadašnja zemlja SSSR-a, nalazi se na položaju gde se može reći da pripada i istočnoj Evropi i jugozapadnoj Aziji. Naš prvi utisak je da je sve toliko neobično i lepo, da prosto ne znamo gde pre da pogledamo. Kakav Rim, Beč i ostale evropske metropole, ovde treba doći! Tu sam shvatila kako na svetu ima toliko toga lepog i drugačijeg od onoga na šta smo mi navikli, i posle ovakvih putovanja, apetiti rastu sve više, a prosto je nemoguće sve to obići.

Tbilisi je glavni grad Gruzije, sa preko milion stanovnika i nalazi se u dolini reke Kure, u južnom Zakavkazju. Zbog povoljnog položaja, Gruzija je vekovima unazad napadana, grad je rušen 29 puta, a otprilike kao i kod nas, ni Gruzini ne pamte ’90. godine po dobrom jer se i kod njih odvijao građanski rat, a poslednji se desio 2008. kada je Rusija otela dve teritorije – Abhaziju i Južnu Osetiju. Tamo nam je ispričala da Gruzini ne mogu da idu u Rusiju i potrebna im je viza koju je jako komplikovano dobiti, jer samo što im ne traže DNK uzorak, pa je čak mnogo lakše dobiti papire za Ameriku, nego za Rusiju. Soči im je na dohvat ruke, a ne mogu da ga obiđu. Ali eto ironije, Gruziju posećuju turisti od kojih je skoro 95% – Rusa. Ponašaju se krajnje bahato, preskaču redove, imaju stav kao da ih drže u šaci, i uopšteno, stvaraju jako ružnu sliku o svom narodu. Ne znam čemu tolika nadmenost, da li je u pitanju njihova bogata istorija i bogato nasleđe koje su im ruski književnici i velikani ostavili u amanet, ili je nešto drugo?! Ali ono što smo videli u Peterburgu, iskristalisalo se u Gruziji. Opet, s druge strane, Gruzini, iako ih ne vole, od njih imaju veliku zaradu. U Gruziji je veoma nizak standard, čak niži u odnosu na Srbiju, ali su u mnogo čemu daleko ispred nas, što se ogleda u železnici, lepim i čistim vozovima, hladnom sovjetskom metrou, ali ipak funkcionalnom, čistim i sređenim ulicama. Za tri dana, koliko smo proveli u tri grada u Gruziji, potrošili smo svega 70e, što uključuje gradski prevoz, žičaru, uspinjaču po Tbilisiju i odlaske u Mchetu – grad udaljen 20km od Tbilisija i Batumi – grad na Crnom moru; zatim obroci, kafe, gruzijska piva i vina koja su na daleko dobrom glasu. Nismo štedeli, a nismo mnogo potrošili.

Naš prvi dan u Tbilisiju započeli smo u blizini našeg smeštaja, na Trgu Slobode na kojem su smešteni Gradska većnica, Spomenik Sv. Đorđu u sredini kružnog toka, Puškinov trg sa parkom i bistom Aleksandru Puškinu koji je živeo u Tbilisiju i imao samo reči hvale o ovom gradu, pa preko Rustaveli avenije u kojoj su smeštena ministarstva, škole, ambasade, Parlament, Opera, Narodno pozorište Rustaveli i mnogi muzeji. Avenija je dobila naziv po poznatom gruzijskom pesniku Šoti Rustaveli i predstavlja žilu kucavicu prestonice. Ovde smo zatekli kombinaciju arhitekture iz 18. veka i modernog doba. I ovde smo prvi put svratili u tipičnu gruzijsku crkvu kakve smo do tada viđali samo na fotografijama i usput, po dolasku. U pitanju je Kašveti crkva i nalazi se odmah preko puta Parlamenta. Gruzini su inače pravoslavci i drugi su narod posle Jermena koji je prihvatio hrišćanstvo. I vrlo su pobožni. Iza crkve, nalazi se veliki park ,,9. april’’, sa mnoštvom skulptura, a naziv je dobio po nemilom događaju koji se desio 9. aprila 1989. godine, kada su Sovjeti ubili veliki broj demonstranata.

Promenili smo lokaciju i krenuli ka Starom gradu. I tu prosto nismo znali gde bismo pre. Ono što smo od znamenitosti obišli, nalazi se na jednom mestu. Preko puta lutkarskog pozorišta je Krivi toranj sa satom. U kafiću pored Kule, popili smo piće gde je usluga bila toliko spora da smo se uplašili kako nećemo ništa obići tog dana. Ubrzo nam je bilo jasno da zaposleni u ugostiteljskim objektima nikuda ne žure. Da li zato što još uvek nisu dovoljno otvoreni ka turistima, jer kao što napisah, dolaze im uglavnom Rusi, ostalih turista skoro da nema, pa nisu još uvek dovoljno spremni sa brojem zaposlenih ili su prosto spori, ali od tada bismo odmah naručivali i piće i hranu, ne bi li nas koliko – toliko brže uslužili. Odmah pored, nalazi se Anchiskhati bazilika, najstarija crkva u gradu u kojoj nas je ljubazni sveštenik ponudio crnim vinom. Nastavljamo put uskim ulicama i stižemo do mesta kuda protiče reka Kura, a na litici iznad, stoje crkva Metekhi i statua kralja Vakhtanga I Gorgasalija, tvorca Tbilisija. Postoji legenda koja povezuje ovog kralja i Tbilisi i koja kaže da je kralj odlazio u šumu, u lov sa svojim sokolom. Soko hvata fazana, ali zbog povrede upada u vodu zajedno sa plenom i obe ptice umiru od opekotina. Tu je kralj otkrio izvore tople vode zbog čega je raskrčio šumu i preneo prestonicu iz Mchete (grad u koji smo otišli dan kasnije) i napravio grad Tbilisi čije ime ustvari znači – toplo mesto.

Skrećemo ka sumpornim kupatilima u samom srcu Starog Tbilisija. Nismo ulazili unutra, ali u vodičima piše da poseta ovom gradu nije kompletna ukoliko se ne poseti njihova unutrašnjost. Nama je bilo dovoljno da se toj lepoti divimo spolja, a kupanje za koje kažu da oslobađa od stresa, ostavili smo za onaj drugi put, koji uglavnom nikada ne dođe. Odmah iznad kupatila prostire se najšareniji deo grada sa crkvama, Tbilisi džamijom, Sinagogom i vodopadom u samom centru grada. Nastavljamo penjanje u stilu divokoza do ostataka tvrđave Narikala iz 4. veka, na kojoj se nalazi Crkva Sv. Nikole. Sa te tačke se bukvalno vidi ceo grad i sve planine iza njega. Prelepo. Odmah pored, ponosno stoji Majka Gruzije koja u jednoj ruci drži mač da se odbrani od neprijatelja, a u drugoj vino, da ponudi one koji dolaze u miru. Mi smo došli u miru i časnih namera, pa smo svako malo isprobavali gruzijska vina. Spuštamo se nazad do modernog Mosta mira, u parku Rajk gde se između ostalog nalaze i dva nedovršena objekta u obliku tube u koje bi trebalo da se smesti kulturni centar. Čekamo u redu za žičaru i povratna vožnja košta 1 lari (2,5 larija je 1e). Super je osećaj lebdeti u vazduhu iznad Tbilisija u nekoj kutiji. Žičara nas je dovela do Majke Gruzije i u obližnjem kafiću, malo niže, uživali smo u pogledu na grad uz gruzijsko pivo.

Sutradan se slave Uskrs i 1. maj. Ustajemo rano i metroom stižemo do dela grada odakle, na neuglednoj pijaci, hvatamo maršrutku – gruzijsko vozilo koje nije ni kombi ni autobus. Da je Gruzija po standardu siromašna zemlja, uverili smo se usput jer veliki broj starih baka i deka prose na ulicama i u podzemlju grada. Tužan prizor, svakome bismo dali koji novčić, i tu bi me obuzimao osećaj nepravde. Nakon petnaestak minuta, stigli smo u Mchetu – najstariji grad i nekadašnju prestonicu Gruzije. To je mali grad na ušću dveju reka – Aragve i Kure. U ovom gradu, 317. godine, Gruzini su prihvatili hrišćanstvo, zbog čega se ovde nalazi sedište gruzijske pravoslavne crkve, a sve znamenitosti ovog grada nalaze se na UNESCO-voj listi svetske baštine. Na malom trgu sklapamo dogovor sa taksistom da nas za 10e odveze do brda gde se nalazi najsvetije svetište, manastir Džvari, i vrati nazad, što znači da ćemo svi dati po 2e u oba pravca (naša gazdarica se zgranula što smo toliko mnogo platili!). Bili smo prezadovoljni i cenom i manastirom i pogledom sa brda na grad. Sve vreme smo verovali da su tu mošti Carice Tamare, svetice, poštovane od strane Gruzina po kojoj u Gruziji veći deo ženske populacije nosi ime, a nalazi se i na njihovoj novčanici. Međutim, njene mošti se nalaze u Gelatskom manastiru u Kutaisiju, ukoliko je nekome ova informacija bitna. Taksista nas je uredno vratio nazad u grad i put smo nastavili do Katedrale Svetichoveli iz 11. veka. Katedrala se od 2009, zbog ozbiljnih oštećenja, nalazi na Unesco-vom spisku ugrožene svetske baštine. U Mcheti smo ubrzo našli mesto za predah u kaldrmisanoj uličici sa nekoliko restorana, uživali u čarima gruzijske kuhinje, a naš konobar, Sergio, bio je veoma ljubazan i srdačan, pa smatram da je došao trenutak da sa vama podelim utiske o gruzijskom narodu i njihovoj hrani.

Ono što smo svaki put naručili jeste kačapuri. Izgleda kao pica, ali je u stvari hleb natopljen sirom. Kao komplet lepinja, samo sa tankim testom i bez pretopa. Postoje razne varijacije na temu kačapurija, pa tako postoje i oni u obliku čamca, sa razbijenim jajetom i parčetom maslaca na vrhu ili sa mesom. Hinkali je drugo jelo tipično za Gruziju – vrećice od testa kuvane na pari i punjene mesom, sirom ili pečurkama i konzumiraju se na specifičan način: pojede se donji deo vrećice, a onda se sadržaj srče. Od ostalih jela koje smo primetili na meniju, jesu uglavnom jela od povrća, kupus, pasulj, salate, piletina na roštilju, a orasi su glavni dodatak jelima. Nešto najinteresantnije što smo videli i probali u Gruziji jeste njihova poslastica sa još neobičnijim nazivom – ćurćhela: „Kobasica“ od grožđanog soka i oraha. Ćurćhela se sprema tako što se sok od grožđa kuva sa malo brašna da postane gust. Zatim se na konac nižu orasi, lešnici ili bademi i taj konac se umače u gusti sok od grožđa. Dobijene „kobasice“ suše se na suncu, a onda još nekoliko meseci čuvaju u suvim hladnim prostorijama kako bi „sazrele“ i dobile savršen ukus.„ (preuzeto sa sajta Vita.rs).

Ljudi. Divni, ljubazni, predusretljivi, pošteni. U maršrutki bi svaki dečko ustao kada bismo Milica i ja bile u vozilu. Spomenula sam da u njihovom saobraćaju vladaju haos i anarhija, čak mi se čini da voze bahatije od Turaka i Rusa, ali jedan čovek je zaustavio saobraćaj iz cele trake da bih prešla ulicu. U Batumiju je dečkić od petnaestak godina odmah ustao da bismo sele, pomogao nam da poništimo kartu i kada se još jedno mesto oslobodilo, zvao naše saputnike da sednu, a na licima ljudi u prevozu je sevala ozarenost jer su pomogli. Posle toga sam samo mogla da se postidim. Desila se samo jedna neprijatna situacija, kada je teta u menjačnici htela da prevari našeg Plemenitog i naplatila mu po kursu u dolarima umesto u evrima. Ali Tamo je bila tu da prevodi i sredi stvar, a mi smo rešili da verujemo da je ta žena Jermenka i da uvek postoje pojedinci kojima se niko ne ponosi. Tamo je bilo veoma neprijatno zbog ovoga i skoro da se izvinjavala u ime svog naroda.

Jezik. Gruzijski. Sve je na gruzijskom. Čudno pismo, nijedno slovo nam nije poznato. Zvali smo ga – žablje pismo. Dok su se Jermenka i Tamo svađale, moram priznati da sam uživala da ih slušam kako izgovaraju reči. U većim restoranima uglavnom postoji menu i na engleskom. Međutim, da Plemeniti ne zna pomalo ruskog, teško bismo se snašli u velikom broju situacija. Mladi slabo pričaju engleski, a stariji samo ruski.

Iz Mchete, vratili smo se u Tbilisi i imali još skoro ceo dan za obilazak. Ono što je Hram Svetog Save u Beogradu, to je Sameba katedrala u Tbilisiju. Napravljena je 1996. godine i nalazi se na poziciji odakle se vidi cela prestonica, a sama crkva se vidi sa bilo koje tačke Tbilisija. Odatle smo se spuštali niz tbiliške uličice, prolazeći pored siromašnih i ,,polomljenih“ kuća. Mislim da je to pravi naziv za njih. Dolazimo do malog trga sa statuom lepog Puškina, u produžetku je Predsednička palata, a preko puta se nalazi most Baratashvili poznat i pod imenom Bridge of Love, sa skulpturama parova na obe strane. Sa desne strane, na obali Kure, nalazi se moderna građevina u obliku belih pečuraka u kojoj su smeštene Opština, Narodna banka i ministarstva. Penjemo se kroz Rustaveli aveniju, iza Parlamenta i idemo gore put uspinjače. Za 2 larija, uspinjačom prelazimo uspon od 501m i stižemo na nadmorsku visinu od 727m. Noć je već pala i gledamo osvetljen Tbilisi iz potpuno druge perspektive. U restoranu pored tornja, jedemo kačapuri, pijemo pivo, uživamo u pogledu i verujemo da je život lep.

Odlazimo u smeštaj ranije, jer ujutru kreće početak kraja našeg putovanja po Gruziji.

Sledeće stajalište – Batumi, vidimo se uskoro.

Pozdrav, 

Majus

Originalnu priču možete pogledati na mom blogu. Lajkujte FB stranicu i pogledajte više fotografija.